banjalukaforum.com

З А Д У Ш Н И Ц Е


« Не чудите се овоме, јер иде час у који ће сви који су у гробовима чути његов глас па ће васкрснути за живот они који су чинили добро, а злочинци ће васкрснути за суд. (Јн.5,29)

Смрт долази у наше породице често неочекивано, али на жалост неизбежно...

Много је наших, радости, жеља, бриге за ближње или туге, зато се за све њих молимо.

У православној цркви Задушнице су обележавање дана посвећене мртвима (упокојенима), Задушнице су увек у дан суботњи, јер је у богослужењима по црквеном правилу субота дан за помен свим мученицима и упокојенима, па стога и у богослужбеним песмама молитвено се обраћамо за спасење наших упокојених.

Значај молитве за спасење душе умрлога огледа се у томе, да се на хлебу и вину служи Света Литургија, а зејтином да се пале кандила која светле у храму. Онда паљење свећа не само за своје здравље већ и за покој душа умрлих, и још служење непрекидно 40 заупокојених Литургија, што се и данас практикује у многим црквама нашим и нарочито манастирима.
Поред свега овога, Црква је установила и посебна времена која су посвећена спомену и молитвама за покој душе умрлих хришћана.

- Такође је умрлима посвећена и свака субота у години и посебно Побусани понедељник, тј. први понедељник Томине недеље по Ускрсу. Понављамо: свака субота у току године је дан спомињања умрлих.

- У те дане, на Задушнице и суботе, служе се парастоси и помени, који су посебни чинови молитве за покој душе умрлога.

Парастоси се приређују у 9-ти дан, у 40-ти дан и на годишњицу, негде га приређују и на полугодишњицу. Према народном предању, душа се првих 7 дана опрашта од места гдеје покојник живео, и зато онда у 9-ти дан рачунајући и дан кад је покојник преминуо служи се парастос за покој душе умрлога. Обред се обично врши на гробу и треба донети кувано жито, вино, погаче, свеће. Обично присуствују најближи, али могу и остали верници.

Од 7-40 дана душа је на суду пред лицем Божијим, и зато с у то време молимо за опроштење њених грехова и за излазак ослобођене и спасене душе пред лице Господа свога. Тога дана вршимо четрдесетодневни парастос. Такође је тада потребно: жито, вино, погача, мед и обично 40 малих свећа. У 40-ти дан се најпре обави парастос у цркви, а затим помен на гробу у присуству сродника и верника. У свим поменима за умрле молимо се Богу за опроштење грехова покојника и за његово прибројавање Сабору Светих на небу.

Молитвама и парастосима за умрле ми исповедамо нашу заједницу са умрлим, непрекинуту везу и трајање љубави и вечног живота у једној Небоземној ЦрквиХристовој.

За парастос је потребно:
- Жито, тј. панаија, која је симбол васкрсења;
- Свеће као симбол незаходне светлости у невечерњем дану славе
Господње;
- Вино као симбол крви Христове проливене на Голготи за све људе и
за дотичног
покојника;
- Погача као симбол Спаситеља - Хлеба Живота;
- Мед као симбол сладости и лепоте вечног живота;

Субота је дан упокојења у Господу, али недеља васкрсење такође је дан радости за све преминуле, јер је Господ победио смрт, и зато треба спомињати покојнике на недељним Литургијама, на проскомидији и на Канону Евхаристије, Парастосе је правилно вршити у суботу, а не у недељу. У недељу их иначе и спомињемо на Св. Литургији. Молимо се, јер им наша молитва може пуно помоћи, пред Престолом Божјим. Наше молитве и упаљене свеће за душе њихове, прима Господ и опомиње их се у Царству своме. Дужност је наша да се молимо за наше покојнике и да их се сећамо на ове дане (задушнице), али и свакодневно у својим молитвама, јер «„наш Бог није Бог мртвих, већ Бог живих, и у Њему су сви живи». Нека Он по молитвама нашим настани душе њихове «тамо где нема ни бола ни уздисаја, него где је живот вечни; у месту цветном, у месту одмора, у Царству своме». Нека им је свима вечан помен и Бог душу да им прости и упокоји. Нико од нас не живи за самога себе и нико за себе не умире. Јер ако живимо-Господу живимо, ако пак умиремо-Господу умиремо. Стога, било да живимо, било да умиремо, ми припадамо Господу.» ( Рим. 14, 7-8 ).
Помолимо се у светом храму, драга браћо и сестре, за душе свих наших предака, очева и мајки, браће и сестара, кумова и пријатеља. За све оне који су се упокојили у Господу, чекајући Страшни суд

У једном тексту Патријарха Павла, стоји: «Еванђелско учење о бесмртности душе једна је од основних истина наше православне вере… Са том вером да су наши рођаци и пријатељи и после смрти живи пред Богом Живим, ми хришћани не прекидамо духовну везу са њима, молимо се Богу за њих и вршимо за упокојене спомене… Цинимо добра дела у њихово име, приносимо кољиво, палимо свеће, дајемо парастосе.»

Смисао је кољива - куваног зита - да нас подсети на речи Христове да зрно кад умре род доноси, и то не у тами земље, него у светлости сунца. То је симбол смртног тела и живота бесмртне душе у светлости Царства небеског. Црно вино којим се кољиво прелива ознаћава Божје милосрђе којим се залечују насе ране.

