banjalukaforum.com

Христос – земља живих


Кад дођете у Цариград, древну престоницу православне Византије, одакле смо и ми Срби крштени, наћи ћете многе цркве и манастире, међу којима и Свету Софију ( = мудрост ) , Свету Ирину ( = мир ), и такође манастир Хора = земља. Дакле, тај манастир се зове земља, јер је добио име по томе што је посвећен Христу = Земља Живих. Сада је под Турцима то, нажалост, музеј, а био је и муслиманска џамија неколико вијекова. Стоји минарет и данас, али је остала хришћанска душа, православна архитектура и агиографија ( тј. иконопис, фреске и мозаици ) тога Манастира, ове православне цркве као Манастира Хоре – Земље Живих.
На улазу у манастир, изнад врата, изнад портала, доћекује вас велики лик Христа, до појаса, у мозаику, са почетка 14. вијека, када је Теодор Метохит – пријатељ краља српског Милутина и посредник у оној мисији када се Милутин женио Симонидом – градио тај манастир, и зове са та икона Христос – Земља Живих. Кад уђете у предворје Храма дочекују вас дивни мозаици, а десно је црква усипаљница, за упокојене, гдје је једна величанствена фреска Васкрсења из 13. вијека; кад пак уђете у сам Храм дочекује вас предивна Богородица у мозаику, која држи Христа у свом наручју, и та се икона Богородице назива : Мајка Божија – " Сместиште Несместивога ", тј. " Земља која је смјестила Онога који је Земља свих Живих " - Христа.
Тако у том манастиру видимо цио Сабор Православља, Саборник Православља. То је суштина наше Православне вјере, и зато бисмо хтјели да проговоримо о томе, да је ту главна тема, централна тачка наше вјере – Христос као Земља Живих, као Животни Простор, који је Бог благоизволео и дао нама да у Њему ми људи вјечно живимо : са Њим, у Њему, око Њега, пред Њим, заједно с Богом и међусобно.
Данас, у вријеме многих проблема човјечанства, између осталих и све већег еколошког проблема, јер је човјеков животни простор доведен у питање, а самим тим и човјек, ова тема је још више актуелна.
Христос је прави и вјечни Животни Простор свих људи. Христос, Бог који се оваплотио и постао Човјек, Христос – Богочовјек. Бог је тако и створио свијет, тако га је и замислио и тако га остварио страдањем, да буде заједница у Сину Његовоме, сабор дјеце Божије и свег дома, и свега што је у дому Божијем, у Христу Јединородноме и Првородном међу многом браћом. Зато је цијели свијет створен да буде Земља Живих. Није Бог створио смрт, нити је икога створио за смрт, него за живот, и зато је створио и простор за живот. То је, дакле, и зато створени универзум, или Свемир, по словенском. Вријеме људског живота, које је назначено за вјечност, јесте живљење, дјеловање и општење у томе животном простору.
Када кажемо Христос – Земља Живих, и додајемо Сабор Православља, Саборник Православља, тиме опет подсјећамо на суштину нађе вјере, да је наш Бог : Света Тројица, Вјечни Сабор, вјечно извориште Живота и наше Жилиште, вјечни Животни Простор за све нас. Наш Бог је Сабор, јер је Света Тројица, и није без разлога речено у Библији ( Ис. 9, 6 ) да је Бог у своме Предвјечном Савјету, Сабору, савјетовао се и договорио се да створи својет, и положио иницијативу за стварање свијета и даљег руковођења њиме, спасавања и прослављања свијета, обесмрћења и овјековјечења, дакле, вјечног живљења, у Сина Свога Љубљенога, у Коме је поставио темеље свега што је створио, а нарочито темељ рода људскога, и да је зато Христом и за Христа све створено ( Кол. 1, 16 ).
Већ кад кажемо Христос имамо у виду, у вјери нашој православној, да је то оваплоћени Бог и да смо ми већ у њему и са Њим. Није Христос само Друго Божанско Лице Свете Тројице, Син Божији и Вјечни Бог, него је Он истовремено и Син Човјечији, Један од нас, Први међу нама, у средини нас, између нас, и као Богочовјек окупља нас у Себе, сабира, саборнизира у Цркву, уводи у Земљу Живих све и свја што постоји, јер је Бог све створио и назначио за Вјечни Живот. То су основне истине наше вјере. То је онтолошка саборност вјере Православне.
Није вјера само то да постоји Бог, и да је Бог свемоћан, и да је Творац свијета, и да управља свијетом, и награђује и кажњава, него је у нашој вјери много важније : да је суштина наше вјере Света Тројица, као Вјечна Заједница, Вјечни Сабор Трију вјечних Божанских Лица у заједници Божанске природе, бића, суштине, живота, љубави, блаженства, бесмртности. Вјечна Земља Живих, ка којој чезнемо сви ми људи свијесно и несвјесно, па и кад лутамо и одлутамо, ова носталгија вуче нас тамо. Често је нисмо ни свијесни, често смо против ње. Али, наравно, треба слободно да учествујемо у томе, јер је човјек саздан слободан по слици Свете Тројице. И човјек је створен као мали сабор, сабор у себи самоме са Богом и сабор са свим људима, свима бићима и свима створењима, сабор са " свима Светима ", како каже Апостол Павле ( Еф. 3, 18 ). Човјек је мали живи и ходећи сабор, и жели да живи у сабору, у заједници и заједништву. То је основни садржај људске личности, основно назначење људске личности и рода људскога, заједнице људске.
Зато јер је човјек биће заједнице, заједништва, биће саборно, Распет је, међутим, између себе као јединке и своје посебности, своје особености, и те његове основне, конститутивне стране или димензије : да буде у заједништву са свима другима, да живи, а живот је већ учешће, партиципација, заједништво са Другим и са другима. Зато нас је Бог везао за Себе као Извор или средиште, и везао нас такође и за остали свијет око нас. И не треба се томе чудити, без обзира што су материјалисти и безбожници то злоупотребљавали. Човјек је дио и минералног, и биљног, и животињског свијета, зато што је постављен Богом у срце свијета, и у њему – човјеку је смисао и жижа свијета. Он као човјек, и у њему као синтези свега духовног и материјалног, треба да се уведе сав свијет у Земљи Живих, у Христа. Христос је зато и постао Човјек и као Богочовјек то је и учинио и чини у Цркви и Црквом.
Бог је учинио не само први творачки корак, када је створио човјека, него када је дошао и оваплотио се, постао Човјек као и ми, живио наш живот, живио у људској природи и средини, настанио се на сву вјечност у природу људску, у биће људско, у живот људски, у заједницу људску. То и јесте Црква Христова, и Земља Живих, и јесте Црква Христова, она права, истинска, изворна, аутентична, која се и зове зато Саборна, Католичанска, Православна Црква. Одлика да је Црква православна, саборно – католичанска, није нека конфесионална црта, него је управо онтолошка, битијна, као што кажемо : овај човјек је живо биће и тиме га карактеришемо; не да га одвојимо од другога, него да изразимо његов живот, динамику, покрет, рад, љубав. Тако ми кад кажемо да је Црква саборна и православна, то није оно што неки данас подразумјевају, па кажу : " ортодоксна " - па, ево, овај " ортодоксни " Јеврејин уби јуче Јицака Рабина, ослободиоца и вођу јеврејског народа; или " ортодоксни " марксиста, или " ортодоксни " исламски фундаменталиста... и тд. То је злоупотреба те ријечи, а, на жалост, све се ријечи дају злоупотребљавати. Него је Православље – права слава и истина Цркве Христа Богочовјека, која је Земља Живих.
Човјек је позван да живи, да учествује у животу, да буде жив, живјећи и животворећи око себе сву природу, коју називамо мртва природа, а није мртва. Човјек оживљује, животвори, уноси у њу живот, сије око себе живот, не само продужењем врсте, како је то гола биологија, још она нарочито безбожна и антибожна наглашавала, него је то диоба са другим, а заједништво са другима, а љубав, а живот, свако добро кад се дијели са другима, оно се умножава. Тако је Бог дао и благословио и уредио. Отуда извире радост, отуда извире бесмртност. Зло и гријех, који су ушли у свијет, у човјека, јесу одвајање од тог општења, од тог заједништва са Богом Животодавцем и Земљом Живих.
Зато и човјек кад се одваја, кад се " осамостаљује ", кад се " индивидуализује ", кад се осебичњује, кад се затвара у себе, како вели велики Достојевски, затвара се и утамничује " у своју самост ". Тиме се човјек не потврђује, него напротив, разара се, блокира и утамничује, умртвљује, и то јесте смрт и, на жалост, може бити вјечна смрт, ако је прекинуо везу живота, општења, љубави са Богом и другима, ако не учествује у Земљи Живих, у Заједници Живих, у Богу, у Коме је све и свја. А тај Бог је Христос, који је Бог и Човјек. Тако да је и у човјеку све и свја. То је та Саборност Православља, то је основа и садржај наше вјере.
Не правимо се ми мудри у наше вријеме, ми млађи православни вјерници и богослови и учитељи Јеванђеља и богословља православнога, него једноставно подсјећамо на оно што је изворно, што је аутентично Јеванђеље вјере наше. Не враћамо се уназад у неку конзервативност. Немогуће је то, све и да хоћемо. Фарса је, фалш и промашај, ако би смо хтјели да се вратимо уназад. Ми говоримо да је наша носталгија за Земљом Живих будућа, носталгија есхатолошка, окренута унапријед. Није као стара античка, јелинска или индијска, или било која друга носталгија, која је окренута сва уназад. Носталгија значи : жал, бол за родним мјестом, за отаџбином, за својим порјеклом. Али : " Наше је порјекло на Небу, и наше је живљење на Небу ", вели Апостол Павле ( Кол. 3, 3 – 4; Фил. 3, 20 ). Зато смо носталгични ка будућности, ка есхатологији, као оној пуноћи која нас у ствари привлачи себи; наравно по мјери у којој се отворимо и дајемо томе, учествујемо у томе и заједничаримо.
Православље је есхатолошко, а то значи вјера, живот, стварност, пуноћа будућности. Тиме се не умањује прошлост и предање, традиција, него се осмишљава, и зато је наш народ жизнорадостан ( = животорадујући се ) народ, како је говорио Достојевски. Православни човјек је увијек пун живота, жељан живота, али понекад и сит овога и оваквог живота, јер чезне за оним већим, пунијим, вјечним. Било би исувише скучено, себично, мало и малодушно, да се задовољимо само овим малим и пролазним, и да онда причамо приче попут Шехерезаде из " 1001 ноћи ", да се заваравамо и замајавамо да је ово све. То су радили многи утописти, многи из лажних религија, из идолопоклоничих и нових идеологија, и то раде мање – више сви тоталитаристи, а човјек удаљен од Бога веома је склон тоталитаризму, што значи : укидању саборности, укидању заједништва, укидању отворености, љубави, истинског напретка, прогреса и стремљења да се уђе заједно са свима и са свом творевином Божијом у Вјечни Дом наш, који се зове Земља Живих.
Православље зато има сталну мисију у свијету, није никад тоталитарно, мада зато понекад дјелује неуспјешно. Очекивали бисмо да оно буде " ефикасно ", да има снаге, да има организацију, да има администрацију, да има ефективност и ефикасност. Није то добро и не треба да се Православље тако понаша. Наравно, то не значи да треба да ленствујемо и да не радимо, али Запад је наметнуо данашњем свијету једну такву " ефектност ", резултантност, успјешност, утилитарност, и тиме тоталитарност, па то тражи и од нас. Зато Запад исмјева и не трпи Православље.
Ми сијемо, оремо, копамо, обрађујемо у нама вјечни живот од Бога засијан у нас, од Бога обрађиван и заливан, а од нас је потребан труд, али је успјех у руци Божијој. То нас чини смиренима, одмјеренима, трезвенима, не дефетистима, него дјелатницима, али не " активистима ", који активност претварају у " акцију ради акције ", у " л`ар пур л`ар ", " успјех ради успјеха ", него учешће у животу, а то је љубав. Не можете рећи да је љубав довршена, завршена, да си обавио посао кад си некога заволио, него си управо започео посао, започео живот. Живот је љубав, живот је слобода, живот је радост и будућност, живот је заједништво у Земљи Живих, у &#

