banjalukaforum.com

Наставак...
''Зато који мисли да СТОЈИ, нека пази да не ПАДНЕ '', (1 Кор. 10,12), како не би тако стојећи буквално у ''НЕ... онај дан'' била и његова бјежањ баш у тај дан, јер је он мртав без ВАСКРСЕЊА и ЉУБАВИ НОВОГ ''трећег'' дана чијом вјером и његов стари костур оживљује.
Јер стоји у Писму, Јевр. 4,4-9 ''.. рече негдје за седми дан овако; И почину Бог у дан седми од свих дјела својих. А овде опет ; НЕЋЕ ући у ПОЧИНАК мој. Па пошто неки имају да уђу у њега, а они којима је најприје јављена радосна вијест не уђоше због непокорности, то опет ОДРЕДИ ЈЕДАН ДАН. ''ДАНАС'', говорећи преко Давида, послије толико времена, као што рече; ДАНАС, ако његов глас чујете, немојте да буду ТВРДОКОРНА СРЦА ваша. Јер да је њих Исус Навин увео у ПОЧИНАК, не би се послије тога говорило о НЕКОМ ДРУГОМ ДАНУ. Према томе, народу Божијем тек предстоји ПОЧИНАК...''.

''Јер се радујем закону Божијему по унутарњем човјеку; али видим други закон у удима својим који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом гријеха који је у удима мојим.'' (Рим. 7,22-23).
Практично разумјевање овог духовног искушења могу сагледати само они ИЗАБРАНИ подвижници који се облаче светим мукотрпним тјелесним искушењем. Зато загледајмо се често у своје тјелесно одијело у каквом је тренутном трпљењу, стварном или лажном. Немојмо се заварават, без стварног апостолског напора у нашем тијелу, нема ни спознаје стварне Божије истине.(Мат. 11,12).

Зато тражимо непрестано подвижничком '' милом или силом '' царевање Његове воље у својој унутрашњој апостолској ДУХОВНОЈ власти, над царевањем наших ТЈЕЛЕСНО-анималистичких звјерских појава и потреба. Чије зауздавање треба спроводити кроз љубав извршења свих Његових заповјести као правом својих духовних напора у стицању Његовог крвавог еванђеоског крста, над правом наших тјелесних обмана и његових сатанистички оскрвнављених праотачких грешних тежњи.

Скупо смо откупљени Његовом смрћу да би били робови себи и људима! (1 Кор. 7,23).
Зато треба да се, Ефес. 3,17-18 ''...Христос ВЈЕРОМ усели у СРЦА ваша, да бисте, укорјењени и утемељени у ЉУБАВИ, могли разумјети са СВИМА СВЕТИМА шта је ширина и дужина, и дубина и висина...''. Гдје... , ''...Ријеч ваша да бива свагда у БЛАГОДАТИ, сољу зачињена, да знате како треба свакоме одговорити...'', (Кол. 4,6).

Амин!

Бијели камен...''...Нико да вас не ОБМАЊУЈЕ тобожњом понизношћу и служењем анђелима, упуштајући се у оно што НИЈЕ ВИДИО, и узалуд надимајући се умом својим. А не држећи се ГЛАВЕ (од угла) из које је све тијело помоћу зглавака и свеза САСТАВЉЕНО да расте растом Божијим.''. (Колош. 2,18-19).

Драга браћо и сестре, прославимо нашег Господа Исуса Христоса у његово вјечно Ново Божије Име, ГЛАВА ОД УГЛА !

У чије ИМЕ започињем наредно истинско духовно свједочење о виђењу страшног Суда Божијег, као јединственог небеског догађаја који се Његовим допуштењем одиграо 11. јула седамдесетих година прошлога вијека, пред очима за то одабраног протагонисте - Душана Јовановића – из Крагујевца. Као аутора и ''живог'' свједока ове потресне небеске приче, чијем се надахнутом духовном свједочењу, с разлогом налази мјеста и у овом каменитом Спаситељевом свједочанству. Данашњим наступом се уједно обиљежава и (тридесето)годишњица од његовог збивања.

Све ово, ради идентичне потврде таквој истој поуци коју Црква већ од раније познаје из Житија о Светом Василији Новом (из 9 вјека ), описане од стране његовог ученика Светог Григорија. У којима Григорије уз Светитељеву помоћ саопштава овоме свијету кроз ''разговор'' у сновиђењу са Преподобном сестром Теодором, а по разлучењу њене душе од тијела, какав је ПУТ људске ДУШЕ после смрти кроз ваздушна митарства на небу, као и Григоријево виђење у сновиђењу страшног Суда Божијег.

С тога, прочитајмо у односу према том СВЕТОМ казивању, с посебном пажњом и ову од обичног ЉУДСКОГ сагледавања такву духовну исповјест, као још једну опомену ИСТИНЕ Божије и неизбјежном Суду Његовом. Који ће се одржати на крају постојања овога свијета, и кроз који ће морати проћи сви они редом, почев од Адама па до последњег човјека рођеног на Земљи, који НЕ СЛУШАШЕ и НЕ ВЈЕРОВАШЕ у ријеч Божију и његовог Јединородног Сина и Спаситеља Исуса Христоса. Док ће они праведници који то пак, на другој страни, слушајући у ВЈЕРИ с ревношћу извршавају, БЕЗ СУДА прећи из смрти у живот, имајући тако будући ''живот вјечни'' . (Јов. 5,24-25).

........................................................................................................................................................

...У овим својим излагањима настојаћу да што потпуније изнесем истините догађаје, које сам доживио 11 јула 1976 године у својој четрдесет и осмој години живота. Захваљујући овим духовним визијама, мој живот се од тада у потпуности измјенио.

Као ратни војни инвалид, одлазим сваке године у неку од наших бања на лијечење. Тако сам и те, 1976 године, крај јуна и дио јула провео у Матарушкој Бањи. Био сам смјештен у хотелу ''Жича''. Послије десет дана свога лијечења, привремено сам прекинуо 9 јула мој боравак у Бањи, због повратка кући у Крагујевац, да бих наредног дана присуствовао давању годишњег парастоса мојој блиској рођаки.

По одржаном парастосу, кренуо сам сутрадан – 11 јула, нешто прије десет часова, својим колима из Крагујевца за Матарушку Бању, да наставим започето лијечење. Када сам стигао на мост преко Ибра у Краљеву, затекао сам застој у саобраћају, до кога је по причању присутних возача, дошло због судара код бензинске пумпе на путу ка манастиру Жичи. Саобраћајна милиција је пропуштала наизмјенично возила у једном и у другом правцу, што је, додуше, било споро, али у оваквим ситуацијама и нема бољих рјешења.

На изласку с моста укључио сам се десно на пут који води за Жичу. Од моста, на удаљености од неколико десетина метара, налази се локална станица за превоз путника у правцу Жиче и Матарушке Бање. На станици је аутобус чекало око двадесетак путника, међу којима су били један калуђер и калуђерица, веома упадљиви својим лијепим изгледом.

На овом дијелу пута, терен је благо стрм, па сам имао добар преглед, а и спора вожња ми је доприносила да боље запажам шта се испред мене догађа. Уочио сам да је калуђер био средњег раста, седамдесетих година старости, са просједом густом и таласастом брадом, али је, по окретности, изгледао као да има педесет година. Био је обучен у нову црну мантију. На глави је носио камилавку преко које је био дуг црни вео који му је падао низ леђа.

На грудима о ланчићу или гајтану, висио је сјајан крст, а на другом ланчићи или гајтану, као неки медаљон или иконица, као Света Богородица са Исусом Христом – био је женски лик са дјететом. Калуђерица, која је стајала поред калуђера, била је обучена у дугу црну хаљину. На глави је имала исту камилавку као и калуђер, само што јој је црни вео падао на рамена.

Била је средњег раста, крупних очију и врло лијепа. Око врата је носила сјајан крст и медаљон, као и калуђер. Све је то пресијавало на сунцу. Ја тада нисам препознавао калуђерске чинове, па је зато и овај опис оскудан. Дизањем руку, калуђер и калуђерица покушавали су да зауставе било које од возила, која су поред њих пролазила, али је све било узалудно. Нико од возача није хтио да стане, иако је у многим возилима било мјеста за још двоје па и више путника.

У себи сам осуђивао возаче, који су могли а нису хтјели да их повезу. '' Зашто'' , питао сам се на глас, кад су и калуђери људи као и ми.! ''Зашто сви окрећу главе од њих''? Ову нетрпељивост према калуђерима нисам могао да поднесем, па сам одлучио да их ја повезем, уколико то не учини неко други прије мене. На жалост такав се није појавио. Када сам био скоро поред њих, дадоше и мени руком знак да станем.

Прихватио сам њихов позив. Колима сам изашао из колоне и стао поред пута да их прихватим. У том тренутку пришао ми је калуђер и рекао ми; ''Помаже Бог'', а ја сам му одговорио ; '' Бог вам помогао''! Нисам имао обичај да се тако поздрављам, јер нисам вјеровао у Бога, али сам тако одговорио да бих му удовољио. Питао ме је, да ли њега и сестру могу да повезем до манастира Жиче. Одговорио сам му да могу и позвао их да уђу у кола, отварајући им десна врата и подижући предње сједиште унапрјед, да би једно од њих ушло позади.

Затим је колима пришла и калуђерица, назвали ми Бога, и ја сам и њој исто одговорио : ''Бог вам помогао''! Прво је она ушла у кола и сјела строго иза мога сједишта, а за њом је ушао калуђер и сјео на задње сједиште до калуђерице. Да би се удобније осјећали у колима, рекао сам му : '' Зашто се тискате позади, када је поред мене празно предње сједиште'' ? На ову моју добронамјерну примједбу, калуђер ми је одговорио : '' Није нама Душане тјесно, само ти вози''!

После овог одговора заћутао сам и закључао врата кроз која су они ушли у кола. Ово сам учинио из предострожности, да се врата не би отворила док се будемо возили. Пошто сам био изван колоне возила која су се кретала путем, усмјерио сам своја кола према путу и чекао да ме неко пропусти, да наставим пут са мојим путницима. Док сам ову прилику исчекивао, калуђер ме упита : ''Душане, идеш из Крагујевцам са парастоса''? Поставио је питање, и на њега је сам одговорио.

Изненадило ме, откуда зна моје име и одакле долазим. Збуњен, нисам имао времена да се приберем, па му одговорих : '' Да из Крагујевца. Јуче смо давали годишњи парастос мојој рођаки''. Калуђер ме саслуша па настави : '' А, сада идеш у Бању, а не купаш се ''?. - '' Не усуђујем се, јер је вода у Бањи доста топла, па бих се после купања морао много да чувам од прехладе, од које бих се горе осјећао, него кад сам дошао у Бању'', одговорио сам му.

Чим је калуђер престао да говори, калуђерица ме запита: '' Душане, одакле си родом? Из Закуте! '' . Тако је и она једновремено питала и сама одговорила, потом је наставила : '' Душане, твоји су сви живи и здрави, отац Димитрије, мајка Даринка, сестра Душанка, брат Драгољуб. Они вјерују у Бога, славе Крсну славу, али су непостојани. Када се мало наљуте, много псују Божанства. Твој брат Милован има велике школе, велики је стручњак, али је и велики безбожник''.

Када је она заћутала наставио је калуђер овим ријечима: '' А, ти, Душане, више вјерујеш да је Бог створио човјека. Ниси присталица оног учења да је човјек постао од мајмуна, али се Богу не молиш, само имаш меко срце и волиш поштење. Могао си у три повољне прилике да се обогатиш, али ниси хтио непоштено. Сажаљив си према старима и бједнима. Твоја племенитост навела те је да станеш, и благо теби, што си данас стао и прихвато нам Бога и повезао нас, а они које смо заустављали да нас повезу, који су окретали главе од нас и пљували нас, боље да се нису родили, него што су тако поступали''.

Ја још нисам разумјевао значење ових ријечи, али сам од страха задрхтао. У том часу, један возач ми даде знак да могу ући у колону испред њега, што сам не чекајући, одмах учинио. Убрзо смо прошли поред мјеста, гдје се саобраћајни удес догодио, и када сам одлучио да повећам брзину да што прије стигнемо до манастира Жиче, неочекивано, са једног споредног сеоског пута испред нас, излете неки камион, натоварен циглом и још неким грађевинским материјалом, који нам успори вожњу, јер се кретао споро и у истом правцу као и ми.

Морао сам да возим иза њега полако и опрезно, јер су нам у сусрет стално долазила возила. Оваква ситуација ме обавезивала да провјерим и саобраћај иза себе, да видим, да ли неко тражи да ме претекне, па сам погледао у огледало у колима и угледао неочекиван призор: калуђер и калуђерица који су сједели на задњем сједишту, имали су веома свјетла лица и око главе ореоле ослепљујуће свјетлости. Од узбуђења сам задрхтао и помислио да ово нису обични људи.

Од многих изненађења које сам доживио од ових путника, моја пажња почела је нагло да слаби. Једва сам успјевао да управљам колима, па сам почео да возим још спорије него што су ми саобраћајни услови дозвољавали. У току тако лагане вожње, калуђер и калуђерица почеше наизмјенично да ми износе мој живот од када памтим за себе, па све до овог дана. Помињали су све шта сам учинио – добро и зло, па и оне планове за које нико није знао, а од којих сам из многих разлога својевремено одустао. На моје чуђење, излагали су потпуно тачно, као да мој живот читају из неке књиге.
Наставља се...

Наставак...
За добро су ме похвалили а за мој недоличан живот су ме укорјевали благим гласом. Од страха и стида нисам знао шта ћу са собом. Зажелио сам да пропаднем у земљу, или да ми се било шта догоди само да скратим ове муке, али избора није било, морао сам све да слушам и да трпим. О свим прјекорима, које су ми упутили, не могу овде да говорим, јер се односе на мој интимни живот. Касније сам све то исповједио и покајао се, али ћу о једном важном укору, који ми је упутила калуђерица, као поуци за друге, детаљно да испричам.

'' Душане, зашто ниси хтио да говориш са твојим оцем када сте били на рођендану код твоје сестричине Десе? '' . Одговорио сам јој како је стварно било: '' Мој отац ме је занемаривао у односу на осталу своју дјецу. Није се правилно поставио према нама, па сам хтио да му оваквим својим понашањем ставим до знања, да је непријатно и тешко, када у мноштву свијета син не говори са оцем ''. На ово моје објашњење, калуђерица ми одговори:

'' Ко си ти, и ко смо ми да судимо? Бог је тај који суди и дјели правду! Бог је рекао у Заповјести својој, да се поштују отац и мајка и обећао је награду ономе који је испуњава – да ће дуго и срећно проживјети на земљи. Родитељи су за своју дјецу светиња на земљи, него, твоја је срећа, што си меког срца, па си се ражалио на оца и сутрадан си отишао к њему, загрлио га , пољубио и тражио да ти опрости. Отац ти је заплакао од среће и рекао: '' Опраштам ти сине! Калуђерица је све прецизно рекла. Био сам нијем од ове лекције.

Кад смо стигли на мост испред манастира Жиче, калуђер ми се поново обрати: '' Душане, ово што ти се сада десило и што ће ти се догодити у току дана, немој никоме да причаш док не прођу три наредна мјесеца, а после можеш само родбини и пријатељима''. Одговорио сам му најкраће: '' Добро''!, и погледах опет у огледало, да видим да ли могу да извршим скретање на паркинг испред манастира Жиче. И овог пута, на моје изненађење, угледах у огледалу ореоле око њиховох глава.

Моје психичко стање већ је озбиљно било оптерећено свим овим збивањима. Осјећао сам неодољиву потребу да се што прије растанем од ових путника. На паркингу испред манастира Жиче било је неколико кола и повећа група туриста, који су разгледали манастир и његову околину. Колима сам пришао предњом страном до самог манастирског зида. Изашао сам из кола да отворим врата, да би калуђер и калуђерица могли да изађу. Али ни овог пута нисам био поштеђен. Када сам погледао у кола, у њима више није било никога.

Опет сам задрхтао од страха. Поглед ми је летио од мојих врата која су била отворена до врата која су још увјек била закључана. Нисам могао да вјерујем својим очима. Погледах још неколико пута сасвим пажљиво, али у колима не бјеше никога. Невјерица, страх и дрхтање, одједном прострујаше кроз мене свом жестином. Несигурност у самога себе испољи се преко сваке мјере. Уплаших се, да нисам пореметио памећу. Да бих себе разувјерио у овом свом осјећању, почех да се уједам по рукама, да чупам косу са главе и да се неодмјерено ударам по лицу.

У овим својим мукама, нисам примјетио када се свијет што бјеше дошао у Жичу, окупио око мене. У овом бунилу, чуо сам да ме неки људи из те гомиле питају, шта ми се догодило? Зашто се бијем и уједам? Моје стање је било очајно. Тресао сам се као у грозници, само сам им одговорио: '' Идите, људи од мене''! Изашао сам из тог обруча људи, удаљио се, да бих се прибрао и унеколико средио своје мисли.

У тој својој осами, погледао сам на сат, било је 11,30 часова. Почео сам да се присјећам сваке изговорене ријечи мојих путника, од када сам их примио у кола, па до овог мјеста, гдје су на необјашњив начин нестали. Од свега што се збило, највише су ме збуњивале њихове последње ријечи, да никоме ништа не говорим следећа три мјесеца о овоме шта ми се догодило и шта ће ми се догодити у току дана.

Од превеликог узбуђења, почео сам самоме себи на глас да говорим: '' Боже, шта може да ми сењ догоди? Отићи ћу у Бању, нећу да ручам, одмах ћу да легнем да бих се одморио. Шта би то могло да се догоди''?, понављао сам, ''Можда ћу да умрем''? Затим се присјетих да човјек не може да прича ако умре, а они су ми рекли, да ништа не причам док не прођу три мјесеца.

