Свештеник Михајло Михајлов одговара на најчешћа питања о смрти...
- Оче, да ли је човек створен смртан?
- Бог није створио смрт. Бог је створио човека бесмртним. Али Адаму је дата једна заповест, чије преступање је значило отпадање, одрицање од Бога и од Вечног Живота. Грчки богослов, митрополит Јеротеј (Влахос) пише: “Грех, чијом последицом се јавља смрт, је Адамов пад у рају сладости. Бог, који је дао човеку заповест да не једе забрањени плод, у исто време га је обавестио: Онога дана када окусиш његов плод, смрћу ћеш умрети” (Пост. 2.17). И заиста, када је учињен тај грех, смрт је ушла у човеково биће, прво смрт духовна, која се изражава у одвојености човекове душе од Бога, а онда и смрт телесна - одвајање душе од тела”. Адам је отпао од Бога духовно, а одмах после тога је следила и смрт телесна.
Али дошао је Христос, Син Божији, да спасе човека од греха и да спасе човека од смрти. Пре Христовог Васкрсења врата Раја су била затворена и сви, чак и праведници су ишли у ад. Ради тога ми на икони Васкрсења Христовог видимо људе, на чијим главама сијају ореоли. Христос нам је отворио врата вечног живота и од тог момента смрт представља рођење за вечни живот.
- Како човек треба да се припрема за свој крај и када треба да почне?
- Хришћанин треба да се сећа тога да је он смртан, да нас Господ може узети Себи свакога часа, сасвим неочекивано за нас. Господ каже: “У чему вас затекнем, у томе ћу вам и судити”, а свети оци напомињу: “Сећај се смртног часа и навек нећеш згрешити”.
Свако вече ми читамо молитву “Господе, неће ли ми овај одар гроб бити?”, то значи да одлазећи на спавање, ми треба да помислимо да се можда нећемо пробудити. Стога је потребно да се кајемо пред Богом свакога дана и свакога часа, треба редовно да се исповедамо, да се причешћујемо, да живимо тако, да би били спремни да станемо пред Суд Божији и да се надамо на Његову милост.
- Како да поступамо са блиским људима? Треба ли напомињати својим неоцрковљеним старијим ближњима, да треба да се припремају за смрт?
- Мислим да обавезно треба, али с љубављу. Јер се после ми можемо “угристи за лакат”, што нисмо човека упутили на пут спасења, што се није причесто. Колико сваки свештеник зна случајева, када рођаци долазе у цркву баш у последњи час, моле их да дођу умирућем, али често се дешава да је већ касно…
Например, недавно смо причешћивали 100- годишњег човека, који се ни једном у току целог свог живота није причестио. Човек је проживео 100 година и ни једном се није причестио! Слава Богу, он је био при свести и било је могуће упутити га.
Десио се случај код свештеника којег познајем, позвали су га у кућу код баке која је умирала, И која је била без свести. Не би требало причешћивати човека који није свестан, ради тога је о. Сергеј гласно упитао: “Хоћемо ли се причестити?"- и она је на један тренутак дошла себи и рекла: “Да”. О. Сергеј ју је причестио, и она је буквално после пола сата преминула.
Није потребно одуговлачити до последњег часа. Свима је добро позната изрека “мементо мори” (сећај се смрти). Потребно је да се увек сећамо смрти. Како смо дошли у овај свет, тако ћемо и отићи. Младим људима који ће бити једном родитељи, а и старијим треба напомињати да се сећају смрти. Ми се спремамо за спавање после дневних послова, тако је и с нашим животом: пробудили се - родили се, радујемо се животу, а онда одговорности, послови, пролази живот, на крају застанемо, хоћемо да се одморимо, спремамо се за прелазак у други свет.
- Нећемо ли наљутити наше ближње, што им о томе говоримо? Јер је сада, посебно на западу, а помало и у нашој држави тема смрти постала готово забрањена и сви се труде да је избегавају...
