banjalukaforum.com

На овој теми ћемо објављивати странице дневника
једног светогорца - дјелатника мистичке умне молитве срца.

Мислим да ће то духовно штиво бити крајње интересантно
свим људима које интересује каква су размишљања
тих духовних бакљи и истинских подвижника,
који су оставили све "не окрећући се за собом",
следујући за Јеванђељем односно Христом
све док им се он не открије у нествореној свјетлости
као некада што се открио Апостолима на Таворској гори.

............................


Онај који заиста верује
да нам је јеванђелске заповести дао Једини Истинити Бог,
већ у самој вери црпи снагу за живот по образу Христовом...


Онај ко верује,
себи не дозвољава да он сам суди речи Господњој,
него себе поставља пред суд те речи.
На тај начин он истински види
своје страсти и падове
и тугује због свог неславног стања...


................


Одсуство туге због грехова
знак је да му се још није открио онај образ
по коме је замишљен човек пре стварања света.
Свако ко се заиста каје
више не тражи сагледавање:
он је потпуно заузет борбом против греха, против страсти...


Тек када се очисти од страсти,
макар и не савршено,
њему на природан
и ненасилан начин
пред очи излазе
обасјани Светлошћу
духовни хоризонти
о којима до тог тренутка
није ни слутио,
а ум и срце
се усхићују
Божијом љубављу...


Тада се обнавља наша природа, разбијена падом,
и одшкрињују се двери у област бесмртности...


..............................



Пут ка светим сагледавањима води кроз покајање.


Док над нама влада мрачна гордост,
несвојствена Богу,
тј. Светлости у којој нема никакве таме,
дотле не можемо бити примљени
у Његову вечност.

Али, ова страст је изузетно истанчана,
и ми нисмо у стању да сами и до краја
распознамо њено присуство у нама.


Отуда наша усрдна молитва:

Од тајних мојих очисти ме
и од туђих сачувај слугу свога,
да не овладају мноме.
Тада ћу бити савршен
и чист од великог преступа.
Нека су ти речи уста мојих угодне,
и помисао срца мог пред тобом.
Господе, крепости моја
и избавитељу мој...
(Пс. 18,13-15).

Нико од нас, синова Адама,
не види јасно сопствене грехове.
Само у тренуцима обасјаности Божанственом Светлошћу
ми се ослобађамо тих страшних окова.

А ако тога нема,
онда је добро узвикивати са сузама:
"Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога".




Ревносно поштовање Христових заповести
доводи човека до познавања свих могућих догађања
у духовној космичкој сфери...

Човек сам није у стању ни да се супротстави,
нити да јасно разуме шта га упропашћује, а шта спасава...
Због тога ће у очајању призвати Име Бога Живога.

И биће блажен ако га посети зрак Светлости
из неприступне области Божанства,
који ће пројавити истинску природу сваке појаве.

Али, не треба се плашити ако Светлост још није дошла,
него се треба упорно молити
"Господе Исусе Христе, Сине Бога Живога, помилуј ме "
- и сигурно ће нас посетити спасоносна сила.

У почетку подвига
нису нам јасни путеви које нам Бог показује;
ми покушавамо да се измакнемо од тешке борбе
против "врелих искушења"
(1.Пт. 4,12)

Можемо се дуго налазити у мучном стању несхватања:

зашто Бог, свесавршена љубав,
дозвољава да пут ка Њему
на тренутке изгледа заиста страшан....

...............


Ми Га умољавамо да нам открије тајну путева спасења.
Наш ум се постепено просвећује,
а срце сакупља снагу да крене за Христом
и да се преко наших малих страдања
приближи Његовим страдањима.

Неопходно је да прођемо кроз бол и ужасе
како би се пред нама отворила дубина постојања
и како бисмо постали способни за љубав која нам је заповеђена:

без страдања човек остаје духовно лењ, дремљив,
туђ Христовој љубави.

Знајући то, ми, када наше срце постаје слично угашеном вулкану,
призивамо Име Исуса Христа како бисмо га загрејали:

"Господе, Исусе Христе, Сине Бога живога, помилуј ме".

И пламен Божије љубави заиста додирује наше срце...

