banjalukaforum.com

Veliki pozdrav i mir sa vama.

Novi sam član ovdje, ali već duze vrijeme pratim ovaj forum i njegove sadržaje na podforumu "Duhovnost i religija" i odajem priznanje svim (pa dobro, većini učesnika na konstruktivne postove i sadrzaje iz kojih covjek odavdje moze izaci oplemenjen novim saznanjima.

U ovim danima moralne dekadencije u kojima svako ima svoju "istinu" i u kojima se ne biraju sredstva kojima ce se blatiti drugi i drugaciji, licnog sam misljenja da je edukacija najbolji put ka dobru.

U tu svrhu cu, u ovom i u svojim narednim postovima, pokusati dati svoj skromni doprinos donosenjem osnovnih pojmova pravoslavne teologije.

Pa da krenem


АД (гр. Αδης, јевр. теол).
Учење о васкрсењу није било познато јудејској
религији, по којој сваки човек после смрти силази у шеол, подземно место пуно таме
и сенке, где нема ни сећања ни слављења Бога (Пс. 6,5; 88,4-6; Јн. 3,13-19).
Спаситељев силазак у ад у тренутку смрти и боравак у њему све до Васкрсења
јесте библијска вера коју потврђује 1. Петр. 3,18-19 и 4,6 (в. и Рим. 10,7; Еф. 4,9).
Ово апостолско сведочење вере помињу и постапостолски списи (Свети Игњатије,
Посланице: Магнежанима IX, 1, стр. 89; Филаделфијцима X, 1; Тралијанцима IX, 1;
Свети Јустин Мученик, Дијалог 72,4). Свети Јован Дамаскин, који наводи место из
Посланице Филипљанима 2,20, каже да је Исус обоженом душом сишао у ад да би
показао како његова светлост обухвата и оне који сеђаху у тами и сени смртној, као
и да ослободи заробљене. Исус Христос, који драговољно прима смрт на крсту,
прихвата људску стварност до краја, у њеним најнегативнијим видовима, и
започиње борбу против ђавола онамо где је овај начинио себи обиталиште и
распрострео своју власт, то јест у царству смрти. Он тамо силази као Цар и
објављује вечну победу над смрћу и сатаном, не само праведнима него свима,
верујућима и неверујућима.
Поред сотириолошког смисла овај догађај има и христолошку важност јер је
Исус Христос, телом бивши у гробу, у ад сишао својом душом, као што се исповеда у
молитви на крају Проскомидије: "У гробу телесно, у аду с душом као Бог, у рају с
разбојником, и на престолу био си, Христе, са Оцем и Духом, све испуњавајући,
Неограничени". Такође, то потврђује да се приликом смрти разумна душа или
људска личност не руши, него очекује васкрсење тела. Ад је окамењење у стању
одвојености и мржње према Богу; то стање је проузроковано грехом, који је сила
раздора. Ад се у маломе може видети још у овдашњим људским условима живота.

jes da nesto nevolim taj komunisticki stil dobar dan drugovi i drugarice al ajd da te pozdravim.

raspravljalo se o tome vec odavno, al nesto me svrbe prsti pa rekoh da se javim. jevrejima je poznat termin sheol. za njih rijec seol je znacilo grob.sheol je mjesto koje prihvata i zle i dobre. Propovjednik 8:5-6. Psalam 14:4. Propovjednik 12:7. za jevreje sheol je mjesto mraka i tisine, gdje sve misli propadnu. znaci ne pakao kako mnogi opisuju.

_________________
"Men have two emotions: Hungry and Horny. If you see him without an erection, make him a sandwich"
--> Diamonds <--

Eh, kud bas nadje "komunisticki stil"? Pa valjda bi se onda pojavio sa onim "smrt fasizmu!"

