banjalukaforum.com

Predlazem da za one koji zele doprinjeti uspjehu ove teme u cilju stvarnog razsjasnjenja svih pojmova i iznosenja interesantih novosti vezano za r. u s. p. sljedece:

Da se prestane sa odgovorima na komentare maran ata i slicnih kojima nije cilj gore navedeno. Jer na taj nacin nastaje i siri se rasprava koja ima za rezultat cilj kojem tezi maran ata.

Govorim kao voajer i mogu da se izrazim trodimenzionalno ako vi raspravljate dize se tolika buka i galama da mi ostali koje interesuje tema necujemo nista osim toga.

A vjerujem da to nije cilj kreatora teme i pojedinih koji stavljaju postove.

Dakle mnoooogo, mnoooogo vise stete nego koristi ako treba da nacrtam objasnjenje.

Inace da pohvalim ima interesantih novosti i komentara pa se i zahvaljujem na vrijednom daktilografskom radu...

Sve najbolje svima jer svi smo djeca Bozija.

A za one koji nemogu da se suzdrze na provokacije, mogu da se izrazim i metaforicno:
nek idu da pisaju jer nije dobro da im besika puca ali ne ovdje jer ovdje bi mozda neko i pojeo neku duhovnu hranu.

A ako oni unerede i zatrpaju ovu temu mozda nece biti privlacno...

A za onog prosvetitelja sa ikonom jedan dobar update lako je uocljiv bas zbog ikone dakle odlicno se preskace prlikom skrolovanja a da ne govorim da imam i skrol na misu... sta dalje da kazem...

Sve najbolje a ko se uvrijedi sam se prepoznao pa nek uci iz toga jer Isusa i ucenike niko nije mogao verbalno uvrijediti...

b) U Upanišadama

Ideja o reinkarnaciji bačena kao seme na pogodno tle indijske misli, nastavila je da se razvija i da dobija nove forme, koje su se menjale uporedo s tim kako se menjao i pogled na svet. Filosofska misao, koja je u Indiji uvek naginjala panteizmu, izgradila je teoriju obrazovanja sveta putem emanacije (izlivanja) iz Brame. "Kao nit iz pauka, drvo iz semena, valovi iz mora, oganj iz uglja, tako svet izlazi iz Brame..." Brama predstavlja univerzalni princip manifestovan u vasioni, dok Atman označuje svetski duh. Brama je apsolutni duh u stanju evolucije, Atman je apsolutno biće u procesu involucije. Ove nove misli u indijskoj filosofiji sadržane su U Upanišadama, koje se sastoje iz mnogobrojnih indijskih rasprava filosofske i ritualne sadržine. Upanišade su pokušaj da se sadržina Veda filosofski obrazloži i približi kasnijim pogledima na svet. Celokupna misao Upanišada je usredsređena na jedno pitanje: suština bića i cilj njegove evolucije. Brama je sušta realnost, kosmički duh, iz koga izvire i u koga se uliva celokupan život. On sam ostaje večno identičan sam sebi

Upanišade se pokazuju kao završni deo Veda i zato se često nazivaju "Vedantama", ili završetak Veda, naziv koji navodi na misao da je u Upanišadama izražena suština vedanskog učenja. I zaista, misli o reinkarnaciji u prelaznom dobu od Rig veda k Upanišadama su bile razbacane, bez nekog naročitog sistema. Otuda, kada se posmatra njihov razvoj, izgleda da je sistematizaciju misli tog prelaznog doba proviđenje stavilo u dužnost baš Upanišadama. U to vreme koncepciju karme i preseljenja (plod nesumnjivo arijskog uma) nemoguće je poricati, kao i to da su prve mutne predstave o njima mogle poteći od Aborigenovaca, koji su verovali da posle smrti njihove duše produžavaju da žive u telima životinja. Sada se toj ideji daju određenije forme i sadržaj. Sve se više dovodi u vezu reinkarnacija sa posledicama ranijih življenja. Dok stara učenja Bramana priznaju rođenje i smrt samo u budućem svetu, dotle u Upanišadama takva se verovanja preobraćaju u doktrinu preovaploćenja u ovom svetu. Sada se već određeno govori da se čovek ponovo ovaploćava zbog svojih prestupa koje učini u životu. A uz to je više izdiferenciran i pojam greha. Greh to je rezultat površnog shvatanja koje rađa egoizam, koji se, opet zadovoljava sopstvenom uskogrudošću i izbegava svaku žrtvu. Upanišade ne govore da je zlo iluzija ili da je zlo permanentno... Zlo nije realno u tom smislu što je ono vezano s mogućnošću preobraćanja u dobro. Ono je realno po razmerama onih sila koje su potrebne za njegovo preobraćanje.

U vezi sa takvim poimanjem greha i zla, Upanišade daju i drugi metod za njegovo uništavanje, odnosno za pobožan život. One se ne zadovoljavaju više spoljašnjom pobožnošću, i obraćaju pažnju sa žrtvoprinošenja (Rig veda), sa formalizma na pravi duhovni religiozni život.

Savršenstvo se javlja unutrašnjim i duhovnim, a ne spoljašnjim i mehaničkim. Mi ne možemo učiniti čoveka čistim, kaže se u Upanišadama, opravši njegovu košulju. Problem zla se pokazuje kamenom spoticanja svih monoteističkih sistema. U vedanskim himnama vrlina se određuje kao potčinjenje vedanskim propisima, a porok kao nepotčinjenje njima. U Upanišadama pak vrlinskim se pokazuje znanje života večnog, a porokom odricanje njega. Upanišade i na ovaj život gledaju kao na sredstvo za postizanje jedinstva sa apsolutnim. U njima ima malo napomena o ništavnosti života, zatvorenog u okove neprekidnog obrtanja u krug smrti i rođenja Samo formiranje teorije samsare, idi preovaploćenja, ne pokazuje se kao jak dokaz pesimizma Upanišada. Život na zemlji to je sredstvo samousavršavanja. Život to je stepen u duhovnom usavršavanju, stepen u prelazu ka beskonačnom. To je vreme za pripremanje duše za večnost. Život nije prazan sav, i svet nije bunilo duha. To se ogleda i u tome što trud čovekov ovde na zemlji nije uzaludan, jer oni koji su bili dobri, brzo dostižu dobro rođenje Brahmanom, kšatrijem ili vajšem. No oni koji su bili rđavi, vrlo brzo se rađaju u vidu svinje, psa ili neke druge životinje. To se još bolje vidi na nekim mestima Upanišada, gde se govori da individ postaje jedno sa višim, odnosno ima taj cilj. Tu se pokazuje Pranava (individ) kao luk, Atman strela, a Brahman se pokazuje kao cilj. On treba da bude dostignut od strane onog ko je neuzbudljiv, a to što postiže postaje slično streli, kojoj se kao cilj pokazuje Brahman. Oslobođena duša toliko intenzivno oseća svoje jedinstvo s Bogom da sebe naziva tvorcem sveta: "Ja sam hrana, ja onaj koji jede, ja subjekt, ja objekt, ja oba zajedno. Ja sam prvorođeni, a takođe razrušitelj sveta. Ja ~ sličan sunčanoj svetlosti. Ja ~ centar sveta, centar besmrtnih bogova.


Ovaj ciganluk ce da se nastavi ...

_________________
Маран Ата

Za "manemoj".
Hvala na sugestijama, mada ti rječnik nije baš uvijek najprimjereniji, ali i nije bitan rječnik koliko suština poruke.
Staraću se. Nastavljam čim budem imao vremena.