Ова последња констатација, дође ми као нека мала утјеха и би ми помало смјешно, што сам се часак раније смртно уплашио за себе, али у овим тренутцима нисам био способан да боље схватам и објасним себи сва ова загонетна збивања. После краћег одмора, наставио сам пут за Матарушку Бању, али ми ни до дан данас није постало сасвим јасно, како сам онако узбуђен могао да возим кола од Жиче до Бање. На моју срећу, стигао сам у Бању без последица, али сам зато био потпуно смушен и изломљен од силног умора.

Било је неколико минута до дванаест часова, кад сам прошао поред хотела ''Жиче'' и видио госте како одлазе у ресторан на ручак. Глад нисам осјећао, иако је било вријеме ручку. Одмор ми је био потребнији. Узео сам своје ствари из кола и отишао у собу да легнем и да детаљније размислим о цијелом догађају.

Не скидајући ништа са себе, легао сам на кревет, што је било противно мојим навикама, бар кад се тиче одмора. Убрзо сам осјетио жигање по средини груди, а затим, уследи нешто, као јак и дубок убод иглом у само срце, после чега ме обузе неодољива поспаност, од које сам одмах заспао и пао у дубок сан.

Шта се даље збило рјечитије је од сваке јаве... Врата моје собе широм се отворише. Соба се сва засија. У њу уђе Анђео са крилима. Био је изузетне љепоте. Имао је дугу косу, везану на потиљку у виду репа. На себи је имао дугу сјајну хаљину, преко које је била још једна сјајнија али без рукава. На ногама је имао апостолке (сандале). Анђео дође до мене и рече: '' Душане, устани да прошетамо ''! Послушно сам устао и кад сам помислио да ћемо да пођемо, Анђео ми рече још и ово:

'' Душане, твоја је срећа што си данас стао и прихватио Бога и повезао калуђера и калуђерицу. Знаш ли кога си данас возио'' ? Слегао сам раменима и само што сам хтио да изговорим да не знам, Анђео ми рече; '' Возио си Светог апостола Петра и свету Петку Параскеву – твоју Крсну славу'' ! Одмах сам се сјетио да мој отац слави Свету Петку и постаде ми јасно ко је данас био са мном у колима.

Затим ме Анђео изведе из собе и ми пођосмо узбрдо лијевом страном од улаза у Бању. Гледано из правца манастира Жиче. Краћи дио пута пређесмо у ћутању. Не потраја дуго и Анђео поче да ми говори: '' Душане, ти радиш са народом, често си у друштву, и говорите да је човјеку све што поједе, попије, обуче се и прође док је жив, а када умре, да му је доста два метра земље у дужину и мало земље озго – да му је то све.

Знај, Душане, да смрт није крај живота, него је смрт капија и станица кроз коју сваки човјек мора да прође. Бог је створио човјека од земље и удахнуо у њега Дух Свети и постао је човјек душа жива''. Oву причу Анђео ми заврши када стигох на врх брда. Истога часа испред нас се спустио густ облак, у који ме Анђео уведе и који одмах поче да се брзо диже у висину. Док нас је облак тако носио, Анђео настави да ми говори: '' Душане, твојим племенитим срцем, које воли правду и поштење, нашао си велику милост пред Господом, да ти се покаже прави пут спасења''.

После ових ријечи, облак је стао, и Анђео ми опет рече: '' Погледај Земљу''! Погледао сам и он ме упита: '' Шта видиш'' ? Рекох : '' Видим цијелу земаљску куглу, државе, градове, села, ријеке, мора, животиње, људе и ликове добро распознајем''! Затим се окретох Анђелу и видјех да су иза њега били поређани у три реда анђели са трубама у рукама. Бљештали су од необично великог сјаја. Љепоту ових анђела немогуће је описати !

Мој Анђео – водитељ тада ми рече: '' Душане, погледај ка Земљи и на знак трубе Арханђела, видјећеш какво ће бити васкрсење мртвих, када Господ Исусу Христос буде дошао на Земљу да суди живима и мртвима''! Када сам погледао према Земљи, Арханђели затрубише у трубе и тога часа широм земљине кугле почеше да се отварају гробови и мртви да излазе из њих.

Био сам зачуђен, али мојем изненађењу није било краја, када сам угледао људе, жене и дјецу како излазе из ријека, мора, језера, ватре, из животиљских уста и на још многе друге начине на које које бјеху отишли из земаљског живота. Занијемио сам од овог чуда, али ми Анђео – водитељ одмах јасно објасни: '' Душане, што се чудиш! Како је ко завршио живот на земљи, на знак трубе, вратиће се истим путем у живот, без обзира, да ли га је вода прогутала, ватра изгорјела, звијери појеле...код Бога је све могуће, јер код Њега нема мртвих, код њега су сви живи''!

Још сам се зачудио, када сам видио на челима изнад свачије главе по хартију, величине пола табака, на којима бјеше нешто написано и то некоме мање некоме више.Помислио сам, шта би то могло да пише свакоме на челу? Анђео – водитељ ми и овог пута без мог питања одговори: '' То су дијела која су имали док су живјели на земљи и са тим дјелима излазе пред Господа Исуса Христоса и по њима ће им се судити''!

Поменуо је да су ту и помисли њихове исписане и да ништа не може бити сакривено. Међу усталима из гробова, видио сам и своје рођаке, пријатеље, комшије, и многе познанике од када памтим за себе. Било ми је мило што их видим, а и они су били срећни што су мене видјели. Ширили су руке, нешто су ми говорили, али нисам могао да чујем њихове ријечи. По рођацима и познаницима, закључио сам да су породице груписане, јер су рођаци стајали једни поред других. Затим ми Анђео – водитељ рече: '' Сада ћемо кренути даље, али ћемо се опет вратити на ово мјесто''.
Наставља се...

Наставак...
Послије ових ријечи, облак нас понесе ка истоку и све више у висину. Чим смо кренули, видио сам мноштво људи као сјенке у свјетлећем стању, како се око нас крећу у свим правцима. Јасно су им се видјеле руке, ноге, глава – цио лик. Помислио сам какав је ово народ? Ко су ови људи што се крећу по васиони? Проничући у моје мисли, Анђео – водитељ ми одговори: '' То нису људи, већ људске душе, пошто је Бог Св јетлост, а човјек је створен од земље, Бог му је удахнуо Дух Свој и постао је човјек душа жива, па су, због тога и душе свијетле. Душа која изиђе из човјека задржава: вид, слух, говор, памћење, осјећања и још нека друга својства која је имала док је била у тијелу''.

Још ми је рекао да је душа у сваком дјелићу човјечијег тијела и да она покреће сав организам. Нема душе, нема живота у тијелу. Затим ми објасни и то да душа, када изађе из тијела, она у току четрдесет дана поново пролази цио свој земаљски живот. Показује јој се све шта је радила, говорила мислила..., а после четрдесет дана уздиже се на небо – на суд и одлази на мјесто, које је заслужила.

Овим бјеше завршено посматрање васкрсења мртвих и разговор о људским душама и облак нас понесе даље према вишим сферама, Путовали смо кроз васиону коју само уопштено помињем, јер нисам у стању, нити је могуће, описати како она изгледа. Њен компликовани и страшни изглед непрекидно је у мени изазивао неописив страх, због кога сам стално био приљубљен уз мог Анђела.

Ове моје муке увелико нестадоше када стигосмо на једну лијепу чистину, на којој је била нека велика преграда, нешто као зид коме се није видио почетак и крај. На томе зиду била је капија у облику Крста. С десне стране код тог улаза, стајао је анђео стражар. Та преграда, а нарочито капија, били су невјероватно украшени и сјајни. На том стајалишту или станици, не знам како ово мјесто да назовем, било је много оних душа које сам видио док смо се кретали кроз васиону.

Неке су биле више, а неке мање свијетле. Око њих је било мноштво анђела, а нарочито много демона у разним наказним облицима. Демони су покушавали да омету душе којима је анђео код капије дозвољавао да кроз њу прођу. Од свега што сам видио, ништа нисам могао да разумијем. Питао сам се: зашто неке душе стоје у групама? Зашто ово а зашто оно? Али ми Анђео – водитељ опет без мог питања одговори: '' Душане, не би могао поднијети, када би ти се све рекло''. Затим ме Анђео – водитељ проведе кроз капију.

Пут од ове до наредне капије потпуно је прав као стрела и врло узан. Десно и лијево од ивице овог пута, цијелом његовом дужином, зјапи страшан амбис веома стрм и дубок у недоглед. Такви су сви међупростори између ових станица, само је стаза, како се иде од једне према другој станици све ужа, а пред последњом капијом једва да има ширину људског стопала.

После краћег путовања стигосмо на другу станицу још љепшу и сјајнију од претходне.
И овде беху душе и њихови анђели пратиоци, демони и анђео стражар капије. Овде демони још жешће покушавају да спрече душе којима је пролаз кроз капију био слободан. Свим силама настоје да их одвуку на неку другу страну, али тај њихов труд остаје безуспјешан, јер душе које су добиле дозволу да прођу кроз Крстолику капију, пред њом се ослобађају демонских напасти и пролазе.

Мој Анђео – водитељ и ја прошли смо кроз све капије. Све су се ове станице међусобно разликовале. Свака наредна је била љепша од претходне а анђели који су стајали поред улаза различито су били одјевени, а пролази све тјеснији како се иде од прве према последњој станици. Код последње станице, поред капије стајао је предиван младић, сличан моме Анђелу – водитељу. У лијевој руци држао је неку књигу, а у десној мач. Пријатно нам се осмехнуо и поклонио и ми прођосмо и кроз ову последњу капију. Овде је пролаз био најужи.

Чим смо ову капију прошли, одмах се нађосмо у огромној свјетлости. До последње капије била је обична земаљска свјетлост. Разлика између ове нове свјетлости и обичне земаљаске толико је велика, као разлика између најсунчанијег дана и најтамније ноћи. Зачуђен од силне свјетлости, почео сам да се окрећем тражећи очима Сунце, али ми мој Анђео – водитељ објасни да смо прошли Сунчев систем и да смо сада у своду Царства небеског. Рече ми да од Лика Божиег небеса сијају и да овде никада нема ноћи, него је стално дан.

Страх и дрхтање, који су ме скоро непрекидно пратили до овог мјеста, одједном нестадоше, и истог часа испунише ме осјећаји неизрецивог спокојства и умилне радости. Са висине небеског свода угледах испод себе величанствену слику непрегледно пространог града. Куће, храмови, паркови и друге многобројне небеске љепоте, бјеху у недоглед расути по овом небеском пространству. Све је блистало и искрило од необичног сјаја.

Моју пажњу привукоше и двије огромне ријеке, које протицаху лагано кроз овај град, У једној од ових ријека текла је жута, а у другој бијела течност. Моју збуњеност и овога пута осјети мој Анђео – водитељ, па ми објасни да су то мед и млијеко. Док сам посматрао ове ријеке, примјетих да се од њих рачвају многобројни, веома сићушни поточићи који својим токовима прилазе сваком растињу и тако их напајају.

Под утиском овог призора, осјетих неко треперење у мојој души, које ме испуни таквим усхићењем да ми се руке несвјесно испружише у том правцу. Жеља да све ово дотакнем, да помилујем, бјеше тако велика, али ме мој Анђео – водитељ поведе и ми се брзо спустисмо у овај предивни предио. Моме изненађењу и радости не бјеше краја када угледах шта нас све окружује. Нисам знао гдје прије да погледам. Непосредно уз нас, и даље, докле се погледом могло да допре, бујајо је такав живот какав се не може ни замислити, нити видјети на неком другом мјесту извана Раја.

Тло у Рају бјеше као стаклено и чисто као кристал, а они мали сићушни поточићи протицаху испод самога тла као мале понорнице. Око нас на различитим удаљењима бјеху многе велелпне куће различитих величина и облика. Свака од њих тако је китњасто украшена да је та украшеност на њима дјеловала као најфинији накит. Код ових рајских кућа нарочито се истицаху кровови, који ме унеколико подсјетише на сличност кровова код руских цркава са многим кубетима.

Ову прекрасну архитектуру још више је уљепшавала свјетлост, која их је споља по цијелој површини уљепшавала. Уокруг ових небеских двораца простиру се огромни паркови препуни најљепшег дрвећа и цвијећа. У овим цвијетним срединама све је мирисало непојмљиво пријатно, а ови мириси ношени једва осјетним лахором ширили се на све стране. Задивљено сам посматрао како се неко цвијеће непрекидно расцвјетава, а друго повремено мијења боје, а са бојама и нове опојне мирисе.

Упоредо са овим растињем видио сам много различитог плодоносног дрвећа, окићеног родом као најљепшим ђерданима. Полодови овог воћа су претежно крупни и пуни течности, која се видно кретала и преливала у њима. Анђео – водитељ ми објасни да дрвеће доноси плодове дванаест пута годишње. Поред воћа на дрвећу, видио сам много винограда, нарочито поред ријека, а било их је и поред кућа. Јасно зеленим лишћем и руменим грожђем, ово виногорје оставило је на мене утисак најдубље питомине.

У овим неслућеним љепотама било је и мноштво прелијепих птица, да их се нисам могао да нагледам и наслушам њиховог слатког пјевања. По овим и другим мјестима по Рају, гдје ме мој Анђео – водитељ проведе, видио сам многобројан народ заступљен у свим узрастима. Изглед старијег свијета је био изузетно пријатан и задивљујући. Од њихових старачких обељежја биле су им задржане само сиједе косе и браде и то веома бујне, а лица им бјеху преображена у ликове младића.

Од ових милих ликова, још више ме задивише дијеца, која у много чему бијаху изједначена са анђелима. По парковима и многим другим мјестима, гледао сам како се забављају разним играма. Многи од њих правили су вјенчиће и друге украсе од цвијећа, а птице су им слијетале на рамена, махале крилима, пјевале и својим питомим присуством увеличавале ове њихове игре. Уочио сам да су дјеца и одрасли били различито одјевени. Њихова одјећа се пресијавала и разликовала по боји, кроју и другим карактеристикама божански подешеним и усклађеним према њиховим заслугама.

Око главе су имали мање ореоле, од ореола које су имали анђели и светитељи. За њихов чист и богоугодни живот на земљи, Господ им је у Рају даровао сва задовољства. Са овим становницима Раја, било је и безброј анђела. Финоћу и љепоту анђелских лица није могуће умом појмити. Лица су им сијала јаче од сунца, а са хаљина им се расипала свијетлост попут муња. Са младима и старијима, анђели друговаху и на многима мјестима заједно пјесмама прослављаху Господа.

Идући даље по Рају, био сам обузет све већим дивљењем, Мој Анђео – водитељ и ја ишли смо необично лако и на моменте веома брзо. Једнога часа стигосмо на мјесто чудесне љепоте. По свјетлости и украшености, ово мјесто је превазилазило све што сам претходно видио у Рају. На том мјесту, у нашој непосредној близини – испред нас, са наше десне стране, бијеху поређани у дугачком правилном реду виши небески рангови. Исто тако и на нашој лијевој страни бијеху поредани многи Божији угодници. И један и други ред били су испрекидани кратким растојањима, да би се групе и чинови јасније распознавали, што сам касније закључио.
Наставља се...

Наставак...

О љепоти овога што моје очи видјеше није могуће наћи достојне ријечи, како би све то описале. Пред овим скупом, мој Анђео – водитељ успори ход, окрете се према десној страни и поче руком да ми показује и објашњава: '' Ово су анђели, ово арханђели''. Затим се окрете лијевој страни и рече: '' Ово су преподобни, ово су пустињаци''. Потом се окрете десној страни и настави: '' Ово су херувими , а ови, то су серафими''. Опет се мој Анђео – водитељ окрете лијевој страни и показа ми руком говорећи: '' Ово су монаси, а ови, то су мученици који заједно пострадаше за Господа Исуса Христа и удостојише се славе небеске''.

Затим се опет окрете десној страни и изговори: '' Ово су апостоли...'' . Ту мој Анђео – водитељ престаде да ми објашњава јер се из групе апостола издвоји свети апостол Петар и стаде испред нас. Истовремено, са наше лијеве стране, појави се света мати Параскева и стаде до апостола Петра. Путници, које сам тог дана возио од Краљева до Жиче, сада су стајали испред нас у највећој слави и сјају. На главама су имали блиставе круне, а преко хаљина одежде, које су трепериле од непојмљивих украса и засјењујућег сјаја.

Преко десних рамена и груди имали су вијенце неописиве љепоте, који су их као нека одличја красили. Рајска раскош на њима бијаше потпуна. Док ме мој Анђео – водитељ водио по Рају, ни једног тренутка нисам помислио да ћи их поново видјети. Сада, изненађен овим сусретом и њиховим изгледом, гледао сам их као у заносу, не скидајући очи са њих. Из овог мог духовног уживања тргоше ме благе ријечи светог апостола Петра: '' Знаш ли, Душане, кога си данас возио'' ? Не скривајући радост, одговорих му у највећем усхићењу: '' Знам'' ! Обраћајући ми се даље, апостол настави:

'' Од данас, немој више бити невјерујући човјек, већ вјерујући и да се крстиш у име Оца и Сина и Светога Духа''. Затим се апостол Петар прекрсти, показујући ми како треба да стављам на себе Крсни знак. Некада, док сам био дијете, ја сам крсни знак правио од чела до браде. Поучен примјером апостола Петра, одмах сам схватио да сам се раније неправилно крстио и како треба да то чиним убудуће. Осјећајући да размишљам о Крсном знаку, апостол сачека мало, па настави да ме савјетује:

'' Кроз молитву да призиваш све светитеље, пророке, апостоле, анђеле, арханђеле, херуфиме, серафиме, а највише Мајку Божију, Пресвету Богородицу Марију, јер је њена слава и част већа него свих анђела на небу. Она је брза Помоћница онима који је вјером и молитвом призивају у помоћ! Од данас да престанеш са упражњавањем обичаја, који су се код тебе дубоко укорјенили, већ да славиш твоју славу – Свету Петку Параскеву, која се моли за све, који је славе'', и показа ми њу.