Свећа је симбол светлости Христове, Који је рекао: «Ја сам светлост свету.» Та нас светлост подсећа на светлост којом Христос обасјава душе преминулих. Свеца је мала жртва Богу Који се жртвовао за нас.

Смисао парастоса није да се «нахрани» покојник, односно да душа његова «једе», него да се сиротиња нахрани и помене у молитви покојника. Никако то не сме да буде гозба са много скупоцених јела и пица. «Хрисцани се морају тога ослободити», казе Патријарх Павле, и додаје да новац уместо на нехришћанске гозбе треба употребити у племените сврхе. Према могућностима, како ко може, треба помоћи некој сиромашној породици, избеглицама, сиротој деци купити обућу, одећу или књиге за школу. Патријарх даље казе: “Није ли боље и племенитије свима да поступамо овако хрисцански, него да, угледајући се на неразумне поступке појединаца, преступамо заповести своје Цркве - заповести које су наши преци свето држали?”

После овог текста престала сам да размисљам ста ћу све да спремим и делим на задушнице.
Различити су обичаји у нашем народу поводом задушница. Једно је да се у те дане молимо на св. Литургији, парастосима, прекађивањем гробова и поменима за спасење свих оних који уснуше са надон на васкрсење и живот вечни.


Кад сам питала духовника: Зашто је у мени толико туге, Мама ми је умрла (упокојила) пре осам година, када знам да је овај живот само прелаз у живот вечни, мудри јеромонах ми је одговорио: “Наш живот овде јесте кратак и не би требало да тугујемо, али ми смо за живот рођени, отуда туга и она је природна. Треба туговати, не сме се очајавати.”
Мени остаје једино да се молим .


Зато сам написала молитву и посветила мами,
а штампана у збирци поезије «Прозор на небу»

Молитва

Молим за твоје скрштене руке утонуле у муке,

Молим за твоје очи, заувек затворене,

Молим за планове незавршене,

Молим за жеље неиспуњене,

Молим за све што нисмо успеле,

Молим за моју мајку, молим за све умрле.

Боже, подари јој бољи свет
Боже, она рај заслужује...



МОЛИТВА ЗА УПОКОЈЕНЕ
Упокој, Господе, душе уснулих слугу Својих: родитеља мојих ( имена ), сродника и предака ( имена ), добротвора (имена ) и свих православних хришћана,
и опрости им сва сагрешења вољна и невољна
и даруј им Царство Небеско.

МОЛИТВА ДРУГА ЗА УПОКОЈЕНЕ
Помени, Господе, оце и браћу нашу уснуле у нади на васкрсење у живот вечни, и све упокојене у побожности и вери, и опрости им свако сагрешење, хотимично и нехотимично, што сагршише речју, или делом, или мишљу. И усели их у места светла, у места свежине, у места одмора, одакле одбеже свака мука, жалост и уздисање, где гледање лица Твога весели све од века свете Твоје. Даруј им царство Твоје и учешће у неисказаним и вечним Твојим добрима, и наслађивање у Твом бесконачном и блаженом животу. Јер си Ти живот, и васкрсење и покој уснулих слугу Твојих, Христе, Боже наш, и Теби славу узашиљемо са беспочетним Твојим Оцем и Пресветим, и Благим, и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.




Задушнице
Из пројекта Википедија

Најважнији помен за преминуле је Проскомидија која се служи на свакој Светој Литургији. Поред ових помињања и молитава за преминуле,
Црква је установила посебне дане кад се сећамо наших драгих покојника и обилазимо њихове гробове.
Задушнице су обележавања дана одвајања душе од тела члана Цркве. Увек падају у суботу, јер је то и иначе, у току читаве године, дан кад се сећамо преминулих. Кољиво или кувано жито се носи у парохијски или манастирски храм, као и на гробље. На дан задушница се служи Света Литургија, и тада свештеник вином прелива жито, а после службе се иде до гробова покојника. Поред гробова се пале свеће, а свештеник обави обред и окади гробове. Ако су наши покојници сахрањени далеко и није могуће отићи нањихове гробове, увек може да се оде у цркву, где се одслужи помен, а Господ види и зна.

Жито нас символично подсећа на Христове речи да зрно тек кад умре род доноси, и то не у земном мраку, него у светлости сунца. Жито је символ смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског.

Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се залечују ране греха.

Свећа је символ светлости Христове. Он је рекао: Ја сам светлост свету. Та светлост треба да нас подсети на светлост којом Христос обасјава душе преминулих. Свећа је малена жртва Богу, који се за нас жртвовао.
Даће и подушја се не дају да се «нахрани» покојник, односно, да душа његова «једе», него да се сиротиња нахрани и у молитвама помене покојника.
На задушнице се дели милостиња. Постоји још један вид милостиње који је код нас заборављен: духовна милостиња. Духовна милостиња је поклањање духовних књига.

Задушнице могу бити ускршње, петровске, великогоспојинске, божићне, а негде и јесење – митровске или «велике» задушнице. Овом треба додати и установу задужбина или разних доброчинстава која се чине за покој душа, односно да би се очувала успомена на умрле.