_________________
UIOSDSAHA

Spoznaja o reinkarnaciji pomaže razumijevanju mnogih stvari i događaja u Svetom Pismu, a na osnovu ponašanja nekih Božijih ljudi, ličnosti iz Svetog Pisma može se zaključiti da su i oni za nju znali i da su u skladu s tim činili.
Navešću jedan izrazito zanimljiv primjer.
Kralj David je bio izvan svake je sumnje mnogo ispred svog vremena po duhovnoj spoznaji i duhovnom djelovanju. Već onda je on vrlo dobro razumio da suština pobožnosti nije u formalnom držanju vjerskih propisa nego u čistom srcu prema svakome, bezrezervnom povjerenju i oslanjanju na Boga a ne na sopstvene snage. Samim tim mnogi njegovi postupci su mnogima pa i danas vrlo teško shvatljivi.
Ovaj primjer je poučan sa više strana ali u ovom momentu ću se zadržati samo na ono što se direktno tiče teme.
Kada je David bježao ispred pobunjenog sina Avesaloma, Simej jedan čovjek od doma Saulova, proklinjao je Davida i bacao se kamenjem na nj vrijeđajući ga, iako se David nikada i ni u čemu nije ogriješio ni o njega ni o Saula, a Saul o njega jeste mnogo puta.
Kada se Davidov vjerni vojskovođa Avisaj razbjesnio i htio da ga pogubi za to što čini, David je iskazao nesvakidašnju poniznost za jednog vladara i rekao:
Šta je vama do mene, sinovi Serujini? neka psuje; jer mu je Gospod rekao: psuj Davida. Pa ko smije kazati: zašto tako činiš? Eto, moj sin, koji je izašao od bedara mojih, traži dušu moju, a kako neće ovaj sin Venijaminov? Ostavite ga neka psuje, jer mu je Gospod zapovjedio. (2.Samuilova 16:10,11)
Kada se David pobjedonosno vraćao u Jerusalim, Simej je među prvima izišao da ga dočeka i da ga moli za oprost. David mu se zakleo da ga neće pogubiti.
Međutim, svako ko se diže na Pomazanika Božijeg (pomazanje uljem je bilo je svjedočanstvo o Božijem poslanstvu, i David je bio Božiji Pomazanik) bez opravdanog razloga navukao je na sebe težak grijeh, a svaki težak grijeh se mora okajati. Od Davida je bilo dobro i mudro da mu život oprosti pogotovo u takvom trenutku, iako se ponovo zbog toga morao suprotstaviti svojim vojskovođama (kojima i inače Davidovo ponašanje nikada nije išlo u glavu). Ali, iako on sam u stvari Simeju nije ni zamjerio, svom sinu Solomonu kada mu je predavao carstvo, u amanet je ostavio da smrću kazni Simeja. Evo kako David savjetuje svoga sina:
I eto, kod tebe je Simej sin Girin od Venijamina iz Vaurima, koji me je ljuto ružio kad iđah u Mahanajim; ali mi dođe na susret na Jordan, i zakleh mu se Gospodom rekavši: neću te ubiti mačem. Ali mu ti nemoj oprostiti, jer si mudar čovjek i znaćeš šta ćeš mu učiniti, da opraviš sijedu glavu njegovu s krvlju u grob.(1.Carevima 2:8,9)
Solomon je sve tačno izvršio kako mu je otac naredio, pazivši pri tom da se on ne ogriješi i ne ubije čovjeka bez razloga, kako mu je otac i sugerisao. (Koga zanima detaljnije neka pogleda 1.Carevima 2:36-46).
I šta sada reći na ovo!? Da li je David kukavica? Da li je krivokletnik? Dali je David podlac!?Ne bih rekao.
Nekoga ko je brz i površan u svojim sudovima ova situacija bi mogla da navede na ovakve zaključke, ali ako se stvari pogledaju iz malo drugačijeg ugla, slika se sasvim mijenja.
Prije svega treba primijetiti da je Bog nakon što je Solomon učinio ono što mu je otac savjetovao učvrstio njegov prijesto, a to znači da je Solomon (a samim tim i David) učinio pravu stvar i da takvo objašnjenje mora da postoji.
David je bio u mnogim duhovnim spoznajama daleko ispred svog vremena, i mnogo čemu od toga je poučio i svoje sinove (koji su htjeli da ga slušaju), pa i Solomona. Svjedočanstvao tome su vidljiva i u Davidovim psalmima, ali i u Solomonovim mudrosnim knjigama. Samim tim David je bio izuzetno svjestan kosmičkog zakona uzroka i posljedice i reinkarnacije, pa je znao da će Simej, ako ne okaje svoj grijeh prema Božijem poslaniku (a to je jedan od najtežih) sigurno to morati da odradi u narednom životu, pa bi ga zato taj neokajan grijeh zablokirao u duhovnom razvoju.
(Ako nekom nije baš jasno šta ovdje govorim neka pročita ranije postove u kojima objašnjavam šta je reinkarnacija i čemu služi, u okviru svojih trenutnih spoznaja o tome).
Stoga je dao zapovijed Solomonu da ga smrtnom kaznom tog grijeha oslobodi, a Solomon je to mudro i učinio ali tek nakon što se Simej dobrano naživio u blagostanju. Dakle ta smrtna kazna je više bila milost nego kazna. Slično je bilo i sa Davidovim bivšim vojskovođom Joavom kojeg je Solomon takođe pogubio.
Sveto Pismo je prepuno ovakvih primjera koji se na prvi pogled teško mogu razumjeti, pogotovo kada se posmatraju kroz uske proreze neke dogmatike ili sa temelja koji je pun rupa i nedostataka. Pri ovom mislim prvenstveno na trenutno vladajuće pojmove modernog čovjeka o životu i smrti.
Međutim, čovjek koji vjeruje zna da Bog i oni koje on šalje ništa ne rade nepravedno i loše, pa ako to nismo u stanju da razumijemo sada, treba da se strpimo do vremena kada ćemo duhovno sazreti i duhovnim radom doći do rješenja mnogih zagonetki. A ko je čistog srca i vjeruje u Boga od svake zamke i zablude će biti izbavljen.

_________________
UIOSDSAHA

NITI JEDAN OD NAVEDENIH PRIMERA NEMA NITI "R" OD REINKARNACIJE.

CISTA FIKCIJA I UOBRAZILJA.


Pozdrav.

_________________
Маран Ата

Zanimljivosti koje se tiču ove teme i kralja Davida ima još. Naime vrlo je zanimljivo i to koliko se i na koji način David spominje u Starom Zavjetu i mnogo nakon svoje smrti. Na primjer prorok Osija jasno govori:
"Jer će dugo vremena sinovi Izrailjevi sjedjeti bez cara i bez kneza i bez žrtve i bez stupova i bez oplećka i bez likova. Poslije će se obratiti i tražiće Gospoda Boga svojega i Davida cara svojega, i u strahu će pristupiti ka Gospodu i blagosti njegovoj u pošljednja vremena." (Osija 3:4,5)
Vrlo je zanimljivo to što Osija koji je živio nekoliko vjekova nakon kralja Davida govori o nekom traženju Davida (ne kaže Davidovog sjemena, ili potomstva nego izričito i jasno:Davida) i to kaže u pošljednja vremena!
U nedostatku boljeg tumačenja većina hrišćanskih teologa (i pravoslavnih i katoličkih i protestantskih) sve što se u ovom smislu govori za Davida pripisuju proročanstvima za Isusa Hrista, ali to ipak ima vrlo malo veze sa spasiteljskom misijom Isusa Hrista. Ne treba zaboraviti da su Jevreji i u Isusovo doba (a i danas je to tako) očekivali cara koji će doći da ih izbavi kao Božiji narod i koji će ostati. Čak i apostoli su to isto očekivali, pa su čak kad Hristos uskrsnuo i nestrpljivo pitali:"Hoćeš li sada učiniti carstvo Izrailjevo!?" Na to im je Isus odgovorio da nije njihovo da znaju šta je Otac u tom pogledu odredio, ali im nije stavio do znanja da je takvo njihovo očekivanje zabluda! (vidjeti Dj.Apostoska 1:6,7) Jer i nije zabluda, jedino oni mnoge stvari nisu znali niti razumujeli, a nisu tada ni mogli. Sada mogu.
Tvrdnje da su se sva proročanstva Starog Zavjeta završila i izvšila sa otkupiteljskom žrtvom i misijom Isusa Hrista su takođe, tvrdim, sasvim netačne. To izvire iz svakog kutka i Starog i Novog Zavjeta pa evo da se zadržimo na ovom konkternom primjeru.
Duh Sveti posredstvom proroka Osije govori da će "dugo vremena sinovi Izrailjevi sjedjeti bez cara i bez kneza i bez žrtve i bez stupova i bez oplećka i bez likova."
Znamo da sa izuzetkom 70 godina ropstva u Babilonu i malo nakon toga do Zorobabela i Isusa Josedekovog, Izrael od vremena Osijinog do pojave Isusa Hrista nije nikada bio bez sopstvene vlasti u ovom ili onom obliku (bez knezova). Takođe, žrtve su se prinosile sa manjim ili većim prekidima u prvom Solomonovom hramu, drugom (poslije obnove Isusa i Zorobabela) i trećem hramu (kojeg je sagradio Irod Veliki malo prije pojave Isusa Hrista), sve dok konačno 70. godine Vespazijanov vojskovođa Tit nije razorio Jerusalim i Jerusalimski hram koji više nikada nije obnovljen za tu namjenu. Takođe, sinovi Izraelovi su otada rasijani i sve do pojave države Izrael nakon 2. svjetskog rata (1947./1948.), nisu dugo dugo vremena prinosili žrtve niti su imali svoje kenzove, odnosno sopstvenu vlast. Dakle, po ovom proročanstvu, moglo bi biti da zaista živimo u posljednjim vremenima. Ali za ovu temu je zanimljivo to da sve ovo ukazuje na vrijeme nakon Isusa Hrista i da Osija najavljuje traženje Davida u to vrijeme. Po svemu ovom bi trebalo da je to i vrijeme poslije 2. svjetskog rata. To opet potvrđuje one spoznaje do kojih smo došli iz sasvim drugih uglova i tragajući za sasvim drugim stvarima.
Onaj koji je zapisan kao David nije samo tada i pod tim imenom živio i radio na Božijem putu. On je zapisan nekoliko puta prije i poslije, takođe i u Novom Zavjetu. Za one koji ovo prihvataju, može biti zanimljivo, ali i duhovno blagotvorno da traže ko je on u Novom Zavjetu, a isto tako to se odnosi i na mnoge druge ličnosti. Ipak, najvažnije bi bilo da Davida i druge Božije ljude potražite i pronađete ovdje i danas, jer oni su uvijek ondje gdje se nešto prelomno i važno dešava za čovječanstvo, a izvan svake sumnje je da takva situacija i danas.

