Ovde objavljujemo jedan od nasih odgovora Dirku:
Владимире, помаже Бог!
Ево нашег одговoра на твоју молбу.
„Дирк“ пише:
O blagodeti rukopolozenja pise na forumu dovoljno iscrpno. Svaki rukopolozeni jerej, koji je jos uvek u cinu, svrsava SVAKU SVETU TAJNU u potpunosti. Naravno, ukoliko je svrsava ispravno prema Tipiku i Predanju u okviru svetotajinskog bogosluzenja. Jer ne daje ON, Djakovac, nista SVOJE, vec nam Gospod daruje Sebe PREKO RUKU SVESTENOSLUZITELJA. Uvek posredno,preko ruku rukopolozenog jereja. Nikad ne moze NIJEDAN van cina da svrsi svetu tajnu, pa makar bio i sveti Pavle Preprosti. Ima MILIJARDE prostih mirjana i monaha koji sijaju na nebesima kao svetitelji i koji su u svemu ispravni u veri, ali njima NIJE DANA vlast da prenose svetotajinsku blagodet na verne, a jednom Djakovcu jeste data. Kako mu je data, SAMO TAKO mu se moze i oduzeti, a ne moze je on "oduvati" od sebe svojim gresima. Sasvim nesto drugo je LICNA BLAGODAT koju zadobija podviznik vere i svetih vrlina, i kojom on moze i CUDA CINITI, vaskrsavati mrtve, isceljivati, prozirati u duse... Takvu blagodat zadobija i mirjanin i laik i prost monah podjednako kao i episkop ili patrijarh, i ova blagodat ZAVISI od blagocesca zivota onoga koji se podvizava. Blagodet rukopolozenja NE ZAVISI od licnog zivota jereja, vec ISKLOJUCIVO od davanja ili oduzimanja koja mu dolazi od episkopa. Svojim blagocestivim zivotom SVAKI covek moze postati savrsen kao Bog, ali ne moze svaki prizvati osvecenje Darova, vec samo RUKO-POLOZENI. U tome je razlika. Zato je odricanje blagodeti Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi u stvari HULA na Duha Svetoga i na samu Crkvu, koju je ustanovio sam Gospod Spasitelj, dajuci VLAST i PRAVA apostolima, a preko njih i SVIM rukopolozenim kliricima, da mogu da svezuju i razresuju. Ostali NEMAJU takvu vlast, a ovi rukopolozeni IMAJU takvu vlast. Kada neko odrice tu vlast koju je Licno Hristos dao rukopolozenom jereju, taj odrice Hristovu zapovest Crkve i huli i na samoga Hrista. Ta hula moze biti oprostena ako je iz NEZNANJA, ali ako je covek u tome uporan i pored svih svedocanstava svetih otaca Crkve, onda je taj postao SUMANUT i zasluzuje KAZNU za svoje hule.
Своју тврдњу да је Српска патријаршија (СП) благодатна црква у којој је могуће спасење „Дирк“ заснива на тврдњи да су (данашњи) „епископи и свештеници СП рукоположени клирици, зато што још увек нису осуђени за своја догматска и канонска безакоња, и да су зато тајне које они савршавају благодатне и спасоносне“. Међутим „клирици“ СП нису „рукоположени“ тј. немају од Бога дату благодат-власт да савршавају св. тајне, зато што су они већ осуђени јеретици и расколници. Њихове „тајне“ зато не освећују и не спасавају човека него га оскврњују и погубљују зато што то нису Црквене тајне него јеретичке – „жртве мртвих“!
