Христос – земља живих
Кад дођете у Цариград, древну престоницу православне Византије, одакле смо и ми Срби крштени, наћи ћете многе цркве и манастире, међу којима и Свету Софију ( = мудрост ) , Свету Ирину ( = мир ), и такође манастир Хора = земља. Дакле, тај манастир се зове земља, јер је добио име по томе што је посвећен Христу = Земља Живих. Сада је под Турцима то, нажалост, музеј, а био је и муслиманска џамија неколико вијекова. Стоји минарет и данас, али је остала хришћанска душа, православна архитектура и агиографија ( тј. иконопис, фреске и мозаици ) тога Манастира, ове православне цркве као Манастира Хоре – Земље Живих.
На улазу у манастир, изнад врата, изнад портала, доћекује вас велики лик Христа, до појаса, у мозаику, са почетка 14. вијека, када је Теодор Метохит – пријатељ краља српског Милутина и посредник у оној мисији када се Милутин женио Симонидом – градио тај манастир, и зове са та икона Христос – Земља Живих. Кад уђете у предворје Храма дочекују вас дивни мозаици, а десно је црква усипаљница, за упокојене, гдје је једна величанствена фреска Васкрсења из 13. вијека; кад пак уђете у сам Храм дочекује вас предивна Богородица у мозаику, која држи Христа у свом наручју, и та се икона Богородице назива : Мајка Божија – " Сместиште Несместивога ", тј. " Земља која је смјестила Онога који је Земља свих Живих " - Христа.
Тако у том манастиру видимо цио Сабор Православља, Саборник Православља. То је суштина наше Православне вјере, и зато бисмо хтјели да проговоримо о томе, да је ту главна тема, централна тачка наше вјере – Христос као Земља Живих, као Животни Простор, који је Бог благоизволео и дао нама да у Њему ми људи вјечно живимо : са Њим, у Њему, око Њега, пред Њим, заједно с Богом и међусобно.
Данас, у вријеме многих проблема човјечанства, између осталих и све већег еколошког проблема, јер је човјеков животни простор доведен у питање, а самим тим и човјек, ова тема је још више актуелна.
Христос је прави и вјечни Животни Простор свих људи. Христос, Бог који се оваплотио и постао Човјек, Христос – Богочовјек. Бог је тако и створио свијет, тако га је и замислио и тако га остварио страдањем, да буде заједница у Сину Његовоме, сабор дјеце Божије и свег дома, и свега што је у дому Божијем, у Христу Јединородноме и Првородном међу многом браћом. Зато је цијели свијет створен да буде Земља Живих. Није Бог створио смрт, нити је икога створио за смрт, него за живот, и зато је створио и простор за живот. То је, дакле, и зато створени универзум, или Свемир, по словенском. Вријеме људског живота, које је назначено за вјечност, јесте живљење, дјеловање и општење у томе животном простору.
Када кажемо Христос – Земља Живих, и додајемо Сабор Православља, Саборник Православља, тиме опет подсјећамо на суштину нађе вјере, да је наш Бог : Света Тројица, Вјечни Сабор, вјечно извориште Живота и наше Жилиште, вјечни Животни Простор за све нас. Наш Бог је Сабор, јер је Света Тројица, и није без разлога речено у Библији ( Ис. 9, 6 ) да је Бог у своме Предвјечном Савјету, Сабору, савјетовао се и договорио се да створи својет, и положио иницијативу за стварање свијета и даљег руковођења њиме, спасавања и прослављања свијета, обесмрћења и овјековјечења, дакле, вјечног живљења, у Сина Свога Љубљенога, у Коме је поставио темеље свега што је створио, а нарочито темељ рода људскога, и да је зато Христом и за Христа све створено ( Кол. 1, 16 ).
Већ кад кажемо Христос имамо у виду, у вјери нашој православној, да је то оваплоћени Бог и да смо ми већ у њему и са Њим. Није Христос само Друго Божанско Лице Свете Тројице, Син Божији и Вјечни Бог, него је Он истовремено и Син Човјечији, Један од нас, Први међу нама, у средини нас, између нас, и као Богочовјек окупља нас у Себе, сабира, саборнизира у Цркву, уводи у Земљу Живих све и свја што постоји, јер је Бог све створио и назначио за Вјечни Живот. То су основне истине наше вјере. То је онтолошка саборност вјере Православне.