_________________
UIOSDSAHA

NASTAVAK CIGANLUKA...


U budizmu
-----------------------------------
No iako je indijska filosofska misao napravila veliki korak u Upanišadama u odnosu na Rig vedu po pitanju reinkarnacije, ipak ona ni izdaleka nije dovela stvari do njihovog punog razvoja. S obzirom na bujnost istočnjačke mašte, učenje o reinkarnaciji dostiže svu širinu svojih razmera i bogatstvo detalja, u idućem periodu. Ovaj procvat ono dostiže u V veku pre Hrista, a unapredio ga je i razvio, doduše u sasvim novom pravcu, Buda (Budha) "probuđeni, prosvećeni", inače osnivač, po njemu poznate religije (budizma).

Buda je bez svake sumnje najmarkantnija figura u istoriji indijske filosofije i religije. On čini prekretnicu u indijskoj misli i upućuje je novim tokom. Otuda nije ni čudo što je njegova ličnost obavijena mitovima v legendama, pa je iz onoga što se pisalo o Budi vrlo teško, skoro nemoguće izdvojiti objektivne istorijske činjenice od materijala tih legendi.

Ono što se o njemu sigurno zna je to da je rođen u V ili polovinom VI veka pre Hrista, u arijskoj plemićkoj porodici u gradu Kapilovastu. Otac mu je bio poglavica arijskog plemena Sakija, bogat i ugledan čovek, koji je svome sinu, zvanom Sidarta, (inače Gautama ili Sakijamuni, i najposle poznat pod imenom Buda tj. "ozareni") stvorio udobne uslove za život. Iako je bio oženjen u dvadeset devetoj godini života i imao čak sina, on nekako u to vreme, po svedočanstvu svih predanja; duboko pogođen veličinom i opštošću ljudske bede, reši da napusti miran i udoban domaći život, i da postavi sebi cilj odgonetnuti tajnu ljudskih stradanja i otkriti put za njihovo oslabljenje i potpuno uništenje. U tom cilju on se povukao u pustinju, gde se predao najstrožijim podvizima askeze. Živeći takvim životom uspeo je da otkrije svoje "četiri znamenite istine", čije je razrađivanje stvorilo ceo sistem budističkog učenja. Te istine su: 1. fakt stradanja je neodeljiv od postojanja; 2. uzrok stradanja "žeđ" ili "želja" (postojanja); 3. uništenje stradanja dostiže se uništenjem te želje" 4. put ka tome to je "osmokraki sveti put"; on vodi ka prekraćenju stradanja[32].

Našavši na taj način, kako je mislio Buda, pravo rešenje zagonetke života, on se pretvorio u revnosnog misionara, propovedajući to novo učenje i drugima. Nećemo ovde iznositi pregled celog sistema budističkog učenja, nego samo njegovo učenje koje se odnosi na naš problem reinkarnacije, budući da sistematski pregled celog budističkog učenja jeste pitanje posebne studije.

Pre svega, da bi nam učenje o reinkarnaciji bilo što jasnije, osvrnućemo se na jedno pitanje koje je u organskoj vezi sa pitanjem reinkarnacije, te se jedno bez drugog ne da ni zamisliti ni objasniti. Naime, sva indijska filosofija, kako ona iz prethodnih perioda tako i ova u budizmu, učila je da postoji kao osnovni zakon bivanja u svetu (moralnom): KARMA zakon kauzaliteta, i iz njega izveden zakon reinkarnacije[33]. Pod zakonom karme razume se sudba čovečije duše u novom zemaljskom životu, opredeljene njenim delima u pređašnjem životu odgovarajuću platu nagradu ili kaznu koje će trpeti duša u novom ovaploćenju, pod rezultatom onoga što je ona učinila u prošlom životu[34]. Zakon karme je, u stvari, proces moralne evolucije, kojeg mi ne možemo zadržati, upravo onako kao što ne možemo zaustaviti delovanje nužnih prirodnih zakona. Na taj način zakon karme u moralnom svetu, analogan je fizičkom zakonu jedinoobrazija. To je zakon čuvanja moralne energije. Saglasno principu karme, nema ničega nepoznatog ili slučajnog u moralnom svetu[35].

Zakon karme je opšti zakon i on se primenjuje na ljude i na bogove, na životinje i na biljke[36]. Karma je, pre svega, indijska forma teodiceje, jer se bez nje ne može shvatiti i opravdati raznolikost ljudskih sudbi ovde na zemlji. Karma to jednostavno rešava, jer i stradanje i radost su uvek zasluženi u prošlom životu. Dobro i zlo svakog čoveka, ostvareni u jednom njegovom životu, čuvaju se i produžuju da delaju i opredeljuju njegovu sudbu u njegovom sledećem životu[37]. No, kao što karma utiče na život čoveka, tako i čovek svojim životom stvara svoju karmu. Jer zakon karme se ne nameće spolja, on je položen u samoj našoj prirodi. Kao takav, on je princip koji ustanovljuje pravednost u ljudskim odnosima[38].

Zakon karme je neumitan. Po sili tog zakona, duhu čovečijem je neizbežno da se posle smrti ponova ovaploćava u empirijski omotač, sada potpuno nov: prošlo ostaje u vidu plodova svojih samo u duhu. Empirijski omotač nije "vaskrsli" pređašnji, nego potpuno nov"[19]. Ovakvo učenje i jeste osnov za mogućnost razvijanja učenja o reinkarnaciji, jer bez prvoga se ne može zamisliti ni ovo drugo.

Tek kada smo ovo videli i odredili međusobni odnos karme i reinkarnacije, možemo se vratiti na budističko učenje o reinkarnaciji. Ovo učenje, kao što je bilo i u prethodnim periodima, u organskoj je zavisnosti od opšteg pogleda na svet, i od pogleda na smisao čovekovog života. A taj budistički pogled na svet u mnogo čemu se razlikuje od pogleda Rig veda i Upanišada. Zato je razumljivo što i učenje o reinkarnaciji dobija nove vidove.

Osnovne postavke budizma su vrlo proste. On ne priznaje ni tvorca ni tvar. Svet je večan, jer je od uvek postojao i uvek će postojati[40]. Budizam nema nikakvog pojma o ličnom Bogu, pa čak izgleda ni o Bogu uopšte. te se na tom pitanju skoro izjednačuje s ateizmom. Nekim naučnicima to izgleda i suviše smeo zaključak, i radije bi da budizmu pripišu agnosticizam po pitanju Boga. No reči Budine koje je upotrebio u razgovoru sa jednim braminom, hteli mi ili ne, očigledno ukazuju na odricanje bića Božjeg. On je rekao tom prilikom: "Ja nikoga ne vidim ni u nebeskim svetovima, ni u svetu Mare (zlog duha carstvo zla), ni među stanovnicima Brame, ni među bogovima i ljudima, koga bi trebalo da poštujem".[41] Zato nije preteran zaključak većine naučnika da "nema Boga" jeste osnovna postavka budizma[42]. U svakom slučaju jedno je sigurno, da budizam, makar i imao nekog panteističkog Boga, ništa nije znao o bilo kakvom biću, koje bi makar malo odgovaralo teističkom predstavljanju božanstva[43 – ]nije imao ličnog Boga. Za Budu ta pitanja čak nemaju nikakvog praktičnog značaja za spasenje od patnji i stradanja ovog života. Zato on najradije o njima ćuti i ništa ne govori.

Kada ga je jednom zapitao njegov učenik Malunka da li je večan svet koji postoji ili ne, on mu nije dao nikakav odgovor, jer je to pitanje učitelj smatrao potpuno beskorisnim[44]. Drugom jednom prilikom, Buda je govorio svoj im učenicima ovako: "Učenici, ne mislite o svetu: da li je svet večan ili ne; da li je konačan ili beskonačan. Ako vi mislite, učenici, to treba da mislite ovako: to je stradanje; vi treba da mislite: to je uništenje stradanja; vi treba da mislite: to je put za uništenje stradanja".[45] To stradanje je elemenat izvan koga Buda neće i ne može da misli. Njemu je jedini cilj da prvo u sebi ostvari, a zatim i druge da nauči oslobođenju od stradanja i utapanju u nirvanu[46]. To se postiže življenjem po uzoru na njegove četiri istine i upražnjavajući osmokraki sveti put. Ko živi takvim životom oslobađa se želje za životom, a samim tim i stradanja.

Nastavice se ...

