Да бисмо боље разумели шта је била босанска црква, корисно је прочитати Ђорђа Пејановића, који правилно увиђа да је била на овим просторима једна хришћанска Црква, од које се у познатом расколу 1054. г. одцепила Римокатоличка црква.
Под утицајем разних фактора на овим прсторима Срби су остали у православној, а Хрвати пришли римокатоличкој вери. Живели су измешано, тако да се није могла повући јасна граница између ове две јурисдикције, а осим папских новотарија и обредних разлика дуго се није примећивала нека разлика међу њима.
Тако да сплитски сабор 1199.г. брани свештеницима брак и ношење дуге браде, што се опет одржало код православних . У 11. веку сплитски архиепископ је био властелин Дабралис, чији је двор одјекивао од дјечијег плача и вике жене. Бранио се пред папиним изасланицима да се само држи правила источне Цркве.
Тако оптужују и дубровачког бискупа да није чисти римокатолик, него да живи по узору на шизматике(православне).
Дакле у времену после раскола Рим је спроводио реформе по свом калупу, а Свети Сава и св.Симеон Немања по византијском обрасцу у свим српским земљама.
Од тога је остала Босна по страни, јер је имала посебну власт, па је у њој задржана вера пре раскола, која није претрпела организационе реформе које су биле на Истоку и Западу.
Руварац правилно примећује да босанска црква на основу сачуваних извора и докумената (заклетве, писма, опоруке, тестаменти, повеље, натписи, одломци црквених књига, обредословља, јеванђеља, мисали, поштовање икона, крста и светаца) никако није могла исповедати јеретичка учења, како су је приказивали папе и западни писци.
Са православном Црквом се разликовала у неким спољашним цртама, организацији и називима свештенства, док све остало сведочћи о православности цркве босанске.
Факат је да се «босанска црква» јавила на простору првобитне Босне од припадника српског народа, који су свуда, осим у Приморју били православни, па је највероватније да су такви остали када се формирала и босанска црква које се прву пут помиње са тим именом за владе Стјепана Котроманића 1323. г.
У време реформи и расцепа Босна је била независна и по узору на све државе тог доба, које су настојале да имају црквену независност , тако је и она настојала да има аутокефалну цркву, какве су имале имале Рашка , Бугарска, Грчка и – називале је по имену државе у којој њени припадници живе.
Пошто су у Босни живели угланом православни Срби они су имали своју сопствену црквену организацију коју нису дотакле реформе, него је задржала многе ствари које су биле пре раскола, док су се римокатолици који су живели у Босни држали упута и реформи које су им долазиле из Рима.
Под разлогом да заштити малобројне римокатолике и истреби јерес , Рим је покретао многе крсташке ратове на Босну, користећи политичке апетите које је гајила Угарска. Тако папа Иноћентије Трећи пише угарскоом краљу Емерику, а исто понавља и папа Бонифације Осми око 1300.г да је куга кривовјерска опасно порасла по Босни , Србији, Истри, Далмацији и јужној Угарској, где се види да су за њих православни јеретици и непријатељи.
Приче да је Босна јеретичка и паганска су део миљеа оног доба да би се римокатолици покренули на борбу против таквих непријатеља, а политички папа је сматрао да Босна која је у угарској сфери треба да буде као и цела држава римокатоличка.
Занимљиво је да крсташи упадају у Босну, терају бана и народ да призна папски примат и наравно угарску превласт, а у веру им пуно не дирају !
О томе нам сведочи и извештај папског капелана Ивана де Казамариса који се састао на Билином пољу са баном Кулином и припадницима босанске цркве 1203.
Казамарис је од њих тражио само да се одрекну шизме –Православља- да признају папски примат; и да њихови калуђери на живе више по правилама Источне, него Западне цркве. Дакле никаква јерес, или паганство, само су спорни примат папе и манастирска правила, док се у живот присталица цркве босанске ван манастира нико не меша.
Рачки је под утицајем западне цркве сматрали су босанску цркву патаренском и да су њени припадници масовно примили ислам. Међутим , ако видимо којим су се жаром они борили против примања римокатолицизма, да су се свим жатром борили, трпили муке и патње, чак и животе давали ; чудно је да тако лако поклекну пред навалом ислама.
Ни домаћи ни страни извори не говоре о неком масовном преласку у ислам приликом пада Босне. То би се сигурно забележило, као што имамо записе о насилној исламизацији крајем 17. и почетком 18. века.
Са слабљењем босанске државе опада и снага боснске цркве, чији се припадници због незнатних разлика све више приплижавају православној вери , тако да кад долазе Турци у Босни су само две хришћанске вере, док је Херцеговина јошод доба Св.Саве учвршћена у Православљу.
То нам сведочи и Венедикт Курипешић у своме Итинераријуму из 1530. где у БиХ налази само на римокатолике и православне и малобројне муслимане.
Сви писци нам сведоче да су сав народ и велможе углавном били припадници цркве босанске , осим неких који су прешли на римокатолицизам.
Број римокатолика у Босни је био занемарљив. Др фра Лео Петровић пише да је 1233 и 1247 остала рмк црква у Босни без бискупа, духовног вођства, а ни пастве тј. верника није било, па је припојена бискупији у Калочи, а после је бискуп столовао у Ђакову.
Угарски краљ Бела Четврти у својој повељи од 20.07.1244 пише да је у Босни мало «поштоваца ца праве вере» тј.римокатолика. Клаић нам сведочи да је за владавине Твртка Првог и Дабише , нестало римокатолика, и да су једино радили фрањевци у источној Босни. Ни крсташки ратови нису помогли да се повећа број римокатолика, ни довођење бенедиктинаца који су се показали у борби против албигенза у Француској. Узалудни су били чак и прелази владара на римокатолицизам као нпр, Стјепана Томашевића и Стјепана Котроманића и што су силом покушавали да покатоличе своје поданике.
О томе сведочи и писмо папе Инокентија ђерском бискупу, као и Клаић који каже да су за владе Стјепана Томаша и Стјепана Томашевића и поред притисака, већину становништва Босне чинили православни. Он наствља да у 11. веку има православних манастира у Босни, да су православни у 13. веку признавали полимског епископа који је столовао у ман. Светог Николе у Дабру, а који је од 1376. спадао у Босну. После се тај епископ преселио за Милешеву, а у доба Турака у Сарајево. Треба споменути и владавину и краља Драгутина Сремом, Мачвом и северозападном Босном (1282-1316), када је по Рачком, владајућа вера била источна.
А можда је узор свим овим квати историчарима фра Крунослав Драгановић , усташа , који је у емиграцији писао да православних Срба није било у Босни, пре доласка Турака. А коме су опет комунисти допустили да се врати у СФРЈ и мирно проживи задње године.
Ко има времена нека прочита :
1. Историја Срба; Јиречек-Радоњић.
2. Историја Босне; Вл.Ћоровић.
3. Фрањо Рачки; Хрватска прије 12. стљ; Вијек и дјеловање св.Ћирила., Богумили и патарени
4. Повијест Босне..; В.Клаић.
5. Нешто о Босни; И.Руварац
6. Итинераријум , Б. Курипешић.
7. Кратка упута у прошлост БиХ; Сафет-бег Башагић-Реџеповић.
8. и наравно
Geschichte der Serben; Dr B. Kallay; Budapest, Wien-Laipzig, 1878.