Новокалендарско-новопасхалско-сергијанско-екуменистичка (кратко речено - екуменистичка) јерес је већ осуђена јерес, а не нека нова јерес која тек потребује Црквено саборно разматрање и пресуду. Па чак и да јесте нова јерес (што уопште није!) одвајање и прекидање сваког молитвеног и светотајинског општења од формално саборно још неосуђених јеретика похвално је и пожељно. О томе сведочи поступак константинопољског презвитера Прокла (касније епископа Кизичког а потом и патријарха Константинопољског) и адвоката Евесевија (касније епископа Дорилејског) који су пре званичне црквене осуде (пре 3. Васељенског сабора), јавно прекинули Несторијеву јеретичку проповед и лично анатемисали јеретика Несторија окачивши свитак на врата Константинопоља у коме је писало: „анатема ономе ко одваја Сина Божијег од Сина Маријиног!“ Свети 3. Вас. сабор је касније васпоставио у јерархијски степен све клирике који су осудили јересијарха Несторија до саборног суда над њим, и које је он незаконито извргао из чина. Притом је Сабор, тим поводом одредио да „...никакав клирик, који једнако мисли са православним и васељенским сабором, не сме ни под каквим начином бити потчињен епископима, који су одступили, или који одступају (од православља)“ (3. правило). Дакле, ако клирик или лаик „не сме ни под каквим начином бити потчињен епископима, који су одступили, или који одступају (од православља)“, а још увек њихово одступање тј. јерес није званично осуђена од стране Цркве, колико пре не смеју ни под каквим начином бити потчињени оним епископима јеретицима чија је јерес одавно више пута саборно осуђена, као што је то случај са екуменистичком јереси!
Други случај описује Канон 15. Светог Помесног Сабора Константинопољског (''Прводругог''): ''(...) Ако се неки презвитер, или епископ, или митрополит, дрзне да одступи од општења са својим патријархом, и не буде помињао његово име, по утврђеном и установљеном поретку у божанском тајнодејству, него пре саборне одлуке и коначне осуде његове, учини раскол – свети Сабор за таквог наређује да буде савршено уклоњен од свештенства, ако се докаже његово безакоње. Уосталом, ово се наређује и утврђује за оне који, под изговором разних окривљавања, одступају од својих предстојника и творе расколе, и растржу јединство Цркве. Јер они који се одељују од општења са предстојником (тј. епископом или патријархом, прим.прев.) због неке јереси која је осуђена светим Саборима или Оцима, то јест када он проповеда јерес свенародно и учи о њој у цркви откривене главе, такви ако се и оделе од општења са поменутим епископом пре саборне одлуке, не само да не подлежу казни по правилима, него бивају и достојни части која припада православнима. Јер они су осудили не епископе, него лажиепископе и лажиучитеље, и нису расколом пресекли јединство Цркве, него су похитали да од раскола и деоба сачувају Цркву.'' Канон 15. Светог Помесног Сабора Константинопољског (''Прводругог''). Овај канон говори о онима који су прекинули општење са епископом који проповеда јерес која је већ осуђена светим Саборима или Оцима „пре саборне одлуке“, тј. пре саборног објављивања већ постојеће и дејствене осуде. А то да је та осуда дејствена и пре него што ју је сабор формално прогласио сведоче речи канона где се каже да ови сваке похвале достојни ревнитељи православља, нису осудили епископе него лажиепископе, не учитеље него лажиучитеље и нису пресекли јединство Цркве него су је, напротив, тим својим примером ревности и исповедништва сачували од раскола и јереси. Дакле епископ који проповеда јерес која је већ осуђена је и пре формале саборне објаве лажиепископ и лажиучитељ, а не тек после саборне објаве. Управо оваква света ревност и доводи до саборне објаве већ постојеће осуде, и да ње нема до те саборне објаве не би ни дошло. Саборна објава служи да помогне онима необавештенима, неупућенима, колебљивима и уствари означава крајње упозорење, крајњу временску границу и крајњи рок прекидања општења са већ осуђеним јеретиком.
Екуменистичка јерес, данас, не само да је одавно више пута осуђена од стране Цркве него је и саборна црквена објава те осуде одавно објављена и оглашена.