'' Ово што си видио, Душане, и што ћеш још видјети – што ће ти показати Свети Арханђел Гаврило, благо теби, твојим и свима онима који вјерују теби, али то неће бити довољно ако после тога не пођете путем Господа нашег Исуса Христа. А теби, Душане, кажем да то мало живота што ти је преостало, можеш искористити да се спасеш постом и молитвом и ако до краја одржиш све заповјести Божије''!

Озбиљност ријечи великог апостола, оставише дубок утисак у мојој души. Под дејством тог утиска и даље сам непомично стајао на истом мјесту, одакле сам гледао и слушао ове Божије светилнике. Ово моје стање, Свети Арханђел Гаврило разријеши на тај начин што настави да ми даље објашњава: '' Ово су Божији пророци, а ови, то су великомученици''. Тако ми је по реду све представио, а они се код сваког представљања кротко осмјехиваху и благо поклањаху.

Одмах, после овог сусрета, Анђео – водитељ ме поведе даље по Рају. Узгред, да напоменем, да сам очима видио на огромну даљину. На великим растојањима сам распознавао најситније детаље, као да их изблиза гледам. У Рају сам видио, много боље и много даље, него кад сам из облака посматрао васкрсење мртвих. Ово својство подари ми Господ да га имам док ми је показиван духовни свијет.

Идући по рају, видјех безброј прелијепих храмова направљених од злата и драгог камења. На сваком храму поред кога прођосмо бијеху широм отворена улазна врата, кроз која се чуло како брује вличанствена богослужења, праћена пјесмама хорова анђела, арханђела и светитеља. Водећи ме све даље, Анђео – водитељ би само понегдје успоравао ход, када би хтио нешто боље да погледам, али се нигдје није заустављао. Не знам колико смо тако ишли, када мој Анђео – водитељ сасвим изненада толико успори ход да се готово заустависмо.

Испред нас, тога часа, указа нам се у огромној даљини неко узвишење и на њему велики Крст. На крсту видјех распетог Господа, а изнад Крста великог Голуба раширених крила. Од самог Крста избијаше на све стране зракасто засљпљујућа свјетлост, а у његовом подножју видјех много окупљених вишекрилних анђела, арханђела, апостола, пророка и светитеља, како стоје и узносе славу Распетом Господу. У позадини Крста, угледах неколико огромних цркава и још нека друга здања.

Све ово што видјех бјеше толико блиставо, свечано и украшено да сам занијемио од ове небеске силине. Анђео – водитељ ме заустави и рече: '' Тамо је, Душане, Престо Господњи. Ниси достојан да идеш даље''! Затим ме анђео поведе натраг и ми се убрзо обретосмо изван Раја. На мјесту гдје ме мој Анђео – водитељ изведе, дочека нас облак, у који уђосмо и он нас понесе негдје на запад. Овога пута из облака нисам видио куда се крећемо. Имао сам утисак да нисмо дуго путовали у том правцу, јер облак изненада промјени правац кретања и поче вртоглавом брзином да нас спушта у неку провалију.

Негдје далеко у том амбису, облак се заустави из кога изиђосмо и Анђео – водитељ ме уведе у неку помрчину. Већ на првим корацима, мрак постаде тако густ, тако црн, да му никакво црнило не бијаше равно. Из дубине ове тмине запухну нас ужасан смрад од кога сам једва дисао. Имао сам осјећај да се налазимо пред нечим страшним, али нисам знао шта би то могло да буде. Страх и дрхтање увелико ме обузеше и ја се прибих уз мога Анђела – водитеља, да ме штити и чува на овом страшном путу.

Моје слутње се брзо обистинише, јер нам се у даљини указа непрегледно море које је горјелео застрашујућим пламеном. За кратко вријеме стигосмо до тог мјеста, испред кога се непосредно заустависмо. Касније примјетих да стојимо на неком високом и по дужини непрегледном зиду који је ограђивао ово мјесто вјечите ватре и непрекидних ужаса. Призор који се свом жестином бјеше испољио пред нашим очима одједном ми помути мозак, и моји већ обамрли удови од претходног страха, сада се потпуно укочише.

Очи се саме згрчише, а хладна језа која проструја кроз одузето тијело бијаше једини знак да сам још у животу. Када поново погледах, видјех да испред нас као у гротлу побјешњелог вулкана, кључа смрдљива сумпорна вода и шикља страшан пламен: '' Ово море није свуда подједнаке дубине. Тамо гдје је пламен висок четрдесет метара, ту је море најдубље'', рече ми Анђео – водитељ. У овој непојмљивој страхоти, видјех безброј најгрознијих животиња, створених да буду најјезивији мучитељи. Огромне змијурине, са једном и више глава, копрцају се, пропињу и у челичним загрљајима одвлаче грешнике у ужасне дубине овог огњеног мора.

Ту су и неке друге животиње још страшнијег изгледа, из чијих крвавих уста штрче руке, ноге и други дијелови људских тијела. Међу њима као у осињаку: црви, скорпије и нека друга одвратна гамад, подстицана неком еруптивном енергијом, непрекидно као суманута скачу, бацају се и бесомучно насрћу на грешне душе у овом мучилишту. Чује се писка, вриска, плач и вапај многих људских гласова. У овом огњеном мору људске душе су боспомоћне као рибе у плиткој води. Њих са свих страна у непрегледним ројевима нападају ове бестије, које их гризу, кидају, чупају, и растржу до последњег комада.

Ова раскомадана и унакажена тијела се поново уобличавају у цијеле људске фигуре. Гледајући овај ужас, умало од страха не падох у ову ватру, али ме мој Анђео – водитељ задржа и рече: '' Не бој се Душане ! Сада смо у паклу! Ове змије и осталу гамад, што пливају по овој кључалој сумпорној води, Бог је створио тако да им ватра и врела вода не могу да нашкоде.Они ће, као што видиш, вјечито да гризу, да уједају и да сишу крв свим грешницима. Сви скупа у овом огњу куваће се и пећи, али никада неће бити скувани ни испечени''!

Призор мучења ових грешника бијаше неиздржив, па сам више пута затварао очи да све то не гледам. Једног часа не издржах и окренух главу у помрчину, али ме из ње дочекаше страшне црне наказе пламених очију и разјапљених чељусти. Урлајући, почеше око нас да лете застрашујућом брзином, а од њихове дреке проламао се пакао као од најстрашније грмљавине. Осјећајући моје критично стање, Анђео – водитељ ми рече: '' Не бој се ! То су демони, којима ми сметамо. Они не подносе наше присуство, али нам се не смију приближити''. Затим Анђео настави даље да говори:

'' Видио си Душане, како се сада муче, а тако ће и убудуће бити мучени: сви они који не вјерују у Бога; сви они који се одричу имена Божијег; сви они који се моле лажном и измишљеном Богу, јер они свога бога воле и гледају у своме капиталу, кућама, вилама, колима, накиту, раскошном животу, у својим стомацима. Са њима ће бити мучени и они који вјерују у Бога, али се плаше да то јавно кажу, ако их неко пита. Вјечних мука допашће и они који не поштоју оца, мајку и ближње своје. Поред ових грешника, наћи ће се у овом огњу и они којима је гријех био милији од поштеног живота, а то су ; лажови, кривиклетници, преваранти, подсмјевачи, злобници, пакосници, завидљивци, разбојници, зликовци, прељубочинци, среброљупци и многи други слични њима. Да ти ово не би доживио, потребно је да се покајеш и да исповидиш своје гријехе када се будеш вратио на Земљу'' !

Наставља се...

Наставак...
Послије ових ријечи, Анђео – водитељ ме ухвати за руку и муњевито ме изведе из пакла. На самом изласку, облак нас опет дочека и однесе на исто мјесто одакле сам посматрао васкрсење мртвих. Овога пута био сам ближе Земљи. Сав онај васкрсли свијет, који сам видио раније, сада је био сврстан у три групе. У првој групи, на десној страни, био је народ свијетла и насмијана лица. Лијево од њих, у другој групи, стајали су људи снуждених и потамњелих лица. Њих бјеше много више него свијета у претходној групи. Сасвим лијево у трећој групи, била је непрегледна маса људи, веома црних и злобних лица.

Када сагледах овај народ, Анђео – водитељ поче да миобјашњава: '' Ови, на десној страни са свијетлим и раодсним лицима, то су праведници. Њих чека небеска награда, јер су је заслужили честитим животом на земљи. А, ови у средњој групи, са тамним лицима, то су наивни грешници. То је свијет са ситним гријесима. За такве се треба молити Господу и чинити добра дијела у њихово име, па би им гријеси били опроштени. Пред Богом су молитва и доброчинства најдражи. Ове што видиш. Сасвим на лијевој страни, то су тешки грешници. Због њихових прљавих живота на земљи, сада су изобличени према њиховим гријесима и због њих ће бити бачени у вјечни огањ'' !

Страхота је било видјети како издледају тешки грешници. Цијело тијело им је отечено и у страховитим је ранама. Из отворених живих рана цури прљави гној, а по ранама као у леглима, змије и црви гризу ова распаднута тијела. Из отворених уста висе им отечени језици, које више не могу да увуку у уста. Сви они држе по нешто у рукама, зависно од тога чиме се ко бавио у животу. Пекари држе хљеб, касапи сатаре, зазбојници каме и пиштоље и потпуно су крвави. Млинари и трговци држе ваге и друга мјерила и показују како криво мјере.

Види се да су закидали на мјери и богатили се на непоштен начин. Ту су и љекари, који су од болесника тражили мито да би их лијечили, па кад од њих то нису могли да добију, они су их остављали да умиру у мукама. Казна је задесила и оне који су тражили новац да би неког запослили, или када су биле у питању жене или дјевојке које су им се допадале, приморавали су их уцјенама да блудно живе са њима, па су им после давали посао или неко боље радно мјесто.

Такође сам видио и врачаре и гатаре како справљају мађије, гасе угљевље, како гледају у шоље, у дланове, у карте, - све у намјери да раздвоје бракове, да раставе мило од драгог а да саставе драго и недраго. Све ово што раде чине за новац, а поред њихових реквизита за врачање стоје гомиле новаца. У групи ових грешника наиђох на блуднике и блуднице и оне жене које су своју рођену дјецу убијале на разне начине, обично тровањем, само да би спроводиле блуд са другим мушкарцима.

Оне су као и сви блудници унакажене великим отеклинама и живим ранама. Њихови увећани полни органи допиру до земље, а по њима у гноју гмижу змије и црви. Језици су им такође исплажени и отечени. Ту су и случајеви тешког родоскрнављења, гдје су блуд спроводили отац са кћерком, мајка са сином брат са сетром. То су страховито ужасни призори. Посебно ме зачудило, када сам видио оне који су свој земаљски вијек провели по црквама и манастирима. Ту бјеху сврстани владике, свештеници, ђакони, калуђери калуиђерице, који се по ужасном изгледу не разликоваху од разбојника, среброљубаца, блудника, варалица, кривиклетника и осталих грешника.

Проничућу у моје мисли, Анђео – водитељ ми рече: '' Немој се чудити Душане, што се и они налазе у реду највећих грешника. Они су се добровољно заклели пред Крстом и Јеванђељем да ће вјерно служити Богу и слиједити пут Господа Исуса Христа, да ће прорповједањем и својим примјером, као свети апостоли, водити народ за собом путем Господњим, да би биле пуне цркве, да би се људи спасавали. Али, они су радили супротно. Својим понашањем, својим животом, требало је да послуже као примјер за угледање народу, али су они једно говорили а друго радили.

Скраћивали су богослужења, крштења, вјенчања, опела, парастосе, свећење воде, сјечење колача и друге обреде. Постали су среброљупци. Сиротињи и вјерницима наплаћивали су много више него имућнима и угледнима у друштву. Вољели су прељубу, псовке, пијанчење, гурманлук, коцкање виле, и кола. Били су лицемјерни и завидљиви. Омаловажавали су једни друге да би себе популарисали. Таквим њиховим поступцима, као свештенослужитељи Господа, они су одвраћали многе добронамјерне људе који су долазили на молитве, или су хтјели доћи, али, пошто би видјели одвратно понашање ових свештених лица, ти људи су напуштали своју вјеру, а са вјером своју Крсну славу, своје вјерске обичаје.

Упамти Душане, одвратити човјека од вјере равно је тјелесном убиству! Да су ови свештенослужитељи имали лице за углед, људи би пришли Богу и били би сигурно спасени. Зато су ова свештена лица, поред својих гријехова, примила и мноштво гријехова оних који су се због њих удаљили од вјере, па сада, поред својих гријехова испаштају и њихове. А онај ко покаже прави пут вјере једном грешнику, па се овај покаје и постане прави хришћанин, таквом ће се опростити и покрити многи ранији гријеси.

Ови грешни свештенослужитељи многе су душе упропастили, па их зато Бог сврстава међу највеће разбојнике, хулнике, прељубочинце, среброљупце и друге крвопије. Видио си Душане, како изгледају праведници, а како грешници, и управо, такви, какве си их видио, изићи ће пред Господа нашега Исуса Христа на Страшни Суд Божији, гдје ће им се судити по дјелима њиховим'' !

Праведници су такође означени по својим професијама: пекари, касапи и трговци држе своје вагице, али њихова мјерења прелазе на страну купаца, јер су давали више. Давали су милостињу, сажаљевали се на невољне, бједне и гладне, појили су их и хранили. Путнике су на конак примали, били су побожни, извршавали су све заповјести Божије. Сви греси су им избрисани покајањем, постом, молитвом, причешћивањем Тијелом и Крвљу Христовом, милостињом и осталим добрим дијелима. Они су опраштали свакоме, па је Господ и њима опростио.

Међу грешницима и међу праведницима препознао сам своје рођаке и пријатеље, али ме Анђео – водитељ упозори: '' Душане, по имену не помињи како ко изгледа од рођака, пријатеља и познаника, већ само можеш рећи уопштено, како изгледају праведници а како грешници''. Послије ових ријечи мога Анђела – водитеља, арханђели затрубише у трубе и цио призор исчезе. Одмах, после овог исчезнућа, мој Анђео – водитељ ми објасни, да ће сви живи на Дан Суда, у трен ока, бити прикључени васкрслима, да ће се преобразити и постати као васкрсли, са написаним дјелима на челима својим

Затим нестадоше и Арханђели са трубама, а у облаку остадосмо само мој Анђео – водитељ и ја. У овој осами Анђео – водитељ настави да ми говори: '' Душане, поштен си човјек, имаш сажаљивости и племенито срце, које те је чувало да никоме не учиниш зла. Мрзиш лажове, лопове, лицемјере. Ниси подсмијавач. Никакакв новац није могао да те поткупи. У Бога си само површно вјеровао и то онако како си запамтио у дјетињству. Ниси био присталица учења да је човјек постао од мајмуна, али си избјегавао убјеђивања јер о Богу ниси ништа знао.

Имаш много рђавих навика и много гријехова. Када се наљутиш. Псујеш Божанство. Обдарен си за пјесму, а волиш да гледаш у шољу, па гаташ. Бавиш се прељубом. Сваку жену која ти се допадне, а није ти у роду, опжелиш да је добијеш. То ти је доста успјевало кроз пјесму и гледање у шољу. Лагао си само када си варао жене, а нарочито твоју, којој си се клео, само да би је убједио у твоју исправност према њој. Видио си како пролазе блудници, како се живи распадају и шта ће их све мучити. Видио си шта су све доживјеле гатаре.

Зато више не гледај у шољу, и сваку младу жену да поштујеш као сестру, старију као мајку, сваког млађег човјека као брата, а старијег као оца. Псовку за навјек да изубациш из употребе. Моли се Богу и покај се за све гријехе које си учинио. Људе воли, само мрзи њихова дјела. Опраштај другима да би се и теби гријеси опростили. Твоја правичност и племенитост превагнули су над свим твојим гријесима. Мораш се исповједити и причестити у некој од Православних Христових цркава. Када се будеш исповједио и принио Тијело и Крв Господа Исуса Христа, Господ ће ти гријехе опростити. Од данас више не гријеши и да се крстиш у име Оца и Сина и Светога Духа'' !

Истовремено, Анђео – водитељ се прекрсти, показујући како се треба правилно крстити. '' У молитвама да призиваш све светитеље и твоју Крсну славу, апостоле, пророке, анђеле, арханђеле, херувиме и серафиме'' , рече ми Анђео – водитељ, '' а највише, на првом мјесту, Пресвету, Пречисту и Преблагословену Богородицу Марију, Мајку Христа Бога, јер је њена слава, част и узвишеност, већа него што је свих анђела на небу. Она је брза помоћница свима који је са страхопоштовањем призивају у помоћ.

И ово Душане, упамти; сваки грешник, који се искрено каје, који се Богу моли да му гријехе опрости и позива све нас који смо на небесима, истог тренутка сви му се ми придружујемо и молимо Бога Оца, Сина и Светога Духа да му се гријехови опросте. Тада је на небу велика радост. Од данас да славиш Свету Петку Параскеву – твоју славу, коју твој отац слави. Она се за све вас моли, који је славите и поштујете. Душане, и ја ти кажем, што ти је рекао апостол Петар – то мало живота што ти је преостало искористи за твоје спасење, а можеш се спасити само; постом, молитвом, узимањем Светог Причешћа и добрим дјелима.