Стећи молитву Именом Исуса - значи стећи вечност...

У најтежим тренуцима распадања нашег физичког организма,
молитва "Исусе Христе" постаје одећа душе;
када престане деловање нашег мозга
и кад све остале молитве постану претешке
и да их изговарамо и да их се сетимо,
једино светлост богопознања која происходи из Имена
и која нам је постала блиско позната - остаје неотуђиво са нама....


Пошто смо видели крај наших отаца,
који су умрли у молитви,
јака је наша нада да ће небески мир,
који превазилази сваки разум,
и нас заувек обујмити....


"Исусе, спаси ме... Исусе Христе, помилуј, спаси...
Исусе, спаси ме... Исусе, Боже мој".

Тихо и свето славље у спознаји Бога љубави
рађа наше дубоко учешће у патњама целог човечанства....



............................


Овај све-човек Логос је
моја природа,
моје тело,
мој живот
и љубав...

Нећу да се одрекнем своје истинске Логосне природе,
не могу се одвојити од свог васкрслог тела,
без обзира што у том телунепрестано ратују
једне ћелије против других,
које опет чине један јединствени организам....

Ово велико тело свечовека Богочовека
се непрестано налази у стању болног цепања
на делове којима ми не можемо управљати.

Болест изгледа неизлечива.
То и јесте наша судбина на планети земљи.

.......................





Душа до изнемоглости плаче у молитви,
али спасење не долази друкчије
до када људи сами,
у пуној својој слободи,
зажеле и изаберу то спасење.....





Љубите непријатеље своје
- ето у чему је лек историјског живота
и спасење у вечности.

Онај ко је упознао силу љубави према непријатељима,
упознао је Господа Исуса који је распет за непријатеље...

Такав човек је унапред осетио и своје васкрсење,
и Царство Христа Победника

(уп. Јн. 17,21-23; 11,51-52;
Еф. 2,14; 1.Кор. З,22 и друго).

"Господе Сведржитељу, Христе Исусе, помилуј нас, и Твој свет".



У свету људског духовног постојања само хришћанство дарује искуство
и нетварне Светлости Божанства, и најцрње таме пакла...
Таква пунота спознаје
даје се искључиво кроз Христа-Бога и Светог Духа.


Из историје аскетског деловања наших отаца
видимо да је њима било дато животно сагледавање адског мрака.

И то у таквој мери, да су ти људи изузетне храбрости
касније деценијама ридали у својим молитвама.
Али, ко је у стању да говори о томе?

Ова тајна је скривена
од људи који немају животно искуство,
и остаће скривена
све док не наступи
свеопшти последњи Суд
(уп. Мт. 25,31 и даље).



"Господе, Исусе Христе, спаси нас".

Велики је дар
- видети вечност у недостижној Светлости Божанства.

Онај ко је окусио ово блаженство
више не тежи стицању привремених вредности...


Благодат ове силе
не остаје заувек са човеком,
и Светлост у души се смањује.

Лишавање ТАКВОГ Бога
изазива патњу читавог нашег бића,
али су такви периоди богоостављености неопходни свима нама,
како се нико не би успавао на ловорикама,
него продужио да прати Господа који се успиње на Голготу,
у духовном плану највишу од свих планина.
Ма колико да је безизгледан такав покушај,
он ипак препорађа човека,
дајући му нову снагу како би примио подобије Христово.


"Исусе, Спасе нас, спаси и мене грешног".

Када се налазимо на тихом и усамљеном месту,
често се свакакве непотребне мисли
упорно врте око нашег ума,
одвлачећи му пажњу од срца.
Молитва нам изгледа бесплодна,
јер наш ум не учествује у призивању Имена Исуса,
и само још уста механички понављају речи.
А када завршимо молитву,
помисли се обично удаље остављајући нас на миру.


Ова непријатна појава ипак у себи носи некакав смисао:

призивањем Божијег Имена
ми доводимо у покрет све оно тајно,
што се крије у нама;
молитва је као сноп светлосних зрака
бачен на тамно место нашег унутрашњег живота,
па нам открива какве се све страсти или склоности гнезде у нама.

