banjalukaforum.com

Завршни скуп обиљежавања 150. година од Посавско-требавске буне
Добој, 29. новембар

Владика зворничко-тузлански Господин Василије учествовао је данас у Добоју на завршном скупу посвећеном обиљежавању 150. година од Посавско-требавске буне.
Поред Његовог Преосвештенства, који је почасни предсједник одбора за обиљежавање Посавско-требавске буне, на скупу су између осталих говорили Предсједник организационог одбора господин Борислав Паравац и професор Филозофског факултета у Новом Саду и Косовској Митровици господин Душан Берић.
Владика Василије је у свом обраћању споменуо имена свештеника и монаха који су предводили српски народ у овој буни.
У Посавској буни народ су предводили прото Стеван Аврамовић из Орашја, поп Стојан Стојчевић из Горњег Жабара, поп Марко Симић из Баткуше, поп Никола Лукић из Обудовца, поп Петар Васић из Љубнице и монах Арион.
Требавску буну предводили су поп Петко Јагодић из Врањака, прото Павле Трифуновић из Осјечана, поп Марко Попадић из Осјечана, поп Ђурица Живковић из Зелиње, поп Станко Вуковић-Марић из Врањака, поп Мојсије Трифуновић и цивил Стајо Стајић.

„Браћо и сестре поздрављам вас традиционалним поздравом: Помоз Бог. Данас, када обиљежавамо завршетак сјећања на Посавско-требавску буну желим на почетку да вас замолим да се духовно сјетимо свих тих див јунака“, истакао је Владика Василије након чега се помолио за све упокојене.
„Благо оном ко довијека живи имао се рашта и родити каже велики Његош. Српски народ је одувијек водио отаџбински одбрамбени рат против исламизације бића српског народа на простору Требаве и славне и дичне Посавине. Ови јунаци славни, предвођени својим свештеницима, слугама Божијег олтара, а свештеник је слуга Божијег олтара и никада господар, они су дали од себе оно што им је најдрагоцјеније а то је живот. Тиме су испунили заповијест Христа Спаситеља који је рекао да нема веће љубави до те ако неко живот свој положи за ближњега свога. Њихова срца нису била испуњена мржњом против било ког народа и против било кога ко на други начин слави Име Божије него су била испуњена жељом да се ослободе тираније мрачњаштва, притисака и страшнога терора. У аналима наше Свете Цркве ова часна имена златним словима су исписана. Међутим, један ми је умни човјек рекао да је лијепо китити се ловорикама својих предака али је исто тако славно у тај ловоров вијенац ставити своју ловорику и видјети шта смо од предака својих наслиједили и шта ћемо свом потомству оставити. Овдје се може поставити питање: Какви смо ми Срби као национ? Можемо слободно рећи и гријех свој признати да смо врло често лицемјеран народ. Лицемјерни смо у смислу да смо понекада спремни на издају, полтронство, грамзивост, на све оно што ремети нормалан однос човјека са Небом и са другим човјеком. Да ли смо такви или не ево једнога податка: У историји Посавине, у Орашју, четири пута су рушене цркве. У овом задњем рату је порушена чеврта црква. На простору гдје је било српско православно гробље у Орашју подигнута је Робна кућа а у то вријеме робовања комунистичке власти нико од Срба није дигао свој глас како би се сачували земни остаци наших предака. Исти је случај у Шапцу са земним остацима Кнеза Иве од Семберије преко којих је изграђена улица. Но, ако прихватимо покајнички пут и ако томе додаомо да је историја учитељица живота онда треба да тражимо боготражитељски пут и вратимо се на стазе великана наших који су били спремни стићи, потећи и на страшном мјесту опстојати у одбрани светих идеала, имена свога и отаџбине своје“, истакао је Владика Василије и додао:“ Захваљујем се свима који су дали свој допринос за трајно обиљежавање овако великог и значајног догађаја. Нека нас јединство мисли, духа акције, спаја и нека нас вјера уједињује јер нам је слога данас потребија него икада. Није нам она потребна како бисмо се борили против других него како бисмо се борили протв онога што у нама не ваља. Нека вас Господ благослови, нека ратова више не буде, нека ничије мајке не лију сузе, нека завлада мир, нека се чује анђеоска пјесма: Слава на висини Богу а на земљи мир, међу људима добра воља. Српство, драга браћо и сестре, само по себи није ништа ако није осољено духом светога Саве. Хвала вам још једном“.