Све Божије заповјести држи као закон по коме мораш живјети до краја живота. Овом твом доживљају никоме немој да причаш, док не прођу наредна три мјесеца, а после можеш да испричаш рођацима и некоме од твојих пријатеља. Упамти и ово; када се молиш Богу, буду сабран мислима својим и скрушено се Господу обраћај, а када се постидиш, не буди тужан и утучен него ведар и насмијан. Нико не мора да зна за ову твоју обавезу. Са свијетом буди и убудуће дружељубив.
Наставља се...

Наставак...
Са радоснима буди радостан и у свему умјерен и контролисан од самога себе. Са уплаканима плачи и тјеши их. Закон и власт поштуј и све обавезе према држави испуњавај. Богу се моли и Њега стављај изнад свега. Ако ти устреба духовни савијет или духовна помоћ, обрати се Христовој Цркви. Када се будемо растали, одмах да одеш у манастир Жичу и када уђеш у цркву, видјећеш мјесто гдје се продају свијеће, иконе, књиге и друге ствари. Ту, на полици до врата, стоје књиге.

Купи: прву, другу, трећу и четврту по реду, а када се из Бање вратиш својој кући, узми и ону коју имаш у збирци сабраних дјела Вука С. Караџића. Та књига је Свето Писмо Новог завјета. Ту си књигу покушао да читаш, али си брзо одустао, јер ниси разумио зашто у почетку пише ; овај роди овога, онај онога итд. и одбацио си је као неважну. Убудуће, редовно да читаш ту књигу'' !

Послије ових ријечи, Свети Архангел Гаврило ме осјени Крсним знаком и нестаде.

Истовремено, са престанком ове визије, пробудих се и видјех да сам у голој води, а од некаквог непојмљиво великог умора, нисам могао да се покренем. Сат, који је био поред мене показивао је осамнаест часова. Под утиском овог виђења, радост и страх ме наизмјенично прожимаху, и ја се захвалих Господу што ме је удостојио да све ово видим. Док сам овако немоћно лежао и размишљао шта сам све видио за ових протеклих шест сати, рука ми се покрену према лицу, и ја се прекрстих.

Умор, који ме је чврсто држао прикованог за кревет, сасвим нестаде, а ја од радости што се ослободих овог терета, одмах устадох. Пошто се доведох у пристојан ред, пођох у манстир Жичу за књиге, које ми је мој Анђео – водитељ рекао да купим. У манастиру није било никога, осим једног калуђера лијепог изгледа. Касније сам сазнао да је то био отац Герасим. Пошто пољубих иконе и упалих свијеће, приђох полици на којој су стајале књиге и затражих од оца Герасима да ми да прве четири које стоје у реду.

Поред ових књига, узех још двије по свом избору. Купих и ''Православни мисиопнар'' и ''Светосавско звонце'', на коме је био лик Пресвете Богородице са Исусом Христом. При поласку, калуђер ме најучтивије упита, одакле сам? Из страха да не откријем мој доживљај, одговорих му осорљиво, од чега ме је и данас срамота; '' Шта вас се тиче, одакле сам''! , окренух се и изиђох из цркве.

Књиге које сам купио по савјету мог Анђела – водитеља биле су;
1. Православни молитвеник
2. Живот Господа Исуса Христа
3. Апологестика читанка – разговор о вјери
4. Мали каноник – акатист Пресветој Богородици – канон Анђелу чувару – канон покајни.

По повратку у Бању, одмах сам прегледао купљене књиге, а Молитвеник и Мали каноник прочитах до краја, још исте вечери. Сутрадан, на велики празник – Петровдан, отишао сам на моју прву молитву у манастир Жичу. Усрдно сам пратио све свештене радње свете Литургије, а пјевање монахиња пробуди у мени сјећање на умилно појање анђела по небеским храмовима. Душа ми бјеше пуна најслађе духовне радости. Захваљивах Господу што унесе промјене у мој грешни живот. Захваљивах Милостивом што се смилова мени грешноме.

Захваљивах, а на моменте пред очима ми избијаше мој протекли живот, мутан, грешан и стравично празан. Нигдје не бјеше свјетлости, нигдје утјешног тренутка. Сјећање на такав свој живот изазва у мени дубоку жалост. Не издржах када у цркви забруја свечано и величанствено '' Иже херувими'', које најави најузвишеније часове свете Литургије. У мени као да нешто пуче, као да се нешто одвали у грудима. Стегох срцем али очи као последња брана не издржаше. Провалише сузе, и ја осјетих као да анђео купа моју укаљану душу.

Теку сузе на моје живе ране, а душа пјева: Слава Теби Господе, Слава Теби! Из цркве изиђох смирен, лак и духовно задовољан. Њихова равнотежа у мени бјеше успостављена. Даљи мој боравак у Бањи био је усмјерен у правцу мог духовног преображаја. Моје навике према шетњи, кафанској музици и другим рђавим склоностима, остадоше напуштене на улици, да узалудно чекају на мој повратак. Вријеме које ми је преостало од одмора проведох у молитви, читању књига и размишљању о свим збивањима које доживјех.

По повратку кући, престадох да гледам у шољу, да причам непријатне шале и да водим друге празне разговоре. Са људима сам и даље био ведар и насмијан, али сам самоћу више волио од сваког дружења. Пред очима ми је стално била слика мога доживљаја. Из главе ми не избијаху ријечи Светог апостола Петра, да преостали дио мог живота искористим за своје спасење. Пазио сам да никоме не испричам о мојим догађајима, док не прођу три мјесеца. Ноћу нисам имао сна. Устајао сам, читао молитве и плакао. И у посту сам био ревносан.

Уочи сваке сриједе и петка, говорио сам својој супрузи да ми спрема посно јело за наредни дан а да она и син могу да једу што се њима прохтије. Чудновато је било да ме моја супруга ниједном не упита, зашто постим читаво вријеме од како сам дошао из Бање. Први пут је то питање поставила на два дана прије истека три мјесеца, колико сам морао да ћутим о својој визији. За вријеме ручка, супруга ме упиа; '' Шта је то с тобом? Има три мјесеца како си постао други човјек. Не могу да те препознам.Осамнаест година има како сам се удала за тебе, а да у том времену ниси постио ни један једини дан, а да не говорим о сриједи и петку сваке недјеље.

Више не гледаш у шољу. Нема више оне твоје ведре шале. Престао си да окупљаш жене из комшилука, да би им нешто забавно испричао. Шта је то да ми не да, да те питам, већ ти спремам стално посебно''? Ето сила Божија није дала мојој супрузи да ме пита док не прође три мјесеца. Одговорих јој да се стрпи до прекосутра, а тада ћу да јој све испричам.

После два дана искупише се; моја супруга, њена сестра, и мој син да чују моју причу. Испричао сам им све по реду. Крститли су се и чудили. Све су ми повјеровали. Не питајући их за мишљење, рекохј им: '' Од данас да престанете са псовком. Савјетујем вам, да се Богу молите и да одлазите у цркву. Саопштавам вам, да ћемо од данас нашу славу Свету Петку Параскеву редовно да славимо. Такође вам савјетујем и молим да постите и да се причешћујете, а мени да не приговарате што ћу да постим сриједу и петак и све друге постове, нити да ме ометате када се моли Господу у кући''!

Моја супруга и син обећаше да ће престати са псовкама, да ће вјеровати у Бога, да ће се крстити прије и послије јела, пред спавање и да ће славити Крсну славу. Нису пристали да посте све постове, да иду по црквама и да врше молитве изјутра и увече. Супруга рече да ће се причешћивати једанпут годишње и да ће обадвоје, она и син, да посте на Велики Петак, Крстводан и Усјековање Светог Јована Крститеља. Нисам покушао да их приморавам на већу ревност за спасење њихових душа, ако то они добровољно не желе.

Послије неколико дана отпутовао сам у манастир Жичу да се исповидим и да се причестим. Пред полазак сам дуго размишљао у коју цркву да одем? Превагнуло је мишљење да је најбоље да идем тамо гдје ми се тај догађај и догодио. Када сам стигао у манастир, замолих једну калуђерицу да ме пријави код владике Василија, јер желим да се исповидим и да се причестим, а осјећам потребу да то учиним пред њим. Укратко јој испричах шта сам доживио и да зато молим епископа да ме прими. Послије краћег чекања, добих дозволу да уђем код епископа.

Када сам ушао дочекао ме стојећи. Поклоних се и рекох: '' Помаже Бог''!, а он ми одговори; '' Бог ти помогао синко''! Затим цјеливах крст у његовој руци, пољубих га у руку и рекох, '' Преосвећени, благословите''. '' Бог те благословио, синко''!, одговори ми епископ. Примјетио је да сам био узнемирен, па ми благим гласом рече да сједнем. Питао је, одакле сам родом? Одговорих му да сам рођен у Закути, а да од раније живим у Крагујевцу. На овај мој одговор, он се љубазно осмјехну и рече ми;

''Рођен си у мојој епархији''. У даљем разговору, епископ се интересовао да ли имам породицу, гдје радим, а на крају овог нашег упознавања замоли ме да му стрпљиво и без узбуђења испричам све о мом доживљају. Испричао сам све од почетрка до краја како је било. Док сам говорио, пажљиво ме је гледао и слушао. Повремено се крстио, чудио и благодарио Богу на Његовој милости и дару, говорећи: '' Господе помилуј!, Господе помилуј''! , и '' Господе, велика је сила, моћ и милост Твоја''!

Када је све саслушао, рекао ми је да је моја душа, по свему судећи, била изван тијела, да сам ја, док је све то трајало, био прермро. '' А сада да те упитам, да ли си духовно спреман за исповјест'' ? рече ми владика. Пошто потврдно одговорих, рече ми да цјеливам крст и икону и да клекнем. Затим владика узе епитрахиљ, прекри моју главу и рече: '' Душане, синко, сада исповједи све твоје гријехе. Немој ништа да затајиш. Ја ћу те саслушати, очитаћу ти опроштајну молитву , па ћеш примити свето Причешће – Тијело и Крв Христову и Господ ће ти гријехе опростити.

Реци слободно, све што си сагрешио дијелом, ријечју, мишљу, кроз цио твој живот до овог часа. Немој се плашити да ћу некоме причати о твојим гресима. То ће само Господ да зна и ја, који те исповједам. Ми, који исповједамо, дужни смо тајну да чувамо''!
Ове ријечи ме потпуно ослободише, и ја поступно испричах све о својим гријесима. У току исповјести почех да плачем, да јецам, молећи Господада ми опрости и Мајку Божију, јер сам и Њу псовао као и Господа.

Пошто испричах све што сам знао о мојим гријесима, владика Василије је дуго читао молитву над мојом главом и више пута ме питао да ли се кајем за све гријехе које сам починио. Кроз плач сам му одгововарао да се кајем из дубине срца и душе и да обећавам да ћу се убудуће чувати од сваког гријеха. Када је молитву завршио, скинуо је са моје главе епитрахиљ, а ја сам опет пољубио крст и икону. Одмах затим, владика ме миомириса и поче да чита молитву пре светог Причешћа.

Када сам примио свето Причешће, осјетио сам неописиву милину и олакшање. Стање које се доживи после праве, искрене исповјести, немогуће је описати. Радост, срећа задовољство, лакоћа, обузимају и наслађују душу. Човјек се осјећа као да је поново рођен. Када сам владици повјерио како се сада осјећам, рекао ми је: '' Душане, синко, то је знак да ти је Господ опростио све гријехе, које си до сада учинио, а од данас више не гријеши. Што си видио и чуо велико је и вјерујем да од сада ништа више неће повући твој ум да погрешиш и благо теби''!

На крају, добих од владике много поучних савјета. Рече ми да чешће помишљам на смрт, јер ко на то мисли мање ће да гријеши и да се не плашим краткоће свог земаљског живота, о којој су ми говорили Свети апостол Петар и арханђел Гаврило, јер они су мислили на овај живот, који је кратак према вјечности, а да ја могу живјети и сто година и да се молим Богу, као да ћу сутра умријети.

Пресрећан сам што ме је милост Божија вратила на пут вјере и што могу из свег срца и душе да благодарим Господу на свим наградама, опоменама и казнама, које ми упућује по Његовом Светом Промислу.

Молим Господа да сви који се буду упознали са овом ИСТИНОМ о моме духовном обновљењу повјерују у њу и да и њима, као што је и мени помогла, открије прави пут за спасење душа.

Благодат вам и мир од Господа нашега Исуса Христа! Амин!

Наставља се...

Наставак...
…Ето, драга браћо и сестре, размислимо још једном добро о свему овоме записаном од стране Божијег угодника Душана Јовановића, као ријетко ''виђеног'' догађаја у безсвјесном стању људске клиничке премрлости. Пратећи при томе и у својој душевној свијести, онај њезин сумњичави простор арогантно испољене невјерице, колико се још невјешто одупире пред ОПОМИЊУЋИМ ударом ове надахнуте Божије истине. Према чијој се исповјести треба свако од нас, још данас, својим духовним вођством у вјери одредити, ако жели бити Његов ИЗАБРАНИ слуга у свом нескривеном апостолском понашању. Или ће се пак на другој страни и даље према томе односити, као кроз неку врсту кукавичије тајне у својој општој духовној неодлучности.

Само знајте, да не постоји засигурно ниједан истински Божији слуга који би се тек тако олако осмјелио да на овакав духован начин лажно о Њему свједочи и пише, а да се при томе позивајући признањем Имена Његовог (Мат. 10,32), сутра без бојазни усуђује изаћи пред Лице Његове правде. Не постоји такав уман човјек који би то учинио, док онај лажни, сатански ово свакако и не потврђује са Његовим Право-славним духом црквеног евангелизма, сматрајући то најобичнијом паганштином.

А нити то може неко други учинити у нечије име а да се при томе не открију његове скривене намјере, као што то неко може да помисли у случају православне цркве да то можда сама од себе не ради кроз своју пропаганду. Која би се по томе осмјелила да, рецимо у измишљено Душаново име, овако нешто износи у јавности без претходне провјере тог казивања његовим аутентичним идентитетом. Тако нешто ова Црква и не помишља а камоли да чини. Приповједање ове Божије истине се, да подсјетим, већ у 9 вијеку прихватило у Цркви, као предање апостолским свједочењем Светог Григорија у Житију о Василији Новом, кроз његово Свето виђење страшног Суда Божијег.

Што представља свакако важан успоредбени основ у предању ове истине Божије којим се Спаситељева Црква руководећи изван Еванђеља служи сагледавајући тиме и сва друга слична Божија упозорења. Ево за крај и један одломак из тог Житија, који на најбољи могући начин оповргава свачије црне слутње у вези ове табу теме, пошто је, у недостатку Душанове светости пред Господом, изостала таква свједочбена дореченост . (ради оних који нису иамли прилике да то прочитају);

- О вјечном животу ПРАВЕДНИКА –

...Уз све што сам видио и рекао за праведнике, видјех да у вјечном животу нема промјена времена, ни годишњих доба, нема промјене дана и ноћи, увјек траје дан. У њему нема ни болести, ни глади ни жеђи, нити рада и обраде земље, нема ни гњева, ни љутње ни било какве злобе, све је отишло заједно са ђаволом у вјечне муке из којих ђаво не може дјеловати на праведнике.

То је живот у потпуном миру, радости и весељу. Праведници се наслађују у љепоти новостворене природе и у њој вјечним благом које им никада недостаје. Увјек имају у изобиљу све што им је потребно за њихов живот, у коме нема ни женидбе ни удаје, сви живе као анђели небески. У свему што сам казао, Господ ми је отворио видик и дао ми моћ да то све видим, схватим, разумијем, упамтим и пренесем на друге преко Анђела мог водића.

- Господ говори са Григоријем –

По том Господ нас позва и ја са Анђелом мојим путовођом дођосмо к Њему при чему Му се дубоко поклонисмо. Тада ми Господ са тихим Божанским гласом рече: '' Сад Григорије, по молитви мог угодника Василија на земљи, показано ти је све што си ме преко њега молио да знаш. Не закопавај у земљу духовни бисер који сам ти дао, да ти душа зато не погине, него се постарај за што си видио и чуо, да то предаш другима, ради твоје и њихове душевне користи, да се спасете и имате живот вјечни. То стално имајте у вашем земаљском животу, чувајући ваше душе од ђавола и сваког зла.

Они који не живе по мом Еванђељу, у свему што је у њему написано, биће мрски мени и Оцу моме и назваће се проклетим синовима. И они који се труде у посту, молитви и у чињењу добрих дјела, мимо мог Еванђеља, они су лопови и разбојници јер величају себе мимо мене и не улазе у моје стадо кроз мене, него ускачу у мој тор са стране.

Многи ће вјеровати у твој доживљај ове ноћи, поштовати то и чувати своју душу од зла, плашећи се Страшног Суда и паклених мука које си видио. Они који не буду марили за то што им говориш, него наставе да живе у својим гријесима и страсним задовољствима, ти нећеш за то имати кривицу, а они ће својим дјелима себе осудити на вјечне муке.

- Григорије говори Господу и Господ му на то одговара –

Господе и Владико наших душа, како ја могу то преносити на друге, овако грешан и недостојан тога, са окаљаним срцем и помраченим умом. Помилуиј ме Господе, опрости ми гријехе, очисти срце моје, просвјети ум мој и даруј ми херувимска уста да то могу преносити на друге, на шта ми Господ рече: Учинићу ти што тражиш и да ћу ти благодат која ће се уселити у тебе, пробудићу ти жељу и љубав и моћ да то можеш другима говорити и написати и предати Цркви, на корист свима којима то буде проповједала.

Знај Григорије, да ће се при том, многи везани за пролазне и ништавне земаљске вриједности, не поштујући Бога, теби за то ругати, потсмјевати и омаловажавати. То ће чинити пред тобом и пред другима. Говориће, зар је теби Бог открио оно што нико од светих не видје и не написа. Зар си ти бољи од Петра, Павла, Мојсија и Данила.