_________________
Маран Ата

Kada bi se govorilo o tome koliko starozavjetni proroci (Isaija, Jeremija, Ezehiel, Amos, Zaharija) govore o Davidu kao budućem pastiru Božijem narodu, pisanje samo o tome bi bilo dovoljno da napuni jednu lijepu brošuru. Zaista ne želim u ovom momentu i na ovoj temi govoriti išta više o tome, da ne bih zatrpavajući čitaoce mnogim zanimljivostima zagubio osnovnu nit ove teme.
Ipak ću još jednom podvući to da svi oni bez ikakvog prenesenog značenja govore baš o Davidu a ne o njegovom sjemenu ili potomstvu, da su svi oni živjeli poprlično nakon Davida, a da i samo poznavanje onoga što oni pišu i onoga što je Isus Hrist činio, čini jasnim da Isus Hrist nije taj koga oni najavljuju, osim tu i tamo u prenesenom i simboličkom smislu. Pa ipak, tumači Svetog Pisma svi listom u nedostatku boljeg tumačenja smatraju ta proročanstva ispunjenim pojavom Isusa Hrista. Opet kažem, u simbolici djelomično su u pravu, ali glavna poruka je ipak od njih ostala skrivena.
Sigurno da je tako i bolje, jer svemu ima vrijeme, pa tako i otkrivanje tajni ima svoje vrijeme. Pa ipak, kada vrijeme već dođe nije dobro protiviti se tome.
Pojam o reinkarnaciji zaista je vrlo malo dobra moga donijeti ljudima u vremenu malog procenta pismenosti i prevelike zaokupljenosti fizičkim radom, ali danas je situacija drugačija. Daću vam samo jedan zoran primjer.
Svi smo svjedoci velikog i prevelikog zloupotrebljavanja prirodnih dobara i ozbiljnog poremećaja životne sredine. Naša planeta se buni i tek će da se buni. Mnogi ljudi uopšte ne razmišljaju o posljedicama svog ponašanja iz prostog razloga što ih u stvari i nije briga šta će biti kada umru jer će biti izvan domašaja posljedica koje su prouzrokovali. Međutim svejsnost o ciklusu reinkarnacije ljudima može dati veoma snažan impuls da ipak razmisle o tome da sve što čine sebi samima čine! Naravno, istinski duhovne ili barem čovjekoljubive osobe, priznavale reinkarnaciju ili ne ponašaju se isto i čuvaju planetu Zemlju i štite je, ali takvih ljudi je vrlo malo, a onih koji ne razmišljaju i svojom nebrigom svesno ili nesvjesno čine zlo je masa. Zato nije loše i prije nego što ta masa doživi prosvjetljenje, na čemu inače treba svesrdno raditi, ukazati im da u stvari sami sebi rupu kopaju, ne bi li se zamislili i okanuli loših postupaka.
Molim one koji se izričito protive nauci o reinkarnaciji da razmisle o ovome, možda će ipak malo smekšati.

_________________
UIOSDSAHA

Nastavak prethodnog posta...

No život čovekov je vrlo kratak ovde na zemlji da bi se za vreme samo jednog života on mogao osloboditi te želje za životom Zato je neophodno reinkarniranje čoveka više puta, što mu je važno za postizanje tog cilja. Samo stradanje se pokazuje kao uslov progresa. Borba — to je zakon postojanja, a žrtva uzrok evolucije. Što veća borba i žrtva, tim viša radost i sloboda... Stradanje se pokazuje iskupljenjem kojim čovek plaća za dostignuće svoga venca[47].

Saglasno učenju o bogu, budizam se pokazao dosledan i u svome učenju o čoveku i njegovoj duši, poričući njeno ontološko postojanje kao neke posebne supstancije. Skoro svi autoritativni naučnici, bez izuzetka, saglasni su u tome da budizam, saglasno učenju samoga Bude, kako nam je ono poznato iz Pitaka (Pitake - budističke kanonske knjige, poznate pod imenom "Tri Pitake", od kojih svaka nosi svoje naročito ime: Vinaya, Sutta, i Abhidhamma) nije priznavao postojanje duše čovečije[48]. Neki, istina, sumnjaju u to, kao Maks Miler, koji pokušava da dokaže da učenje o nepostojanju duše, koje se nalazi u trećoj Pitaki, ne pripada Budi, nego da je to kasnija interpolacija, jer navodno protivreči učenju (nekim mestima) iz prve dve Pitake, gde se govori o postojanju duše. Međutim, taj njegov pokušaj pravdanja pobio je i obesnažio R. Devids, koji navodi dva duža mesta iz druge Pitake, u kojima se upravo govori da čovek nema dušu, i da između učenja druge i treće Pitake nema protivrečnosti, kako to tvrdi profesor Miler. Tako u drugoj Pitaki, Sutta-Nipat-e, kazano je između ostalog: "Jedno samo ime ostaje nerazrušivo od ličnosti onoga ko se udaljio iz ovoga sveta".[49] R. Devids ukazuje i na druga mesta Sutta-Pitake, gde Buda nabraja šesnaest jeresi, po čijem učenju duša postoji svesno posle smrti tela, zatim, osam jeresi, po kojima duša postoji posle smrti bez svesti, i na kraju, više od osam jeresi, po čijem učenju duša postoji posle smrti u ravnodušnom stanju: ni u stanju svesnom, ni u stanju besvesnom. Ovaj tekst budističko učenje o nepostojanju duše otkriva jasno kao dan[50].

Posle svega ovoga jasno nam je da u budizmu ne postoji ličnost, odnosno nešto što je nosilac ličnosti. Odricanje od vere u postojanje individualne duše, odnosno shvatanje duše kao bezličnog kompleksa odvojenih njenih elemenata i procesa, pokazuje se kao uslov za spasenje duše od budućih preseljenja, završnog njenog uspokojenja u blaženstvu nirvane. Pravo poreklo učenja o preseljenju duša se sastoji u spajanju prirodnog pogleda na svet, sa originalnom idejom koja čini osobeno dostojanstvo indijske religioznosti, sa idejom karme[51]. Ipak to preseljenje o kome govori budizam mora se razlikovati od preseljenja Rig veda i Upanišada, koje priznaju dušu. U budizmu čak nema ničega što bi ličilo na preseljenje duša ili prelaz individua iz jednog života u drugi. Kada čovek umire, njegov fizički organizam osnova njegove psihike raspada se, i na taj način psihički život prilazi kraju. Ponovo se pak rađa ne taj isti mrtav čovek no drugi. Nema nikakve duše koja bi se mogla preseljavati. Produžava da postoji samo karakter[52]. Jedino što je zaista besmrtno u čoveku jesu njegova dela. Po budizmu, sa smrću se nesumnjivo završava sve. Čovek je samo pomarupa tj. "ime i forma"; u njemu posle smrti ne ostaje ništa što bi supstancijalno moglo da produži svoje postojanje. Nas preživljavaju samo naša dela i ništa više[53].

Pa i pored toga što budizam odriče individualnost i dušu kao njenog nosioca, to mu ništa ne smeta ne samo da uči o stvarnosti reinkarnacije nego postavlja i cilj iste utapanje u nirvanu. Nirvana (nirwana) je novi pojam u budističkoj religiji i filosofiji, a znači upravo "ugasnuće", stanje večitog i blaženog mira koji se nalazi s one strane sveta, savesti i individualnog življenja. Do ovoga stanja, za kojim prosvećeni budist teži kao za najvišom i krajnjom svrhom, dolazi se potpunim ugasnućem svoga "Ja" i volje za životom, tj. potpunim oslobođenjem duha od materije.

Reč "nirvana" objašnjava najbolji poznavalac indijske filosofije Radhakrišnan, i bukvalno je označava kao "gašenje", ili "hlađenje". "Gašenje" napominje kraj. "Hlađenje" se pokazuje ne punim uništenjem no samo umiranjem strasti. U svakom slučaju, nirvana, saglasno budizmu, nije blaženo jedinstvo s Bogom, jer takvo jedinstvo bi značilo samo produženje želje da se živi[54]. Dostignuti pak nirvanu, znači osloboditi se od stradanja i žalosnih uslova postojanja. Onaj ko je dostigao nirvanu ne može se više rađati, on je slobodan od zla zauvek. Tako shvatanje nirvane prirodno pokazuje njeno poistovećenje s nebićem[55].