_________________
ΘΕΟΔΟΥΛΕΙΑ

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ ИЗ МЕРТВИХ СМЕРТИЈУ СМЕРТ ПОПРАВ И СУШЧИМ ВО ГРОБЈЕХ ЖИВОТ ДАРОВАВ.

Бесједе Светог Владике Николаја Охридског и Жичког

O тајанственом божанском тројству

Јер је троје што свједочи на небу:
Отац, Ријеч и Свети Дух; и ово је троје једно.
И троје је што свједочи на земљи:
дух, и вода и крв; и троје је заједно. (I Јованова 5, 7-8)

Кад читамо Свето Писмо треба будно да мотримо на сваку реч. Брзом читаоцу, на пример, неће пасти у очи разлика коју Јеванђелист повлачи између небеског тројства и земаљског тројства. За небеско тројство он каже: и ово је троје ј е д н о, а за земаљско: и троје је з а ј е д н о. Огромна је разлика између бити једно и бити заједно. Отац, Син и Дух Свети су једно, док су дух и вода и крв само заједно, а не једно. Јер и непријатељи могу бити заједно али не и једно. Сви су људи на земљи заједно али нису једно. Вода и крв чине тело, а дух је дух. Т и ј е л о пак ж е л и п р о т и в д у х а а д у х п р о т и в т и ј е л а (Галатима 5,17); нису, дакле, једно, али су ипак заједно. И кад човек умре, заједница се кида и престаје; крв и вода иду на једну страну, а дух на другу. Дочим је божанско тројство на небесима не само заједно него и једно.