Потом је Преосвећени Владика свим присутним даровао монографију Српских манастира у Босни и Херцеговини и апеловао је на присутне да донирају књиге за будућу библиотеку која ће бити основана у манастиру светог Илије на Дугој њиви.

Поводом овог сјећања на овај догађај представљени су радови 11 историчара и научно-стручних радника из Српске и Србије о теми "Посавско-требавска буна 1858", чији ће радови бити штампани у Зборник овог стручно-научног скупа.

_________________
Nikad Srbin kukavica nije,
smrt ga gleda , on se na nju smije.

http://www.camo.ch/huseingrad.htm

Evo čisto radi poređenja, zbog čega se tadašnji Bošnjaci bune, a zbog čega se raja buni. Razlika izemđu ova dva ustanka je 27 godina. Da smo svi Bošnjaci imali bi jedan ustanak i jednake ciljeve. Tadašnje age su ratovale protiv svojih Turaka, a tadašnja raja je ustala protiv represije i tih nekoliko vijekova ugnjetavanja i torture. Ustala je i protiv begova i protiv Turaka.
A čuvena Nevesinjska puška će opaliti tek 1875. godine.

_________________

BL 1993, 2003, 2013, 2023Mala Mediha treba vašu pomoć!
Najbolji citati BL forumaKultne teme BL foruma

Bosnjaci su se bunili vec 1805, kada je kolona od 1000 Beogradskih Muslimana dosla u Bosnu.Nazalost, ona ce biti tek jedna od prvih.Tada je ubijeno nekoliko hiljada Muslimana u Beogradu.Naravno, nikakvi vojni ciljevi, jer Turska vojska se je povlacila iz Beograda i prije, a zapovjednistvo nad Beogradom je bilo pod Turskom vlascu, za razliku od nekih juznijih mjesta, gdje su Bosnjaci bili ti koji su zapovjedali


Jadar je bio dio Bosne, i to je cak i Sultan priznao.Tih 16 Muslimanskih sela na Jadranskom Podrucju je bezuspjesno pokusao da uzme Karadjorde, koji se je nakon velikih gubitaka povukao.Kada je za Milosa Obrenovica, taj kraj pripao pod Srbiju, iako vecina stanovnistva su cinili Bosnjaci, i ako zemlja je bila njihova.I kako potezom pera ti ljudi su se iseljavali odatle.I kako je za vrijeme 1828 ukinut Janjicarski pokret u Stambolu, a 1831 je pokusaj ukidanja Kapetanija, i pobuna Husein Kapetana.Kapetanije ce definitivno biit ukinute 1851 za vrijeme Mice Latasa, ali o tom nije prica

Sve je to super, ali kakve to veze ima sa našim ustankom u BiH.

_________________

BL 1993, 2003, 2013, 2023Mala Mediha treba vašu pomoć!
Najbolji citati BL forumaKultne teme BL foruma

Видели смо на Мишару колико су се ти босански муслимани були против Стамбола.

Све време устанка они помажу Стамболу да угуши борбу за ослобођење у Србији.

_________________
Nikad Srbin kukavica nije,
smrt ga gleda , on se na nju smije.

Eno onaj link što sam naveo, bošnjački izvor, jasno i glasno stoji da su se ondašnje age i begovi
u Bosni ponositoj protivili autonomiji Srbije, a oni su je više zaslužili od Srbije koja se bunila bez razloga.

_________________

BL 1993, 2003, 2013, 2023Mala Mediha treba vašu pomoć!
Najbolji citati BL forumaKultne teme BL foruma

Највећи проблем Срба је што стално одлазе у прошлост и диве се претцима а да ли су ти претци били толико заокупљени својим претцима или су се борили за своје време и за своју будућност ?

А коме би требало да се диве? Тадићу и Динкићу можда?

