Још о буни
До 1848 раја је била дужна давати држави десетину, а бегу деветину и ићи на кулук, што је укинуо Тахир –паша у оквиру реформи. Бегови су се бунили против тога и увели трећину коју су силом почели купити од народа. То је изазвало отпоре и хапшење виђенијих Срба. Кад нису помогле демонстрације и молбе султану, народ поче помишљати на оружани устанак. На збору у Градачцу Нури-паша прочита нардбу да се мора давати беговима тећина и ухапси попа Стојана из Жабара и 11 кметова. Народ поче палити беговске чардаке , на што Турци ухвате хаџи попа Петка из Врањака и 13 коловођа буне, па их оковане пошаљу у Сарајево. Тада долази до састанка на коме вођство буне преузима поп Стево Аврамовић из Орашја, чија је парохија била од Човић поља до Босне. Испочетка је био за мирно решење, јер је био свестан трагедије која је задесила устанике попа Јовице Илића, али је увидео нема другог излаза , осим оружане борбе. Сакупљени су виђенији људи на састанак, успостављена је веза са Србијом, одакле је набављено оружје , а одлучено је да се и римокатолици позову на устанак, јер су и они трпели беговски терор. На збору код цркве у Обудовцу народу је представљен фра Стјепан Микић-Швабић, грардијан фрањевачког самостана у Рашици, који је обећао помоћ. Око 500 волова и 100 коња је пребачено преко Саве и тамо продато, а за добијени новац је набављено 300 пушака, 15 товара барута и олова. Договорено је да се оружје и муниција пребаце преко Саве 23.септембра 1858. године и сељаци из Баткуше и Брвника су дошли са воловским колима су дошли да то превезу и кад су натоварили товар напао их је буљубаша из Градачца, који је све то запленио. Тада је народ схватио да су их римокатолици издали, јер су дојавили Турцима за транспорт, сакрили заптију у манастир, а Марка Арсића који еј дошао да диже устанак, су затворили и предали Турцима. Овај неуспех није обесхрабрио устанике, који запале царинарницу у Шамцу и поразе беговску војску код Обудовца 26 септембра. Буна је захватила целу Посавину и села о обе стране Босне. Међутим ,беговима у помоћ приспе редовна војска и нападе на устанике који су били наоружани косама и секирам и понеком пушком . Прва битка се догодила код Липика 28. септембра где су устаници прво разбили беговску војску, али су били потиснути од редовне војске која провали у Орашје и покоље становништво. По претходном договору Срби са Требаве и Вучијака су се окупили на Дугој Њиви и дали сигнал паљењем ватре, али одговора из Посавине није било. До битке је дошло 30.септембра у којој је погинуло много Турака и 17 Срба. Пошто су остали без муниције поп Петко распусти устанике. Неке вође буне су прешле у Славонију, неке су Турци погубили, ако попа Пасвла из Осјечана коме су главу одсекли и на колац набили, а неки су послати на робију као поп Аћим из Црквине који се врати кући тек 1870 године. После гушења буне, Порта је на захтев бегова издала ферман31 августа 1859 којим су потврђена беговска права. Значајно је да су у овој буни уједињени сви Срби из неколико регија, да су иамли помоћ из Србије, као и од Срба из Славоније. Ко познаје те крајеве може појмити да је Орашје било насељено Србима , а колико их данас тамо живи.? Такође ова буна је утврдила жељу за слободом од турског јарма и била је претеча буне из 1875, после које ће једног окупатора заменити други. Поп Саво Божић свештеник у Толиси, који ће водити народ у 2. св.рату, увео је 1919. да се сваке године одржава народни збор на Дугој Њиви на Огњену Марију. На истом месту је подигнута и школа у којој је чувана успомена нма ове див-јунаке. Један од палих вођа је и Митар Марић које је родбина подигла споменик са натписом : „Овде почива тијело Митра Марића, Погинувши за народна права мјесеца 30 септембра 1858“.
О свести народа сведочи и здравица забележена на слави 70-их година 19.века :
„Све у славу Бога истинога, И у здравље цара русинскога! И у здрављеоба српска кнеза, Кнез Николе на врелу Цетињу И Милана на сред Биограда! До два кнеза да нам се састану У Призрену српском Цариграду, Па да буде наша царевина, Кајно што је и прије била! Са помоћју цара Александра, То желимо , томе се надамо“.
_________________ Nikad Srbin kukavica nije, smrt ga gleda , on se na nju smije.
|