Није вјера само то да постоји Бог, и да је Бог свемоћан, и да је Творац свијета, и да управља свијетом, и награђује и кажњава, него је у нашој вјери много важније : да је суштина наше вјере Света Тројица, као Вјечна Заједница, Вјечни Сабор Трију вјечних Божанских Лица у заједници Божанске природе, бића, суштине, живота, љубави, блаженства, бесмртности. Вјечна Земља Живих, ка којој чезнемо сви ми људи свијесно и несвјесно, па и кад лутамо и одлутамо, ова носталгија вуче нас тамо. Често је нисмо ни свијесни, често смо против ње. Али, наравно, треба слободно да учествујемо у томе, јер је човјек саздан слободан по слици Свете Тројице. И човјек је створен као мали сабор, сабор у себи самоме са Богом и сабор са свим људима, свима бићима и свима створењима, сабор са " свима Светима ", како каже Апостол Павле ( Еф. 3, 18 ). Човјек је мали живи и ходећи сабор, и жели да живи у сабору, у заједници и заједништву. То је основни садржај људске личности, основно назначење људске личности и рода људскога, заједнице људске.
Зато јер је човјек биће заједнице, заједништва, биће саборно, Распет је, међутим, између себе као јединке и своје посебности, своје особености, и те његове основне, конститутивне стране или димензије : да буде у заједништву са свима другима, да живи, а живот је већ учешће, партиципација, заједништво са Другим и са другима. Зато нас је Бог везао за Себе као Извор или средиште, и везао нас такође и за остали свијет око нас. И не треба се томе чудити, без обзира што су материјалисти и безбожници то злоупотребљавали. Човјек је дио и минералног, и биљног, и животињског свијета, зато што је постављен Богом у срце свијета, и у њему – човјеку је смисао и жижа свијета. Он као човјек, и у њему као синтези свега духовног и материјалног, треба да се уведе сав свијет у Земљи Живих, у Христа. Христос је зато и постао Човјек и као Богочовјек то је и учинио и чини у Цркви и Црквом.
Бог је учинио не само први творачки корак, када је створио човјека, него када је дошао и оваплотио се, постао Човјек као и ми, живио наш живот, живио у људској природи и средини, настанио се на сву вјечност у природу људску, у биће људско, у живот људски, у заједницу људску. То и јесте Црква Христова, и Земља Живих, и јесте Црква Христова, она права, истинска, изворна, аутентична, која се и зове зато Саборна, Католичанска, Православна Црква. Одлика да је Црква православна, саборно – католичанска, није нека конфесионална црта, него је управо онтолошка, битијна, као што кажемо : овај човјек је живо биће и тиме га карактеришемо; не да га одвојимо од другога, него да изразимо његов живот, динамику, покрет, рад, љубав. Тако ми кад кажемо да је Црква саборна и православна, то није оно што неки данас подразумјевају, па кажу : " ортодоксна " - па, ево, овај " ортодоксни " Јеврејин уби јуче Јицака Рабина, ослободиоца и вођу јеврејског народа; или " ортодоксни " марксиста, или " ортодоксни " исламски фундаменталиста... и тд. То је злоупотреба те ријечи, а, на жалост, све се ријечи дају злоупотребљавати. Него је Православље – права слава и истина Цркве Христа Богочовјека, која је Земља Живих.
Човјек је позван да живи, да учествује у животу, да буде жив, живјећи и животворећи око себе сву природу, коју називамо мртва природа, а није мртва. Човјек оживљује, животвори, уноси у њу живот, сије око себе живот, не само продужењем врсте, како је то гола биологија, још она нарочито безбожна и антибожна наглашавала, него је то диоба са другим, а заједништво са другима, а љубав, а живот, свако добро кад се дијели са другима, оно се умножава. Тако је Бог дао и благословио и уредио. Отуда извире радост, отуда извире бесмртност. Зло и гријех, који су ушли у свијет, у човјека, јесу одвајање од тог општења, од тог заједништва са Богом Животодавцем и Земљом Живих.