Задушнице
извор: презентација СПЦ

Најважнији помен за преминуле је Проскомидија која се служи на свакој Светој Литургији. За Проскомидију је потребно пет хлепчића (просфора). Просфора значи принос, према обичају из најранијих дана хришћанства, када су хришћани доносили (приносили) хлеб и вино за службу. Свака просфора има на горњој страни квадратни печат са крстом и словима: ИС ХС НИ КА, што на грчком значи - Исус Христос побеђује.
Просфоре се користе по строго утврђеном канонском реду и честице из сваке од њих имају посебно место и намену. За спомен преминулих хришћана, када се њихова имена помињу пред Богом Живим и Царством Небеским, ваде се честице из пете просфоре. Тим литургијским помињањем: «У склопу Свете Тајне Евхаристије - Тајне спасења света, преминулима се опраштају греси». Зато је најважније давати имена покојника, да се помињу у цркви.
Поред ових помињања и молитава за преминуле, Црква је установила посебне дане кад се сећамо наших драгих покојника и обилазимо њихове гробове.

Задушнице су дан за душе преминулих. Увек падају у суботу, јер је то и иначе, у току читаве године, дан кад се сећамо преминулих. На гробље и у цркву се носи кувано жито - кољиво. Жито нас символично подсећа на Христове речи да зрно тек кад умре род доноси, и то не у земном мраку, него у светлости сунца. Жито је символ смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског.
Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се залечују ране греха.

Свећа је символ светлости Христове. Он је рекао: «Ја сам светлост свеm

Свећа је символ светлости Христове. Он је рекао: «Ја сам светлост свету.» Та светлост треба да нас подсет и на светлост којом Христос обасјава душе преминулих. Свећа је малена жртва Богу, који се за нас жртвовао.
Даће и подушја се не дају да се «нахрани» покојник, односно, да душа његова «једе», него да се сиротиња нахрани и у молитвама помене покојника.

Наш Патријарх стално говори, саветује и упозорава да даће никако не смеју да буду гозбе са много скупоцених јела и пића. Уместо на нехришћанске гозбе, новац треба да се употреби у племените сврхе и то према могућностима. Колико ко може, треба да помогне некој сиромашној породици, избеглицама, болеснима или сирочади. Патријарх даље каже: «Није ли боље и племенитије свима да поступамо хришћански, него да, угледајући се на неразумне поступке појединаца, преступамо заповести своје Цркве - заповести које су се наши преци свето држали.»

На дан задушница се иде у цркву, где се лужи Света Литургија. Тада свештеник вином прелива жито, после службе се иде до гробова покојника. Тамо се пале свеће, а свештеник обави кратки обред и окади гробове.
Ако су наши покојници сахрањени далеко и није могуће отићи на гробље, увек може да се оде у цркву, где се одслужи помен, а Господ види и зна.

На задушнице се дели милостиња. Како на гробљима тада има највише просјака, треба сваком уделити по неку пару, јер је боље поћи са благословом, него да иза леђа просјаци проклињу.

Постоји још један вид милостиње који је код нас заборављен: духовна милостиња. Духовна милостиња је поклањање духовних књига.
Књига духовног садржаја се може, на спомен и за помињање у молитвама, дати неком ко не може да је купи, затим, такве књиге се могу поклањати библиотекама, где ће већи број људи моћи да дође до праве литературе, а то је право дело духовне милостиње, или духовну књигу поклонити црквеној библиотеци.

Свештеник Михајло Михајлов одговара на најчешћа питања о смрти...

- Оче, да ли је човек створен смртан?

- Бог није створио смрт. Бог је створио човека бесмртним. Али Адаму је дата једна заповест, чије преступање је значило отпадање, одрицање од Бога и од Вечног Живота. Грчки богослов, митрополит Јеротеј (Влахос) пише: “Грех, чијом последицом се јавља смрт, је Адамов пад у рају сладости. Бог, који је дао човеку заповест да не једе забрањени плод, у исто време га је обавестио: Онога дана када окусиш његов плод, смрћу ћеш умрети” (Пост. 2.17). И заиста, када је учињен тај грех, смрт је ушла у човеково биће, прво смрт духовна, која се изражава у одвојености човекове душе од Бога, а онда и смрт телесна - одвајање душе од тела”. Адам је отпао од Бога духовно, а одмах после тога је следила и смрт телесна.

Али дошао је Христос, Син Божији, да спасе човека од греха и да спасе човека од смрти. Пре Христовог Васкрсења врата Раја су била затворена и сви, чак и праведници су ишли у ад. Ради тога ми на икони Васкрсења Христовог видимо људе, на чијим главама сијају ореоли. Христос нам је отворио врата вечног живота и од тог момента смрт представља рођење за вечни живот.

- Како човек треба да се припрема за свој крај и када треба да почне?

- Хришћанин треба да се сећа тога да је он смртан, да нас Господ може узети Себи свакога часа, сасвим неочекивано за нас. Господ каже: “У чему вас затекнем, у томе ћу вам и судити”, а свети оци напомињу: “Сећај се смртног часа и навек нећеш згрешити”.

Свако вече ми читамо молитву “Господе, неће ли ми овај одар гроб бити?”, то значи да одлазећи на спавање, ми треба да помислимо да се можда нећемо пробудити. Стога је потребно да се кајемо пред Богом свакога дана и свакога часа, треба редовно да се исповедамо, да се причешћујемо, да живимо тако, да би били спремни да станемо пред Суд Божији и да се надамо на Његову милост.