- Они ће се вероватно увредити, али када наступи смртни час, они ће увидети шта су све пропустили. У мојој личној пракси десио се овакав случај: председник једног колхоза, причестивши се први пут пред смрт, био је просто зачуђен зашто се раније није причешћивао, а ето он умире, и како је он пре могао без цркве…
Човек пред лицем смрти постаје потпуно другачији, ми то још нисмо доживели, али сваки ће човек то доживети, однос према прошлом у животу мења се пред лицем смрти. Сав живот тренутачно пролази пред очима човека. Добро је ако се удостојимо тихог, хришћанског краја, али има много и трагичних смрти. Ради тога треба увек бити спреман за смрт.
- Је ли потребно скривати од ближњих лошу дијагнозу. Треба ли их тешити и говорити им да није ништа страшно са њиховим здрављем или се треба трудити да их припремимо за прелазак у вечни живот?
- Сада је медицина дошла до тога да може да успостави дијагнозу, и човека у сваком случају треба некако припремити на то.
Ове године сам на Светлу Седмицу опевао слушкињу Божију Галину. Млада жена је тешко боловала. Ја сам је венчао са супругом. Она је знала за болест, знала је да је болест неизлечива, и говорила ми је да је та болест натерала да потпуно другачије гледа на живот. Она и супруг су верујући, из верујућих породица и било јој је лакше.
А како је човеку неверујућем, на прагу вечности? Због тога је потребно некако помало припремати човека, каква год да је дијагноза.
- Значи, говорити човеку како ће све бити добро, да ће он сигурно оздравити - није правилно?
- Није неправилно, наду можемо давати, али треба објаснити да нам све даје Господ.
Знам људе смртно болесне од рака који су по вољи Божијој оздравили. Господ суди. И треба припремити човека да прихвати Вољу Божију. Нама Господ даје још неко време. Ближњима је веома тешко, а тешко је и самим болесницима у последњим минутама. Наш задатак је да им олакшамо делимично њихову бол. Није лако бити поред човека који умире и немају сви довољно снаге за то. Ближњи умирућег су понекад узрујани, буду зли, само што не туку болесног. А после смрти ридају, укоравају се, за неискориштено време, за своју грубост. Господ нам даје могућност, а ми не користимо то време за припрему. Важно је довести људе до спознаје о смрти као о стварном прелазу - из овог живота у живот вечни. Ми сви носимо одећу, али она временом пропада, ми одбацујемо исцепану ствар и не жалостимо се. Тако је и са нашим телом, оно је опна која стари. И ми се с радошћу облачимо у нову одећу коју ће нам дати Господ, пресељавамо се у Његове обитељи. То је као очекивање сусрета са родитељима, И то је увек радост.
Поред тога, људи се често жалосте због себе: “Оставили су ме...”! Сећам се једног опела. Покојникова жена је туговала И ударала се у прси поред гроба преминулог мужа. Онда су јој поставили неко питање да је одврате, она је одмах изменила своје понашање и мирно одговорила као глумица која је одиграла улогу, онда се опет окренула према гробу и почела нарицати с дупло јаче!
- То јест, важно је разликовати када тугујемо због судбине преминулих ближњих и када просто жалимо себе што нам је без њих лоше?
- Наравно, тешко је изгубити ближње, родитеље или децу. Али треба на све гледати здраво. Ако Господ узима дете - значи да тако треба. Ето, веома често се људи жале на судбину, често можемо чути од људи: “ Син (или кћерка) се лоше понаша, туче родитеље! Боље да су у детињству умрли”! Ако Господ узима, чак и веома блиског човека - то све бива по Његовој вољи.
- У књигама из XIX века се много говорило о томе како су мајке измолиле болесну децу, а онда их нису могле васпитати, и држати даље од греха и душевне погибељи, и молиле су Бога да Он узме дете, ако је то Његова воља док није постало сасвим касно…
- Наравно, то је било у давна времена: На селу се рађало по двадесеторо деце и половина од њих је умирала, али посебне жалости није било, људи су туговали, али су и схватали да је то нормално. Ти који би преживели постајали су снажни и здрави. Све је у животу промисао, и ранија смрт може човеку пресећи пут ка греху.