Но има једно тројство у унутрашњем небу човековом, које треба да буде не заједница него јединство, да би човек блажен био и овога и онога света. То је јединство ума, срца и воље. Докле је ово троје само у заједници, дотле је човек у рату и са самим собом и са небеским Тројством. Када пак ово троје постане једно, тако да ниједно не влада и ниједно не робује, онда човек бива испуњен једним м и р о м к о ј и п р е в а з и л а з и с в а к и у м (Филибљанима 4,7, сваку реч, свако објашњење, сваки страх и сваку жалост. Тада мало небо у човеку почиње личити на велико небо Божје, и о б р а з и п о д о б и ј е Божје бива тада јасно у човеку.

Господе троједини, помози нам личити бар на оне који личе на Тебе. Теби слава и хвала вавек. Амин.

_________________
ΘΕΟΔΟΥΛΕΙΑ

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ ИЗ МЕРТВИХ СМЕРТИЈУ СМЕРТ ПОПРАВ И СУШЧИМ ВО ГРОБЈЕХ ЖИВОТ ДАРОВАВ.

Da li se ova gore recenica koju si prije napisao slaze sa tim sto si gore napisao?

Јели ти знаш шта сам написао ГОРЕ!!
А коме сам написао то што шеташ сајтом

_________________
ΘΕΟΔΟΥΛΕΙΑ

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ ИЗ МЕРТВИХ СМЕРТИЈУ СМЕРТ ПОПРАВ И СУШЧИМ ВО ГРОБЈЕХ ЖИВОТ ДАРОВАВ.

U, pa ovo sam tek sada video!!!

Ali, kasno je, ja sam preumoram, kazacu svoje misljenje neki drugi puta, ukoliko nije problem...

Prijatno svima.

Rimski poganski car Konstantin preobratio je na otpadničko kršćanstvo.Usvajajući temelj otpadničkog kršćanstva da bi dobio podršku za unaprijeđenje vlastitih političkih ciljeva,odlučio je ujediniti ljude pod jednom "katoličkom" odnosno univerzalnom religijom.Poganski običaji i proslave dobili su "kršćanske" nazive.A "kršćanski" svećenici dobili su status,plaću.i utjecajne položaje poganskih svećenika.

Encyclopedia Britanica kaže da je Konstantin osobno predsjedovao aktivno vodeći diskusije na koncilu u Niceji.Budući u prevelikom strahu od nekrštenog cara,biskupi su,izuzevši samo dvojicu,potpisali verovanje,a mnogi od njih nikako se nisu slagali sa tim što su učinili.

Nakon dva mjeseca žučne religijske debate,ovaj je poganski političar intervenirao i odlučio u korist onih koji su REKLI DA ISUS JEST BOG.

Naime, davno prije Isusova rođenja na Zemlji,u Egiptu i Babilonu ljudi su obožavali TRI božanstva ili TRIADE.

Dakle,postavljaju se pitanja:Da li je Isus Bog ili samo Sin Božji?

Naravno da postoje Otac,Sin i sveti duh samo da li su oni sjedinjeni?

Da li oduvijek postoji TROJSTVO,kao njih trojica u jednom tjelu?

Da li je Isus govorio o takvom kršćanstvu i o takvoj Crkvi koja će izopačiti i lažirati njegovu nauku?

Car Dusan kaže:

O тајанственом божанском тројству

Јер је троје што свједочи на небу:
Отац, Ријеч и Свети Дух; и ово је троје једно.
И троје је што свједочи на земљи:
дух, и вода и крв; и троје је заједно. (I Јованова 5, 7-8)


Pilar kaže:
To sam komentirala ranije!

Јеховини сведоци

Ова секта је у порицању православне Христове истине отишла најдаље, тако да се једва може назвати хришћанском, јер је ближе јеврејству него хришћанству. У отпадању су је надмашили само још сатанисти. Како је настала ова секта...Ова секта је у порицању православне Христове истине отишла најдаље, тако да се једва може назвати хришћанском, јер је ближе јеврејству него хришћанству. У отпадању су је надмашили само још сатанисти. Како је настала ова секта?

Године 1852. рођен је у Питсбургу, у Пенсилванији, САД, Чарлс Тазе Расел, главни “пророк” ове секте. Иако није био пастор нити теолог по струци, прочуо се својим тумачењем Библије, па је скупштина “Истраживача Библије” у Алигену замолила да им буде као пастор. Имао је много својих писмених и усмених тумачења Библије. Присталице су га веома цениле. Називале су га “пријатељем свих људи”, “Највећим религиозним учитељем после апостола Павла”. По веровању његових присталица, постоје седам посланика Божијих, и то: апостол Павле, апостол Јован, Арије, Петар Валд, Виклиф, Лутер и он, Чарлс Тазе Расел. Он лично представљао се као пророк, као “Божја уста”, као човек који је све своје знање добио од Бога, просвећењем Светога Духа. Таман исто тако, како је Јелена Вајт адвентистичка “пророчица” говорила о Вилијаму Милеру.

Као и Вилијам Милер и он је био заинтересован за питање датума другог доласка Христова, и латио се посла да ту загонетку реши. По његовим рачунима и пророштвима Христос ће доћи 1872. године. Та година је дошла и прошла, а Христос није дошао. Расел је поправио свој рачун. Објавио је да се преварио у рачуну само за две године. Доћиће Христос 1874. И та година је прошла без Христовог доласка. Одгодио је тај долазак за 1914. годину. Па опет ништа. Па за 1918. годину, али ту бруку није доживео, јер је умро 1916. године.

Ето очигледног доказа да га није Дух Свети просветио и учио тумачењу Библије. Но његови следбеници су прогласили да је Христос ипак дошао 1914. године, само невидљиво, а видљиво ће ускоро доћи и коначном битком код Армагедона уништити све своје противнике, а своје присталице ће задржати у своме царству.

Присталице Расела, друштво “испитивача Библије” и друштво “Народних проповедника” ујединили су се у једну организацију коју су назвали 1913. године “Озбиљни истраживачи Библије”. А на своме међународном састанку у Колумбусу 26. јула 1931. године прозвали су своју верску организацију: “Јеховини сведоци”. То им је званично име. Иначе, они себе називају “класа верног и мудрог слуге”, а остале хришћане називају “јарци” или “велика гомила” која ће ускоро пропасти и у битки код Армагедона бити дефинитивно уништени.