- Како да поступамо са блиским људима? Треба ли напомињати својим неоцрковљеним старијим ближњима, да треба да се припремају за смрт?

- Мислим да обавезно треба, али с љубављу. Јер се после ми можемо “угристи за лакат”, што нисмо човека упутили на пут спасења, што се није причесто. Колико сваки свештеник зна случајева, када рођаци долазе у цркву баш у последњи час, моле их да дођу умирућем, али често се дешава да је већ касно…

Например, недавно смо причешћивали 100- годишњег човека, који се ни једном у току целог свог живота није причестио. Човек је проживео 100 година и ни једном се није причестио! Слава Богу, он је био при свести и било је могуће упутити га.

Десио се случај код свештеника којег познајем, позвали су га у кућу код баке која је умирала, И која је била без свести. Не би требало причешћивати човека који није свестан, ради тога је о. Сергеј гласно упитао: “Хоћемо ли се причестити?"- и она је на један тренутак дошла себи и рекла: “Да”. О. Сергеј ју је причестио, и она је буквално после пола сата преминула.

Није потребно одуговлачити до последњег часа. Свима је добро позната изрека “мементо мори” (сећај се смрти). Потребно је да се увек сећамо смрти. Како смо дошли у овај свет, тако ћемо и отићи. Младим људима који ће бити једном родитељи, а и старијим треба напомињати да се сећају смрти. Ми се спремамо за спавање после дневних послова, тако је и с нашим животом: пробудили се - родили се, радујемо се животу, а онда одговорности, послови, пролази живот, на крају застанемо, хоћемо да се одморимо, спремамо се за прелазак у други свет.


- Нећемо ли наљутити наше ближње, што им о томе говоримо? Јер је сада, посебно на западу, а помало и у нашој држави тема смрти постала готово забрањена и сви се труде да је избегавају...

- Они ће се вероватно увредити, али када наступи смртни час, они ће увидети шта су све пропустили. У мојој личној пракси десио се овакав случај: председник једног колхоза, причестивши се први пут пред смрт, био је просто зачуђен зашто се раније није причешћивао, а ето он умире, и како је он пре могао без цркве…

Човек пред лицем смрти постаје потпуно другачији, ми то још нисмо доживели, али сваки ће човек то доживети, однос према прошлом у животу мења се пред лицем смрти. Сав живот тренутачно пролази пред очима човека. Добро је ако се удостојимо тихог, хришћанског краја, али има много и трагичних смрти. Ради тога треба увек бити спреман за смрт.

- Је ли потребно скривати од ближњих лошу дијагнозу. Треба ли их тешити и говорити им да није ништа страшно са њиховим здрављем или се треба трудити да их припремимо за прелазак у вечни живот?

- Сада је медицина дошла до тога да може да успостави дијагнозу, и човека у сваком случају треба некако припремити на то.

Ове године сам на Светлу Седмицу опевао слушкињу Божију Галину. Млада жена је тешко боловала. Ја сам је венчао са супругом. Она је знала за болест, знала је да је болест неизлечива, и говорила ми је да је та болест натерала да потпуно другачије гледа на живот. Она и супруг су верујући, из верујућих породица и било јој је лакше.

А како је човеку неверујућем, на прагу вечности? Због тога је потребно некако помало припремати човека, каква год да је дијагноза.

- Значи, говорити човеку како ће све бити добро, да ће он сигурно оздравити - није правилно?

- Није неправилно, наду можемо давати, али треба објаснити да нам све даје Господ.

Знам људе смртно болесне од рака који су по вољи Божијој оздравили. Господ суди. И треба припремити човека да прихвати Вољу Божију. Нама Господ даје још неко време. Ближњима је веома тешко, а тешко је и самим болесницима у последњим минутама. Наш задатак је да им олакшамо делимично њихову бол. Није лако бити поред човека који умире и немају сви довољно снаге за то. Ближњи умирућег су понекад узрујани, буду зли, само што не туку болесног. А после смрти ридају, укоравају се, за неискориштено време, за своју грубост. Господ нам даје могућност, а ми не користимо то време за припрему. Важно је довести људе до спознаје о смрти као о стварном прелазу - из овог живота у живот вечни. Ми сви носимо одећу, али она временом пропада, ми одбацујемо исцепану ствар и не жалостимо се. Тако је и са нашим телом, оно је опна која стари. И ми се с радошћу облачимо у нову одећу коју ће нам дати Господ, пресељавамо се у Његове обитељи. То је као очекивање сусрета са родитељима, И то је увек радост.

Поред тога, људи се често жалосте због себе: “Оставили су ме...”! Сећам се једног опела. Покојникова жена је туговала И ударала се у прси поред гроба преминулог мужа. Онда су јој поставили неко питање да је одврате, она је одмах изменила своје понашање и мирно одговорила као глумица која је одиграла улогу, онда се опет окренула према гробу и почела нарицати с дупло јаче!

- То јест, важно је разликовати када тугујемо због судбине преминулих ближњих и када просто жалимо себе што нам је без њих лоше?

- Наравно, тешко је изгубити ближње, родитеље или децу. Али треба на све гледати здраво. Ако Господ узима дете - значи да тако треба. Ето, веома често се људи жале на судбину, често можемо чути од људи: “ Син (или кћерка) се лоше понаша, туче родитеље! Боље да су у детињству умрли”! Ако Господ узима, чак и веома блиског човека - то све бива по Његовој вољи.