У таквим случајевима треба ревносно изговарати Свето Име
како би осећање кајања ојачало у души.


"Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога".

Наш дух,
вечан према Божијој замисли о нама,
мучи се у тамници греховних страсти.

Што је дубљи наш бол
због свести о нашој удаљености од Бога услед греха,
то је силнија тежња наше душе ка Богу,
и она се моли у великој чежњи,
са многим плачем,
тражећи сједињење са Њим.

И Он не оставља скрушено срце,
него нам прилази;
и "дубоко" срце човеково
постаје свесно своје сродности са Њим,
са Богом који на "опипљив" начин
присуствује и делује у нама.
Из тога се види да и наше тело,
у себи својственом облику,
прима дисање Живога Бога:

"Исусе, Сине Бога Живога, помилуј нас".

Наследство које су нам оставили оци:

њихово учење и излагање о Божијим даровима
укључује такође и указивање путева боговиђења,
то јест описе борбе коју су водили
у свом унутрашњем свету
против "закона греха" (Рим. 7,13)
који живи у сваком од нас,
против трагичне последице
првог великог пада човека.


................................................


Сваки који ступи на поприште многоструке битке
за стицање свете вечности,
сусрешће се, измећу осталог,
и са неопходношћу
да се супротстави погубном утицају
света који нас окружује,
који одбацује молитву;
најсигурнији штит је при томе опет:

"Господе, Исусе Христе, помилуј нас, и Твој свет".



Име Исуса Христа је за верујућег
као високи зид утврђења.
Непријатељу није лако да се пробије
кроз тешка гвоздена врата;
не помаже му ни превара,
само ако се наша пажња не расипа
на спољашње предмете.



Молитва Његовим Именом даје снагу души
не само да савлада штетне спољашње утицаје,
него и да учини знатно више:
да утиче на средину у којој живимо.



Она нас учи како да излазимо из унутрашње дубине срца
и да се са браћом опходимо у љубави и миру.

Мир и љубав,
заповеђени Богом,
када се множе,
постају извор ватрене молитве за цео свет.
.................


Дух Христа нас изводи у пределе љубави
која обухвата сву творевину.


У таквом стању, душа се са великом топлином моли:


"Господе, Исусе Христе, Спаситељу наш,
помилуј нас, и Твој свет".

Бог никада не врши насиље над вољом човека;
али ни Њега није могуће силом натерати да нешто учини.
У својој молитви, ми се трудимо да стојимо пред Њим
у јединству и целовитости свог бића;
пре свега у сједињењу ума и срца.


Како бисмо постигли ово блажено сједињење
две најважније силе наше личности,
ми не прибегавамо никаквим вештачким средствима (психотехници);

у почетку, ми навикавамо ум да са пажњом стоји на молитви,
како нас уче оци, то јест да пажљиво изговарамо Име Исуса Христа
и остале речи молитве.

....................................


Усредсређено призивање Божијег Имена,
уз стални, свакодневни напор
да се живи сагласно јеванђелским заповестима,
доводи до тога да се ум и срце
сливају у заједничком дејству.



У свом подвигу
ми никада не треба да журимо.
Мора се одбацити помисао:
учинити што више,
за што краће време.



Вековно искуство је показало
да се оно што се достигне путем психотехнике
не задржава трајно;

и што је још важније
- не сједињује наш дух са Духом Бога Живога.

Пред нама стоји питање вечног спасења у најдубљем смислу.
Целокупна наша природа треба да се препороди:
да од телесне постане духовна.



И када види да смо способни да примимо Његову благодат,
Господ неће оклевати са одговором на наше смирене позиве.


Његов долазак понекад бива такав да захвата читаво биће у тој мери
да су и срце и ум заузети само Њиме;

овај видљиви свет уступа место вишој реалности.
Ум престаје да мисли дискурзивно: он сав постаје пажња.

Срце долази у стање које се тешко може описати:
оно је испуњено страхом, али побожним, животворним.
Наше дисање при том бива уздржаним:
Бог се види и унутра и споља.
Он испуњава све, и читав човек
- дух-ум, срце-осећања, па чак и тело,
сливени живе само Богом.

"Господе, Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас, и Твој свет".