O samoj prirodi nirvane se ne može precizno reći šta je. Po nekima, to je potpuno nebiće, i utapanje u nirvanu značilo bi isto što i prestajanje svake egzistencije ili, u najboljem slučaju, saznanja o egzistenciji. Sam Buda nije otvoreno postavio pitanje o prirodi nirvane. On je smatrao da se njegova misija ne sastoji toliko u tome da raskrije tajne božanstva, koliko u tome da privuče ljude ka njegovom postizanju[56]. No ipak, izgleda da on nije smatrao nirvanu potpunim uništenjem, nego samo prekraćenjem postojanja u svesnom stanju. O stanju u nirvani nalazimo divan opis u pomenutom delu Radhakrišnana, gde se kaže: "Onaj koji je oslobođen (stupio u nirvanu) nije ni veliki ni mali, ni crn ni plav, ni gorak ni sladak, ni hladan ni vruć... Bez tela, bez preseljenja... On prima, on poznaje, no njegovo biće nema forme; nema uslovnosti za neuslovljeno..." Energija prošle karme se gasi, a duh, makar još i da postoji, nema mogućnosti da se ponovo rodi[57]. U višem stanju nirvane mi smo slobodni od karme i sva se tuga prekraćuje kada se ličnost raspada. Karma podržava životni proces, a kada se ona iscrpe, individualno postojanje prilazi kraju[58]. Sledstveno tome, nirvana predstavlja završetak duhovne borbe i označava pozitivno blaženstvo. To je cilj savršenstva, a ne uništenja. Putem razrušenja svega što imamo individualno u sebi, mi stupamo u zajednicu sa celom vaseljenom i postajemo neodvojivi deo njenog velikog procesa. U tom slučaju savršenstvo je osećanje jedinstva sa svim što postoji; što je bilo kada postojalo i što će bilo kada postojati[59]. No ovakvi pogledi na nirvanu već ne pripadaju vremenu Bude, nego kasnijem periodu Mahabharate, dok docniji budizam - neobudizam, pod nirvanom zamišlja blaženi život u nekom Budinom svetu punom sjaja i velelepnosti. No takvi pogledi su nesumnjivo jeresi u odnosu na prvobitni budizam, i nastali su, svakako, po analogiji sa hrišćanskim rajem, do čijih su pojmova došli preko ranih hrišćanskih misionara.

Filosofska misao u Indiji, posle Budinih nadzora, nije prestala da se razvija, nego je dostigla, takoreći, svoju kulminaciju u čuvenom religioznofilosofskom epu Mahabharati. Mahabharata je delo indijske misli, nastalo između 6. i 3. veka pre Hrista, a neki delovi možda i kasnije.[60

]Najznatniji i najlepši deo ne samo Mahabharate nego i cele stare indijske književnosti, nesumnjivo je poema Bhagavad-gita, koja ima istorijsku podlogu, a inače je religiozno-filosofske sadržine. Ona sadrži tradicionalno učenje o bogu Krišnu, koji se često inkarnirao u pojedine ljude i to naročito u periodima moralnog pada ljudi da bi im pomogao i da bi ih izbavio iz tog moralnog pada. U toj poemi, koja predstavlja intelektualni odblesak borbe, s jedne strane bramanizma, kao kulturno religioznog sistema, i s druge strane raznih sektaških pokreta, na čelu sa budizmom[61]. iznose se u dijalogu između boga Krišne i Aruna (jednog vojskovođe), do sada poznata mišljenja, uz neke finese, o reinkarnaciji, karmi, nirvani, i uopšte o pogledu na svet. Na taj način Bhagavadgita je prelaženje ideja Upanišada ka novoj situaciji, koja je ponikla u eposi Mahabharate[62].

Kroz dalji tok istorije indijske misli pojavljuju se mnogobrojni pravci, koji u suštini zadržavaju ono staro pojam reinkarnacije, karme i nirvane, ali u detaljima su otišli tako daleko da često predstavljaju pravu suprotnost jedan drugom, te ih je teško, a i nepotrebno, pratiti u njihovom razvoju.


Nastavice se ...

_________________
Маран Ата

Ti koji se predstavljaš kao Maran Ata i time samom sebi samo dodatno breme navaljuješ.
U nedostatku argumenata i sopstvenih zaključaka pribjegavaš zatrpavanjima sa filozofiranjem o istočnjačkom nauku o reinkarnaciji. Ipak, ono o čemu ovdje govorim nije preuzeto ni od koga nego plod sopstvenog duhovnog rada, istraživanja i spoznaja. Prema tome, ako nemaš ništa svoje da kažeš, prođi se. Jer očigledno ti je motiv samo zagušivanje ove teme.
Ako imaš šta da kažeš daj sopstvene odgovore na teme koje sam ovdje pokrenuo i objašnjenja onoga što sam pomoću znanja o reinkarnaciji objasnio, jer to je jedini način da nekog nepristrasnog čitaoca ove teme uvjeriš u to što braniš.
Što se mene tiče, prvom prilikom nastavljam dalje jer ima još poprilično toga da se kaže.

_________________
UIOSDSAHA

Maran Ata piši nešto svoje, nemoj prepisivati ili kopirati tuđe misli. To se može uraditi ponekad u nekoj pristojnoj meri kad nekoga želiš citirati ali uz to piši nešto svoje. Ovako o sebi daješ sliku osobe koja uopšte sama ne zna razmišljati što mislim da nije daleko od istine.

I inače mislim a i neko duhovniji od mene je rekao da pripadnici vjerskih zajednica uglavnom misle šablonski, u okviru dogmi i učenja svoje vjerske zajednice. To za posljedicu ima da se u takvoj zajednici može doći ne jedan duhovni nivo i tu je kraj, the end, nema dalje od toga. Može se varirati manje više, to sad dosta zavisi od same osobe ali ne može se mnogo izdići iznad jednog nivoa jer dogme čine zid koji ne dozvoljava da se vidi šta ima sa one strane. To nije duhovnost jer je duhovnost sloboda, stalna promjena, stalni rast, stalno upoznavanje novih stvari, stalno preispitivanje svojih vjerovanja i odbacivanje pogrešnih vjerovanja makar ih imali godinama. Osobe koje napuste vjerske organizacije i počnu samostalno raditi duhovnu izgradnju su do ovoga sami došli.

_________________
Blagosloven neka je onaj koji nema šta reći, a ipak ćuti.

Evo nešto što sam još prije godinu i po napisao na Serbiancafeu na temi o reinkarnaciji.


Radi se o tome da su čest razlog neprihvatanja reinkarnacije strah i ponos.

Svi vi koji pripadate nekim vjerskim organizacijama, bili te spremni da priznate ili ne, bar u djeliću sekunde nakon svih priča i argumenata o reinkarnaciji pomislite "a šta ako su u pravu, šta ako ima reinkarnacije?" i onda na snagu stupaju:

STRAH
Tri su vrste straha.
Prvi, strah da ste pogrešno sami vjerovali cijelo vrijeme, tj. strah od Oca Nebeskog.
Drugi, možda još i veći, što ste ako ima reinkarnacije pogrešno učili mnoge druge jer ste svi vi "propovjednici".
Treći je još i najinteresantniji a javlja se samo kod onih koji pripadaju određenim vjerskim organizacijama jer ako ima reinkarnacije to ruši čitavo jedno čvrsto vjerovanje (koje je za vas aksiom) te vaše organizacije, a to ne smijete dozvoliti zar ne, jer bi u tom slučaju ponovo stupili na snagu prvi i drugi strah a i iskompromitovala bi se vaša organizacija u koju ste zaljubljeni i za koju smatrate da je jedina ispravna.
I ima još nešto interesantno, nećete da prihvatite reinkarnaciju ne samo zato što je ne vidite u Svetom Pismu već i zato što ona ruši mnoga druga vaša vjerovanja, vjerovanja vaše organizacije kao npr. vašu viziju raja i pakla, ponovnog uskrsnuća, vječnog suda itd. jer biste u tom slučaju možda morali priznati i da po pitanju svih tih stvari niste u pravu što bi bilo vrlo bolno za vas i što samo dodatno umnožava strah.

PONOS
Javlja se u vama jer je teško (zbog ponosa) priznati da cijelo vrijeme niste bili u pravu.


Kad vi sve ovo u sebi saberete i izračunate dođete do toga da je na prvom mjestu bezbolnije pa onda i jednostavnije nastaviti vjerovati u ono što ste inače vjerovali i braniti se svim silama da dokažete kako ste u pravu. U čovjeku postoje mnogi otpori na psihološkom i duhovnom nivou a tako se ne može duhovno napredovati.

Da ste rođeni kao budisti vjerovali biste u reinkarnaciju ali pošto ste pravoslavci, adventisti, jehovci i pošto su vam oni rekli kako u šta da vjerujeta onda ne vjerujete. Da ste kojim slučajem rođeni tamo gdje vjeruju u reinkarnaciju i vi biste vjerovatno vjerovali, dakle vjera zavisi od podneblja gdje se rodite, ne traži se univerzalna istina. Možda si ti Maran Ata u prošlom životu bio budista i vjerovao u reinkarnaciju.

Razmislite o ovome.

U okultizmu, teosofiji i antroposofiji


Još u antičkom svetu poljuljana, vera u preseljenje duša potpuno je razrušena u sukobu sa hrišćanskim učenjem o ličnoj besmrtnosti duše i vaskrsenju iz mrtvih. U vezi sa ovakvim hrišćanskim učenjem, u svesti ljudi koji su ga prihvatili izbledeo je i nestao svaki pojam u vezi sa reinkarnacijom. Takvo je prirodno i normalno stanje stvari da pred Hristovom večnom svetlošću iščezavaju sve ljudske svetiljke. No nije uvek tako bilo.