- У књигама из XIX века се много говорило о томе како су мајке измолиле болесну децу, а онда их нису могле васпитати, и држати даље од греха и душевне погибељи, и молиле су Бога да Он узме дете, ако је то Његова воља док није постало сасвим касно…

- Наравно, то је било у давна времена: На селу се рађало по двадесеторо деце и половина од њих је умирала, али посебне жалости није било, људи су туговали, али су и схватали да је то нормално. Ти који би преживели постајали су снажни и здрави. Све је у животу промисао, и ранија смрт може човеку пресећи пут ка греху.

Веома често смрт наших ближњих може бити нама на уразумљење, посебно смрт младог човека. Сећам се оваквог случаја. Када сам служио у Лефертову донели су једном у цркву младог некрштеног човека који је настрадао у аутомобилској несрећи. Много младих је дошло, цело двориште су испунили, стоје, захтевају да буде опеван. Само што нису песницама кренули на свештеника. А отац већ у годинама, почео је да им објашњава да се некрштени не може опевати и веома мудро им је одговорио: “Ево, видите, он није крштен, а ви који сте овде да ли сте крштени? Он је управо пример за вас. Да бисте се ви замислили, крстили се, ето принесу вас до прага цркве, и шта ће тада бити? Ви захтевате да неверујућег опевамо, а зашто? Јер ваша душа то захтева. Ви схватате да га треба унети у цркву.” И после се један део тих младих крстио. Испоставило се да их је смрт блиског друга подстакла да се крсте, натерала их да се замисле о вечном.

- Оче, Ви као лекар у реанимацији и свештеник, да ли можете да кажете за човека који се исповедио и причестио, спремајући се да умре, да одлази другачије од непокајаних грешника?

- За 17 година свога служења, а до тада као медицинар, срео сам само двоје- троје људи који се нису хтели причестити пред смрт. Обично када људи угледају крстић, потпуно се другачије односе према медицинском раднику. Једном је код нас у болницу у веома тешком стању дошла пацијенткиња - диригент хора општине педесетника, и када је излазила из реанимације она ме држала за руку и молила ме да се молим за њу. Педесетници не помињу своје умрле, а она је видећи крстић, замолила за то. Крај оних који се причесте је другачији, они имају мир, чак и у тешкој болести, и прихватају све као из руке Божије. Пред смрт човек све види другачије, свет који је скривен од нас, и другачије гледа на све, вредности су све сасвим друге. И он више ни о чему не може ни да мисли. На пример, када човека боли зуб- он би се пењао уз зид, не треба му ни лепа одећа, ни серије му не требају, температура испод 40- каква музика, какав биоскоп, или осуђивање некога, тада човеку треба само да оздрави, једино нада у Бога и лекаре. Наравно, има много и чудесних случајева.

Једна попадија је била болесна од рака, али болова готово да и није било, она је све смирено подносила. Господ јој је дао да проживи још једну годину, а њен муж је свештеник. Причешћивао ју је сваки дан. Она је знала за своју тешку болест, али је мирно све прихватала, и смрт јој је била мирна и спокојна.

- А знате ли Ви за такав случај када мрачне силе нису давале човеку да се причести?

- Да, наравно. Позвали су ме код једног човека који је умирао, он је узвикивао проклетства, пљувао и ја се нисам усудио да га причестим, али пред саму смрт када је почела агонија, он је почео да зове свештеника, али већ је било касно.Какве год силе да обузимају човека, свеједно се он ипак нађе на Суду Божијем.

- Јесу ли значајне такве формалне ствари као што је цена гроба, материјал итд. или је једноставно важно да на гробу буде православни крст?

- Цена нема значаја. На Атосу на пример, не сахрањају у ковчегу, него замотају човека у плахту. А неке кнезове овога света сахрањују у луксузне ковчеге. А и шта имају од тога? Јер је речено: “ роб и владика заједно ће да приступе, цар и војник, богати и сиромашни по једнаком достојанству” (стихири на опелу). Наравно, није потребно прибегавати никаквом украшавању. Све треба да буде једноставно, али достојно. Треба још истаћи да у Русији није било појма “гроб”, него “домовина” - трајни дом , не украшени, него трајни.

Обично пред крај човек није у стању да се брине о себи, па је према томе дужност сваког верујућег - да учини све да би прелазак у други свет био за умирућег хришћански. Ближњи према умирућем треба да покажу сву своју љубав и топло опхођење, опростивши и заборави

опростивши и заборавивши све узајамне увреде и свађе. Не треба крити близину краја, него човеку помоћи при припремању за велики прелаз у загробни свет- ето, то је најважнија обавеза рођака.

Потребно је обавезно позвати свештеника умирућем, посебно је добро то учинити ако је човек пред саму смрт. Човек се тада исповеди и причести. Али треба се трудити да се то све уради на врема - не одлагати за последњи тренутак, јер у том последњем минуту већ може бити касно. Само неколико минута закашњења, и човек већ може бити без свести.