Веома често смрт наших ближњих може бити нама на уразумљење, посебно смрт младог човека. Сећам се оваквог случаја. Када сам служио у Лефертову донели су једном у цркву младог некрштеног човека који је настрадао у аутомобилској несрећи. Много младих је дошло, цело двориште су испунили, стоје, захтевају да буде опеван. Само што нису песницама кренули на свештеника. А отац већ у годинама, почео је да им објашњава да се некрштени не може опевати и веома мудро им је одговорио: “Ево, видите, он није крштен, а ви који сте овде да ли сте крштени? Он је управо пример за вас. Да бисте се ви замислили, крстили се, ето принесу вас до прага цркве, и шта ће тада бити? Ви захтевате да неверујућег опевамо, а зашто? Јер ваша душа то захтева. Ви схватате да га треба унети у цркву.” И после се један део тих младих крстио. Испоставило се да их је смрт блиског друга подстакла да се крсте, натерала их да се замисле о вечном.
- Оче, Ви као лекар у реанимацији и свештеник, да ли можете да кажете за човека који се исповедио и причестио, спремајући се да умре, да одлази другачије од непокајаних грешника?
- За 17 година свога служења, а до тада као медицинар, срео сам само двоје- троје људи који се нису хтели причестити пред смрт. Обично када људи угледају крстић, потпуно се другачије односе према медицинском раднику. Једном је код нас у болницу у веома тешком стању дошла пацијенткиња - диригент хора општине педесетника, и када је излазила из реанимације она ме држала за руку и молила ме да се молим за њу. Педесетници не помињу своје умрле, а она је видећи крстић, замолила за то. Крај оних који се причесте је другачији, они имају мир, чак и у тешкој болести, и прихватају све као из руке Божије. Пред смрт човек све види другачије, свет који је скривен од нас, и другачије гледа на све, вредности су све сасвим друге. И он више ни о чему не може ни да мисли. На пример, када човека боли зуб- он би се пењао уз зид, не треба му ни лепа одећа, ни серије му не требају, температура испод 40- каква музика, какав биоскоп, или осуђивање некога, тада човеку треба само да оздрави, једино нада у Бога и лекаре. Наравно, има много и чудесних случајева.
Једна попадија је била болесна од рака, али болова готово да и није било, она је све смирено подносила. Господ јој је дао да проживи још једну годину, а њен муж је свештеник. Причешћивао ју је сваки дан. Она је знала за своју тешку болест, али је мирно све прихватала, и смрт јој је била мирна и спокојна.
- А знате ли Ви за такав случај када мрачне силе нису давале човеку да се причести?
- Да, наравно. Позвали су ме код једног човека који је умирао, он је узвикивао проклетства, пљувао и ја се нисам усудио да га причестим, али пред саму смрт када је почела агонија, он је почео да зове свештеника, али већ је било касно.Какве год силе да обузимају човека, свеједно се он ипак нађе на Суду Божијем.
- Јесу ли значајне такве формалне ствари као што је цена гроба, материјал итд. или је једноставно важно да на гробу буде православни крст?
- Цена нема значаја. На Атосу на пример, не сахрањају у ковчегу, него замотају човека у плахту. А неке кнезове овога света сахрањују у луксузне ковчеге. А и шта имају од тога? Јер је речено: “ роб и владика заједно ће да приступе, цар и војник, богати и сиромашни по једнаком достојанству” (стихири на опелу). Наравно, није потребно прибегавати никаквом украшавању. Све треба да буде једноставно, али достојно. Треба још истаћи да у Русији није било појма “гроб”, него “домовина” - трајни дом , не украшени, него трајни.
Обично пред крај човек није у стању да се брине о себи, па је према томе дужност сваког верујућег - да учини све да би прелазак у други свет био за умирућег хришћански. Ближњи према умирућем треба да покажу сву своју љубав и топло опхођење, опростивши и заборави
|