Ти ништа не мари за то, они ће за то дати свој одговор пред Богом и за све друго што чине у своме животу, а ти предај то Цркви, и говори мојим вјерујућим да знају и да се према томе у своме животу управљају. Ја сам милостив према свима који се искрено кају и обраћају к мени и траже опроштај за своје гријехе, јер послије смрти тијела нема користи од суза, молења и покајања, а на Суду сам строг за лијене, немарне за своје спасење и непокајане грешнике.

По том, на крају ми Господ рече; Знај, да све што си ноћас у сну видио и доживио, да ће се то у стварности догодити, на завршетку садашњег земаљског свијета и његовог вијека. То ми рече Господ и дође крај мог сновиђења, при чему Свети Анђел мој путовођа, нестаде и ја се из сна пробудих...!!!

...........................................................................................................................................................

...Све ово изречено, драга браћо и сестре, пролази кроз уста одговорности и овог каменитог Божијег слуге, који је неминовно дужан пред Господом да се тога најсавјесније придржава, испољавајући ту моралну обавезу и у самом чину преузимања овог Душановог казивања као од истине Божије. За шта се морао потрудити да проналази додатне ваљане разлоге у прилог таквој понуђеној духовној интерпретацији. Тако је Промислом Господа Исуса Христоса, заиста и пронашао увјерење у ту ИСТИНУ, када му је пред очима представљено живо свједочење таквог истог доживљаја од једне до тада њему непознате старије жене Г.Л. из Бијељине.

Чију сам богоугодну наклоњеност према Вама Господе, дужан овде да СПОМЕНЕМ, јер само Ви знате, по њезиној причи коју ми је тада испричала у ауту стопирајући ме од Угљевика до Бијељине, како је и када све то готово исто доживјела у својој 48 години живота, као и Душан. Њезина писана ПОСВЕТА на корицама ове Душанове књиге, коју ми ју је после тога предала на читање, говори у прилог томе. Посвећујући је своме сину Милану, који тренутно живи у Новом Саду, поводом тог истог доживљаја који се и њој десио, како ту наводи, а коју је овај као безбожни син атеиста, одбио да прими и чита. Чијим се и писаним доказом тако непобитно потврђује да је све то заиста и доживјела, јер оно што мајка осјећајући мисли према свом рођеном дјетету, се никако не може посматрати као покушај таквог измишљања догађаја.

Зато, ако ишта у свему томе заслужује, Господе, да ту мученицу овде споменем, онда је то свакако њезин поучан примјер покајања и духовног преображења и у мајчинској љубави према свом изгубљеном сину у спасењу душе његове изгубљене. На чији се терет ставља и сва њезина патња, када то овај није успио да препозна ни кроз њезину тјелесну клиничку премрлост коју је тим поводом доживјела, а камоли кроз писани садржај Душановог и њезиног у сузама доживљеног духовног виђења при томе. Зато овај мали поучни прилог сестре ( Г )......., при овом Душановом казивању, може бити само од Вашег одобрења Господе, као и овај од Светог ( Г )аврила, јер ко сам ја Господе да о свему томе пресуђујем.

А за све такве отпале синове и кћери Писмо каже (1 Кор. 15,34-36); ''... Отрјезните се као што треба, и не грјешите; јер неки не познају Бога; на срамоту вама кажем. Али рећи ће неко; Како ће устати мртви? И у каквом ће тијелу доћи? Безумниче, оно што ти сијеш неће оживјети ако не умре...''. Као што се то догађа и код сваког посијаног пшеничног или неког другог зрна које тек кад умре у земљи даје нови плод. Тако је и са тијелом, сије се као земаљско смртно и распадљиво човјечије тијело, да устане небеско и вјечним животом нераспадљиво човјечије тијело. С тога је ова Божија поука свима њима једини прави одговор у спознаји ове истине о Царству небеском.

Зато, Господе, ко ће вјеровати овим Душановим ријечима, а ко овим каменитим ...!? ;

...''Дух је Господњи на мени; зато ме Господ помаза да ЈАВЉАМ добре гласове кроткима; посла ме да исцјелим рањене у срцу; да ОГЛАСИМ заробљенима слободу и сужњима да ће им се отворити тамница; да огласим ГОДИНУ милости (каменитог ''Откривења 2,17'' ) Господње и ДАН (Судњи) освете Бога нашега, да утјешим све жалосне...'' (Иса. 61,1-2),...

...осим она жедна уста која осјећају потребу да се напију Вашом молитвом о ЧАШИ !? (Мат. 26,42).

Амин!

Бијели камен... ''Духу Свети'', који си са нама, о Свјетлости Божија, ЉУБАВИ наша НАЈМИЛИЈА, како лијепо својим ријечима обасјаваш и ЗЛЕ и ДОБРЕ у савршенству Свом небеском, а да то ови први не примјећују да то чиниш све због ових друих. Тражите Га зато ви први, ради свог спасења, док још времена има, остављеног свима нама ради ових других!

Драги пријатељи, браћо и сестре, синови и кћери Господњи!

Свемилостива Стијено Сионска, питам се, колико ли ће сутра бити оних који ће Вас овде моћи као таквог Каменитог препознати? Има ли довољно таквог апостолског народног пјеска који ће моћи да заједно са оним Зор. сином С. из ове (Се)рб-ер(нар)ске равнице, прихвати и сазида Ваше Ново Каменито Успење? А колико их тек препознаје ону Жену која Вас као такву Камениту клицу Небески роди. Ко ће Њу нахранити у овој ратом разрушеној БОСНАИХ пустињи? И да ли је способан тај изабрани народ Господе, као онај по Писму (Соф. 3,12) ''...невољни и сиромашни народ који се узда у Име Твоје...'', међу који та Жена од аждаје побјеже, да у Светом граду после свега тога испуни и проведе до краја Вашу Свету вољу која се од њега тражи?.

Не они садашњи који у Твом старом одметничком и оскврњеном, насилничком граду Јерусалиму, као модерни стомилијардити $ ''сиромаси'' (Соф. 3,1-2), очекују и даље свог МЕСИЈУ. Чији су му кнезови у њему лавови који ричу, и судије вуци вечерњи, који не глођу кости до јутра. Него ови у Твом Новом Бијело-каменитог граду из (Се)рб-ер(нар)ске равнице, у коме ''камен виче и дрво свједочи'', (Авак. 2,11). Који заокићени од 21.12.2001 године Женином свадбеном вјенчаницом слушају Ваш глас, примају његов наук и уздају се у њега. Редовно приступајући сваком Мјесечевом младином Вашем Новом Каменито-дрвеном Имену, о коме и годови јасеновог дрвета свједоче. Као о оној Мјесечевој Глави рођеној од Жене Богородице која у том граду тек данас Каменито поста ''ГЛАВА ОД УГЛА'' под ногама њезиним. (Откр. 12,1-6).

Ради свих тих питања која се евентуално налазе у нечијој духовној недоумици, дужан сам да укратко дам и томе најсажетији одговор. Пошто већ од раније примјећујем Господе, да ми неки моји сународници узимају све то за прелест, јер многи у то не вјерују што видјех поводом Вашег Каменитог рођења на Бијелом камену. Наиме, одговор на то централно питање овог Свједочанства, који се из оправданих разлога оваквог ''пророчанског живог'' преношења Објаве није могао одмах на почетку разазнати, гласи;

Божијим Промислом силе Светога Духа, у два наврата је овом његовом слуги на Бијелом кућном зиду предаван одређен садржај Божанственог карактера. Први пут ''уживо'' у сновиђењу (као по Откр. 1,14) а други пут нерукотворено иконописано (по Откр. 2,17). Тај садржај се укратко по тумачењу Светог Писма може описати, као небески Божији додир са нашом стварношћу у циљу преношења пророчанске поруке Његовом Новом Обећаном народу Светаца Вишњег о званичној Каменитој предаји Царства Божијег. Конкретно, преко Српског народа, као Новог Каменитог Апостолског народа који треба да испуни ширење те истине у Његовој Саборној Апостолској Цркви као тог Обећаног народа, па потом и по другим црквама и народима у свијету.

Чиме се уједно предаје ПОТВРДА и свим другим хришћанским цркавама свијету на познање, да је дошло до испуњења пророчанства о Каменитој предаји Царства Божијег, Његовим Новим Именом на Бијелом камену, Источној ПРАВОСЛАВНОЈ Цркви, (Откр. 2,17 ; 12, 1-6). Као оном Новом Обећаном виноградарском народу по Писму (Мат. 21,43), чија Црква тако и убудуће, као она ПРАВО-ВЈЕРНА између свих осталих, извршавајући Његове Светописане Еванђеоске заповјести онако како их је Он преко Апостола и Светих отаца за собом у времену оставио, може једино ИСТИНСКИ да свједочи свим народима до скорог Другог доласка. Имајући за то као потврду ово Каменито Свједочанство Исуса Христа (Откр. 12,17) Његовим Новим Божијим Именом ''Глава од угла'' на свом Црквеном зиду.

Ето тако би некако могла да се сажме и та ГЛАВНА порука овог Спаситељевог Свједочанства. Међутим то није све. Да би и тај преостали дио сазнали мораћете се потрудити да га потражите током цијелог његовог садржаја. Јер постоје и друге нерукотворено Иконо-Писане Камените поруке на том Бијелом камену које итекако имају велики значај по тумачењу Писма а претежно по садржају Јов. Откривења. Међу њима је свакако и запажена улога тог каменитог слуге по Откр. 2,17, ; 11,3-4, ; Зах. 4,3-10 и његовог за то каменито одабраног Српског Апостолског народа по Писму ( Агеј 1, 12-14), као оних позваних Апостолских свједока који требају заједно, као представници Обећаног народа, да на небо узнесеу ово Спаситељево Ново, односно сада већ 2000 година, Апостолом Петром потврђено старо Божије Име, ''Глава од угла''. (Ап. Дјела 4,11).

Јер не рече Господ да ће сви народи изнијети његово Ново Име, него само један слуга, (Откр. 2,17 ; Агеј 2,23 ; Зах. 4,7) и једна Црква као онај један Обећани народ (Агеј 2,4). Онако исто како се Бог понио у старо доба, када се обратио свим људима па тиме и свим народима на земљи само преко ЈЕДНОГ изабраног јеврејског народа, занемаривши при томе да буду и остали у истом положају као и њихова изабрана јеврејска браћа и сестре по Адаму и Еви. Желећи само преко једног народа да објави свим другим о свом Божијем постојању и односу према људима у стварању свијета. Јер стоји по Писму, Књ. Проп. 1,9...'' Што је било ТО ће бити, што се чинило ТО ће се чинити...''.

С тога, све оне хришћанске цркве, које убудуће очекују да се изузму од тога, кршећи то правило својим упорним настојањем да њихово у вјери ничим не потврђено '' догматско исповједање Еванђеља Новим Именом Божијим'', не буде у тој Једној заједничкој Каменито потврђеној Цркви, биће саме својом одлуком сврстане међу оне хришћане који узалуд дозивају Његово Име Божије. Тј. као и сви они блудници, пијанци и распикуће забављени овоземаљским начином живота, који се неодазваше да учествују у ИЗГРАДЊИ Обећане Камените барке ради прелазка до Његовог Новог Царства Божијег.

Изузев уколико се оне христољубиво стражарски не потруде па да, док још има времена, то и ПРЕПОЗНАЈУ као ИСТИНУ, која у рукама оног за то Њиме одређеног Бјелокаменитог побједника, већ дуже вријеме високо изнад (Се)рб-ер(нар)ског неба свима јасно то и показује. Као доказе, ако то желе, и њиховог уједно будућег власништва.

Јер тиме они као хришћани, ако не ПРИЗНАЈУ ту КАМЕНИТУ ИСТИНУ у рукама тог једног по Писму одабраног побједника, пошто им у супротном прећутно остаје да тврде како у оваквим подјељеним околностима СВИ непомирљиви хришћански ставови могу бити у исто вријеме и као оно ЈЕДНО у име свих, потврђују да стоје у оној сатанској обмани. Поричући да се то пуноважно право мора уступити само оној ЈЕДНОЈ ПРАВО-ВЈЕРНОЈ Његовој Цркви, која посједује то непобитно право Спаситељевим Новим Именом на Бијелом камену. И која само тако у цијелом хришћанству може бити ПОТВРДА свим другим, како се то уједно и у православном свијету треба да разријеши.

Значи пуким виђењем нерукотворено писаног печата на Бијелом камену као доказа који представља Његово Ново Каменито Име (Откр. 2,17), употпуњен Светописаним садржајем који сликовото обиљежава такво Његово Ново водо-небеско Каменито рођење од Жене Богородице Марије, (Отк. 12.1-6). Тог слугу који тако докаже на Бијелом камену је једино могуће на тај начин признати на оном првом побједничком мјесту, значи као пророка свједока, (Откр. 11,3) који то од Спаситеља прими и открива црквама нерукотворено писаним доказима као Његово Ново и уједно по Писму (Ап. Дјела 4,11) познато старо Божије Име.

С тим, што он као прималац, мора бити још потврђен и као Спаситељев свједок по Његовом Изданку и Роду, потписом Његове (С)јајне (З)вијезде (Д)анице, (СЗД). Чиме се на крају званично потврђује таквим слугиним и Спаситељевим идентичним матичним потписом, да је он заиста Његов свједок. А тиме и слугин народ који на тај начин постаје онај Прво-Апостолски народ међу свим својим равноправним православним помјесним црквама, које даље заједно, као онај Обећани народ, учествују у ширењу такве истине, знајући да се Господ цјелој Цркви обраћа преко Својих ''малих'' народних уста.

Супротно овоме, свачије нездраво себично настојање, вјероватно потиче зато што данас многе такве изопштене самозване цркве прећутно тако исто чине и унутар свог народног стада. Дозвољавајући да им њихов вјерски одбачен сународник данас служи у народу само када им, фигуративно речено, треба да води коња, јер не могу по њима сви бити ''бегови'', ко ће у том случају бити коњушар, а сутра у Новом Светом граду им као такав није потребан. Као и зато што им је својим држављанством у народу данас потребан да за њега ратује а сутра горе већ не-вјером није. Итд. итд.

Лицемјерство, нема шта, поука за све. При чему заборављају да лична вјера никог не задржава да се чине добра дјела другима. Сјетимо се Господњих питања на Суду када такве буде питао шта учинише да се спасу ти људи. Јер што њима учинисте то и Мени, рећи ће таквима тада. Зато, ушавши у ову Његову Саборну Црквену СТИЈЕНУ (Иса. 2,10) од које треба да се подигне и Његова Нова КАМЕНИТА барка, значи учинити заједнички просвјетитељско христољубиви напор да не остане ни један ван ње а да се не спаси. (Рим. 15,1-3). При чему се и сваки покушај нечијег спасења броји.

Уз све то, поједине цркве некаквим својим црквеним именима ограничише Христову Еванђеоску вјероисповјест међу те зидове, иако се ни са једним колективним именом без личних практичних дјела не задобија Царство. Као што је то и на почетку учињено уласком хришћана по вјери у апостолској светости без икаквог народног или црквеног имена у тај будући обећани народ једне једине Цркве. А све то због тога што се под појам хришћанске одреднице жели ускочити појмом свог народног или црквеног одређења, али не и у случају када је у питању њихово стварно одрицање у задобијању Царства Божијег.

Гдје треба да буде у Цркви онако гдје нема ни јудејца ни јелина, па тако ни ове ни оне цркве, ни овог ни оног њеног имена. Она је тјелесно једна, као Света, Саборна, Апостолска Црква, са Право-славним Еванђеоским учењем, којој је Он ГЛАВА, а ми сви његово једно тијело. Јер смо сви пред Богом исто, само имена људи и заједница остају, као лична и припадајућа појединим народним стадима.

Даље, ако неко и даље сматра да се Царство Божије већ по Христу одмах на почетку Светим Духом Цркви предало, онда то значи да се предало опет оним ИСТИМ Јеврејским СУНАРОДНИЦИМА. Јер га њихови апостоли први том Божијом Благодаћу примише, а не други обећани народ. Значи ли то по томе да су они били уједно и тај други обећани народ унутар истог или не. Одговор би остао свакако ''ДА'' а лицемјерно ''НЕ'', да касније, после Павловог проповједања незнабошцима око 50 године, Еванђеоска истина није преношена апостолским учењем и ван тог народа на друге народе. Бришући од тада свачији појам народне припадности у хришћанству па тако и њихове јеврејске кроз тај Нови Обећани народ. Што указује на следеће;

Негирати да се Царство тада није дало јеврејском народу по Благодати Божијој, значи да се Царство не преноси Светим Духом него да се задобија Еванђеоском вјером и дјелима апостолског подвижништва, како то стоји по Писму. Што ће рећи, преко испуњења закона Ријечи Божијих а не крштеним уласком са прихватањем Свете Благодати. И то је значи једини могући начин којим се одређује чланство у Царству Обећаног народа. С тога, Господњи закон, заснован на заповјестима Новог завјета, је од пресудног значаја. И то је централно питање чијим правилним тумачењем дајемо уједно одговор и на пређашње дилеме о Царству Божијем.

Зато, на основу такве поставке, размотримо и следећу могућност, да се ОБЕЋАНИ НАРОД СВЕТАЦА ВИШЊЕГ, значи морао ПОТВРДИТИ некад касније кроз историју Цркве. Онда се при томе морамо запитати,

Наставак...

...да ли је то досад већ било и који је то свечани тренутак.? Историја говори да је хришћанство као званична вјера и религија после Христа тек потврђена од других народа неколико вјекова касније, до када су је карактерисали само прогон и расколи. Почев од непомирљивог јудејско хришћанског непријатељства са почетка, као и после безповратног насилног протјеривања Јевреја из Палестине по њиховом трећем устанку 132-134 године, када је Хадријан приступио насилној романизацији и хеленизацији Јудеје.

