Veliki pozdrav i mir sa vama.
Novi sam član ovdje, ali već duze vrijeme pratim ovaj forum i njegove sadržaje na podforumu "Duhovnost i religija" i odajem priznanje svim (pa dobro, većini

učesnika na konstruktivne postove i sadrzaje iz kojih covjek odavdje moze izaci oplemenjen novim saznanjima.
U ovim danima moralne dekadencije u kojima svako ima svoju "istinu" i u kojima se ne biraju sredstva kojima ce se blatiti drugi i drugaciji, licnog sam misljenja da je edukacija najbolji put ka dobru.
U tu svrhu cu, u ovom i u svojim narednim postovima, pokusati dati svoj skromni doprinos donosenjem osnovnih pojmova pravoslavne teologije.
Pa da krenem
АД (гр. Αδης, јевр. теол). Учење о васкрсењу није било познато јудејској
религији, по којој сваки човек после смрти силази у шеол, подземно место пуно таме
и сенке, где нема ни сећања ни слављења Бога (Пс. 6,5; 88,4-6; Јн. 3,13-19).
Спаситељев силазак у ад у тренутку смрти и боравак у њему све до Васкрсења
јесте библијска вера коју потврђује 1. Петр. 3,18-19 и 4,6 (в. и Рим. 10,7; Еф. 4,9).
Ово апостолско сведочење вере помињу и постапостолски списи (Свети Игњатије,
Посланице: Магнежанима IX, 1, стр. 89; Филаделфијцима X, 1; Тралијанцима IX, 1;
Свети Јустин Мученик, Дијалог 72,4). Свети Јован Дамаскин, који наводи место из
Посланице Филипљанима 2,20, каже да је Исус обоженом душом сишао у ад да би
показао како његова светлост обухвата и оне који сеђаху у тами и сени смртној, као
и да ослободи заробљене. Исус Христос, који драговољно прима смрт на крсту,
прихвата људску стварност до краја, у њеним најнегативнијим видовима, и
започиње борбу против ђавола онамо где је овај начинио себи обиталиште и
распрострео своју власт, то јест у царству смрти. Он тамо силази као Цар и
објављује вечну победу над смрћу и сатаном, не само праведнима него свима,
верујућима и неверујућима.
Поред сотириолошког смисла овај догађај има и христолошку важност јер је
Исус Христос, телом бивши у гробу, у ад сишао својом душом, као што се исповеда у
молитви на крају Проскомидије: "У гробу телесно, у аду с душом као Бог, у рају с
разбојником, и на престолу био си, Христе, са Оцем и Духом, све испуњавајући,
Неограничени". Такође, то потврђује да се приликом смрти разумна душа или
људска личност не руши, него очекује васкрсење тела. Ад је окамењење у стању
одвојености и мржње према Богу; то стање је проузроковано грехом, који је сила
раздора. Ад се у маломе може видети још у овдашњим људским условима живота.