Kad god je religioznost slabila, u istoriji čovečanstva imamo slučajeve da su se pojavljivala razna okultna društva, spiritizam i slični, koji su svojim sistemima i magijskim trikovima pokušavali da kod ljudi zamene i nadoknade ohladnelu ili izgubljenu veru. Prvi slučaj burnog naleta okultizma imamo još u starom antičkom svetu, kada je pod udarcima filosofa i ismejavanjem od strane pesnika vera u grčke bogove kod prostog naroda bila poljuljana. Drugi, sličan nalet okultizma, bio je u srednjem veku, naročito na zapadu, gde je vera u narodu bila oslabila pod uticajem renesanse. A tako se nešto slično desilo, možda samo u jačoj formi, i u prošlom veku, sinhronizovano sa pojavom materijalizma i slabljenja vere u širokim narodnim masama širom sveta, pa i među pravoslavnim narodima.

Zajedno sa tim mističnim i okultnim društvima, kao ptica feniks, vaskrsla je iz svoga pepela i stara ideja reinkarnacije i karme, koja je prilično dugo vremena bila zaboravljena, bar u hrišćanskom delu sveta. Tih okultnih društava, koji su takoreći preplavili i Evropu i Ameriku, ima mnogo i pod raznim nazivima. Najpoznatiji i za našu temu najvažniji su, bez sumnje, društva teosofa i antroposofa. Sva ta društva imaju međusobno mnogo sličnoga, ali i različnoga u svojim učenjima. No, ono što bi se moglo uzeti kao zajedničko svima okultistima, iako ne bez izuzetka, to je njihova panteistička osnova pogleda na svet. Neki, kao na primer Jog Ramačaraka, zatim teosofi i antroposofi, to otvoreno naglašavaju upuštajući se u detaljnija objašnjenja. Neki pak tu osnovnu panteističku crtu prećutkuju, skoro prikrivaju, pa govore o Bogu kao svesno ličnom biću, dakle, usvajaju teizam, kao što to čini na primer Findlej[78]. Mi ovde nećemo uzimati u obzir sva ta mnogobrojna društva, njihov nastanak i istorijski razvoj, ajoš manje svu okultističku literaturu, koja je zaista ogromna, nego ćemo se samo malo zadržati na teosofiji i antroposofiji.

Teosofsko društvo je osnovala Jelena Blavacka, koja je imala buran život (bila nesretna u braku), a po prirodi je bila sklona avanturama svake vrste. Ona je proputovala ceo zapad, upoznala se sa učenjima raznih tajanstvenih društava, i u Njujorku, u društvu sa Amerikancem Olkotom, 1875. godine osnovala je prvo Teosofsko društvo. Kasnije je sedište društva prenela u Bombaj, a zatim u Adjor, kod Madrasa u Indiji. Nju je posle smrti nasledila Ana Bezant, takođe duh svoje vrste, inače pomoćnica Jelene Blavacke. Čuveni teosof u to vreme bio je i Rudolf Štajner, koji se 1909. godine razišao sa Anom Bezant, i osnovao posebno društvo antroposofa, u Dornahu kod Bazela.

Oba ova društva imaju skoro iste poglede kako na svet tako i na čoveka i njegovu sudbu. Pogled na svet pak, kako teosofije tako i antroposofije, jeste, pre svega "panteistički naturalizam ili spiritualistički hilozoizam", koji se sastoji u tome da nema Boga i sveta, kao Tvorca i tvari, no postoji svet koji predstavlja sobom živu lestvicu božanstvenih potencija ili stvarnost "jerarhija". "To je originalno neznabožačko oboženje sveta, koje ne zna boga nad svetom no samo u svetu" [79]. Na osnovu takvog pogleda na svet, svi su oni dosledni kada tvrde da se svet razvija sam po sebi i od sebe. Otuda još jedna zajednička crta, kako teosofskog tako i antroposofskog pogleda na svet, jeste univerzalni evolucionizam: svet je evolucija Boga u svetu, teokosmosa, koja se opredeljuje naročitim planetarnim stanjima. Taj opšti zakon evolucije samim tim obuhvata i čoveka, u odnosu na koga se ostvaruj e kao zakon preovaploćenja, koji ima najsveopštije antropokosmičko značenje. Preovaploćenje je univerzalni zakon evolucije sveta i čoveka. Pojedinačno nastaje i evoluira Bog, kao i svet, kao i čovek, i ne postoji ništa završeno stalno i večno . Na osnovu ovoga u suštini svojoj trebalo bi i teosofiju i antroposofiju nazvati kosmosofija. Antroposofija je takođe kosmocentrična kao i teosofija. Uprkos svoga naziva ona ipak nije antropocentrična .[81

]Što se tiče učenja o čoveku, tu se oni uglavnom svi slažu sa Jelenom Blavackom, i priznaju da se čovek sastoji iz fizičkog tela, astralnog tela ili duše, i višeg neizmenljivog čovečijeg duha. To je antropološka doktrina opšta za sve teosofske pokrete, iako odriče celosnost čovečije ličnosti, kako u njenom postanku tako i u njenoj konačnoj sudbini[82]. Neki teosofi na ova tri dela čoveka dodaju i četvrti deo — "JA" kao poseban deo, a neki opet broje sedam, pa čak i deset delova iz kojih se čovek sastoji[83]. Za okultiste čovekovo "ja" je od bitnog značaja, a Štajner za njega otvoreno govori da je kaplja u okeanu božanskog života[84]. Ipak im to ništa ne smeta da učenje o reinkarnaciji bude osnovni stožer celog teoantroposofskog sistema.

Učenje o preseljenju ljudskih duša, kao što smo napred videli, pripada starim učenjima čovečanstva. Ono je bilo u religioznoj filosofiji Indije, u Egiptu, u Grčkoj u pitagorejstvu, orfizmu i kod Platona. No teosofija i antroposofija XIX i XX veka, i ako ga propagira, nije mu time ništa doprinela, nego ga je samo vulgarizovala i uprostila. To staro učenje, kako u Indiji tako i u Grčkoj, naročito u orfizmu, bilo je pesimističko. Cilj je bio da se izbegne preseljenje, da se izađe iz njihovog kruga i da se uđe u drugi duhovni poredak Teosofsko pak učenje o preseljenju, kako se ono formiralo u drugoj polovini XIX veka. postalo je optimističko.[85] uprkos tome, što i oni smatraju da je ovaj život samo patnja i stradanje. Upravo ideja preseljenja najviše i sablažnjava u tim učenjima Oni se trude da daju odgovor o nepravednim stradanjima života Popularnost teosofije i antroposofije vezana je upravo sa učenjem o preseljenju.[86]


Nastavice se ...

_________________
Маран Ата

Prije nego što nastavim, htio bih da malo prokomentarišem ono što je Vader prošli put iznio.
Ne mislim da priznavanje ili nepriznavanje reinkarnacije (kao i bilo čega drugog) samo po sebi ima presudan značaj za to koliko je neko ispravan u svojoj vjeri, pogotovo ako ga takvo nešto sablažnjava i ljulja njegov duhovni temelj. Za one koji se osjećaju sigurni u okrilju neke doktrine, sve dok ne sazriju dovoljno da mogu da se otisnu i dalje od toga, bolje je da nešto privremeno i odbiju. Ono što je opasno je uporno tvrditi da je nešto sotonska tvorevina ili lažno učenje i kada takav stav potiče iz čistog neznanja ili predrasude o nečemu ili, što je vlo često, pripadnosti nekoj doktrini koja to tako tvrdi. Jer takvi krštaški ratnici koji smatraju da su pozvani da brane sveto učenje koje slijede i koji sve što ne vide smatraju da i ne postoji i sve što ne razumiju smatraju besmislom, ako ikada dožive duhovni napredak prije ili kasnije dođu u situaciju da se kaju zbog brzopletih sudova ili slijepog slijeđenja tuđih spoznaja i duhovnih iskustava.
S druge strane, treba uvijek imati na umu ono što je apostol Pavle naglasio:Znanje nadima, ljubav izgrađuje. Zato i oni koji su odmakli u svojoj spoznaji i duhovnoj izgradnji ispred drugih ne bi trebalo da ih zbog toga potcjenjuju jer ako ih ta spoznaja nije pročistila i učvrstila vjeru i pouzdanje u Boga potpuno je bezvrijedna pa i opasna!
U tom svjetlu potpuno razumijem nekoga kada negira reinkarnaciju pogotovo znajući da je za mnoge i sam pomen reinkarnacije neodvojivo spojen za neke druge stvari koje im nisu bliske, ali zato i iznosim ovo što iznosim ne bi li nekada kada za to budu spremni malo preispitali svoje stavove.

