Jеванђељска реалност је основа читавог православног иконописања.
Јеванђељска, јер икона свједочи реалност Божијег утјеловљења на земљи, и самог дјела спасења.
У видљивом сагледава се невидљиво, а у временском - вјечно.
Као и богослужење, икона је откривање вјечности у времену.
Појаву свјетлости икона преноси уз помоћ свјетла које савршено тачно указује на одређено јављање духовног свијета.
Тиме се указује на сијање светитељевог лика,
односно икона открива духовни свијет човјека који је постао храм Божји.
Показује се дејство благодати Светог Духа на човечије тијело.
Сврха иконе је да сва наша чула, ум и сву људску природу,
упути ка истинском циљу на пут преображења, чистећи нас.
Она приказује обожење човјека, премда не укида ништа од онога што је истински људско.
Главни смисаони садржај иконе је свјетлост која све прожима и представља Божанску благодат.
Оне нама на видљив начин пројављују ту боголикост и христоликост,
тј. оно што човека управо и чини човеком - дивном и боголиком живом личношћу,
вредном и способном за вјечну љепоту,
за вјечни истински живот у љубави са Богом и са другим људима,
у заједници богочовјечанске Цркве, заједници са Христом и са људима
као Христовом и својом боголиком браћом.
"Ми не изображавамо лик или слику или облик или неку форму невидљивога Божанства...
То свједоче и богомудри Оци:
Citiraj:
"Ми не изображавамо лик или слику или облик или неку форму невидљивога Божанства... "
Citiraj:
Али, пошто је Јединородни Син (Божији), који je у наручју Очевом,
позивајући натраг (= спасавајући) своје створење из смртне осуде,
изволео да постане човек, благовољењем Оца и Светога Духа,
ми зато изображавамо слику Његовог људског лика и Његовог по телу љуског изгледа,
а не Његовог несхватљивог и невидљивог Божанства,
и тиме настојимо да нашу веру (јасно, видљиво) представимо,
показујући да Он није по фантазији (= привидно) или као сенку нашу природу Себи присајединио ...
него да je самом стварношћу и истински
(αυτω το πραγματι και αληθεια) постао савршени човек по свему"
(PG 98,157 С)
Свети Герман Цариградски писао је слично и у своме писму другом иконоборцу, Томи епископу Клавдиопољском:
Citiraj:
"Треба изображавати у иконама црте лика (ηδεας = изгледа) Господњег по телу
на изобличење јеретика који клеветају да je Он по фантазији а не истински постао човек,
а за извесно руководство (χειραγωγιαν δε τινα) онима који не могу лако да се уздижу на висину духовног сагледавања...,
тако да им се кроз гледање уписује (у ум и срце) тајна:
да се Бог јавио у телу и да je поверован у свету (1 Тим. 3,16),
и (то) ће се наћи (= показати) као веома освећујуће и спасоносно за све нас,
тако да оно што je у јеванђелским проповедима написано о Његовом по телу живљењу на земљи са нама људима,
да ће се то (кроз иконе) неизбрисиво уписивати у памћење људи да би се поштовање Његове славе,
и светиње за нас јасније проповедало и од нас поклањало".
Дакле иконе су за нас живо Јеванђеље за наше тјелесне очи,
јер су и у оним вјековима када није било много писмених,
свједочиле реалност Јеванђеља и јевнђељских догађаја.
Интересантно је запазити да Саборник Православља све то повезује у једну целину:
Цркву као вернике, живе иконе Божије,
и Цркву као храм украшен светим иконама, сликама оваплоћеног Бога и Божијих прослављених угодника.
То je аутентично литургијско поимање Цркве,
јер се сабрање верних, као живе деце Божије,
и Христовог и Светитељских Ликова, изображених на светим иконама и фрескама,
потпуно православно доживљава тек у склону свете Литургије,
на којој се прославља Бог:
вером и молитвом,
речима и славословљима,
делима и сликама и уопште целокупном литургијском стварношћу,
литургијским животом и праксом Цркве.
Тиме је јасно указано на нераздвојну повезаност светих икона са богослужением,
са Евхаристијом (=Литургијом) Цркве,
коју служи "пуноћа благочестивих" (το πλήρωμα των εύσεβούντων), како се каже у Синодику,
тј. сав црквени клир и народ, са својим Епископом и свештенством на челу.
(Подсјећамо да ријеч "литургија" првобитно и значи "свенародну јавну службу").
Citiraj:
Неописиви Логос Очев из Тебе се, Богородице описа оваплоћен, и упрљану икону преобразивши у древну љепоту, присаједини је Божанској љепоти.