Њихова организација је врло дисциплинована и врло строга. За своје вође верују да су постављени и помазани од самог Христа, и покоравају им се слепо без икаквог поговора. То је заправо један теократски систем

УЧЕЊЕ ЈЕХОВИНИХ СВЕДОКА

Учење Јеховиних сведока је смеса свих јереси које су осуђене на свих седам васељенских сабора. Истину о Светој Тројици одбацују исто онако енергично као и муслимани и Јевреји. Од старог јеретика Арија наследили су учење да Господ Исус Христос није друго лице Свете Тројице, него да је “дивно духовно створење” које је постојало на небу пре него што се родио као човек на Земљи. Од Македонија су наследили јерес да Дух Свети такође није треће лице Свете Тројице, него је само сила Божија. Имају и још један специјалитет. Они пишу: “Бог није дух који би све прожимао и свуда продирао, није на сваком месту у исто време присутан. Он поседује своје место и положај столовања где му се може приступити”. Нарочито инсистирају на томе, да Бога треба звати његовим “правим” именом: Јехова. Зато су и узели назив Јеховини сведоци.

О човеку Јеховини сведоци уче исто као материјалисти, као да су преузели учење материјалистичких философа па га обукли у библијске цитате. “Човек умире исто као животиња” – пише у њиховим књигама.

И они кажу да верују само Библији, али уколико се Библија не слаже са њиховим учењем, они је без устезања прекрајају, било да изоставе цитат који пориче њихово мишљење, било да измене интерпункцију, било да додају нешто што Библија не каже. Ево неколико примера:

Њихов главни “пророк” каже да је Адам створен 4.128 године пре Христа и да је у рају до пад у грех провео две године. То је чиста измишљотина подметнута Библији која нигде не наводи те цифре. У посланици Јеврејима апостол Павле цитира речи из Псалама које се односе на Христа и које гласе: “Омиљела ти је правда и омрзао си на безакоње: тога ради помазате, Боже, Бог твој јелејем радости већма од другова твојих” (Јевр. 1, 8 – 9).

Пошто се у овоме цитату Христос два пута назива Богом, а Јеховини сведоци поричу Божанску природу Христову, то они овај цитат овако преводе: “Омиљела ти је правда и омрзао си на безакоње. Зато га је Његов отац нарочито благословио узвисивши га за Краља Божјега Краљевства”. – Дакле, очигледна превара. И то није једини пример кварења текста и смисла Светога писма.

КРИТИЧКИ ОСВРТ НА ЈЕХОВИСТИЧКО УЧЕЊЕ

Јеховисти кажу да у Светом писму нема спомена о Светој Тројици. Међутим, Јеванђеље по Матеју каже да се Спаситељ после васкрсења својим ученицима јавио и рекао: “Идите и начините све народе мојим ученицима крстећи их у Име Оца и Сина и Светога Духа” (Матеј, 7, 19). А крштење Исусово у Јордану описано је овако: “И крстивши се Исус изиђе из воде, и гле, отворише му се небеса и виде Духа Божијег где силази као голуб и стаде на њега. И гле, глас с неба који говори: “ово је Син мој љубљени који је по мојој вољи”” (Матеј, 3, 3; Марко, 1, 10 – 11; Лука, 3, 21 – 22).

Јеховини сведоци кажу да Христос није Бог. Свето писмо за које Јеховини сведоци говоре да верују у њега, каже нешто сасвим другачије. Сам Спаситељ каже о себи: “Отац је у мени и ја у њему” (Јован, 10, 3 . “Ја и Отац једно смо” (Јован, , 30). “Ко види мене, виде Оца” (Јован, 14, 9). А своје божанство доказује својим чудесним делима рекавши: “ако мени не верујете, делима мојим верујте” (Јован, 10, 3 . Кад се Исус после васкрсења јавио апостолу Томи, овај уверивши се у стварност васкрслог Господа, рече: “Господ мој и Бог мој” (Јован, 20, 2 . У 1. Посланици Јовановој пише о Христу: “Он је истинити Бог и живот вечни” (Јован, 5, 20). У посланици Римљанима пише да је Христос “над свима Бог” (Рим. 9, 1 – 5).

Ето, тако каже Свето писмо о личности Господа Исуса Христа, а Јеховини сведоци кажу да верују Светом писму, а оспоравају Божанство Христово!

О Светом Духу Јеховини сведоци говоре да није треће лице Свете Тројице, дакле, да није Бог, него само несвесна сила Божја. Спаситељ, међутим, говори другачије. Он каже својим ученицима да ће им послати Духа Светога који ће их “научити свакој истини” (Јован, 14, 26). Ако Дух Свети није свесна Божанска личност, него само несвесна сила, како онда икога може научити икаквој истини? Дух Свети ће, по обећању Спаситељевом, јавити ученицима “шта ће доћи” (Јован, 16, 13). Дакле, Дух Свети зна будућност. А будућност је позната само Богу. Апостол Петар је укорео Ананију што је сакрио део новца од продате њиве, па му вели: “Зашто је сатана испунио срце твоје да слажеш Духу Светоме? Ниси слагао људима, него Богу” (Дела апостолска, 5, 1 – 4). Дакле, Свето писмо изричито тврди да је Дух Свети Бог. Према томе, Јеховини сведоци греше.

Јеховини сведоци кажу да Бог није дух и да није свуда присутан. А Спаситељ изричито каже: “Бог је Дух” (Јован, 4, 24). Преко пророка Исаије, Бог говори о себи: “Може ли се ко сакрити од мене да га ја не видим?... Не испуњавам ли ја небо и земљу?” (Исаија, 23, 24). Дакле, јеховисти су и овде у заблуди, или су, можда, у свесно – намерном извртању речи и смисла Светог писма.

Сведоци Јеховини сматрају да је изузетно важно и неопходно звати Бога његовим “правим” именом. А то име по њиховом схватању гласи: Јехова.

И овде су у вишеструкој заблуди. Прво, Јехова је јеврејска реч, али они стручњаци за старојеврејски језик кажу да се то не чита као Јехова, него Јахве. Друго, не постоји никакав разлог да цео свет мора Бога називати јеврејским називом. Треће, што је најважније, кад је Мојсије запитао Бога који га је послао у Мисир да изведе јеврејски народ оданде, како ти је име? – Бог му није одговорио: име ми је Јехова, него је рекао јеврејским језиком: “Ехје ашер ехје” (“Ја сам Онај који постоји”) – и додао: “То је моје име довека” (2. Мојсије, 4. 14 – 15).

Јеховини сведоци одбацују знак крста тврдећи да је то многобожачки знак и да Христос није распет на крсту, него је обешен о дрво или на стуб.

Да ли су понеки многобошци употребљавали крст још пре Христа, то се нас Хришћана ништа не тиче. Ми крст поштујемо као средство нашег спасења и искупљења, јер је на крсту Христос распет. То тврде сва четири јеванђелиста, а они – нарочито Јован који је стајао под крстом док је распети Спаситељ на њему висио, - то свакако боље зна него Јеховини сведоци. А пошто је материја од које је тај Христов крст направљен, била дрво, а не камен или гвожђе, то онда понекад апстол Петар каже да су Христа убили:”обесивши о дрво” (Дела апостолска, 10, 39). Али пошто исти апостол Петар у својој беседи приликом силаска Светог Духа на апостоле каже да су Христа ”приковали на крст и убили” (Дела апостолска, 11, 23), то онда оба израза заједно значе да је крст био од дрвета, или да је дрво о које је Христос обешен било у виду крста.

