Кратки историјат Првог Васељенског Сабора
- Учени александријски презвитер Арије (Areios 256 - 336) почиње проповиједати да је Бог од вјечности, а Син његов први створ, преко кога је све остало створио. Истичући да Светог Духа ствара Логос - Син, Арије схвата:
- Оца, јединог, од вјечности;
- Сина / Логоса у времену насталог, стога није вјечан, па ни једнак Оцу;
- и Духа Светог, као првог створа Логоса - гдје је, према томе, истински Бог само вјечни нестворени и нерођени Отац.
Међутим, како Син није одувијек, него је рођен у времену, то и Бог није могао одувијек бити Отац.
- Овакав покушај рационалног објашњења Тројичности наишао је на отпор александријских хришћана, којима је Арије проповиједао. - Александријски епископ Александар покушао је објаснити презвитеру Арију његову заблуду.
- Међутим, наишавши на потпуно Аријево одбијање приговора, епископ Александар сазива помјесни (локални) сабор 320-321 године у Александрији. Уз учешће око 100 епископа, разматрано је и на крају од апостолских наследника осуђено Аријево учење. Сам Арије је на крају сабора лишен пастирског звања, а због одбијања да уважи ичије исповиједање и свједочење осим свога, констатовано је да је одбио покајање и иступио из Цркве.
- Његове ватрене сљедбенике, епископе: Секунда и Теона, презвитере: Ахила, Аетолија, Карпона, Сармата и два Арија, као и ђаконе: Евзела, Луција, Јулија, Менаса, Халадија и Гаја сабор је такође лишио свештеничког тј пастирског чина.
- Одлуку сабора Арије је сматрао неправедном, те са следбеницима одлази у Палестину. Њему и присталицама пружио је заштиту епископ кесаријски Јевсевије (Eusebie), познати историчар. Арије је подршку тражио и налазио и у чувеним личностима, блиским двору, попут Јевсевија епископа Никомидијског. Утицајни Јевсевије Никомедијски био школски друг Арију, из времена њихова школовања код Лукијана у Антиохији.
- Интерпретација Аријевог учења, као могућег потенцијалног учења Цркве, добијало је много нових присталица, посебно оних који су божанске објаве покушавали тумачити искључиво рационално, умјесто мистичким опитом у Духу тј молитвеном созерцању (мистичком сагледавању).
- Оволико омасовљење Аријевих присталица омогућило је сазивање и одржавање два аријевска сабора: У Британији и Палестини, са циљем и захтјевима за укидање одредби александријског сабора.
- Популарности и убрзаном ширењу овог учења допринио је сам Арије његовом "Талијом" у којој је, у прози и лаким стиховима, образлагао своје учење, извргавајући подсмјеху нападе противника, који су одбацили његово учење, оцјењујући га као погрешно и страно Духу.
- Настају двије одвојене групе: Арија и Александра Александријског, који су пренијели тумачења и схватања суштине хришћанства међу неупућене, на улице и тргове, препуштајући тумачење укупности све тананости мистерије Тројичности навијачким страстима неупућене масе.
- У оваквој ситуацији, следбеници старих античких религија, користећи се тим смешним јавним расправама још неупућених хришћанских вјерника, новонасталу збрку у хришћанству узимају као иснпирацију за своје комичне позоришне комаде.
++++
Овакво стање у источним провинцијама затекао је цар Константин након побједе над Лицијем 324. године - победом којом је коначно поништио Диоклецијанову институцију савладарства, поставши једини владар целе Империје - када је у обиласку провинција стигао у Никомдију, бившу Лицинијеву резиденцију.
- Утицајни никомедијски епископ Јевсевије није изложио цару сву озбиљност насталог спора, који је већ потпуно изашао из сфере Александријске цркве, у којој је поникао.
- Сам цар Константин није био довољно упућен у суштину проблема око кога је избио читав спор, те налаже, у име мира у Империји, да се помире епископ александар и Арије.
- Стога шаље у Александрију Осију епископа шпанске кордобе са писмом за завађене стране.
-По повратку је епископ Осија извјестио цара о његовој неуспјелој мисији, саопштавајући му о свој озбиљности спора који је настао у Цркви, о Аријевом учењу као учењу истински страном Духу и Истини, која напада основу самог хришћанства, његову суштину: Богочовјечност Христа као оваплоћеног Бога Логоса.
- Цар одлучује да позове епископат Цркве да би се ријешио настали спор, одређујући Никеју као мјесто великог састанка.
- На царев апел сакупља се у Никеји, у прољеће 325. године, 318 епископа, као и око 2000 презвитера и ђакона.
-Доласком царевим отпочиње сабор 25. маја 325. године. Већина епископа била је из источних провинција, јер је аријанство било много мање раширено на хришћанском западу.
- Учење Арија и његових присталица саборска већина накрају оцјењује као неистинита и као разумско рационализовање - "умовање по тијелу", формулишући своје учење догмом о Тројичности, а о Сину свједочењем изнесеним у II чл. Симбола вјере.
Арија и њехове присталице - еп. Секунда Птолимедиског и еп. Теона Мармаричког су као непокајане означили као оне који су се изопштили из Цркве, а цар шаље у Илирик. Епископе Јевсевија Никомедијског и Теогонија Никејског цар прогони у Галију због исповиједања аријанства и након другачијих одлука сабраће Епископа.
- Тим Општим сабором се потврђују учења Александријске катедре и одлуке Александријског помјесног сабора, а учења Атанасија Александријског, Осије Кордобског, Евстатија Антиохијског, Макарија Јерусалимског, Јакова Нисибијског, Спиридона Кипарског, Пафнутија Тиваидског, и св.Николаја Мириклијског се означавају као православна и у Духу Христове Истине.
Poslednji put menjao Jim Walsh dana 09 Feb 2008, 02:09, izmenjena samo jedanput
|