При чему су хришћанске струје предвођене Гностичарима, Марционистима, Монтанистима и Јустинијанцима као Еванђеоским састављачима, у наредна 3 вијека били прогањани до истребљења као хришћанска вјера. Све до времена првог Васељенског сабора када је цар Константин прво 324 године ''Миланским едиктом'' обновио ''Галери Едикт'' о вјерској толеранцији а затим и 325 године на Првом Сабору признао хришћанство као државну вјеру умјесто дотадашње паганске.

Након чега су наступила времена гомилања побожне јереси која се интензивно рјешавала током свих оних седам васељенских сабора, када се доносио коначан СИМВОЛ хришћанске вјере. До када није било логично за очекиват да се Спаситељ мјеша и Каменито потврђује унапрјед нешто, знајући његову крајњу дефинисаност, што до краја није било утврђено по вјери. Значи тек касније је то било могуће за очекивати по доношењу званичног Символа вјере као НЕПРОМЈЕНЉИВЕ ДОГМАТСКЕ ИСТИНЕ Његовог Новог Обећаног народа.

Када Се требао у одређеном времену појавити пред једним вјерним слугом по садржају Откр. 2,17 и да у том његовом Ново-изабраном апостолском народу, као у народу Светаца Вишњег из Обећаног народа, преда Своју Камениту потврду на Бијелом камену са Новим Божијим Именом. Како би на тај начин у Цркви Његовој, потврдио ПРЕДАЈУ Царства Божијег (Мат. 21,43) као својим Новим, мада већ тада на десетине вјекова старим, Еванђеоским виноградарима.

Да ли је та могућност тачна, по чему је значи било потребно 9 вијекова Црквене трудноће, од почетка па све до 843 године, по устоличењу догме о иконама када се Црква дефинитивно устројила по догматици, па да се потом након следећих 12 вјекова њезиног сазревања, и у том времену оног оливенитног трудничког прикалемљења новог (српског) апостолског народа, тек у 21 вјеку све то потврди ГОДИНОМ Нове Господње Камените милости.? (Иса. 61,2). !? Што је на свима нама да то духом просудимо.

Такво поменуто историјско навођење, својим досадашњим свједочбеним садржајем доказује и ово Каменито Спаситељево Свједочанство, које путем својих оргиналних нерукотворених аргумената поткрепљује и такво историјско стварно дешавање. По чијем изрицању тако сазнајемо, да се тек тада, значи 21.12.2001 године, она ГЛАВА ОД УГЛА, која је Исус Христос, (Ап. Дјела 4,11) заиста ПРЕДАЛА преко тог једног слуге (Откр. 2,17) Српском Православном народу. Као оном Каменитом Апостолском народу који ту истину треба даље да проповједа, предавши је даље Његовој Саборној Апостолској Источној Цркви, као једином ауторском власнику од Његовог Новог Божијег Имена у Обећаном народу. Што се потврђује по Мат. 21,42-43...''... КАМЕН који одбацише зидари, тај постаде ГЛАВА ОД УГЛА; то би од Господа и дивно је (видјети Га на Бијелом камену) у очима нашим. Зато вам кажем да ће се од вас узети Царство Божије, и даће се народу који доноси плодове његове...'''.
............................................................................................................................................................

Представићу нам, драга браћо и сестре, у наставку, као још један прилог о свему овоме претходно написаном, и неке нове аргументоване доказе ИСТОРИЈСКЕ повезаности између овог наступајућег ПРОРОКОВАНОГ Спаситељевог СВЈЕДОЧАНСТВА и тог НОВОГ Српског Апостолског (БОСНАИХ) виноградарско-каменитог НАРОДА. Који, позван тим Његовим Новим Каменитим Именом, осјећа дужност и потребу да и кроз ове наводе ту истину ПОДИГНЕ високо на НЕБО како то доликује Његовом Каменитом Божанском Створитељству.

Чији се наведени докази не сачинише прстима неке од оних седам досадашњих (а)ждајско-звјерских глава, како би се по тој њезиној потуреној историјској подвали памтило то његово српско порјекло и битисање. Него су ти докази сачињени прстима најновијих (а)рхеолошко-етнолошких ископавања, који недвосмислено из земље другачије потврђују подупирући још чвршће и ову Камениту истину. Чијим сагледавањем уједно можете имате и правичан неоспоран избор података у свом историјском а тиме и у коначном духовном памђењу и одлуци. Ако вас нешто више од тога интересује можете то сазнати из ту поменуте литартуре.


Obrad Maričić, istraživač starine srpskog naroda, tačno izračunao:

SRBI POSTOJE 7.511 GODINA!
Pesnik Obrad Ž. Maričić došao je do velikog otkrića: Srpska civilizacija postoji 7.511 godina! U svojoj knjizi "Antički zov istine" on je pokušao da objasni i kroz stihove ispeva istoriju srpske civilizacije, a pravo proučavanje ostavio je školovanim naučnicima.Teorije o davnom poreklu Srba postojale su i pre njega. Sve je više naučnika koji priznaju da Srbi nisu prošli kroz Vrata naroda sredinom V veka već da su na ovim prostorima daleko duže, među kojima prednjači profesor doktor Jovan Deretić. Istražujući brojne antičke i turske istorijske zapise u svojoj "Istoriji Srba", on je primetio da je drevna država Srbina cara Nina (oko 2.000. godine pre nove ere) bila svetsko carstvo kojem je pripadala polovina savremene Evrope, deo Azije i Afrike - ilirska, dačka i karpatska Srbija.

DREVNI KARANOVIĆI

Istoričar Miloš S. Milojević došao je do saznanja da je svet postojao i pre 5.800 godina, pre drugog potopa. Car Nino Bjelov koga opisuje i Deretić u to vreme je podizao Vavilonsku kulu i bio je ni manje niviše nego Srbin. On je utemeljivač dinastije koja je kasnije 150 godina vladala Egiptom. Najstarije pismo, srbicu, od koje su nastale sve vrste pisama koje se upotrebljavaju u Evropi i na Bliskom istoku - jevrejsko, armensko, arapsko i koptsko, pronašao je Obrad tumarajući između Vinče i Lepenskog vira. Istražujući dalju istoriju i upoređujući neke Turske zapise sa radovima Jovana Deretića, otkrio je da su Karanovići jedna od najslavnijih srpskih dinastija, iz koje su Filip II i Aleksandar III Veliki (Makedonski) koji su živeli u antičko doba. I kod današnjih Srba ostala je široka uspomena na titulu karana. Staro ime grada Kraljeva je Karanovac, upravo po tome što je tu bila prestonica osnivača loze Karanovića Filipa I. I danas ima više mesta po Srbiji koja se zovu Karanovac ili Karanovci, kao i prezimena Karan ili Karanović.
Obrad priča da je za njega sve počelo kada je išao na školsku ekskurziju u Lepenski vir:

"Još tada sam se zainteresovao za arheološka otkrića da bih kasnije u nekoliko navrata sam odlazio tamo i u Vinču i pronalazio predmete koji su mi kasnije pomogli da shvatim suštinu naše civilizacije. Lepenski vir u to vreme još nije bilo potopljen Đerdapskim jezerom i uspeo sam da pronađem i tragove pisma koje je najstarije na svetu. Proučavajući dalje, došao sam do epohalnog otkrića - mi danas živimo u 7.511. godini srpske civilizacije."

Obrad je pomislio da će arheolozi i istoričari ozbiljno shvatiti značaj ovog nalazišta, ali se grdno prevario. Pod pritiskom u svetu vladajuće vatikanske i bečke istorijske škole i pod stalnom ideološkom presijom komunizma istoričari koji bi se drznuli da progovore istinu o postojanju Srba nestajali su bez traga. Tako je iz preventivnih razloga Obrad iz rodnog Zablaća kod Šapca napustio domovinu i otišao u Nemačku u nadi da će se vremenom naći neko ko će objaviti istinu koja je vekovima skrivana od naroda:

"Nešto novo se događa u svetu. Počinje šav da puca po vekovnim lažima naših neprijatelja. Nemci su počeli Lužičke Srbe da zovu Vendima i tako njihovu a time i našu civilizaciju najzad da priznaju. A naši istoričari i dalje su pod nečijim uticajima i ne istražuju istinu i pravo poreklo. Zato sam objavio ovu knjigu. I to u belom svetu. Morao sam da ispišem stihove, jer ne postoji drugi način na koji bih iskazao svoj gnev prema našim kvaziistoričarima", kaže Obrad.


Traganje za korenima Srba (2)

Sloveni - starosedeoci Balkana

Prema istraživanju dr Jovana I. Deretića, Sloveni se nisu doselili na naše poluostrvo već su se, naprotiv, sa ovih područja selili na sve strane sveta

Sloveni na ovim područjima žive od pamtiveka. Balkan, odnosno srednje Podunavlje, njihova je kolevka, centar evropske, pa i svetske civilizacije. Oni se nisu ovamo doselili već je proces tekao obrnuto. Iz ovih krajeva Sloveni su se selili na sve strane sveta, najviše na istok.

Ovo je teorija koju zastupa dr Jovan I. Deretić, osnivač Srpske istorijske škole i jedan od onih istraživača koji pokušavaju da opovrgnu dosadašnju ustaljenu teoriju da su Sloveni na ova područja stigli u 6 odnosno 7 veku posle Hrista.

Jovan Deretić je gotovo tri decenije utrošio dok nije došao do ovih zaključaka. Literaturu na koju se poziva, a koja broji 191 delo, nalazio je u bibliotekama širom sveta i kada je zaokružio celinu, sve je to pretočio u knjigu pod nazivom "Serbi-narod i rasa", sa podnaslovom "Nova vulgata".

- Žrtva smo nordijske škole koja nam je nametnuta, a koju smo, nažalost, prihvatili - kaže dr Deretić. - To je ona teorija da su Sloveni ovamo stigli u ßîî veku. A, evo, da počnemo sa ovim primerom da nije bilo tako. Kada su Rimljani prvi put prešli Jadransko more i krenuli u osvajačke pohode, a bilo je to u drugom veku pre Hrista, naišli su na Ilire, a kasnije i na Tračane, narode koji su naseljavali te oblasti. Iliri su zapravo bili Veneti, Vindi - srpski narod što je Herodot i zapisao, a Rimljani su im dali novi naziv prema vladaru koji se zvao Ilirija, ili ILIJA, i koji je gospodario područjima današnje Hercegovine i dela Crne Gore. Pokoravajući i ostale manje okolne narode, Rimljani su shvatili da ti narodi imaju sve odlike Ilira i da je reč o velikoj skupini istog naroda sa različitim imenima koja živi od Alpa do Crnog mora. Na pomen srpskog imena nailazilo se često, a primera radi, ostalo je zabeleženo da je na ostrvu Rabu postojao grad koji je u vreme rimskih osvajanja imao ime Sarba.

Potvrda o promeni imena

Da su narodi sami menjali svoj naziv ili su to činili drugi, što ide u prilog teoriji dr Deretića, nalazimo potvrdu i u knjizi "Praistorijska arheologija" uvaženog i u svetu priznatog arheologa Branka Gavele. U delu u kojem govori o dolasku Liđana u Italiju, profesor Gavela citira Herodota koji je zapisao: "Pod kraljem Atisom strašna glad je pustošila celu Lidsku zemlju. Kralj podeli narod u dve grupe, te on sa jednom ostane u zemlji, a drugu, predvođenu njegovim sinom Tirenom, potovare u mnogobrojne čamce i otisnu na more. Obišavši mnoge narode stignu u Umbriju i tu podignu gradove u kojima još i sada stanuju. Svoje ime Liđani zamenili su imenom kraljevog sina koji ih je vodio i po kome se zovu Tirenci."

Tračani su bili brojan i žilav narod. Oni koji nisu hteli da se pokore novom gospodaru - Rimskoj imperiji - preselili su se na područja današnje Poljske i Rusije. Drugi koji su ostali, prihvatili su rimsko ustrojstvo, pismenost, ali su zadržali svoje gradove. A da su Tračani zapravo Sloveni, dr Deretić to potkrepljuje sa nekoliko primera.

- Herodot je zapisao da su Tračani jedan od najbrojnijih naroda na svetu i stavlja ih prema brojnosti odmah posle Indusa - veli dr Deretić. - Inače, sam naziv Tračani potiče od grčke reči Račani, ali pošto Grci nisu mogli da izgovaraju to tvrdo "r", onda su uvek svim rečima koje njime počinju dodavali svoju "thetu" (T) i tako je postalo ime Tračani. Latini su taj naziv prihvatili od Grka.

Jovan Deretić podvlači kao bitan detalj da su u srednjem veku u Rusiji živela plemena koja su sebe nazivala Rašanima, ali neretko u zapisima stoji da su za sebe govorili i da su Srbi. U predelu Pirineja u Francuskoj, dodaje još naš sagovornik, pre rimskog osvajanja postojala je pokrajina koja se zvala Serbija. Glavni grad je bio Ruskino. Prema imenu tog grada, taj deo Francuske, odnosno ta pokrajina, danas nosi ime Rusion. Pa kako je onda moguće da tako veliki narod, sa takvim ustrojstvom nestane gotovo preko noći bez ikakvog traga, čak i bez natpisa na jednom jedinom grobu. I kako je moguće da se tako veliki narod, sused Ilira, smesti na onako malom prostoru koji je poznat kao Trakija, površine otprilike polovine današnje Bugarske?

Koreni i u "Bibliji"

I "Biblija" je jedan od izvora koje je dr Deretić koristio da dokaže da se ime Slovena, odnosno Srba, pojavljuje mnogo ranije nego što to zvanična nauka tvrdi.

- Ptolomej Drugi u Egiptu je angažovao 72 prevodioca kako bi sa jevrejskog i aramejskog jezika preveli Stari zavet na jedan tip grčkog jezika koji je bio usvojen kao međunarodni. Događalo se to 277. godine pre Hrista u Aleksandriji. Taj prevod ostao je poznat kao "Prevod 72" i sa njim je "Biblija" bila kompletna, jer je "Novi zavet" bio pisan na grčkom jeziku.

Kako Rimljani nekoliko vekova kasnije nisu mogli da rastumače tu knjigu, angažovali su Sofronija Hijeronimovog, Srbina poznatog kao Sveti Jeronim, da oba zaveta prevede na latinski jezik. Latinima je bilo stalo do preciznog prevoda svake knjige, a Sofronije je važio za vrsnog prevodioca. Sofronije je na prevodu radio od 382. do 385. godine. Kada je posao bio završen, knjigu je dao Sinodu Rimske crkve i oni su je proglasili kao valjan, tačan i siguran prevod i kao vulgata, što znači opšti. Taj prevod koristi se i danas. U svom prevodu, iako za to nije bio angažovan, Sofronije je otišao i korak dalje. Uz već postojeća imena ljudi, naroda i mesta, dao je i objašnjenja ko su, šta su i gde se nalaze.

Tragova Srba ima, prema dr Deretiću, gotovo na svakom koraku. U Maloj Aziji postojao je grad Sard, ostalo je zapisano, ali mesto još nije locirano, u kome su prvi put osnovane škole za matematičare, istoričare, muzičare, astronome. Interesantno je da je baš u tom gradu prvi put predviđeno pomračenje Sunca u istoriji čovečanstva. Svršeni učenici ovih škola odlazili su u velike gradove i držali predavanja. Jedan od njih, Grk, koji se pominje pod imenom Ksantos, otišao je u Atinu i održao predavanje. Atinjani dobar deo njegovog izlaganja nisu razumeli, jer su svi stručni izrazi bili na srpskom jeziku.

Posle dugih israživanja i poređenja nekih materijala, dr Deretić stiže do podatka da su Grci Srbe nazivali Ksantosima. Nalazi i podatak kod Trabona koji objašnjava da se Ksantos, u stvari, zove Sirbin i da je taj Sirbin iz Sarda bio uzor Herodotu. Napisao je i dva dela koja se na grčkom zovu "Lidijaka" i "Magika" od kojih je, nažalost, sačuvano tek nešto u tragovima.

Da li je naseljavanje teklo ovako kako piše u udžbenicima?

Наставља се...

Наставак ...


Srba (3)

Velike seobe Slovena nije bilo!

Tri puta su Srbi iz svoje postojbine na Balkanu stizali do Indije. Imperija Serba Makeridova se prostirala od Atlantskog do Indijskog okeana. Semirama, žena pra Srbina Nina Belova, završila je gradnju Vavilona

Velike seoba Slovena u 6. i 7. veku, kako piše u udžbenicima i kako tvrdi zvanična nauka, izgleda nije ni bilo, jer oni nisu stigli iz Zakarpatja, već su u Podunavlju oduvek živeli. Tu su razvijali svoju veliku zajednicu i odatle, povremeno, odlazili u pohode ili zauvek napuštali te prostore - tvrdi dr Jovan Deretić.

- Ali, seoba sa Balkana velikih i malih, pohoda dužih ili kraćih, oduvek je bilo - nastavlja Deretić. - Jedan od velikih pohoda Slovena iz svoje postojbine Balkana zbio se nešto pre 2000. godine pre Hrista. Veliki junak i vojskovođa tog vremena Nino Belov, koji se u "Svetom pismu" spominje kao Nebrod, predvodio je svoje ratnike na i za današnje pojmove predalekom putu. Cilj mu je bio Indija.