У тренутку одвајања душе од тела треба читати Молбени канон Пресветој Богородици за човека који се раставља са душом и не може да говори.” Он се чита за “човека који се са душом растаје и не може говорити”. Ћуте уста онога који умире, али Црква у његово име изражава сву немоћ грешника спремног да напусти свет, и предаје га Пречистој Дјеви, чија се помоћ призива у стиховима канона за излазак душе. Канон се завршава молитвом свештеника, за разрешење душе умирућег човека од свих веза, за ослобођење од сваке клетве, за опроштење свих грехова и покој у светим обитељима.

Ако човек дуго и тешко страда и не може да умре, тада се над њим треба читати и други канон за излазак душе, који се назива Канон, који се чита за раздвајање душе од тела када човек дуго страда. Оба канона у случају одсуства свештеника треба да прочитају мирски људи код одра умирућег човека изостављајући само оне молитве које треба да чита свештеник.

- Опело. Како правилно све обавити? Може ли се покојник опевати у мртвачници?

- Његова Светост Патријарх Алексеј је говорио да мртвачница - није место за опело, опело је добро обавити у Цркви при болници, у цркви на гробљу, или у некој другој цркви. Пре него што се обави опело у мртвачници, треба се уверити да оно неће бити спроведено од стране лажног свештеника, и да он има дозволу за то. Ради се о томе, да има много самозваних који се представљају као свештеници Руске Православне Цркве, обављају “опела” у мртвачницама и на гробљима у Московској области.

- Који су дани посебног помињања упокојених?

- До 40- ог дана упокојени се називају новоупокојенима. Помињање новоупокојеног у прво време после упокојења је важно и неопходно посебно ради тога, јер оно олакшава души умрлог не лагани пут преласка из привременог живота у вечни и помаже јој да прође такозвана митарства. Посебни дани помињања новопреминулога су - трећи, девети и четрдесети (при томе се дан упокојења сматра првим). Помињање у те дане води порекло још из древних времена. У Апостолском поукама је написано: “Вршите помен преминулим и у трећи дан, у псалмима, у читању и молитвама због Васкрслога у трећи дан, и у девети дан на спомен овде преминулих, и у четрдесети по древном обичају, јер је тако народ израиљски оплакивао Мојсија, и на годишњицу сећања на покојника.” Постоји и такав обичај да се покојник на сваку годишњицу после смрти помиње на тај дан, на дан рођења и на дан Анђела (дан Анђела - то је имендан када се слави и име светога по којем је човек добио име на крштењу). У те дане се окупљају најближи рођаци, да би поменули преминулог у молитвама за заједничком трпезом. У Цркви дају име за помен на Литургији, или закажу парастос, освећују кољиво (кувана пшеница заслађена медом и освећена). Постоје посебни дани у години који су првенствено посвећени молитвама за покојне.

То су такозвани родитељски дани:

1. Васељенска месопусна родитељска субота. То је субота недељу дана пре Великог поста. Назив месопусна је добила по следећем дану после ње - “Недељи месопусној”, то јест дану у којем је последњи пут дозвољено јести месо.

2. Родитељска васељенска субота, у другој недељи Великога поста.

3. Родитељска васељенска субота, у трећој недељи Великога поста.

4. Родитељска васељенска субота, у четвртој недељи Великога поста.

5. Радоњица - у уторак друге недеље после Васкрса. Овај дан је назван Радоњица да би означавао радост и живих и мртвих по Васкрсу Христовом.

6. Девети мај - дан помињања свих погинулих и трагично умрлих за време Великог отаџбинског рата (другог светског рата).

7. Тројична васељенска родитељска субота - субота, дан пред Свету Тројицу. У данашње време се појавио неправилан обичај да се празник СветеТројице сматра родитељским даном.

8. На дан Усековања главе Пророка, Претече и Крститеља Господњега Јована (11 септембра по новом календару) Црква врши помен православних војника, погинулих за веру и Отаџбину у биткама за одбрану. Ово помињање је утврђено 1769. године у време рата са Турцима и Пољацима по наредби императорке Катарине ИИ.

9. Димитријева родитељска субота - субота пре празника сећање на великомученика Димитрија Солунског (8. новембра по новом календару), Небеског Покровитеља благоверног великог кнеза Димитрија Донског. После победе на Куликовом пољу, кнез Димитрије је одслужио поименице помињање војника палих у борби на крају свога дана Анђела (имендана). Од тада Цркава помиње у тај дан, назван од народа Димитријева субота, не само војнике, погинуле за Отаџбину, него и све упокојене православне хришћане.

У родитељске дане православни хришћани посећују цркве у којима се врше заупокојене службе. У те дане је обичај да се приносе даровања на парастосни сто ( тзв.канун - тј. крај), разне намирнице (изузев месних). Намирнице се доносе и у све друге дане, у које се врше парастоси, то јест, ово је милостиња за преминуле. У пролетње и летње родитељске дане (Радоњица и Тројична субота), обичај је да се после цркве посети гробље: да се уреде гробови умрлих рођака и да се помолимо у близини њихових сахрањених тела.

- Како да се правилно понашамо на гробљу?

- На гробљу не би требало да се пије, да се оставља храна, осим у случају ако хоћемо да нахранимо птичице. А ако се доноси и оставља храна - то је многобоштво, преминули неће изаћи да једе. И васкршња јаја која су освећена не би требалао остављати - јер ће она онда бити доступна псима и птицама и то ће бити изругивање светиња.
За помињање преминулих боље је сиромашнима дати храну да би се они помолили.