Признавање светих тајни крштења, причешћа, свештенства јеретицима, молитвено заједништво са непокајаним јеретицима је суштински и саставни део екуменистичке јереси. Ово безакоње је одавно саборно осуђено од стране Цркве и не потребује никакво ново саборно разматрање ни осуду, већ само примену онога што је већ одређено: ''Наређујемо да епископ или презвитер који прими крштење или жртву јеретика, свргнут буде. Јер које је сагласје Христа са велијаром, или какав је удео вернога с неверним?'' – канон 46. Светих Апостола; ''Епископ или презвитер, или ђакон, који се само молио са јеретицима, да буде одлучен. А ако им је дозволио да дејствују било шта као служитељи Цркве, да буде свргнут.'' – канон 45. Светих Апостола; ''Ако ко из клира, или мирјанин, у синагогу јеврејску или јеретичку уђе да се помоли - да буде и из чина свештеног извргнут и од општења црквеног одлучен'' - канон 65. Светих Апостола; „Са јеретицима или расколницима не сме се заједно молити“ – канон 33. Лаодикијског сабора ''Ако вам и ми или анђео с неба проповиједа јеванђеље друкчије него што вам проповиједасмо анатема да буде! - Гал. 1. 8, дакле проклет – одлучен од Цркве Христове! „Сваки који преступа и не остаје у учењу Христовом, тај Бога нема!“ (2.Јн. 1:9) „Шта има праведност са безакоњем; или какву заједницу има светлост с тамом? А какву сагласност Христос са Велијаром? Или какав удео има верни с неверником?“ (2.Кор.6:4-15) „Јер ако ми гријешимо хотимице [признавањем јеретика за цркву Христову, признавањем благодатности њихових тајни, молитвом са јеретицима...] и послије примљеног познања истине, ту више нема жртве за гријехе, него само страшно очекивање суда и јарост огња који ће прогутати противнике. Кад неко преступи Закон Мојсејев, по исказу два или три свједока, има да умре без милости; замислите колико ће сада тежу казну заслужити онај који гази Сина Божијега и крв Завјета којом је освећен за несвету држи, и Духа благодати вријеђа? Јер знамо Онога који рече: Моја је освета, ја ћу узвратити, говори Господ. И опет: Господ ће судити народу својему. Страшно је пасти у руке Бога живога“ (Јевр.10: 26-31) „Не упрежите се у исти јарам с неверницима!, и не примајте га [јеретика] у кућу и не поздрављајте се. Јер ко се поздравља с њим, учествује у његовим злим дјелима! (2.Јн. 1:10-11)
Исто тако је и јерес екуменистичког сергијанства већ одавно саборно осуђена од стране Цркве Христове – на тајном „Кочујушчем сабору“ 1928 г. од стране 72. Светих отаца Катакомбне Цркве ИПХ: „Сергијанци су јеретици, и једнаки по безбожништву обновљенцима, али превазилазе последње љутом звероликошћу (зверском нарави).“ - 1. канон „Благодати у сергијанаца нема, тајне се не савршавју, а уместо свештенодејства – скверно дејства“ - 2. канон „Сергијанцима, са њиховим учитељем Сергијем Страгородским који учи да богохулна, безбожна и безакона „власт“ јесте власт од Бога дата, по речима Апостола, и који овим нечастивим (безбожним) учењем раздиру тело Христово – анатема!“ - 6. канон
Исто тако је и јерес новокалендарства и новопасхалства анатемисана од стране Саборне Цркве већ много пута: 1. Од стране Св. помесног Антиохијског сабора: ''Сви који се дрзну да наруше одлуку Светог и Великог Сабора Никејског, сабраног у присуству најблагочестивијег и најбогољубивијег Цара Константина, о светом празнику спаситељне Пасхе, да буду одлучени од општења и извргнути из Цркве, наставе ли да се упорно противе овој доброј установи. И ово је речено за мирјане. А ако се неки од предстојника Цркве, епископ, презвитер или ђакон, после ове заповести усуди, развраћајући народ и узнемирујући цркве, издвојити се и са јудејима светковати Пасху - таквога Свети Сабор већ од сада осуђује као туђег Цркви, јер не само да је био узроком граха самоме себи него и узроком растројства и рзвраћења многих. И не само њих Сабор свргава од свештенодејства, него и све који се дрзну да опште са таквима после њиховог свргавања. А свргнути се имају лишити и спољашње части која им је припадала по свештеном правилу и Божијем свештенству.'' (1. правило) 2. 