Зато и човјек кад се одваја, кад се " осамостаљује ", кад се " индивидуализује ", кад се осебичњује, кад се затвара у себе, како вели велики Достојевски, затвара се и утамничује " у своју самост ". Тиме се човјек не потврђује, него напротив, разара се, блокира и утамничује, умртвљује, и то јесте смрт и, на жалост, може бити вјечна смрт, ако је прекинуо везу живота, општења, љубави са Богом и другима, ако не учествује у Земљи Живих, у Заједници Живих, у Богу, у Коме је све и свја. А тај Бог је Христос, који је Бог и Човјек. Тако да је и у човјеку све и свја. То је та Саборност Православља, то је основа и садржај наше вјере.
Не правимо се ми мудри у наше вријеме, ми млађи православни вјерници и богослови и учитељи Јеванђеља и богословља православнога, него једноставно подсјећамо на оно што је изворно, што је аутентично Јеванђеље вјере наше. Не враћамо се уназад у неку конзервативност. Немогуће је то, све и да хоћемо. Фарса је, фалш и промашај, ако би смо хтјели да се вратимо уназад. Ми говоримо да је наша носталгија за Земљом Живих будућа, носталгија есхатолошка, окренута унапријед. Није као стара античка, јелинска или индијска, или било која друга носталгија, која је окренута сва уназад. Носталгија значи : жал, бол за родним мјестом, за отаџбином, за својим порјеклом. Али : " Наше је порјекло на Небу, и наше је живљење на Небу ", вели Апостол Павле ( Кол. 3, 3 – 4; Фил. 3, 20 ). Зато смо носталгични ка будућности, ка есхатологији, као оној пуноћи која нас у ствари привлачи себи; наравно по мјери у којој се отворимо и дајемо томе, учествујемо у томе и заједничаримо.
Православље је есхатолошко, а то значи вјера, живот, стварност, пуноћа будућности. Тиме се не умањује прошлост и предање, традиција, него се осмишљава, и зато је наш народ жизнорадостан ( = животорадујући се ) народ, како је говорио Достојевски. Православни човјек је увијек пун живота, жељан живота, али понекад и сит овога и оваквог живота, јер чезне за оним већим, пунијим, вјечним. Било би исувише скучено, себично, мало и малодушно, да се задовољимо само овим малим и пролазним, и да онда причамо приче попут Шехерезаде из " 1001 ноћи ", да се заваравамо и замајавамо да је ово све. То су радили многи утописти, многи из лажних религија, из идолопоклоничих и нових идеологија, и то раде мање – више сви тоталитаристи, а човјек удаљен од Бога веома је склон тоталитаризму, што значи : укидању саборности, укидању заједништва, укидању отворености, љубави, истинског напретка, прогреса и стремљења да се уђе заједно са свима и са свом творевином Божијом у Вјечни Дом наш, који се зове Земља Живих.
Православље зато има сталну мисију у свијету, није никад тоталитарно, мада зато понекад дјелује неуспјешно. Очекивали бисмо да оно буде " ефикасно ", да има снаге, да има организацију, да има администрацију, да има ефективност и ефикасност. Није то добро и не треба да се Православље тако понаша. Наравно, то не значи да треба да ленствујемо и да не радимо, али Запад је наметнуо данашњем свијету једну такву " ефектност ", резултантност, успјешност, утилитарност, и тиме тоталитарност, па то тражи и од нас. Зато Запад исмјева и не трпи Православље.
Ми сијемо, оремо, копамо, обрађујемо у нама вјечни живот од Бога засијан у нас, од Бога обрађиван и заливан, а од нас је потребан труд, али је успјех у руци Божијој. То нас чини смиренима, одмјеренима, трезвенима, не дефетистима, него дјелатницима, али не " активистима ", који активност претварају у " акцију ради акције ", у " л`ар пур л`ар ", " успјех ради успјеха ", него учешће у животу, а то је љубав. Не можете рећи да је љубав довршена, завршена, да си обавио посао кад си некога заволио, него си управо започео посао, започео живот. Живот је љубав, живот је слобода, живот је радост и будућност, живот је заједништво у Земљи Живих, у
_________________ ΘΕΟΔΟΥΛΕΙΑ
ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ ИЗ МЕРТВИХ СМЕРТИЈУ СМЕРТ ПОПРАВ И СУШЧИМ ВО ГРОБЈЕХ ЖИВОТ ДАРОВАВ.
|