- Који су обичаји у вези са сахранама греховни и сујеверни?

- Набројати сва сујеверја, је вероватно немогуће - има их много - накривити огледала, чашице вотке с хлебом “на помен душе”, забрана седања на место на којем је стајао ковчег, изливање вотке на гроб, и тако даље. Не треба их чинити, нити веровати у то. Увек треба мислити - Господ узима човека, кад Он то хоће, човек се налази на Суду Божијем, и стога је главно - наша молитва за човека. Наша молитва и молитва Цркве.

- Треба ли блиским људима говорити да не придају значај сујеверју?

- Мислим, да им се то може рећи, с љубављу. Објаснити им - да је најважнија молитва за упокојенога. Ја сам, на пример, недавно тако и рекао и послушали су ме.

- На гробном крсту не би требала бити фотографија преминулог?

- Не, ни у ком случају. Понекад је стављају ниже на плочици, али не на самоме крсту.

- Оче, а шта је са кремирањем? Може ли се кремирати упокојени?

- Ако нема где да се сахрани, нема новца, или га веома далеко треба возити, другим речима, само ако нема никаквог другога излаза.

Преузето са http://www.pravmir.ru/article_615.html
Превод с руског: Наташа Убовић

[quote="TBPTKO"]З А Д У Ш Н И Ц Е


« Не чудите се овоме, јер иде час у који ће сви који су у гробовима чути његов глас па ће васкрснути за живот они који су чинили добро, а злочинци ће васкрснути за суд. (Јн.5,29)

Смрт долази у наше породице често неочекивано, али на жалост неизбежно...

Много је наших, радости, жеља, бриге за ближње или туге, зато се за све њих молимо.

У православној цркви Задушнице су обележавање дана посвећене мртвима (упокојенима), Задушнице су увек у дан суботњи, јер је у богослужењима по црквеном правилу субота дан за помен свим мученицима и упокојенима, па стога и у богослужбеним песмама молитвено се обраћамо за спасење наших упокојених.

Значај молитве за спасење душе умрлога огледа се у томе, да се на хлебу и вину служи Света Литургија, а зејтином да се пале кандила која светле у храму.


daj skrati malo. sve si rekao u uvodu citirajuci Jn 5;29.


pitanje, koliko godina se treba moliti za umrlog i za njegovo spasenje duse. koliko godina treba paliti svijecu za spasenje duse i kad znamo da je ta dusa spasena? ako moze kratak i jasan odgovor al iz Biblije.

_________________
"Men have two emotions: Hungry and Horny. If you see him without an erection, make him a sandwich"
--> Diamonds <--

Имаш можда и музичку жељу
Иди у ауто и одврни радио.

jedino sto imas da kazes na moje pitanje. bas cudno. i onda na kraju ispadne da niko drugi ne spamuje osim mene.

ajd potrudi se za odgovor, znam da ti to mozes.

_________________
"Men have two emotions: Hungry and Horny. If you see him without an erection, make him a sandwich"
--> Diamonds <--

Није ти одговорио јер питања постављаш на провокативан и безобразан начин.

А одговор је увијек био и остао:
Моли се да ти Господ открије - што дубље покајање, то дубље и богопознање.

"Тражите и даће вам се,
куцајте и отвориће вам се..."

Ниси прочитао постове, него зезаш тражећи одговоре до којих ти није стало

po cemu vidis da je pitanje provakitvno, daj urazumi me.
dao sam normalno pitanje koje moze da te i dijete pita u toku casa vezano za vjeronauku.

da si bar odgovorio sa ne znam, vise bi postovao kao neki vid komunikacije. ovako mi ostaje opet da pitam za odgovor.

pitanje je jasno, svrha molitve za pokojne duse. i kad znamo da je ta dusa pronasla put do spasenja.

_________________
"Men have two emotions: Hungry and Horny. If you see him without an erection, make him a sandwich"
--> Diamonds <--

Одговор је гласио да покушаш на питања те врсте да добијеш одговор од Господа, па ако је Њему по вољи, зашто тај одговор не би и добио.

Или можда тражиш некакве "готове механизме спасења",
али нешто такво једноставно не постоји "јер је суд у Господа"...

Sve do sudnjeg dana i opsteg vaskrsenja.Sigurno znamo da su spaseni samo oni koje je Gospod proslavio nakon smrti Svojim cudesima i znacima. Za sve ostale nismo sigurni, jer kakav je ko bio za vrijeme zemnog zivota i da li se spasio, to mi ne znamo i zato se molimo za njih.

Nije sve receno u Bibliji, jer Gospod je osnovao Crkvu tek nakon Njegovog vaznesenja na nebesa. Poslije je Duhom Svetim kroz Crkveno Predanje kazano mnogo onoga sto u Bibliji nema jer:

"A utjesitelj Duh Sveti, kojega ce otac poslati u moje ime, on ce vas nauciti svemu i napomenuce vam sve sto vam rekoh."

Tek je Sveti Duh kroz Crkvu naucio hriscane svemu pa i zadusnicama.

.

znaci pali svijecu dok si ziv, a onda ce tebi neko drugi. cudno. kad saberem godisnje koliko sam mogao da ustedim.

samo nigdje ne pise da ce Duh sveti robovati predanju.