87. и 91. правило св. Василија Великог који каже да Свештено Предање и Догмати Цркве имају „потпуно исту силу за благочешће“ што значи да је нарушавање Свештеног Предања равнозначно јереси, те се као такво предаје анатеми. Новокалендарство није само просто канонски прекршај. Новокалендарство је јерес која укида саборност Цркве не само у хоризонтално-земаљском смислу него пре свега у небо-земном вертикалном смилу. Од Педесетнице па до данас у цркви тече освећено богослужбено време које има крстолики карактер, небоземни карактер. Оно представља јединство небеске торжествујуће и земаљске војинствујуће цркве. Управо то јединство и јесте пројава вертикалне саборности цркве, без које хоризонтална саборност епископа и помесних цркава нема никакав значај. Новокалендарци своје тешко безакоње, између осталог, покушавају да оправдају и јеретичким учењем да на небу не тече време (то тврди и Атанасије Јевтић у својој књизи „Заблуде...“). Време, међутим, тече и на небу и на земљи и у аду, и тећиће све до Страшног суда, и тада ће тек бити укинуто. Померањем богослужбеног времена за 13 дана новокалендарци су нарушили непрекинути богоустановљени седмични временски ток, који тече од стварања света па све до данас, и који је од времена Педесетнице освећен што се пројављује у евхаристијском богослужбеном јединству небеске и земаљске Цркве. Новокалендарци су тако сами себе искључили из тог тока а самим тим су отпали од небоземног богослужбеног саборног јединства: Синод Цркве ИПХ (Матејевске јерархије) пише: „...Раскол у еортологију има богословско и еклисиолошко значење, јер ми верујемо у Цркву војинствујућу и торжествујућу, у заједницу светих, у саслуживање анђела и сапразновање “виших са нижим”, то јест Цркве војинствујуће и Цркве торжествујуће, ми немамо права да признамо благодатно освећујуће дејство у тајнама оних, који примају новотарију новог календара, одељујући се на тај начин од Једне Свете Саборне и Апостолске Христове Цркве...“ (Посланица Синоду РПЦЗ 1976 г.) 3. од стране Васељенских сабора: „Ко укида било које црквено предање, било писано или неписано, нека је анатема!“ (Списи 3. Вас. сабора; Списи 7. Вас. сабора) 4. од стране три Свеправославна сабора из 1583, 1587 и 1593 у време патријарха Јеремије II Траноса – Великог уз учешће Источних патријараха који су поставили православну Пасхалију и Месецослов у нераскидиву вези и оредили да се празновање Пасхалије и Месецослова празнује неизмењено по Јулијанском календару у сагласности са одлуком 1. Вас. сабора и анатемисали папски календар 5. од стране Васељенског Патријарха Калиника II и Антиохијског Патријарха Атанасија (XVII в), који су објавили да је новокалендарство и новопасхалство „издаја Православља и одступање од светоотачких завета“. 6. од стране Константинопољског патријарха Кирила 1756 г. 7. од стране Константинопољског патријарха Антима 1848 г. који учи да сви они који примају било какву новотарију хуле на Духа Светог: "Ми ћемо се, пак, држати исповедања, које смо примили чистим од толиких мужева, одбацујући сваку новотарију као прилог ђаволски: онај који прихвата новотарију признаје, тада, за несавршену, Православну веру која му је предата. Међутим она, будући већ потпуно раскривена и запечаћена, не допушта ни сужавање, ни проширивање, ни мењање, и онај који се усуђује да чини, препоручује и помишља ово, већ се одрекао вере Христове, већ се подвргао вечној анатеми за хулу на Духа Светога, као да је Он, тобоже, несавршено говорио у Писму и на Васељенским саборима". "Према томе, сви који уводе било јерес, било раскол, добровољно су се обукли, по речима псалмопевца (Псал. 108:17), у клетву као у ризу, било да су то папе, патријарси, клирици или мирјани; па макар био и анђео с неба ...". После увођења новог календара у бивше помесне цркве – Контантинопољску, Грчку и Румунску дејственост старих и већ постојећих осуда новокалендараца и новопасхалаца је објављена и потврђена: 1. Сабором Цркве ИПХ Грчке из 1924 г., 2. Сабором Цркве ИПХ Грчке 6. августа 1934 г. 3. Сабором тројице епископа ИПХ Грчке 21. јуна 1935 г.: „Примивши на себе