Ево још једног специјалитета јеховистичког веровања. Они сматрају да је Библијом забрањено да се човеку да трансфузија крви. Дешава се да неко и умре, а био би спасен само да је примио трансфузију. Међутим, и то је њихова бесмислица. Не постоји никаква библијска забрана за давање и примање трансфузије крви. У време када је Библија писана није нико ни сањао о трансфузији, па зато у Библији нема препоруке ни забране за трансфузију.

Јеховини сведоци одбијају да иду у војску и рат. У томе погледу потпуно се слажу са назаренима и још неким сектама, па смо о погрешности тог става већ говорили.

Јеховини сведоци, као и остали секташи, одбацују све хришћанске празнике. Они кажу да су и Божић и Ускрс и сви остали празници остатак многобоштва, и да Јехова мрзи те празнике.

Библија и историја и психологија говоре сасвим супротно. У Старом завету Бог (Јехова) прописује Јеврејима које ће празнике обавезно празновати ”законом свечаним”, и чак прописује смртну казну за прекршење тога празновања (3. Мојсије, 23, 1 – 30). Ако Бог тако строго наређује празновање старозаветних празника који су по тврдњи Библије само сенка новозаветних (Колошанима, 2, 26), што би му били мрски новозаветни празници који су само успомене на догађај из Христовог земаљског живота. Да Бог мрзи Божић или Ускрс или празник Силаска Светог Духа на апостоле, Он се не би ни оваплотио, ни васкрсао нити би Дух Свети сишао на апостоле. А сви ти празници су не само успомене на библијске догађаје него и духовно доживљавање тих догађаја, што осећамо у души, а и извор су велике духовне радости, што пише и у Светом писму. Приликом Христова рођења анђео рече пастирима: ”не бојте се, јављам вам велику радост” (Лука, 2, 10). Приликом васкрсења, апостоли су се радовали (Лука, 24, 41). Приликом вазнесења Христова, апостоли се вратише са Маслинске горе у Јерусалим ”с великом радошћу” (Лука, 24, 52).

После свега реченог видимо да је секта јеховиних сведока у великој заблуди и да представља велику превару за наше православне Србе који не познају своју веру и трче за новотаријама.

СПАСЕЊЕ ПО ЈЕХОВИСТИМА

Шта Јеховисти обећавају? Кажу: Царство небеско је близу, као и крај света. Када се Господ зацари, сви грешници ће бити физички уништени. Биће спасен само онај ко ступи у Друштво Куле стражаре. Јеховисти нестрпљиво очекују крај света, када ће се наслађивати гледањем мука и смрти својих суседа, познаника, суграђана – речју, свих оних који нису прихватили јеховистичку проповед.

Међутим, касније сваки члан секте сазнаје да му спасење није уопште загарантовано. Он се обрео у својеврсном друштву са две класе. Ма шта да чини, он се не може ослободити строго одређеног поретка ствари.

Јеховисти буквално схватају речи Библије о томе да је спасење загарантовано само за оних 144 хиљаде “изабраних”. Стриктно говорећи ту би спадали само они који су били у животу 1914. године. Управо због тога су јеховисти били принуђени да недавно у свој “президијум” изаберу једног деведесетогодишњег старца. Треба очекивати да ће и то учење скоро бити преиспитано. Сви остали чланови секте су – “друге овце”. Њима припада рај на земљи, али под условом да приљежно шире јеховистичку литературу, да често и успешно обилазе станове и врбују нове чланове.

Зато вам они на улици не нуде своје брошуре тек тако, без разлога. Јеховисти верују да ће тиме заслужити рај. Па, пре него што узмете или купите неку књижицу од њих, ви размислите – да ли треба подржати те људе у заблуди да ће их Господ спасити на такав “механички” начин. И запамтите, јеховисти чврсто верују да ће сви који не приступе секти након њихове проповеди – бити осуђени на смрт.

Но, ако си ти био сасвим примеран јеховиста у току многих година, а потом је твој ентузијазам спласнуо, ипак су онда твоја дела рђава и нико ти не може гарантовати да ћеш бити спасен.

Јеховистички концепт “спасења” са разним, мањим или већим изменама, копирале су многе друге секте. Можда је једина добра страна Јеховиних сведока то што, када се њихово лажно пророчанство о крају света не оствари, они не покушавају да га остваре својим силама (као што то покушава “Велико бело братство” и “Аум Шинрикјо”) – него “крај света” пребацују на неки други датум.

ПАЖЊА – ТОТАЛИТАРНА СЕКТА

Истицање сопствене праведности и изузетности заузима најважније место у агитацији Јеховиних сведока. Изабраништво и изузетност јеховиста стално се потенцира, а све што може поколебати чланове секте у том уверењу, мора бити уклоњено из њиховог видокруга.

У томе руководство секте види свој главни задатак. Резултат – члан секте губи способност критичког мишљења и постаје потпуно зависан од старешина и “руководећег тела”. Тако се служење Богу неприметно замењује служењем безличном “руководећем телу”, које поседује апсолутну власт, јер је тако, наводно, наредио Христос. “Руководеће тело” за јеховисте представља једини ауторитет. Његово тумачење Светог Писма је једино тачно. Његове одлуке се морају извршавати беспоговорно.

Сви који су смогли снаге и храбрости да напусте секту Јеховиних сведока, сведоче: од првог дана дружења са јеховистима, лаковерне људе очекује не изучавање Библије, не молитва и не искуство праведног живота, него програм бездушног испирања мозга, упакован, како се то у Америци иначе ради, у привлачну амбалажу.

По завршетку програма, нови члан секте заборавља своје животне планове, занемарује породичне обавезе, губи жељу за учењем. Да ли смо свесни тога када пристајемо да дођемо на кружок за изучавање Библије? Пре него што се упутите на скуп Јеховиних сведока, станите мало и размислите! Јехова о коме учи Друштво Куле стражаре и Исус о коме они сведоче – нису Бог Јахве и Господ Исус Христос Библије. Не треба се обмањивати.

Секта се интересује за нас не зато да би нас научила да се молимо и испуњавамо Божије заповести, и не зато да би нам показала пут ка спасењу и дала нам снаге да идемо тим путем.

Секта се интересује за сваког од нас само зато што жели да нас држи у потпуној потчињености као своје агитаторе, скупљаче прилога и бесплатну радну снагу.

Свето Писмо и искуство Цркве сведоче о неупоредиво узвишенијем предназначењу човека. Ако желите да ступите на пут духовног живота, не тражите увозне варијанте духовности, него “стојте и држите предање” (2. Сол. 2, 15). Предање ваше Православне Цркве.