Стога, исповједајући наше спасење - дјелом и рјечју га изображавамо."
(Триод, Недеља Православља, глас

Очигледно je свакоме познаваоцу текстова аката и одлука светог Седмог Васељенског сабора у Никеји да постоји органска веза између поштовања светих икона и поштовања Светитеља - у Цркви Богочовјека Христа.
Није то било случајно да су иконоборци, одричући поштовање светих икона, врло брзо почели одрицати и поштовање Светих у Цркви.
На то су им Свети Оци Седмог Васељенског сабора одговорили врло директно и недвосмислено:
ко не поштује иконе, тај не поштује ни саме Светитеље Божије,
а тим самим он не поштује ни самога Христа Богочовека,
јер не поштује него управо пориче тајну и реалност Његовог оваплоћења и очовјечења.
А ево, укратко, библијског есхатолошког значења Иконе:
Света православна икона има на себи, и уметнички изражава и открива нам
своју литургијску природу - ону другу, есхатолошку стварност,
оно на њој и кроз њу присуство небеске и вјечне освећујуће и просвјетљујуће и обожујуће свјетлосне благодати Духа Светога.
О томе нам, између осталих, карактеристично свједочи и свети патријарх Фотије у својој 76. Посланици:
Citiraj:
"Свете иконе нису више дрво (даске) ...
нити само боје, бесприсутне и уобличујуће силе и благодати (Св. Духа),
него су оне (тим присуством) свете и часне и достојне поштовања и прослављања".
И још додаје свети патријарх:
Citiraj:
"Јер се ми кроз њих узводима у једно и јединствено, сједињујуће и саборно созерцање
и удостојавамо се тиме божанског и натприродног заједништва са Највишим од свега жељенога"
(Писмо 6,18; издање Valeta, London 1864).
Та свјетлост која тијела, зграде и брда на византијској икони чини лаганима,
то је оно што уклања потребу за статичном разложношћу,
тако да поједине фигуре и поједине грађевине могу да буду и мало криве и да нам то не смета и да нам не ствара утисак да ће попадати;
то је оно што релативизује осећања и трагичност сцене;
И укратко речено -
та свјетлост, која на посебан начин дејствује на византијској икони јесте оно што уводи елемент слободе као ослобођења природе од природне каузалности,
односно елемент непропадивости и вјечног постојања.
Изображавајући, пак, икону тога светитеља и поклањајући се њој, Црква ствара једну нову чињеницу.
Првобитно христолошки, сотириолошки и есхатолошки неутралан, материјал даске или зида
на којима се изображава икона, сада поприма размјере нове и јединствене чињенице,
јер се преко ње на један посебан начин повезује Црква са есхатоном,
постојањем и личношћу светитеља.
Тако разумјевамо оно што су у својим текстовима, химнама и одлукама писали Оци VII васељенског сабора -
да се кроз икону Исуса и осталих светитеља освећује творевина.
Не сматрамо црквеном иконом једну фотографију светога Нектарија (светитеља који је живео у нашем веку),
ма колико аскетски да изгледа светитељ на њој,
јер изражава само идиоме његове тварне природе у једном историјском тренутку из прошлости који неће поново доћи.
Такође, ниједан његов портрет не сматрамо црквеном иконом,
јер - ма колико умилан и благочестив он био - не престаје да изражава нешто привремено.
Као православни, ми указујемо поштовање само оним светитељевим иконама које су настале према предању Цркве,
тако да су сачувале и његове портретске моменте (који постоје и код класичног портрета),
али уз помоћ карактеристичне светлости, о којој смо говорили, обавезно изражавају и светитељеву заједницу са Царством Божјим.
Икона је, дакле, и пут и средство: она је сама молитва. Она нам непосредно и очигледно открива бестрасност (слободу од страсти) о којој говоре оци и учи нас да "постимо очима", по изразу аве Доротеја.
Боје на икони преносе боју човјечијег тијела, али не природни тон плоти:
то, као што смо видјели, просто не одговара смислу иконе.
Ријеч је о томе да се пренесе нешто више од природне љепоте човјечијег тијела.
Ту се ради о унутрашњој, духовној лепоти, у складу са ријечима апостола Петра:
"Скривени човек срца, у непропадљивости кротког и тихог духа, што је пред Богом драгоцено" (1.Пт.З,4).
То је љепота приопштавања доњег горњем.
Ту љепоту - светост, подобије Божије које је стекао човек - управо показује икона.
На својственом јој језику она преноси дејство благодати које,
по речима светог Григорија Паламе:
"...као да у нама на ономе што је по образу почиње да живопише оно што је по подобију (праобразу Бога Логоса), тако да постајемо подобије Христа...".