"Nije sve receno u Bibliji, jer Gospod je osnovao Crkvu tek nakon Njegovog vaznesenja na nebesa. Poslije je Duhom Svetim kroz Crkveno Predanje kazano mnogo onoga sto u Bibliji nema jer:"

znaci u Bibliji nema zadusnica al je Duh sveti rekao kroz predanje. divota.

_________________
"Men have two emotions: Hungry and Horny. If you see him without an erection, make him a sandwich"
--> Diamonds <--

Koliko bi ti tek ustedio da desetak svojoj sekti ne placas? Zamisli!

Duh Sveti ne robuje predanju, jer je Predanje kazano Duhom Svetim.

"I zapovijedi Josif slugama svojim ljekarima da mirisima pomazu oca njegova; i ljekari pomazase mirisima Izrailja.
I navrsi mu se 40 dana, jer toliko treba dana onijem koje pomazu mirisima; i plakase Misirci za njim sedamdeset dana."

Gle, ne zatrpase Jakova tek tako, nego ima svojevrsni vjerski ritual, starozavjetne zadusnice u 40. dan i u 70. dan.

Josif nakon tih dana zalosti uzima tijelo svog oca i po Jakovljevoj zelji nosi oca u zemlju Hanansku da ga tamo sahrani:

"A kad dodjose na gumno Atadovo, koje je s onu stranu Jordana, plakase ondje mnogo i vrlo tuzno; i Josif ucini zalost za ocem svojim za sedam dana."

Eto i tu zadusnica.

" I popdigose se svi ljudi hrabri, i isavsi svu noc skidose tijelo Saulovo i tjelesa sinova njegovijeh sa zida Bet-sanskog, pa se vratise u Javis, i ondje ih spalise.
I uzese kosti njihove i pogrebose ih pod drvetom u Javisu, i postise sedam dana."

Eto i tu zadusnica.

"A u prvi dan nedjeljni dodjose vrlo rano na grob, i donesose mirise sto pripravise, i neke druge zene s njima."

Eto i tu zadusnica. Pomazanje tijela preminulog mirisima u treci dan po smrti obicaj je ondasnjih Jevreja. Sta se u duhovnom smislu krije iza te radnje, ja ne znam, a ko zna neka nam kaze.

Nego ti ne razumijes Pismo, jer ne razumijevas duhovnu stranu pojma zadusnice.

bar se zna koja je svrha desetka, dok te svijece nemaju ama bas nikakvu ulogu.

hehe, ako pise plakase, ucinu zalost i td... bar nigdje ne pise da se molili za mrtve da bi poduprijeli dusu koja treba da pronadje put do raja.

mijesas pojmove, zadusnica i zalost za mrtve. ja uopste ne pricam o nosenju crnine sto bi danas bilo ravno tom "ucini zalost za svojim ocem 7 dana"

i treca stvar, otkad to pravoslavci uzimaju obicaje jevrejske, a subotu ne prihvataju.

_________________
"Men have two emotions: Hungry and Horny. If you see him without an erection, make him a sandwich"
--> Diamonds <--

Плати десетак за мене, па да гласам за тебе

Ova je najbolja.

Око чега су се онда спорили фарисеји и садукеји? Овај твој начин дискусије је стварно чудан. Чудно склапаш асоцијације, а када се да обимнији текст, скоро га и не прочиташ, па искажеш тврдњу која је већ разматрана у тексту (или је јасна логичка импликација) али си је ти изгледа превидио или намјерно не желиш да видиш логичке импликације како других тако и својих тврдњи.

Проблем је значи у томе што се овдје све желимо сервирано, тј. неко нешто наведе, други на то даје своју "аргументацију" а сам уопште не жели ни да размисли колико аргументација има смисла, и да ли се на њу може даље одговорити, тј. не желимо да се поставимо у другу позицију (ово је карактеристично за тебе спавач - на основу твојих одговора), а онда се дају неки уопштени произвољни одговори који имају небројено разноразних импликација (због генерализација заједно са већ исказаним тврђењима каква год да су) што се наравно може а и оправдано је сматрати идиотизовањем расправе чисто да би се од ње побјегло а да сујета не претрпи пораз.

I u pravoslavlju suboti se ukazuje znacenje praznika, jer subotom se razrjesuje strogi post i posti se kao da je praznik.
Neznabozcima nije dat stari zavjet, vec jedino Jevrejima. Neznabozci primaju vjeru u Hrista zbog Hristovog vaskrsenja iz mrtvih i radi svog vaskrsenja u opstem vaskrsenju. Hristovo vaskrsenje bilo je nedjeljom i svetimo nedjelju.

bilo bi dobro da se raspitas u sinangogi ili da provjeris u jevrejskom jeziku te citate. sta god da je citano, nisu imalu u vidu molitvu za dusu pokojnika.

za jeffa, razmisljati svojom glavom je moje pitanje koliko godina da se molim za dusu pokojnika koja luta i trazi put do raja.

odgovor koji sam dobio je veoma jeftin. s toga se pitam ko razmislja u ovoj situaciji.


takodje jeff, kako moze SPC uzimati neke stvari iz S.Z koje su date jevrejima i podupirati svoje ucenje.

_________________
"Men have two emotions: Hungry and Horny. If you see him without an erection, make him a sandwich"
--> Diamonds <--