_________________
UIOSDSAHA

Samo jedan komentar na umovanje koje nam odnekud prepisuje onaj koji se predstavlja kao Maran Ata.
Električna struja i sve električne pojave su, naravno, prisutne od postanja svijeta. Pa ipak, ljudi su vijekovima i milenijumima živjeli bez ikakve spoznaje o tome, ako se i jesu svakodnevno susretali sa tim, za njih to jednostavno praktično nije ni postojalo. Svako ko bi se trudio to da dokaže ili pokaže bio bi ismijan i svi njegovi argumenti bi u očima svih "pravovjernih" poznavalaca prirodnih pojava bili potpuno bezvrjedni, i lišeni svakog ozbiljnog razmatranja. Dapače, ljudi koji su takve stvari istraživali su često bili označavani kao vješci, okultisti i ko zna kako još, i dešavalo se da budu linčovani i spaljivani, a njihova kužna nauka (o elektricitetu npr.) je srećom po pravovjerne ustuknula pred svjetlošću inkvizicije, ili nekog crkvenog sabora. I tako je to bilo sve do vremena kada je ljudska spoznaja (nakon pojave štampane knjige i šire pismenosti) doprla do toga da može takve stvari da shvati i prihvati, i sve se, naravno, promijenilo i danas se mnogi čude zatucanosti ljudi prošlog doba i ličovateljima onih koji su vidjeli malo dalje. (Da ne kažem da su ti linčovatelji baš oni i niko drugi!)
Pa i onda su ljudi koji su vidjeli još dalje opet morali da traže utočišta po svijetu, da ih njihova rođena sredina ne bi progutala. Tipičan primjer je bio Nikola Tesla. Čovjek je morao u Ameriku da bi išta napravio jer u pravovjernoj (i zadrtoj) Evropi jednostavno nije imao prostora niti ga je ko razumio.
Nije dakle ni sve što se u Americi dešava baš tako loše! Takođe i u Rusiji su "prirodne" nauke doživjele procvat tek za vladavine ocrnjenog komunizma. Stiče se dojam da se u ortodoksnim sredinama teško probija svjetlost Božije mudrosti! Jer ko može da zaniječe da su sva ta dostignuća čije plodove svi bez razlike i te kako uživamo, Božiji dar ljudima, iako se na drugoj strani mnogi trude da ih zloupotrijebe.
Da rezimiram, Božija nauka je nepromjenjiva i postoji oduvijek, ali mi nismo, i naše poimanje Božijih stvari zavisi od našeg duhovnog nivoa, a npr. duhovni nivo ljudi u vrijeme Isusa Hrista je bio vrlo, vrlo nizak (i kod većine vrlo malo se promijenio do danas), pa se tada moglo samo započeti ono što je trebalo da se razvija, i Isus je svoju nauku prilagodio tadašnjim prilikama iznoseći osnovne principe koje treba slijediti. Ipak, u svojim riječima, pogotovo u pričama ostavio je putokaze i za mnogo šire i dublje spoznaje od onih koje su vidljive na prvi, drugi, treći pogled, i zato je često govorio:"Ko ima uši da čuje neka čuje, " i na kraju svojim najbližim učenicima rekao i ovo:"Imam vam još mnogo toga reći, ali sada ne možete nositi!"
Zaista ima mnogo toga, ali neki to nikako da prihvate. Šta im ja tu mogu.

_________________
UIOSDSAHA

Duhovna, (tj. okultna) nauka uči o tome da čovekov život ne počinje rođenjem i da se ne okončava smrću. Rođenje je neka vrsta zemaljskog buđenja, a umreti znači zaspati za zemaljski način života. Kada čovekovo telo postane nesposobno da evoluira i da služi evoluciji duha, čovek ga napušta i ulazi u druge načine života, u kojima će preraditi zemaljska iskustva i primiti nove impulse da bi se jednom opet vratio zemaljskom životu, u njemu delao i dalje evoluirao[87] Kao i u starim učenjima, i ovde kasnija ovaploćenja zavise od ranijeg života. To je sadržina zakona karme, koji glasi: sve što ja u svom današnjem životu znam i činim, kaže Rudolf Štajner, ne stoji odeljeno za sebe kao čudo, nego je u vezi kao posledica s ranijim oblicima bitka moje duše i kao uzrok s kasnijim oblicima moje duše[88]. Svaka duša upućuje se onuda kuda je ona težila u svome postojanju Ona ne ide za proizvoljnim naredbama bilo kakvog bića na nebu, ili na zemlji; samo bezuslovno pravedan i bespristrasan zakon karme pokazuje se u svakom odvojenom slučaju[89]. Oni koji se ponovo javljaju na zemlji ne rađaju se protiv svoje volje i svojih želja. Naprotiv, oni se reinkarniraju zato što stvarno to žele... Želja se uvek pokazuje glavnom i osnovnom silom duše, koja je pobuđuje k preseljenju[90].

U učenju o reinkarnaciji kod teosofa i antroposofa, važno Je primetiti da čovek posle fizičke smrti produžuje da živi na višim planovima – astralnom i efirnom, gde prerađuje iskustva dobijena na zemlji. Za vreme prebivanja na astralu duša se odmara. osvežava i ukrepljuje Ona je zaboravila životne nezgode podnete u vreme prošlog preovaploćenja. Ona je opet mlada, puna nade, snage i častoljublja. Ona ponovo stremi ka delatnosti, ka ispunjenju još neostvarenih želja, stremljenja i častoljubivih zamisli -i ona rado upada u potok, koji unosi nju u polje delovanja, gde se te želje mogu projaviti[91]. Tako u ponovnom ovaploćenju čovek sa sobom donosi plodove prošlih života, koji su postali osobine njegovog bića[92]. Tako se taj put usavršavanja razvija kroz mnogobrojna ovaploćenja, jer u svakom ovaploćenju on obogati nečim svoje iskustvo. Sa čim čovek umire (s kakvom duhovnom sadržinom), time on i počinje novi život[93]. U današnjem životu mi žanjemo plodove prošlog života, i sejemo seme za budući život. Cilj svega toga jeste beskonačno usavršavanje, kažu antroposofi, dok se ne postigne smisao čovekovog života, koji je nagovešten u Jn. 10,34 Ja rekoh: bogovi ste. Čovek ima da postane stvaralac. To je smisao čovekovog života ako ispuni namenjenu mu misiju. Od stvora da postane stvaralac. Naravno, kažu oni, to treba da se ostvari u dalekoj budućnosti, iza prelaza kroz mnoge i mnoge zemaljske živote, iza prelaza kroz patnje, bolove i muke na zemlji[94]. Sredstvo za postizanje toga cilja ~ savršenstva i izbegavanja stradanja, jeste znanje. Treba samo poznati istinsku prirodu stvari, kaže Jog Ramačaraka, da bismo izgubili želju da ovladamo njima, te se na taj način znanje pokazuje kao oslobodilac[95].

+ + +
Takav je uglavnom istorijski put i razvoj učenja o reinkarnaciji, koje je tobože trebalo da objasni život čovekov i mnoga pitanja u vezi sa životom, te da na taj način da čoveku moralnu podršku i snagu da svoju sudbu smireno i trpeljivo podnosi. Nećemo ulaziti u to da li je ono i koliko njih učinila blaženim i zasladilo im gorku čašu života, nego da li je to ono uopšte moglo da učini, i da zadovolji čoveka svojim postavkama i svojim metodama. Odgovor na to pitanje biće jasan ako pitanje o reinkarnaciji pogledamo u svetlosti bogočovečanske nauke Gospoda Hrista, i njegovog rešenja problema čoveka.

Nastavice se ...

_________________
Маран Ата

Baš lijepo što ćemo napokon od Maran Ata čuti nešto iz Svetog Pisma, barem se nadam.
Inače zahavaljujem se na vrijednom radu koji doprinosi uspjehu ove teme jer ono što je izneseno dosada pokazuje manjkavosti svakog pokušaja da se na reinkarnaciju gleda sa stanovišta koje isključuje ili stavlja u podređen položaj Božije namjere sa ljudima i njegov očinski trud na odgajanju i podizanju čovjeka, a u isto vrijeme čitaocima ove teme daje priliku da vide jasnu razliku između teoretiziranja i kabinetskog filozofiranja o nekoj temi i jasnih primjera iz života i životnog udžbenika Svetog Pisma.

_________________
UIOSDSAHA

Reinkarnacija i opšte vaskrsenje

S obzirom na to da učenje o reinkarnaciji, kako smo već videli, ima za osnovnu postavku i krajnji cilj spasenje čoveka od ovog i ovakvog života, i njegovo usrećenje na nekom drugom planu (bilo to u slivanju sa Bramom, bilo u nirvani kao potpunom nebiću, ili u nirvani kao blaženom stanju van bola i patnje, ili pak u nekoj vrsti raja), a isti cilj spasenja čoveka, doduše od greha, smrti i đavola, i osiguranje njemu vaskrsenja i blaženstva tamo: "odakle odbeže bol, tuga i uzdisanje" ima i hrišćanstvo, te su mnogi pisci i naučnici pravili upoređenja među njima i davali prevagu jednom ili drugom. Nije redak slučaj da su mnogi više cenili reinkarnaciju od hrišćanskog eshatološkog učenja o vaskrsenju. No treba znati da to nije rezultat nekog objektivnog i strogo naučnog izučavanja, nego je u pitanju ili plod nedovoljnog poznavanja suštine hrišćanstva, ili subjektivni momenat, ili pak neka vrsta avanturizma i želje za nečim novim i tajanstvenim. Takav slučaj imamo sa gospodinom dr Petrom Stankovićem koji se, u svome delu Medicina divina, na hrišćanstvo baca najprljavijim blatom, izgleda, samo zato da bi istakao učenje o reinkarnaciji na prvo mesto i "dokazao", kako se "logičkim putem Jedino pomoću reinkarnacije može naći rešenje gore postavljenim pitanjima"[96]. Koliko je opravdano jedno takvo mišljenje i mnoga slična, pokazaće nam upoređenje i objektivno posmatranje cele stvari.