ТАЈНИ ЖИВОТ “ЈЕХОВИНИХ СВЕДОКА”

Ако је неко познат по неуспелим пророчанствима о последњим временима, онда су то Јеховини сведоци. Чарлс Тејз Расел је најавио пропаст свих земаљских власти 1914. Дошао је Први светски рат, али власти нису пале, мада су велике државе (Аустрo – Угарска, рецимо) нестале са лица земље. Када су видели да се то није десило 1914, предвидели су пропаст за 1915; кад и то није било по предвиђању, рекли су да ће 1920. године “телесни одступници од Христа бити апсолутно одбачени”, уз наступање “свеопште анархије у јесен 1920. године”... И то се није десило. Последње пророштво тицало се 1975, кад су мислили да коначно стиже “крај света”... Сад јеховистичко вођство у њујоршкој бруклинској четврти више не жели да “погађа” датуме, да се по ко зна који пут не би осрамотили.

Оснивач јеховистичког покрета, Чарлс Тејз Расел, кога се јеховисти данас одричу, мада се и даље служе његовим библијским коментарима, је човек који је сву “пророчку” причу и покренуо. Прича је почела часописом “Кула стражара”, који је од 6000 примерака дошао до савременог тиража од 18 милиона, дистрибуираних у разним земљама света. На самом почетку издавања “Куле стражаре” је и Раселова женидба Маријом Екли, уз венчање у Питсбургу. Марија је Чарлсу извесно време помагала, а 1897. се развела од њега, да би 1903. повела бракоразводну парницу, коју је 1906. Расел изгубио. Пошто је осуђен на плаћање велике алиментације, откривено је да се велики новац слива у његове руке преко неколико подружница и да се паре које добија премештају у његов џеп преко холдинг компаније у којој је Расел држао 990 долара почетног капитала, а двојица његових следбеника укупно десет долара.

На почетку Раселове проповедничке каријере стоји и манипулација “чудотворном пшеницом”, коју је дотични продавао по долар за фунту тврдећи да ће расти брже но обична. Новине које су излазиле у Бруклину као “The Eagle” (“Орао”) објавиле су податке о “чудотворној пшеници”, па чак и карикатурални стрип. Сматрајући да му “руше углед”, Расел је тужио новине и тражио 100.000 долара одштете. Наравно, изгубио је спор, а и пшеница се није показала баш најчудотворнија – расла је као и свака друга. Затим јеховистички пророк решава да крене на светску турнеју.

“The Brooklyn Daily Eagle” од 19. фебруара 1912, на страни 18, објавио је извештај о “светској турнеји” г. Расела, на којој је проповедао имагинарној пастви (као самопроглашени пастор; о тој врсти “пасторства” видећемо нешто касније). Први јеховиста је најпре посетио Хонолулу, и објавио да је тамо беседио окупљенима. Проповед је штампана у плаћеном огласу у локалном листу “Presto!” и била је пуна комплимената на рачун Хаваја као “земаљског раја”. Новине “Хавајска звезда” откриле су да је Раселово “обраћање јавности” обична лаж, јер се Расел у луци задржао само неколико сати и није ником беседио. Према подацима објављеним у часопису “Орао” од 11. јануара 1913. Раселово путовање с мисионарским циљем наставило се у Јапану и Кини, где се, крајем 1912, обраћао, опет, имагинарној публици.

Комплекс пословних зграда Јеховиних свдокаИзложба слика Јеховиних сведока у стилу: Ми смо најбољи, најлепши и јединиЈуна 1912. године велечасни Џ.Џ. Рос, баптистички пастор из Хамилтона у Онтарију издао је памфлет “Неке чињенице о самозваном пастору Чарлсу Тејз Раселу”. У њему је писао о Раселовој личности и његовој новој “теологији”, за коју је рекао да је “анти – разумна, анти – научна, анти – библијска, анти – хришћанска и да је јадно изопачење Еванђеља Божијег Љубљеног Сина”. Рос је устврдио да је Расел псевдо – стручњак и “философ” који никад није похађао више школе, не зна скоро ништа о философији, историјској или упоредној теологији, нити је научио бар један класични језик. Расел је тужио Роса за увреду и клевету. На суду, јеховистички пророк је казао да има високо образовање, одлично зна грчки и старојеврејски, а да је за “пастор” постављен од званичне црквене организације. Пред свемоћним Богом, Расел се заклео да ће говорити “истину, само истину и ништа осим истине”. Да видимо како је заклетву испунио.

Ево како је изгледало испитивање које је предузео адвокат Стентон, бранилац пастора Роса.

Стентон: Знате ли грчки алфабет?
Расел: Како да не!
Стентон: Можете ли ми рећи тачна слова ако их видите?
Расел: Нека да, али бих код неких могао да погрешим.
Стентон: Хоћете ли ми рећи имена слова на врху ове стране, стране 447, коју имам овде?
Расел: Па, не знам да ли бих био у стању.
Стентон: Можете ли ми рећи о каквим је словима реч, гледајући их?
Расел: Мој начин је... (овде је прекинут и није му дозвољено да настави).
Стентон: Да ли знате грчки језик?
Расел: Не.
/.../
Стентон: Да ли је тачно да никад нисте рукоположени?
Расел: Није тачно.

После унакрсног испитивања, Стентон коначно пита: “Сада реците – да ли сте икада били рукоположени од неког бискупа, клирика, свештеника, савета или било ког тела живих људи?”

Расел: Никад нисам рукоположен.

Расела је наследио судија Џозеф Стенли Радерфорд, који је 1929. делимично критиковао Раселову школу тумачења пророштва Библије. Данашњи јеховисти стога тврде да нису раселовци. Сам Радерфорд је у свом памфлету “Зашто служити Јехови?” себе прогласио Јеховиним гласноговорником за наше доба, тврдећи да има “Божанско овлашћење” проповеди. И он се “прославио” на суду: због кршења “Акта о шпијунажи” 1918. самозвани проповедник је извесно време провео у затвору, а затим је протеран из града Атланте, после чега су јеховисти настојали да га прогласе “мучеником”. Да би скренуо пажњу на себе и на јеховистички покрет, Радерфорд је 1933. године упутио изазов читавом Хришћанству, оптужујући га због “нетрпељивости”. Нудио је да плати радио – термин ради расправе са представницима Националног савета Христових цркава САД. Нико није ни приметио његов изазов.

Радерфорд је много писао и штампао, тако да су нека његова дела до 1941. преведена на 80 (!) језика. Кад је умро, наследио га је Натан Хомер Кoнор, оснивач Гилеадске мисионарске школе, који је умро 1977. године, наслеђен од Фредерика В. Франца. Са сваким новим вођом, контрола над члановима покрета је расла, и финансијска моћ се увећавала.