Ispraćeni kao osvajači, krenuli su iz današnjeg Niša, prošli kroz Malu Aziju, Bliski istok i kroz centralnu Aziju oko 2000. godine pre Hrista stigli do cilja - Indije. U starim zapisima je ostalo zabeleženo da je to bio prvi prodor Arijevaca u Indiju. Ime Arijevci dobili su prema imenu boga Ariona, kasnije Oriona, božanstva lovaca, čiji je kult bio razvijen najviše okvirno na prostorima koje danas zauzima Kosmet. Istočni narodi su ih još nazivali i Javanima ili Jovanima, prema božanstvu svetlosti bogu Javu, koga su takođe poštovali.

- Priča oko pohoda Nina Belova zapisana je u "Starom zavetu" - kaže dr Jovan I. Deretić, osnivač Srpske istorijske škole i pobornik teza koje iznosimo. - Imena u ovoj knjizi poređana su kao u rodoslovu: pradeda, deda, otac, sin, unuk... i svako ime je zapravo ime jednog naroda. Na Nina Belova "Sveto pismo" kaže da je bio prvi čovek moćan pred Gospodom, a u narodnom predanju živeo je kao bog Bak. Budući da je bio bog lova, u svetoj knjizi piše i da je on "lovac pred Gospodom".

Tragovi prethodnog pohoda

Prema istraživanjima i saznanjima dr Deretića, Nino Belov je bio ne samo osvajač već i veliki graditelj. Tu ljubav prema graditeljstvu preneo je i na svoju ženu Semiramu, koja je, kako kaže naš sagovornik, opčinjena delimično izgrađenim Vavilonom, naredila da se taj grad dovrši. Kada je prema njenoj zamisli sve bilo gotovo, Vavilon je postao varoš sa neverovatno lepim građevinama u koji se ulazilo preko mosta dugačkog oko 900 metara i širokog toliko da se bez teškoća mimoiđu četvoro zaprežnih kola. U centru grada podignut je hram posvećen bogu Belu. Građevina je imala osam spratova sa opservatorijom na vrhu. Zbog velikih pohoda i nereda u postojbini, carstvo koje je osnovao Nino Belov se raspalo, a kao novi vojskovođa i prvi čovek pojavljuje se Serbo Makeridov. I on želi podvig poput svog prethodnika, ali da ne bi rizikovao, kreće putem koji je već trasirao Nino Belov. Bio je to drugi pohod Arijevaca na istok.

- Makeridov se u "Svetom pismu" pominje kao Asur i neki ga čak smatraju osnivačem Asirskog carstva - veli Deretić. - U narodnom predanju Serbo je izjednačen sa bogom Serbonom, zaštitnikom reda, civilizacije. Najčešće je prikazivan kao div koji davi lava. Grci su ga zvali Herakles, a Rimljani Herkules.

Po povratku iz Azije Makeridov se kraće zadržao na Kritu, odakle odlazi u Egipat, pa dužseverne Afrike stiže do obale Atlantskog okeana. Tu je podigao monumentalne stubove kao znak dokle je stigao na zapad u svojim pohodima. Prelazak u Španiju već predstavlja njegov povratak u domovinu. Kroz Španiju, Francusku i Italiju ide dužJadrana i vraća se na prostore današnje Srbije odakle je i krenuo u pohode. Ovaj vladar bio je najveći osvajač svih vremena, jer se njegovo carstvo, odnosno njegova imperija, prostirala od Atlantskog do Indijskog okeana.

- Treći, takođe, veliki osvajač, koji se kretao putem svojih prethodnika, bio je Aleksandar Veliki, odnosno Aleksandar îîî Karanović - nastavlja naš sagovornik. - Njegov cilj je bio ponovno osvajanje teritorija koje su svojevremeno pokorili Nino Belov i Serbo Makeridov.

Aleksandar Veliki ide utabanom stazom. Na ulazu u Indiju veličanstven doček mu je priredilo jedno malobrojno pleme. Aleksandar doznaje da su oni tu ostali nakon pohoda Nina Belova. Posle višednevne bogate gozbe pripadnici ovog plemena mole Aleksandra da sa njima ode na obližnju planinu Meru gde je svojevremeno njihov vođa Belov, kada su stigli, zasadio bršljan, jednu od biljaka koje je iz domovine poneo sa sobom. Na Meri nalaze sada već malu plantažu ove biljke, a u čast boga Baka, Aleksandar je tu održao veliku svetkovinu.

Aleksandar u Serbiji

Posle druženja sa sunarodnicima, sada žiteljima Indije, Aleksandar nastavlja put i stiže do reke Ind. Između Inda i reke Dželama nailazi na Srbe koji ga dočekuju poklonima. I oni su tu ostali posle pohoda Belova, ali u većem broju. Živeli su u dva grada od kojih se jedan zvao Serbija. Aleksandar odlazi u taj grad, dograđuje ga, ulepšava i daje mu novo ime - Aleksandrija Serbijska.

U povratku iz Indije Aleksandar svraća u Vavilon, jedan od najlepših gradova tog vremena, i proglašava ga svojom prestonicom.

- Otkud Karanović? - ponavlja naše pitanje dr Deretić. - Karan je bila titula koja je dodeljivana visokim dostojanstvenicima i plemićima kod starih Srba. I to obično kada su postavljani za upravnike pokrajina ili gradonačelnike. Karanović vodi poreklo od jednog Karana koji je u gradu Vodeni 814. godine pre Hrista postavljen za gospodara grada. Od tog Karana nastalo je ime dinastije Karanović, na grčkom Karanides. Pomen te titule dugo se održao, pa ga i danas imamo u toponimima kao što su Karanovac, Karanovci, Karanovići. Slično je i sa imenom Nina Belova. Nedaleko od Novog Pazara, iznad Sopoćana, nalazi se planina Ninaja.

Mnogo je još primera spreman da iznese dr Deretić kao potvrda svojoj tezi da su Srbi, odnosno Sloveni, oduvek živeli na ovim područjima, a da su u seobama ili osvajačkim pohodima stizali i do najudaljenijih krajeva tada poznatog sveta.

- Evo pogledajte ovaj šlem i ovu formaciju - pokazuje dr Deretić jednu sliku sa predstavom vojnika. - Jedino su u to vreme Srbi imali vojnu formaciju- falangu, rod kakav nijedna druga vojska nije imala. A ovaj šlem tipičan je za srpska ratnička plemena. To vam je vreme Aleksandra Velikog.

Jovan Deretić nastavlja istraživanja. Traga za novim dokazima, ponire još dublje u prošlost. U tome nije sam. Ima još onih koji misle da ustaljene teorije o poreklu i kulturi naših predaka treba "pretresti". Uostalom, svedoci smo da gotovo dnevno, kada je reč o istoriji i arheologiji, naučnici nailaze na neka nova otkrića, koja automatski postaju nova stranica istorije.
________________________________________


Antrfile:
Susret sa Huritima

Kamena ploča koja se danas nalazi u turskom gradu Bogaz Kej samo je jedan od dokaza, po Deretiću, dokle u prošlost sežu srpski koreni. Na ploči je urezana slika koja predstavlja pomirenje Srba i Hurita u Maloj Aziji, jer je srpska vojska preuzela vlast u gradu Hatuši, prestonici Hatuškog carstva. Sa srpske strane predstavljen je bog Serbon koji stoji na lavu. U pratnji su mu i dva sveštenika koji stoje na dvoglavom belom orlu koga je vrhovni bog slao vladarima kada je hteo nešto važno da im poruči. Događaj se zbio 2.000 godina pre Hrista.

Antrfile:
Tajne su večite

Džon Kolman Darnel i njegova supruga Dabor otkrili su nedavno u krečnjačkoj steni nedaleko od Luksora, kako kažu, verovatno najstariji oblik pisma koje bi moglo da bude veza između hijeroglifa starih Egipćana i pisama korišćenih mnogo kasnije, u hebrejskom i arapskom.

Zapisi potiču sa početka Srednjeg carstva (1900-1800. godina pre Hrista) i podsećaju na pismo upotrebljavano na Sinaju dva ili tri veka kasnije. Slova i grupe reči koje mogu da se dešifruju, izjavili su ovi Amerikanci arheolozi, veoma su bliski akadskom (najstarijem semitskom jeziku) i hebrejskom.

• Još jedna grupa arheologa došla je do novih saznanja. Stručnjaci iz Rusije i Tadžikistana našli su dobro očuvane delove keramičke posude sa natpisom na starogrčkom jeziku i još neke upotrebne predmete koji potiču iz grada Tahti Sangina koji se nalazi na jugu Tadžikistana. Grad je osnovan još pre pohoda Aleksandra Makedonskog na ove krajeve.

Budući da su prilikom iskopavanja arheolozi našli nekoliko objekata izgrađenih u grčkom stilu i u nadi da će protumačiti natpise na keramici, uvereni su da će to biti nova stranica u izučavanju carstva koje je postojalo na teritoriji srednje Azije i posle smrti Aleksandra Makedonskog.



Дочим, пред крај цитирајмо даље Писмо по Данилу, 7,23-27 ...

'' 23. Овако рече: Четврта звер биће четврто царство на земљи, које ће се разликовати од свих царстава, и изјешће сву земљу и погазити и сатрти.
24. И десет рогова јесу десет царева, који ће настати из тог царства, а после њих настаће други, и он ће се разликовати од пређашњих, и покориће три цара.
25. И говориће речи на Вишњег, и потираће свеце Вишњег, и помишљаће да промени времена и законе; и даће му се у руке за време и за времена и за по времена.
26. Потом ће сести суд, и узеће му се власт, те ће се истребити и затрти сасвим.
27. А царство и власт и величанство царско под свим небом даће се НАРОДУ СВЕТАЦА Вишњег; Његово ће царство бити вечно царство, и све ће власти Њему служити и слушати Га.
При чему се примјећује да су по Дан. 17-18...
17. Ове четири велике звери јесу четири цара, који ће настати на земљи.
18. Али ће свеци Вишњег преузети царство, и држаће царство на век и довека.

Јер ће. по Дан. 2, 45...

45. Како си видео где се од горе одвали КАМЕН без руку и САТРЕ гвожђе, бронзу, као, сребро и злато. Бог велики јави цару шта ће бити после; сан је истинит, и тумачење му верно.

Да би на крају по Дан 7,9-10 ...

9. Гледах докле се поставише престоли, и СТАРАЦ седе, на коме беше одело БЕЛО као снег, и коса на глави као чиста вуна, престо Му беше као пламен огњени, точкови Му као огањ разгорео.
10. Река огњена излажаше и течаше испред Њега, хиљада хиљада служаше Му, и десет хиљада по десет хиљада стајаху пред Њим; суд седе, и књиге се отворише.

Амин!

Бијели камен... Ако се у борби са звјерју не видиш у мудрусти својој, окрећи онда њезину на корист своју! ''Јер '' ...Господ зна помисли мудрих да су ништавне''. (1 Кор. 3,18-20). Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа својега, нарицати у јаду душе своје''. (Књ. о Јову 7,11)

Činjenica je da je stara istorija onakva kakvom je prikazuje sadašnja nauka, veoma neprecizna i puna slučajnih ili namjernih grešaka ali i falsifikata.
Pa ipak, priče o Srbima kao o starom i moćnom narodu su kontraproduktivne, jer sada dolazi vrijeme da moćni napokon plate svoju osionost.
Zato je danas u ovo vrijeme bolje biti slab i nejak, jer i Pavle kaže:" kada sam slab, onda sam jak" (jer nisi jak sobom nego Bogom).
Smatram mnogo boljim i duhovno povoljnijim stanjem za Srbe da su prezreni i ocrnjeni, nego da staju u red sa "velikim" evropskim i svjetskim nacijma, na osnovu svog porijekla ili koječega...
Malo toga je u tim istorijskim podacima koje Deretić pominje čime bi se bogoljubiv čovjek ponosio. Npr. oni koji su zidali Kulu Vavilonsku sve su samo ne Bogougodnici. Nemrod silni je osoba koju ja nikad ne bih zvao svojom, pa ma koliko bio u krvnom srodstvu sa mnom. Slično je i sa onima koji su u prethodnom ratu nosili istu uniformu kao i ja, ali su u ime "srpstva" opoganili svoje ruke i duše.
Oni nisu moji niti sam ja njihov.

Velikih i slinih naroda je ovom planetom hodalo mnogo, i što su veći i silniji bili to su se grđe ponašali, pa tako i propadali.
"Slavna" istorija u očima ljudskim, obično je sasvim kontra u očima Onoga čiji je Sud najmjerodavniji.
Srbima bi bolje bilo da se manu priča o tome kako su nekada bili ovo ili ono, i da vide i shvate gdje su i šta su sada i da grade nešto novo i bolje, a ne da se ugledaju na druge, ili na sebe same iz "slavne" prošlosti.

_________________
UIOSDSAHA
http://www.duhovnaizgradnja.net
http://www.duhovnaizgradnja.com

Пријатељу Ара-гор(а)н, Господу се помолимо!.

Зашто си се препао Нове Српске ''учитељице живота'', зар ти баш толико страшно изгледају њезина античка предавања, пошто си се видим, у твом задњем размишљању без пуно устезања, опет исхитрено понио у критичкој констатацији и према њезином проналажењу ''корпус де ликт'' Јулијанског порјекла.

Није ми било за циљ да том историјском лекцијом коментаришемо нека своја критичка гледишта због такве њезине старомодно истрошене грађевине, преобучене данас у своју припадајућу археолошку српску одјећу.

Доста јој било муке и без нас око њезиног ранијег, како си потврдно добро примјетио, лукавог пресвлачења властитог имена од стране ''Ромеовог'' прељубочинитељства, зато не подсјећајмо је ни једним својим неумјесним подпитањем на те њезине прошле ''неславне'' ноћи. Јер мислим да ти ипак посједујеш много вјештије размишљање које можеш сврсисходније употребљават и у том правцу њезиног потпунијег сагледавања, од оног којег си сада површно испољио, но нека ти буде по вољи.

Само знај да је ИСТОРИЈА неодвојиви дио сваке ИСТИНЕ па тако и онда када је ријеч о Богу. При чему и она сама захтјева да се до краја пред Њим исправно тумачећи исповједа, као и свака друга грешница ма каква да је била у животу, а поготову када је у питању иза ње Богом ИЗАБРАНИ Апостолски народ по истом порјеклу, а не обичан крилати соко.

Јер се за такав ''феноменолошки'' духовни појам код сваког саговорника одмах у старту везује на хиљаду којекавих питања, која сама по себи дубоко задиру у корјен интегритета такве МОГУЋЕ духовне интерпретације. Захтјевајући и од самог аутора при томе проналажење оних адекватних одговора, како по свом садашњем и будућем тако и по оном прошлом времену дешавања. На чијем се историјском тлу аргументованих чињеница обје ове друге заснивају по свом правилном избору и поставци у поједином садржају.

Испољити незрелост а поготову незнање у том историјском правцу, означило би поновно прихватање самртничког Ромеовог пољупца као замке у тријумфу тако подметнутој звјерској лицемјерности. А код сваког иоле озбиљнијег слушаоца по оваквој теми, и читаву лепезу проблема и сумњичавости.

Коме би такав залутали приповједач, заостајући духом спознаје у свом ''ново-историјском препознавању'', изгледао као у вјери занесени примитивац, који неспретно нагињући се према шинама овог јавног интернет превоза, не примјећује да га на новоотвореној Нино-Беловој или Сербо-Макеридовој станици, у једном моменту може прегазити и насупрот долазећи њихов аријевски ''најсрамотнији'' ловачки воз.

Зато би се свако нормалан морао ослањат на њезин тачан историјски режим саобраћања, па тако и ти брате, поготово када би рецимо чуо, да не кажем насмијао, ако се већ претходно неби зачудио, да којим случајем ово Каменито дешавање долази, без омаловажавања, из макадамског правца Маорског племена аустралијских домородаца.

Јер по теби, испада, да ПОЗАДИНУ тако испољене реакције не треба тумачити као одговор у твојој новостеченој насмијаности. Ипак, твоје умно трагање је и без тог историјског једра, усмјерено у овом истом духовном стваралачком правцу, чије платно, ако већ ниси до краја спустио, ипак повремено употребљуј како би се њиме лакше орјентисао да видиш из ког правца дува вјетар по овој каменитој ''вјетрометини''.

Поздрав.

Камен

Свемилостиви Спаситељу наш, Каменита Сило Божија, помилуј грешну дјецу своју!

Драга браћо и сестре, посветимо се данашњим ЈУБИЛАРНИМ Божијим 24 даном, мјесеца 9 , када се на земљи ОСНОВА ЦРКВА ГОСПОДИНОВА, (Агеј 2,18 -23), како би и на тај начин свим својим срцем ПРОСЛАВИЛИ нашег Истинитог Бога Оца и Јединог Вишњег Створитеља. Усмјеравајући при томе своју духовну пажњу у наредном ПРОРОЧАНСКОМ тумачењу Светога Писма посебно на први дио његовог казивања, у коме се даје нагласак о основним УЗРОЦИМА СТИЦАЊА нашег ДОДАТНОГ христољубивог УВЈЕРЕЊА Његовом Новом Каменитом мисијом.

О чему смо већ подоста изрекли путем ове јавне ЖЕНИНЕ (Богородичине) КЊИЖНЕ ОБЈАВЕ, (Зах. 5,1-4) УТЕМЕЉИВШИ при томе и своје садашње ''БОСНАИХ'' АПОСТОЛСКО ПОНАШАЊЕ. Као Еванђеоски изабраног (Откр. 2,17) НОВОГ начина нашег КАМЕНИТОГ ВИНОГРАДАРСКОГ ОРГАНИЗОВАЊА чијим се ПОДВИЖНИЧКИМ ДУХОВНИМ опхођењем требамо у Цркви, заједно са њом, и убудуће да ПОСЛУЖУЈЕМО.