Svejedno, nije bitna forma pozdrava vec je bitan pozdrav, pa zato pozdravljam i ja tebe



Pohvaljujem tvoju siroku edukaciju na ovom polju, i ranije sam je primijetio

АДАМ (јевр. адамах, земља): прва реч коју је Бог упутио човеку у облику
имена: "Адаме, где си?" (Пост. 3,9). Два су могућа тумачења овог имена: а)
индивидуална личност (Сит је син Адамов - Лк. 3,38), први човек створен од Бога
("син Божији" - Лк. 3,38), отац људскога рода (Пр. Сол. 10,1); б) начелно човек, род
људски, људска заједница, синови Адамови. По књизи Постања (1,26-31), Адам је
саздан од земље руком Божијом, шестога дана, као круна стварања. Примивши
Духом Божијим дах бесмртног живота (в. лик и ПОДОБИЈЕ), обдарен слободном
вољом и моћи да господари створеним светом (Пост. 2,15), био је одређен за
бесмртност: "Бог сазда човека за нетрулежност и створи га по лику свога бића"
(Прем. Сол. 2,23). Заједно са Евом, Адам чини први пар људских бића (1. Тим. 2,13);
од њих је потекао људски род (Тов. 8,6; Дела 17,26). Они су родили Кајина и Авеља
(Пост. 4,1-2), а потом Сита (Пост. 5,3; Лк. 3,38) и синове и кћери (Пост. 5,4).
Заведен ђаволском завишћу (Прем. Сол. 2,24), Адам је због своје непослушности
(Пост. 3; Рим. 5,19) био истеран из раја. Његовим падом зло и смрт ушли су у
створени свет и у људску природу (Пост. 3,17-24). Адам умире у 930. години живота
(Пост. 5,5).
Апостол Павле прави поређење између Адама и праслике Онога који имаше да
дође (Рим. 514), тј. Исуса Христа ("овога човека"), и поставља ове тезе: Први Адам,
први човек, произашао је од земље, са природним телом; Други Адам, други човек,
дошао је с неба, обдарен живом душом и животодавним духом (1. Кор. 15,45-47).
Сходно оваквој прасличности, постоји историјска и онтолошка дијалектика између
Бога и човека, између стварања и спасења. Јер као што је падом (в. плд) и
непослушношћу једнога човека "(Рим. 5,19), Адам довео смрт на све људе (Рим. 5,
12), исто је тако благодаћу једнога Христа дошло искупљење које даје живот свима
људима(Рим. 5,17-19). Зато Православље стално наглашава не само онтолошко
јединство човечанства (в. АНТРОПОЛОГИЈА), сагледаног колективно у Адамовој
личности, него и динамички карактер адамовске природе, која је примљена и
преображена у божанској ипостаси Сина Божијег. Својим Оваплоћењем и жртвом
Нови Адам васпоставља стање изгубљене нетрулежности Првога Адама, тако да
човек поново постаје учесник у божанској природи (2. Петр. 1,4). Са пуним
трагичним карактером и свим теретом првороднога греха, Адам остаје у околини раја
(Пост. 3,24); не губи, дакле, видик вечнога живота. Теоцентрична визија инхерентна
је адамовској природи: "У личности Адамовој са Твојим ликом и подобијем, све си
нас почаствовао и учинио наследницима добродетељи раја" (Акатист Пресветој
Тројици, икос 5).
Из перспективе систематске теологије Адам представља полазну генетску тачку
човечанства која се појављује у конституисању сваког људског бића: у чину зачећа
и физичког рођења. Но, човек не може досегнути свој центар или крајњи циљ а да
се не одрекне своје негативне човечности кроз чин светог "препорођења", тј. кроз
причешћивање Христовим богочовештвом. Почевши са Јеронимом (331-419), који
даје првенство буквалном смислу у библијској егзегези, западна теологија сматра да
је сав род људски у Адамовој личности примио и погазио заповест Божију, те стога
сва људска бића носе последицу његовог дела (в. ПРАРОДИТЕЉСКИ ГРЕХ). За
православну теологију Адамов пад стоји под влашћу слободне воље, а не под
нужношћу природе; јер Адам није створен непромењивим, нити једнострано
усмереним ка злу, те према томе није погазио заповест по нужности природе, него
по слободној вољи и ради задовољства (Марко Подвижник, 0 Крштењу, Рум. филок.,
том I, стр. 302).

i ranije si primjetio. sto bi znacilo da nisi bas novi kako se predstavljas, vec samo promjena sa drugim nickom.