Једна од важнијих чињеница из јеховистичке делатности је непрекидно негирање веза са Чарлсом Тејз Раселом, пошто о њему постоји велики број компромитујућих података. Па ипак, утицај “продавца чудотворне пшенице” је непорецив. Тако Радерфорд, који је Расела критиковао због библијског гатања, у својој књизи “Стварање”, које јеховисти сматрају ремек – делом, каже да је Бог изабрао Расела да напише “Студије из Светог Писма” како би људима објаснио прави смисао Библије, због чега је сатана са својим “агентурама” настојао да његова тумачења уништи, јер су му сметала. На сахрани “великог оснивача” Расела судија је рекао: “Наш брат не почива у смрти, него је тренутно прешао из људске у божанску природу, и заувек је са Господом”. У јулу 1950, “Кула стражара” Расела назива стручњаком за хронологију, који је одредио тачно колико година власт припада незнабошцима (2520, кажу они), као и то да се ова владавина завршава 1914. године. 1959. у својој историји “Јеховини сведоци у Божанској намери”, која представља прегл&#

која представља преглед развоја покрета, Раселу је, као “оцу и оснивачу”, посвећено ни мање ни више него педесет страна текста.

1950. године јеховисти су издали свој превод Библије, препун преводилачких трикова који треба да “докажу” њихову доктрину. Пошто они, на пример, не верују да душа после смрти може да постоји одвојено од тела, јер је “душа у крви”, речи Христове покајаном разбојнику на крсту “монтирају” овако: “Заиста ти кажем данас, бићеш са Мном у рају”; међутим, у оригиналу, речи Христове гласе: “Заиста ти кажем: данас ћеш бити са Мном у рају” (Лк. 23, 43).

Преводилачки комитет јеховиста је у предговору за свој превод Новог Завета истакао да је њихов циљ приликом превођења био да избегну “заблудни утицај религијских традиција које имају свој корен у паганизму” (то јест, оних хришћанских заједница које верују у Свету Тројицу). Чињеница је, међутим, да у време превођења јеховисти нису имали ниједног квалификованог преводиоца са старојеврејског и грчког, што доказује и унакрсно испитивање Фредерика В. Франца, другог, а после Конорове смрти, првог човека светског јеховизма, који је у то време био на челу преводилачке комисије. Унакрсно испитивање одржано је 24. новембра 1954, и ево једног дела записа тог догађаја.

Питање:
Да ли сте упознати са хебрејским?

Одговор:

(Франц)
Да

Питање:
Тако да поседујете основни лингвистички апарат?

Одговор:
Да, и користим га у свом библијском раду.

Питање:
Мислим да можете читати и пратити Библију на хебреском, грчком, латинском, шпанском, португалском, немачком и француском.

Одговор:
Да.

Касније је испитивање текло овако:

Питање:
Ви, лично, читате и говорите хебрејски.

Одговор:
Не говорим хебрејски.

Питање:
Не?

Одговор:
Не.

Питање:
Да ли би сте ово могли превести на хебрејски?

Одговор:
Које?

Питање:
Четврти стих друге главе књиге Постања.

Одговор:
Мислите овде?

Питање:
Да

Одговор:
Не, немогу.

Стручњаци кажу да је овај стих тако једноставан да студенти прве године хебрејског не могу да положе основни испит ако не умеју да га преведу.

Толико о “стручности” јеховистичких библиста.

Pozdrav, Pilar!

Pricali smo, ako se secas, o Jovan 1:1, gde si ti kazala:



Ja imam dodati nesto na ovu temu. Prvo, vidim da si, verovatno, koristila apendix iz vase Biblije i slicno. Naravno, dosta se ima i na tu temu reci, no dobro je da zapazim neke stvari.

"Riječ je bila bog!" (The New Testament in an Improved Version)==ovo je prevod iz 1808 godine, malo star, zar ne??

Ovo drugo ne mogu da vidim iz koje je godine, no nebitno.

Naime, ako bi tocan prevod bio "I rece bese bog" dobijas ideju politeizma, ideju o dva Boga. Sa ovim se, valjda, niko normalan ne slaze?? Sve sto je bio Bog, bio je i Isus, zato i text kaze da "Rec bese Bog". Npr., koliko god da zvuci za nekog testko, ovo je tacna izjava:

"Riječ je bila sa Bogom i bila je iste prirode kao on!"(The Translators New Testament)

Tako bi mi slobodno preveli, jer konstrukcija recenice je takva kakva je. Znam da je napisano evandjelje na grckom, i to jako dobro. Tako da ipak nije tacna ova tvoja izjava:



Ne radi se o moci, polozaju koje Rec zauzima, nego o prirodi Reci, a ona je iste prirode kao i Sam Bog. Sve sto Bog jeste, to je i Rec, drugim recima receno.



Ovo je problematicno iz nekoliko razloga.

Npr., na osnovu cega dajes zakljuciti da prvorodjenac u Kolosanima znaci "onaj koji je prvi stvoren"?? Osim toga, vas prevod tako kaze:

"On je slika nevidljivoga Boga,PRVOROĐENAC svega stvorenja.Sve drugo stvoreno je preko njega i za njega!"(Kološanima 1:15,16)


Ali ja bih samo pitao jedno: zasto se u sekciji od 1:15-20 ubacuje cetiri puta rec "drugo" kada nje nema u grckom textu? Na osnovu cega se da pretpostaviti da postoji u textu ono "drugo", kada njega nema? Mislim, ne trebamo ugradjivati nase teoloske pretpostavke i presupozicije kada prevodimo Bibliju, a upravo je to uradio vas prevod. O ovome sam vec pisao:

Kako je moglo "sve" biti stvoreno kroz Njega kada je On stvorenje? Onda to ne znaci "sve"! Zato je prevod koji je izdala Kula Strazara na kljucnim mestima u Kolosanima 1 dodala "sve drugo", na cetiri mesta od 1:15-21. Po ovakvoj 'teologiji', logicno je da je Isus prvi stvoren, a sve "drugo" je stvoreno kroz Njega. Medjutim, text ne kaze "sve drugo", nego bas "sve". Isus nije bio nikakav "majstor", ne znam samo odakle ovi termini, nego je bio Onaj koji je aktivno ucestvovao u stvaranju. "Све је кроз Њу постало, и без Ње ништа није постало", kaze apostol Jovan. Ovde nema dileme o Isusu kao "majstoru", vec kao aktivnom Stvoritelju. A pored Jovanovogo Prologa (1:1-18), Kolosanima 1:15-21, Jevrejima 1:1-4 daju vise no savrsen opis Isusovog prapostojanja i Njegovog aktivnog ucesca u stvaranju. Zajedno sa Filibljanima 2:5-11 (koji govori o Isusovoj poniznosti) ova grupa textova su prve novozavetne himne o Isusovoj prirodi.


Pozdrav.

cujemo se, cekam odgovor...

Tvrtko, koliko god da se ne slazem sa njima, ipak treba biti uvek fer, i reci cinjenice takve kakve jesu. A cinjenica jeste upravo ta da se text iz Luke 24:43 moze prevesti na dva nacina:

1) Zaista ti kazem: danas ces biti samnom u raju.