_________________
РЕПУБЛИКА СРПСКА

http://www.youtube.com/watch?v=oXo4ox94 ... e=youtu.be

Још о буни

До 1848 раја је била дужна давати држави десетину, а бегу деветину и ићи на кулук, што је укинуо Тахир –паша у оквиру реформи. Бегови су се бунили против тога и увели трећину коју су силом почели купити од народа. То је изазвало отпоре и хапшење виђенијих Срба. Кад нису помогле демонстрације и молбе султану, народ поче помишљати на оружани устанак.
На збору у Градачцу Нури-паша прочита нардбу да се мора давати беговима тећина и ухапси попа Стојана из Жабара и 11 кметова. Народ поче палити беговске чардаке , на што Турци ухвате хаџи попа Петка из Врањака и 13 коловођа буне, па их оковане пошаљу у Сарајево.
Тада долази до састанка на коме вођство буне преузима поп Стево Аврамовић из Орашја, чија је парохија била од Човић поља до Босне. Испочетка је био за мирно решење, јер је био свестан трагедије која је задесила устанике попа Јовице Илића, али је увидео нема другог излаза , осим оружане борбе.
Сакупљени су виђенији људи на састанак, успостављена је веза са Србијом, одакле је набављено оружје , а одлучено је да се и римокатолици позову на устанак, јер су и они трпели беговски терор. На збору код цркве у Обудовцу народу је представљен фра Стјепан Микић-Швабић, грардијан фрањевачког самостана у Рашици, који је обећао помоћ.
Око 500 волова и 100 коња је пребачено преко Саве и тамо продато, а за добијени новац је набављено 300 пушака, 15 товара барута и олова.
Договорено је да се оружје и муниција пребаце преко Саве 23.септембра 1858. године и сељаци из Баткуше и Брвника су дошли са воловским колима су дошли да то превезу и кад су натоварили товар напао их је буљубаша из Градачца, који је све то запленио.
Тада је народ схватио да су их римокатолици издали, јер су дојавили Турцима за транспорт, сакрили заптију у манастир, а Марка Арсића који еј дошао да диже устанак, су затворили и предали Турцима.
Овај неуспех није обесхрабрио устанике, који запале царинарницу у Шамцу и поразе беговску војску код Обудовца 26 септембра. Буна је захватила целу Посавину и села о обе стране Босне. Међутим ,беговима у помоћ приспе редовна војска и нападе на устанике који су били наоружани косама и секирам и понеком пушком . Прва битка се догодила код Липика 28. септембра где су устаници прво разбили беговску војску, али су били потиснути од редовне војске која провали у Орашје и покоље становништво.
По претходном договору Срби са Требаве и Вучијака су се окупили на Дугој Њиви и дали сигнал паљењем ватре, али одговора из Посавине није било. До битке је дошло 30.септембра у којој је погинуло много Турака и 17 Срба. Пошто су остали без муниције поп Петко распусти устанике. Неке вође буне су прешле у Славонију, неке су Турци погубили, ако попа Пасвла из Осјечана коме су главу одсекли и на колац набили, а неки су послати на робију као поп Аћим из Црквине који се врати кући тек 1870 године.
После гушења буне, Порта је на захтев бегова издала ферман31 августа 1859 којим су потврђена беговска права.
Значајно је да су у овој буни уједињени сви Срби из неколико регија, да су иамли помоћ из Србије, као и од Срба из Славоније. Ко познаје те крајеве може појмити да је Орашје било насељено Србима , а колико их данас тамо живи.?
Такође ова буна је утврдила жељу за слободом од турског јарма и била је претеча буне из 1875, после које ће једног окупатора заменити други.
Поп Саво Божић свештеник у Толиси, који ће водити народ у 2. св.рату, увео је 1919. да се сваке године одржава народни збор на Дугој Њиви на Огњену Марију. На истом месту је подигнута и школа у којој је чувана успомена нма ове див-јунаке.
Један од палих вођа је и Митар Марић које је родбина подигла споменик са натписом :
„Овде почива тијело Митра Марића,
Погинувши за народна права мјесеца 30 септембра 1858“.

О свести народа сведочи и здравица забележена на слави 70-их година 19.века :

„Све у славу Бога истинога,
И у здравље цара русинскога!
И у здрављеоба српска кнеза,
Кнез Николе на врелу Цетињу
И Милана на сред Биограда!
До два кнеза да нам се састану
У Призрену српском Цариграду,
Па да буде наша царевина,
Кајно што је и прије била!
Са помоћју цара Александра,
То желимо , томе се надамо“.

_________________
Nikad Srbin kukavica nije,
smrt ga gleda , on se na nju smije.