_________________
"Men have two emotions: Hungry and Horny. If you see him without an erection, make him a sandwich"
--> Diamonds <--

Na svakom forumu ima dezurnih sumnjicavaca

Ne znam cemu to kad sam u prvom svom postu napisao ovo:



Opusti se prijatelju, tu sam da pomognem sa informacijama koje mogu pruzizi, ali i da pokupim neke kvalitetne za koje sam vidio da ih ima

АЗИМА (гр. αζυμος, лат. азима, бесквасни [хлеб], преснац). Употребу
бесквасног хлеба у обреду Евхаристије цариградски патријарх Михаило Керуларије
(1000-1058) наводи као једну од "латинских јереси". У полемици између Запада и
Истока (ХI-ХIV), Латини који употребљаваху бесквасни хлеб названи су "азимити".
Источна Црква противи се употреби азиме за евхаристијски хлеб, аргументујући свој
став овако: тоје остатак јудејске пасхе (Изл. 12,15-18; Пон. Зак. 16,4,8; Мт. 26,17);
приликом установљења Евхаристије (Мк. 14,22; 2. Кор. 11,23) Христос је узео
"хлеб", то јест квасни хлеб; апостоли и прва Црква нису узимали азиму (Дела 2,42);
азима прасликује смрт а не живот, док квасац представља душу у телу, односно
непропадљиви елемент (Јн. 6,31,35,48, 51); употреба азиме изврће смисао Тајне
Вечере, јер би она била проста пасхална вечера а не установа Евхаристије, Тајне
Новога Завета; употреба азиме указује на посебну евхаристијску западну теологију.
У полемици са Јерменском црквом, која такође употребљава бесквасни хлеб,
византијски теолози (нарочито Никита Ститат 1005-1092), доводе у везу употребу
азиме и аполинаријевску христологију Јермена. Азима подразумева
аполинаријевство, јерес која оспорава да је Исус Христос, као човек, имао душу.
Једна одлука Флорентинског Сабора (1439) елиминише проблем азиме с листе
контроверзи између Запада и Истока, допуштајући да се и квасни и бесквасни хлеб
могу узимати у евхаристијском чину. У православној литургијској пракси
евхаристијски хлеб треба да буде квасан, као символ људске природе Исуса Христа,
одуховљене и нераспадиве. Обични квасни хлеб прасликује људску природу и
показује Христову сасуштаственост са нашим човештвом.

ma nisam te osudjivao koji ti je, vec samo napisao konstataciju. znaci pre titule pocetnik bio si voajer, posto si duze vrijeme pratio krishom.

zasto ne kazes gdje i koliko kosta taj pravoslavni teoloski rijecnik iz kojeg prepisujes pa da narod moze kupiti. ne vidim svrhu. isto ko da ja sad uzmem Bibliju od pocetka pa postujem. eto izvini na zamjerci.

_________________
"Men have two emotions: Hungry and Horny. If you see him without an erection, make him a sandwich"
--> Diamonds <--

Fakat, bolje otvori jednu temu pa da ljudi komentarisu o njoj, nego ovako prepisujes iz enciklopedije.
Usput, koliko mi se cini sam pojam enciklopedizma nije nesto previse blizak pravoslavlju,
naprotiv, dolazi iz sasvim drugog tabora

Znaci, dajder jednu temu pa opletite po njoj, ovako je dosadno...