2) Zaista ti danas kazem/kazem danas: bices samnom u raju.

Grcki jezik dozvoljava i jedan i drugi prevod. Evo grckog texta:

αμην σοι λεγω σημερον μετ εμου εση εν τω παραδεισω


ovo σημερον znaci 'danas'. zaista ti kazem danas: sa mnom ces biti u raju, ili zaista ti kazem: danas samnom ces biti u raju.

Text dozvoljava i jednu i drugu mogucnost. Mada ja sam vise za onu prvu, zbog celog Lukinog evandjelja, no ne mora znaciti da sam u pravu.

Prijatno.

Шта је логичније рећи разбојнику измученом на крсту : да ће данас бити у рају или једном, некада у далекој будућности.....

Logicnije je da ce danas biti u raju, ali nema dokaza ni za jedno ni za drugo pa ne mozemo znati.

A sta ti mislis, sta je logicnije?? Ili jos bolje: zasto mislis da ono sto je nama logicnije, da bi bilo i Isusu logicnije?? Po kojoj logici mi sudimo sto je logicnije??

Evo popisa gde se "danas" spominje u Lukinom evandjelju:

Lk. 2:11; 4:21; 5:26; 12:28; 13:32f; 19:5, 9; 22:34, 61; 23:43.

Postoje par mesta gde je ocito figurativno upotrebljena imenica "danas", ali ako pogledate mnoga mesta oznacavaju "danas" se nesto desava. Zato i postoji primeto u Lukinom evandjelju tzv. "teologija 'danas'", kako to kazu strucnjaci. Upravo zbog upadljive ideje "danas". Zato je meni licno, bar na osnovu ovih citata, logicnije da Isus kaze: "Zaista ti danas kazem: bices samnom u raju".

Prijatno.

Da, to zavisi od jezika. Recimo u nasem jeziku je mozda logicnije ovako, a u Grckom ili kom vec je tako. Iako sto kazes i ako gledamo upotrebu te rijeci u ostalim stihovima i znacenje u drugim stihovima mozemo izvesti zakljucak da je i tako kao sto mozda i jeste.

Pa eto, ja sam zakljucio tako kako sam i kazao. Pa tog dana Isus nije ni bio u raju. Eto ti procitaj sve textove, moli se pre toga, pa kako ti Bog da.

Prijatno.

Овде је проблем у измењеној интерпункцији. Када је писано Свето писмо нису стављани знакови интерпункције, него их је унео венецијански штампар Мануције. Али ни он их није унео произвољно, него на основу савета зналаца Светог писма.
Православни су ово одувек исправно тумачили и још је св. Јован Златоуст у 4. веку, а чија се Литургија служи и данас у свим православним црквама ,написао у тропару :
„ У гробу телом, у аду душом, у рају са разбојником и на престолу са Оцем и Духом био си , неописиви Христе Боже који све испуњаваш“.
Осим тога нигде Христос посебно не наглашава -кажем ти данас, или рекао сам ти јуче, рећићу ти сутра..

Као доказ исправног тумачења од стране св. Јована Зл. , да после смрти тела не умире душа је и тај да се каже у 1.Петр.4,6 „Зато је наиме и мртвима објављено Јеванђеље, да на људски начин буду осуђени у погледу тела, а да духом по Богу живе „

Тако и св.ап. Павле има дилему да ли умрети и бити са Христом или остати у телу ради потребе верних (Фил. 1, 23-24), јер кад изађе из тела код Господа ће се настанити као код куће(2.Кор.5,8) , јер ово тело је само као сеница (2.Петр.1,13-15).
Смрт више не господаринад њим (Рим.6,9)Он је Бог живих и у Њему су сви живи (Лк.20,38).

Stari zavjet govori da je Jehovin narod tada bio Izrael.Jehova nije pristran i svakoga je čovjeka primao u svoj narod ako se čovjek držao Božjih zapovijedi.O njegovu načinu postupanja sa Izraelcima,koje je oslobodio egipatskog ropstva,čitamo u Bibliji:"On bijaše milostiv...opominjaše se da su tijelo!"

No,Izraelci su često bili neposlušni,i to je žalostilo Boga.Biblija kaže:"Sve nanovo žalostiše ga i nanosiše bol svecu Izraelovu!"(Psalam 103:8,13,14;78.38-41)Dok ih je vodio kroz pustinju davao im je da jedu i piju,čuvao ih i brinuo se o njima,oni ga opet nisu slušali.Izraelci su išli za lažnim bogovima,spaljivali su svoju djecu njima,što Jehovi nije bilo ni na kraj pameti.Bavili su se gatanjem,radili svakakve odvratne stvari,pa tako i blud.

Jehova je na mnogim mjestima u Starom zavjetu iznio svoj stav da će onima koji mu služe izaći u susret i da će ih blagosloviti.Ali također da će se okrenuti protiv svakoga tko ga se odrekne nakon što ga upozna i da će ga doslovno uništiti.Nitko ne voli da bude pod kontrolom,ali to se na kraju pokaže uvjek za naše dobro.Kada su njegovi sluge slušali njegove zakone,On se radovao.(Priče Salamunove 27:11)

O tome što Bog osjeća kada neprijatelj progoni njegove sluge,opisuje On sam sljedećim riječima:"Tko dira u vas,dira u zjenicu oka moga!"(Zaharija 2:8)

U Novom zavjetu se govori da je Jehova poslao svoga Sina Isusa Krista na Zemlju da otkupi ljudske grijehe.(Ivan 3:16)To ne znači da mi možemo slobodno i namjerno griješiti koliko želimo,jer mi ne znamo kada dolazi Božji rat Harmagedon.To znači da kada umremo oslobođeni smo grijeha i Jehova nam daje priliku za VJEČNI ŽIVOT prilikom uskrsnuća.(Ivan 5:28,29)

"Ali želim da znate da je glava svakom muškarcu Krist;a glava ženi muškarac;a glava Kristu Bog!"(1.Korinčanima 11:3)Braki ili obitelji potrebno je vodstvo.Mužje taj koji treba biti glava obitelji.Tamo gdje nema vodstva nema ni reda. Nije da žena nema pravo glasa,ali glavnu riječ mora imati suprug,ako je njegov primjer Isus Krist.Ako se suprug ne ponaša u skladu sa primjerom Isus Krista ,tada žena ne mora slušati njega,nego onog nadređenog,a to je Bog.

Moram napomenuti da kako je mužglava ženi,a mužu glava Krist,tako je i Kristu glava Bog.Dakle,kako može biti Bog glava Kristu,ako kažete da je Krist Bog?

Očito je da Krist mora slušati Boga jer je on od Boga stvoren i ne može ništa raditi od svoje ruke,nego ono što mu Bog kaže,jer je on njegov Otac.Njih su dvojica dvije odvojene osobe.