У вријеме Немањића је говорни језик био старословенски.
Након тога под Отоманском владавином није било услова за превођење, штампање и објављивање књига,
а последице тога се још данас осјете. У вријеме Краљевине Југославије нас је већ захватио терезијанства,
и манихејског подвајања језика са неумјесним коментарима попут "не можеш се молити на језику на којем псујеш"
(ево рецимо ја знам бар пет псовки на хебрејском, па то Мојсију није сметало

).
После тога смо имали још педесет година под комунизном који се крајње негативно односио према вјери,
тако да чим су се стекли услови (и потребне слободе) састала се комисија за превођење која је превела прво Нови Завјет,
а касније и Служевник (зборник свештеничких молитвословља).
Епископ умировљени Херцеговачки Атанасије је превео Дјела Апостолских ученика са старогрчког,
и направио студијски паралелни превод Књиге Постања користећи масоретски текст и септуагинту.
На жалост, данас нема довољно врхунски образованих преводилаца који би се могли посветити овом великом послу
(дакле превођењу дјела хришћанских писаца раних вијекова) будући да је тај корпус огроман.
Тако стоје ствари што се тиче превода, а што се тиче свештеника који је служио,
вјероватно је нека "стара гарда" која воли да звучи мистично пред народом онако увијен у облак тамјана

.
Колико видим овдје у Бања Луци, епископ форсира молитвословља на српском
и непрестано указује свештенству потребу да народ учествује активније у молитвама
(једном приликом смо разговарали о потреби да се ураде и преводи литургијских химни,
што је изузетно захтјеван посао због језичког и ритмичког богатства старословенског).
Само појање на српском мени лично не звучи превише милозвучно и духовно,
али морам да се сложим са том праксом јер и сам Апостол Павле каже:
"Јер ако благосиљаш духом, како ће онај који заузима место обичног верника
рећи амин! на твоје благодарење, кад не зна шта говориш?
Јер ти добро благодариш, али се други не изграђује. "