управљање православним грчким становништвом, које следи отачки и православни празнични календар, и будући свесни заклетве вере, да ћемо чувати све што је прихваћено од стране седам Васељенских сабора, ми избегавамо свако новаторство, и не можемо а да не прогласимо расколничком званичну Цркву, која је примила папски празнични календар, који је означен од стране Свеправославних сабора јеретичким новачењем, васељенском саблазни и самовољним гажењем божанствених и свештених канона и црквених предања. У вези са тим ми препоручујемо свима, који следују правослани празнични календар, да немају никаквог духовног општења са расколничком црквом и њеним расколничким служитељима, које је напустила благодат Свесветог Духа, јер су они погазили одлуке отаца седам Васељенских сабора и свих Свеправославних сабора, који су осудили Григоријански календар. Расколничка црква нема благодат и Светог Духа, что потврђује Св. Василије Велики, који говори: 'Чак ако расколници и не греше у доктрини вере, ипак, будући да је Христос глава Тела Цркве, сагласно божанственом апостолу, и од Њега се сви удови оживотворавају и духовно узрастају, расколници одсечени од сагласја удова Тела више немају благодат Светога Духа који пребива са њима. Јер како они могу давати другима оно што сами немају?“ Дакле, јерес новокалендарства не само да је много пута осуђена пре увођења у бивше помесне Цркве, него је саборно осуђена и после тог увођења. Осуде после 1924 г. уствари нису ништа друго до објаве дејствености већ донетих анатема и тога да су овим великим безакоњем увођења новог календара званична Грчка, Константинопољска, Румунска и све остале цркве које су са њима у општењу (међу њима и Српска) пале под те анатеме Цркве Христове и да су тако постале расколничке а тиме и безблагодатне. Свети Василије Велики пише: „...и премда је почетак одвајња био услед раскола, али одступници нису више имали на себи благодати Духа Светога, пошто је нестало саопштавања те благодати чим се прекинуло прејемство, јер први који се одвојише добили су били од отаца рукоположење, те су имали благодат духовну кроз то што су на њих руке положене биле, али одвојени и поставши услед тога световњаци, немаше више власт ни да крсте, ни да рукополажу , и дакле не могаше давати другима благодат Духа Светога, коју су сами изгубили...“ (1. канон). Зато новокалендарци и сви они који су са њима у пуном духовном општењу и који са њима сачињавају једно духовно тело (међу њима и Српска Патријаршија), будући да су кроз раскол пали под анатему Цркве тј. отпали од Тела Христовог – Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве, отпали су и од прејемства (наслеђа) благодати Светога Духа, и више немају власт да врше свете тајне. Зато они које су „рукоположили“ новокалендарски „епископи“ и сви они који су са њима у духовном општењу (дакле и „епископи“ Српске Патријаршије) пред Богом и правдом Божијом нису уопште рукоположени, нису уопште клирици, и немају никакву власт ни благодат за савршавање светих тајни! Учешће и признавање њихових сквернодејстава, оскврњује човека чинећи га саучесником у смртном и неопростивом греху јереси и раскола и антихрисне апостасије. Зато Свети оци изричито упозоравају: ''Свом снагом се, дакле, пазимо да не узимамо причешће јеретика, нити да им дајемо: 'Не дајте светиње псима', вели Господ, 'нити бацајте бисера својих пред свиње' (Мт. 7, 6), да не бисмо постали учесници њиховог кривославља и њихове осуде. Јер ако смо у јединству са Христом и узајамно са сваким од нас, онда се свакако и са сваким ко се причешћује скупа са нама, сједињујемо својим благовољењем; јер то јединство бива по благовољењу, а не без нашега расуђивања.'Јер сви смо једно тело, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо' (1.