Da bismo ideju reinkarnacije uopšte udostojili pažnje i upoređenja sa natprirodnim Bogootkrivenim učenjem hrišćanskim, na predstavnicima učenja o reinkarnaciji leži, pre svega, težina dokaza da reinkarnacija stvarno i postoji. A to je ono što je za njih najteže u stvari nemoguće dokazati. Jer za sada moramo i možemo konstatovati samo činjenicu da još ne postoje nikakvi valjani dokazi za stvarnost seobe duša, odnosno reinkarnacije[97]. Istina, mnogi pokušavaju da to dokažu nekim primerima, koji su problematični, kao slučaj sa malom Aleksandrinom koja je umrla i ponova se rodila od istih roditelja, najavivši još pre svoga rođenja svojoj mami da će joj opet doći[98]. Pored toga, u teoriji reinkarnacije nije nam jasno ko se to reinkarnira, da li duša kao zasebna supstancija, ličnost, dela naša ili karakter, ili pak nešto nama nepoznato. Zato sva teorija reinkarnacije u potpunosti zavisi od odgovora na pitanje šta se u stvari preovaploćava? Ako kažemo: preovaploćava se individualnost, određena imenom i prezimenom, to ovakav odgovor je besmislen jer individualnost je ta, ovde i ovako ovaploćena ličnost. Lepota neovaploćena, ideja lepote, nije individualnost: jer samo ta i takva konkretna lepota jeste individualnost. Zato se individualno može ovaplotiti, preobražavati se, može čak i vaskrsnuti, no ne može preći u drugu individualnost ostajući sama sobom, ne može biti zamenjena drugom individualnošću, jer suština individualnosti se i sastoji u tome da je ona nezamenjiva. Ona ne može postaviti sebe potpuno na mesto druge individualnosti, jer bi to značilo zameniti sebe drugim, a individualnost je nezamenljiva... Individualnost ili monada, može se izmeniti, no ne do tog stepena da bi prešla u drugu individualnost. Ona, kako govori Lajbnic, dopušta metamorfozu, no ne i metempsihozu". Ličnost čovekova je ono što je razbijeno u svim teorijama o reinkarnaciji, a bez ličnosti, koja bi bila nosilac duhovnog života, ne može se opravdati ni reinkarnacija. Ličnost nije samo suma odeljenih centara ili sfera, nije njihovo hemijsko ili organsko sjedinjenje, nego je upravo jedinstveno i neponovljivo jedinstvo, jedan život ukorenjen u svom duhovnom načelu i jerarhijski celostan... Telo čoveka nije samo organ ili instrument ličnosti (koga bi se po teoriji reinkarnacije trebalo osloboditi da bismo dostigli blaženstvo), nego je živa strana ličnosti, ono je takođe ličnosno (logosno), ono saučestvuje u životu ličnosti[100]. Tek u hrišćanstvu ličnost dobija svoje odgovarajuće mesto pošto je ličnost neponovljiva Po hrišćanskom učenju, baš ono što je trajno u čoveku i što nasleđuje večnost, jeste ličnost. Ličnost je stvorena od Boga i nosi na sebi obraz i podobije Božije. Ličnost nije nikakav produkt kosmičke evolucije; ona ne nastaje u kosmičkom stvaranju i ne podleže kosmičkom raspadanju. Ličnost je duhovno religiozna kategorija[101]. U teorijama pak reinkarnacije bezličan je i Bog (ukoliko ga priznaju), i čovek, te je njihov pogled na svet neprijateljski nastrojen prema ličnosti i samim tim i prema čoveku.


Nastavice se ...

_________________
Маран Ата

Reinkarnacija nije ništa drugo do duhovno (sve)učilište. Do duhovnog napretka i izgradnje svojeg pozitivnog ja (odnosno onoga što nam je Bog dao da ga izgrađujemo u životu na Zemlji) se može doći na mnogo načina. Spoznaje i duhovna prosvetljenja se mogu dostići slijedeći nauku i životne mudrosti Svetih Spisa i sve druge spise istinske nauke (dakle i matematike, fizike, prirodoslovlja, psihologije, astronomije, hemije i mnogih drugih naučnih disciplina), bavljenjem pozitivnim i izgrađujućim djelatnostima (od zanata do umjetnosti), ali za mnoge je jedini način izgradnje i onaj najteži: životno iskustvo kroz međuljudske odnose i životne tegobe. Najbolje bi bilo da se sve ove vrste duhovne izgradnje (i mnoge koje nisam pomenuo) kombinuju u odnosima kako kome najviše odgovara, ali znajući da ništa nema bez dobrog duhovnog temelja zasnovanog vjeri i potpunom pouzdanju u Boga, svemu onom što nam je pokazao i čemu nas je učio Isus Hrist i ostali Božiji poslanici i proroci.
Pošto je za mnoge jedini izvor duhovnog napretka sirovo životno iskustvo, njima je potrebno mnogo životnih vijekova da shvate i usvoje ono što predani iskreni tragalac može da pročita u mudrosnim i Svetim knjigama i praktično primijeni (pa i provjeri) u svom životu za mnogo kraće vrijeme.
Cilj svega je da se čovjek nauči da živi na Zemlji i ostvari Boga u sebi u svakodnevnom životu (neki pravoslavni teolozi to nazivaju obogočovječenjem) odabravši takav put svojom sopstvenom voljom.
Na taj način čovjek bi se oslobodio robovanju smrti i propadanju, i ostvario fizičku besmrtnost na ovdje Zemlji, a cijela bi planeta (a i šire kosmičko okruženje) doživjelo preobražaj u skladu sa tim. Sva stvorenja na Zemlji (i u kosmosu) svojim djelovanjem i međudjelovanjem pomažu čovjeku da dođe do toga. Kada bi se čovječanstvo zaista preobrazilo onako kako su ga svi Božiji poslanici pozivali, time bi se i sav stvoreni svijet oslobodio tiranije palog čovjeka koji uglavnom loše gospoduje povjerenom nam planetom. Jer nikada ne smijemo zaboraviti da smo mi čuvari i namjesnici nad Zemljom i svim što je na njoj.
Ljudi koji slijede učenja koja ne priznaju reinkarnaciju, ili koji su u svojoj duhovnoj izgradnji sami došli do tog zaključka, i oni koji je priznaju i poznaju reinkaranaciju, u svojoj suštini se ne bi trebali mnogo razlikovati u samom duhovnom životu, i plodovima tog života koji se svakodnevno očituju.
Jer čovjek koji zna za reinkarciju, i istinski teži za duhovnošću jednako predano radi na svom duhovnom razvoju kao da mu je život koji sada živi jedini. No, s druge strane takav je u prednosti jer u stanju i da razumije mnogo toga od zbivanja oko njega i u prošlosti, što oni koji ne priznaju reinkarnaciju ne mogu da vide jer sve posmatraju iz skučene perspektive samo jednog ljudskog života i malog vremenskog perioda.
Oni koji su se u prošlim životima zalagali na Božijem putu vrlo često se tako ponašaju iz života u život i svjesno služe Božijoj namjeni iz života u život istovremeno služeći Bogu i izgrađujući se (jer to i ide najbolje jedno s drugim, kao što učenik koji sluša svog učitelja iz razreda u razred napreduje i dobija odlične ocjene). Oni koji traće svoj život na griješenje i zanemarivanje svojih obećanja datih Tvorcu (jer svi sa obećanjem dolazimo na Zemlju!), nakon određenog broja pokušaja gube pravo na novu priliku (kao što učenici koji određeni broj puta padnu gube pravo na školovanje).
I sve tako do vremena svođenja računa (mature), odnosno vremena sveopšteg suda, sita i rešeta za koje samo Otac zna kada je, i koje treba da dočekamo spremni. Otuda i upozorenje koje je mnogo puta ponavljao Isus Hrist:" Stražite jer ne znate kada će doći" i niko se ne može oslanjati na reinkarnaciju govoreći: "Ah, sada mogu kako hoću, u sljedećem životu ću sve popraviti," jer nikada ne znamo hoćemo li dobiti još prilika! Istinska duhovna osoba uvijek živi ovdje i sada.
Ovo sam ovako ukratko iznio samo da sljedeći put kada budem iznosio stihove iz Svetog Pisma iz kojih se vidi da je to tako ne moram ponovo da ovo objašnjavam i predugim tekstovima preopterećujem čitaoce ove teme, jer će toga zaista biti mnogo. S druge strane ovim sam otprilike sažeo u jednu cjelinu ono što sam dosada iznosio na ovoj temi, tako da oni koji možda i nisu baš najbolje shvatili sa koje strane i iz kog ugla gledam, sada mogu da imaju jasniju sliku o tome i da se uvjere da njihove dosadašnje predstave o učenju o reinkarnaciji imaju sasvim malo veze sa ovim što ovdje pišem.

_________________
UIOSDSAHA