Кор. 10, 17), као што вели божански апостол.'' (Св. Ј. Дамаскин, Тачно изложење православне вере, IV, 86). „Сво црквено учење, сви Сабори и сво Свештено Писмо беже од оних који другачије уче [од Истине, као например Артемије Радосављевић који вара и обмањује Србе да новокалендарци, новопасхалци, сергијанци једном речју – екуменисти, нису безблагодатни шизмо-јеретици и да општење са њима није смртни грех] и њиховог причешћа клоне се“ (Св. Марко Ефески) „Општење са јеретицима (у њиховом причешћу) – јесте не заједнички хлеб божанствене тајне, већ отров који повређује не тело, већ оцрњује и помрачује душу“ (Свети Теодор Студит, Писмо 24. - Игњатију сину) „Као што божанствени хлеб, којим се причешћују православни, чини све оне који се причешћују једним телом, тако исто и јеретички хлеб, доводи оне који се њиме причешћују у општење једних са другима, чини их једним телом, противним Христу“ (Свети Теодор Студит, Писмо 154. – Никити игуману) „Заиста цео свет није достојан једне душе, која чува себе непричасном и јеретичком причешћу и свакоме злу. А причасни и томе и другоме вреде колико трава, дрво, слама које ће спалити огањ суда, а узрочнике тога држаће спаљиване но неочишћаване у векове“ (Свети Теодор Студит, Писмо 32. – Талелеју сину) „На тај начин сваки који се причешћује или учествује у отровном хлебу није ли одступник од Христа, отпадник, безбожник, уколико се не обрати назад кроз покајање? – Таква је истина: за њу су мученици били убијани и трпели све, неодступајући од ње“ (Свети Теодор Студит, Писмо 154. – Никити игуману) „Тај хлеб јеретички, није тело Христово“ (Свети Теодор Студит, Писмо 198. – Доротеју сину)
Српска Патријаршија, дакле, ни пре 1950 г. (ни пре првог ''патријараха'' кога су поставили комунисти - Викентија Проданова) није била Православна Црква зато што је одбила да саборно осуди новокалендарско-екуменистичке секташе и зато што је са њима била у молитвеном и литургијском општењу пуних 25 година. Тиме је она, већ у том периоду, саучествовала у екуменистичком новокалендарском отпадништву, и над собом имала анатему Цркве Христове изречену не само према новокалендарцима него и према свима онима који су са њима у црквеном општењу и признају их за истинску и благодатну Цркву, јер “који се са изопштеним сједињује и сам постаје изопштен”, по св. Јовану Златоусту. Противљење Конкордату 1937 г. је само тренуто зауставило још дубљи и већи пад. То је био можда последњи трзај смртно болесног тела који, иако позитиван и пожељан, није био довољан да је извуче из тог тешког положаја. Патријарх Варнава је у свом познатом говору од 13. јануара 1937 г. у Саборној цркви у Београду, између осталог рекао: "... Ко ће казати народу истину ако не народна света Црква? Одакле ће се чути глас Божији и глас пригушене народне савести ако не из Светосавске цркве? Ја се не бојим овога што сада говорим. Ја се бојим да нисам одоцнио да ово јавим народу. Можда сам ово требао раније рећи. Бојим се одговараћу зато пред судом Божијим. Али све сам рачунао као и сви савесни људи у овој земљи, да ће се зло прекратити..." У односу на Конкордат између Краљевине Југославије и Ватикана из 1935. (потписивање) и 1937. (покушај спровођења) патријарх Варнава, реагујући у последњи час, ипак није одоцнио, али у односу на други, новокалендарски "Конкордат", тј. увођење папског тзв. новог григоријанског календара у помесне Православне цркве Грчку и Румунску, потпуно је одоцнио, и није упозорио народ да Српска патријаршија признајући новокалендарске секташе и општећи са њима, активно саучествује у спровођењу другог, још горег, новокалендарско-екуменистичко-папског "Конкордата" и тиме чини тешко безакоње и отпада од Православља, благодати и Истинске Цркве Христове (тј. потпада под анатему Цркве Христове); Српска патријаршија је тако постала активни саучесник новокалендарског екуменизма који је директно антихристово дело, јер, по Писму, он ће „покушати да промени празнична времена и закон“ (Дан. 7:25) и тако да унесе хаос у Васељену. А може ли се служити и Христу и антихристу; и Богу и мамону? „Нико не може два господара служити; јер или ће једнога мрзити, а другога љубити; или ће се једнога држати, а другога презирати“. „Не може дрво добро плодове зле рађати, ни дрво зло, плодове добре рађати. Свако дрво које не рађа добра плода сијече се и у огањ баца. И тако, дакле, по плодовима њиховим познаћете их“.
|