Тај назив је, ради појашњења да поновим, настао невезано за име државе БОСНА и Х.. Тачније је проистекао након предаје Спаситељевог Новог Имена Српском народу на Бијелом Камену, и као такве смисаоно симболичке формулације Његовог (Б)ожијег (О)рганизовања (С)рпског (Н)арода (А)постолима (И)суса (Х)ристоса.Чији се изведени иницијали ''Б.О.С.Н.А.И.Х.'', сасвим ''случајно'' поклопише са истим рјечитим називом ове државе.

Као подударним симболизмом (Спаситељевог и нашег Новог држављанства) којим се убудуће требамо КАРАКТЕРИСАТ у Његовом ОБЕЋАНОМ народу Светаца Вишњег, у којем нас Својом Божијом вољом ОДРЕДИ преко овог Зоро(вавељевог) КАМЕНИТОГ ПЕЧАТА (Агеј 1,14 ; 2,23 и Зах. 4,6 ; Откр. 2,17). Како би се заједнички кроз Цркву организовали у ПРИМО-ПРЕДАЈИ Његовог Новог Божијег Имена. Пошто се по Писму тако заповједа, да се испред Његове Цркве Нови каменити апостолски народ препознаје и организује преко ЈЕДНОГ слуге.

Јер је то и раније био случај по Христовом ТЈЕЛЕСНОМ оваплоћењу, гдје су се сви Јеврејски Апостоли били ПОЗИВАЛИ Јовановим ТЈЕЛЕСНО-ВОДЕНИМ КРШТЕЊЕМ. Тако се и сада по Његовом КАМЕНИТОМ ''оваплоћењу'' ПОЗИВАЈУ и Српски Апостоли Зоро(вавељевим) КАМЕНИТО-ПИСАНИМ КРШТЕЊЕМ.

Зато, постојили ли такав слуга који би то смио занемарити, па да Га као ПРВО-звани свједок и КУМ, ОДБИЈЕ Крстити Његовим Новим Божијим Именом по Свом Каменитом рођењу од Жене Богородице Марије. Сигурно не постоји, осим оне продане Јудине душе и њему таквих сличних нових цинизмуса. Пошто се то јасно и по Откривењу 2,17 зна, да ће се некада открити таквоме изабранику Својим Новим Именом на Бијелом камену. Не као да се на њему треба замишљено појавити некада у Царству небеском, гдје камен не свједочи, већ небески анђели и арханђели херувими и серафими и сви свети.

Већ данас, овде на земљи, гдје се Он Лично треба пред њим појавити као иконо-ПИСАНО рођено мушко Чедо од Богородице Марије.(Откр. 12, 1-5), које се потом уздиже на небо. Значи матично рођен као и сваки други човјек што се рађа у неком народу који има своју државу са националним идентитетом, па тако и Он. А не да се замишља као да је рођен на камену без тог просторног одређења у овој или оној вјери или цркви, што се данас нигдје у свијету тако нешто неће наћи.

Јер не постоји нити један народ у свијету, која се назива именом своје вјерско-догматске (Православне или неке друге) црквене орјентације, па да се каже родио се у овој или оној Цркви и као таквом народу. Чиме доказујемо да се Спаситељ требао родити у неком државотворном народу, као у Свом Новом Божијем Народу, (ако оправдано искључимо симболичко тумачење појма НАРОД СВЕТАЦА да представља сав хришћански свијет).

Уздижући се тиме из његове (народне), тј. Своје Ново-родне Камените РАВНИЦЕ, као са оне са које се на земљи отпочиње Његово Ново Каменито уздизање на небо. А не са неба на небо, ако би неко и тако помишљао, и, НЕ живом Својом појавом Главе од угла, већ нерукотворено ПИСАНОМ. Јер како би је као такву ЖИВУ ГЛАВУ, Зор. син С... узнио као Камен мјерачки на небо, осим ИКОНО-ПИСАНУ!

Што је практично изводљиво једино кроз Изабрани народ, али не као да се он сада апостолски окупља као што је то некада Спаситељ чинио на земљи, већ онако како је тај Божији задатак Камените Црквене изградње по Писму одређен. А то је, да се он (народ) Његовим Новим уздигнутим Именом, од сада са НЕБА Каменито ПОЗИВА. Чијим се одзивом, тако цијела Православна Саборна Црква, доводи заједно са нама, у исто духовно каменито понашање. Као примјер таквог Новог васпитно-образовног и духовног нашег култивисања у јавности, узмимо овај појам АПОСТОЛСКОГ начина каменитог организовања, као Еванђеоског одређења којим се морамо убудуће недвојбено сви заједнички усагласити.

Чије духовно значење у нашем срцу, треба да представља потпуно усклађен однос између Светописаног и Светоотачког начина Православног Еванђеоског размишљања, преко чијих се у вјери стечених ПОДВИЖНИЧКИХ околности, тек потом Он може ПРИХВАТИТИ и појавом Свог Новог Имена. А не на начин, којим се у данашње вријеме служе дубине многих назови ''христољубивих'' вјерника, допуштајући свом УНУТРАШЊЕМ духовном ПОСТУПАЊУ, да се приликом извршења Божијих заповјести, тек тако ОЛАКО КОКТЕЛИШЕ са подстицајем извршења многих тјелесних жеља.

Што је недопустиво сваком истинском вјернику према Закону Његовог Светодуховног Божијег устројства и помишљати а камоли их практично мјешати. Такви нека не очекују да ће им се Он сутра свом пунином Божије моћи позитивно одразити, када је у питању предаја ове, мада још до краја не изречене, Његове Нове Камените Почасти. А све ради тих својих, у жељама испуњених, тјелесних уступака које чине на уштрб свог занемареног апостолског подвижништва. Због чега им се Он неће, што би се рекло, ни у сну а камоли у срцу, Својом Главом од угла одазвати.

Зато се к Њему позивају само они ПРАВО-ВЈЕРНО ИСТИНИТИ ПРАВО-СЛАВНИ ИЗАБРАНИЦИ који се свом својом снагом духовне мјерачке ваге супростављају њезином покретном језичку да не прелази на страну својих пренатрпаних тјелесних жеља. Поштујући им право њиховог испољавања искључиво онако како је то Спаситељ одредио свачијем духу по заповјестима Писма. Не дозволивши значи њиховом екстремном ликовању да свој тјелесни аутомобил кад год пожеле безкрупулозно убрзавају оним шкрипавим хазардерским гасом.

Како би сутра пред Њим остали као они нетакнути христољубиви ЧИСТУНЦИ који се услед своје контролисано дозиране тјелесне брзине, не нађоше у оближњој духовној провалији. Што насупрот томе неће бити случај и код оних емотивно жестоких на гасу, који услед своје велике тјелесне брзине, слетише у провалију оставши при томе и трајни инвалиди својим слупаним ''вјерујућим'' духом.

На тај се начин, у срцу, кушамо, као што се у њему и Јеврејски народ у старо-завјетном Израелу тако кушао, тада Његовим ТЈЕЛЕСНИМ рођењем, а сада, то исто и у нашем народу а преко њега и у ново-завјетном васколиком хришћанском Израелу, Спаситељевим КАМЕНИТИМ рођењем. Ако они раније нису били достојни Његовог ''старог'' дјечачког Имена, пазимо да се то исто и у нашим срцима не догоди, недостојношћу према Његовом Новом Каменитом дјечачком Имену.

Чије се поимање, таквом духовном обавезом, не заснива као вјером у празно слово на папиру, већ онако како то данас камен и дрво свједоче својом видљивом појавом на себи. Пошто су ријечи испразне ако их, без одговарајућих практичних дјела, ова додатно собом нечим не прате. Зато се ширење ове КАМЕНИТЕ Спаситељеве ИСТИНЕ треба да спроводи онако како се то у свијету Он једино и може ПРАКТИЧНО препознати. А то је НЕРУКОТВОРЕНО ИКОНО-ПИСАНИМ Каменитим рођењем од Жене, Богородице Марије, ВИДЉИВО насликан на Бијелом угаоном зиду.

Наставља се...

Наставак...

Што не значи да се Спаситељ у нашим срцима не уздиже ''ПОНОВО'' и симболички као жив. Јер се Његова глава појави и ЖИВА у Зоро(вавељевом) сновиђењу, као по Откр. 1,14 , са Својим изузетно фасцинирајућим старачким осјеном које се налазило на оном истом УГАОНОМ мјесту које се данас заједно са Његовим сликовитим лицем подиже престолу свом. Али пошто се ни за једном ЖИВИМ појавом не задржава видљив траг на камену, па тако и по овом нашем простом људском убјеђењу и иза Његове, него само иза оне иконо-ПИСАНЕ материјалне појаве, то Спаситељ и изабра овај други начин да нам се њиме нерукотворено ПИСАНО појави на Бијелом камену.

С тога, овај слуга мора да приповједа и тај свој сан онако вјерно како га је заиста и видио, и никако другачије. (Јер. 23,28. ''..Пророк који сни, нека приповједа сан; а у кога је ријеч моја нека говори ријеч моју истинито...'';). По коме тако сазнајемо да је он осамдесет и четврте године прошлога вијека таквим описом видио Господина у сну, како га Својом Главом без руку ЖИВО ПОСМАТРА на свом КРАЈЕУГАОНО КАМЕНИТОМ мјесту без и једне прозборене ријечи. Да би се тек двадесет година касније, појавом овог Свједочанства 2004 године, а након Његове поновне ИКОНО-ПИСАНЕ појаве око деведесет и четврте године Новим Божијим Именом на Бјелокаменитом зиду, (Откр. 2,17), појавиле и ове прве слугине пророчанске РИЈЕЧИ.

Подстакнуте, као КАМЕН мјерачки у његовим (Зоровавељевим) устима, тим Новим Спаситељевим Именом посредством силе Светога Духа, како би се ПРОРОЧКИМ (Зоровавељевим) језиком из ове (Се)рб-ер(нар)ске равнице узнијело на небо Његово Ново Божије значење.(Зах. 4,6-10). Што и сам Господ потврђује; ''...то је РИЈЕЧ Господинова Зоро(вавељу) ; не силом ни крјепошћу него Духом мојим...''. Значи, Господ је Зор. сину С... осим СНА у осамдесетим годинама, предао и Своје ИКОНО-ПИСАНЕ РИЈЕЧИ у деведесетим годинама.

Које вам сада приповједа, знајући да их је заиста многима тешко, без јаке спознајно-духовне вјере, и у стварности истином поимати. Јер смо стицајем ових физичких околности, у постојећем природном окружењу са свим пратећим људским технолошким чудесима, готово сви осуђени да нас њихова видљива материјална снага скоро до максимума тјелесно заплијени. Измичући тако да нам промакне, као испред носа, и ова Спаситељева каменита осјетљивост без већег духовног значаја.

Без чијег присуства сутра у нама може нестати и она последња одбрамбена Божија нада и помоћ. Међутим рече и ово Писмо, Иса. 55,2...'' ...не трошите новце своје на оно што није храна, и труд свој на оно што не сити...''?, тако се по томе неће, и сви Његови духовно јаки благородни вјерници, тек тако олако тјелесно продати за том материјално богатом, сада већ звјерски заплијњеном, природном људском трпезом.

Нешто слично у таквом поређењу, се може објаснити и један други примјер, гдје кад би сви људи очекивали да по свом суду добију од Њега овај Каменити Божији Благослов а само један не, онда какав би то био поступак великог подвижништва са њихове стране да и њега једног науче истини. Јер, да је у животу то могуће онда не би Јован још раније пророковао, како овај пали и окорели у гријеху род људски треба да види како Бог може, Мат, 3,9 ...''... и од КАМЕЊА овога подигнути дјецу Авраму''. То Јован тада не рече што сав јеврејски народ у вјери познаде Господа Исуса Христоса, а само он не, већ обрнуто. То им каза у њиховој масовној тврдо-вратој невјери а у својој јединој вапијућој посјечено-вратој вјери.

Која се тек послије Спаситељеве и апостолске проповједи, силазком Светога Духа и на њих, даље у народу прошири, као и сада што се треба да догоди. После Господњег ПОДИЗАЊА Духа Зор. сину С...на Бијелом КАМЕНУ, потом и Његовим ПОДИЗАЊЕМ Духа и поглавару свештеничком на Бијељинском ДРВЕТУ, и свом другом народном остатку. (Агеј, 1,14). Како би се ПОТВРДИЛО Писмо по коме Бог оставља старим зидарима њихово отпало ТЈЕЛЕСНО СИОНСКО НАСЛЕДСТВО од оца Аврама, а да својим новим зидарима оставља у КАМЕНИТО ГЛАВОУГАОНО НАСЛЕДСТВО, (које они одбацише), подизање дјеце од оца Аврама. (Мат, 3,9).

Зато браћо, сви они ''Зоро(вавељеви)'' неистомишљеници који ово Каменито Спаситељево Свједочанство и даље НЕГИРАЈУ, мораће се при томе да упитају, да ли је тај догађај по Откр. 2,17 и 12,1-6, који значи они и даље можда очекују, изузев ако га већ нису некада дочекали, за њих сутра обичан ''ДЕДА-МРАЗОВ'' дјечији поклон? Који их се не тиче, као и овај који сада одбацују, добили га они или не, пошто себично тумаче да се он не предаје свима њима, него у имагинарно замишљеној дедамразовој врећи само једном ''дјечијем'' осмјеху, негдје ''тамо далеко'' у некој пустињској равници. Не знајући да је тај поклон уједно и њихов колико и овога.

ПО ЧЕМУ ИСПАДА, ДА ОНИ НИСУ ДУЖНИ ВЕЛИЧАТИ ЊЕГОВО НОВО КАМЕНИТО ОБИЉЕЖЈЕ, ОСИМ АКО ГА, КАО И ТАЈ ''ДЈЕЧАК'', И СВИ ОНИ ДОБИЈУ!?. Или је то нећкање у њима још присутно зато што Га '' живог'' не видјеше на овом Бијелом камену? И колико се сутра у свему томе сматрају лично одговорним пред Њим ако се тјелесно и даље супростављају Јованом пророштву по Мат. 3,9 ? Све су то питања која су сажета у само једном, ЈЕДИНОМ одговору, а који се крије иза овог Свједочанства. Тачније у његовој ИСТИНИ или ЗАБЛУДИ!? Према чему се једном од њих морају и они кад тад приклонити као према свом новогодишњем, од деда-мраза, ''заслуженом'' поклону.

У завршном дјелу овог јављања, можете сазнати још и за нека размишљања која се, на другој страни ове наше ПОБЈЕДНИЧКЕ медаље, односе и на тумачење оног дијела нерукотвореног Каменитог садржаја по коме смо ДУЖНИ да у себи ПРИЗИВАМО сву могућу ДУХОВНУ ОПРЕЗНОСТ и САМОСВЈЕСНОСТ, када је у питању ово задње најзлослутније ЗВЈЕРСКО вријеме. Чијим се, све више нападно отровним сатанским ИСКУШЕЊИМА, можемо једино успјешно СУПРОСТАВИТИ, и њезином, тј. звјерским, СВЕСТРАНИМ САГЛЕДАВАЊЕМ.

Пратећи јој помно трагове крвавих лешинарских зуба куд год по свијету да се обазре, знајући да их свугдје на исти демонски начин жели да показује, као што је то и у нашем случају неко вријеме јавно и ОСВЕТНИЧКИ чинила. Откривајући их иза својих забломбираних уранијумских ракетних навлака, почев од 1994-99 год. од када је свом силом, отпочела јавно и без преседана, претходно обманувши оне цареве земаљске, да са њима ''заједно'' бомбардује искључиво наш Српски народ по Босни, Хрватској и Србији.

Јер је наводно, мало српско царство, одбило да даде свој ултимативни издајнички пристанак њезиној блудничкој жени Вавилонки, као њезином великом раскошном граду што има власт над свим царствима и народима земаљским и који на њезиним (звјерским) леђима сједи. Увредивши је тиме, као Јован кћи Иродијадину (Мат. 14,8), избјегавши да буде још један њезин поклон међу осталим земаљским звјерским слугама на тацни.

А чију је игру у ствари подмукло изнудила да јој послужи као повод да се лицемјерно обрачуна са овом дуго највљиваном Спаситељевом КАМЕНИТОМ ПОЧАСТИ. Коју, њезин врховник Сатана препознаде, и некако у исто вријме преко ње звјерски нападе кад је и Он предаде Српском народу на Бијелом камену. Као и раније што се тако деси по Јованом усјековању, када је та иста Сатанска змија одлучила да се и са Господом Исусом Христом преко те звјери обрачуна.

Можда ће се због свега овога она или неко други бахати насмијати, зато што такво виђење почива у лудости пред њима, заборављајући при томе да се ово Зоро(вавељево) свједочење не казује са њихове стелт (не)видљиве, већ са Његове већ виђене камените стране.

Отуда се наше апостолско продуховљавање спознајне мисли, да и то још нагласим, треба свом својом чврстином Православног вјероисповједања и ЈАВНО пред њом ИСТИЦАТИ. Да зна како је од сада овим Његовим Каменитим СЕДМООКИМ погледом, са неба ПРАТИМО у свим њезиним ЗВЈЕРСКИМ НАМЈЕРАМА . (Као и она нас са својим вјештачким САТ-Еартх сочивима). По чему јој преостаје да се убудуће понаша, не више као она вјешто САКРИВЕНА Сатанска змија, него само као она Њиме мудро ОТКРИВЕНА и већ ВИЂЕНА Аждајина звјер. Која се у општем СТРАХУ од ширења свом злог препознавања, покушава укрити својим леденим звјерским погледом од тих Његових ПРЕПОЗНАВАЈУЋИХ Каменитих очију.

Што ће јој бити КАЗНА (Откр. 18,6) гдје год да се појави, јер је то исто чинила и нама БЕЗ РАЗЛОГА, када смо се својим ЗАСТРАШЕНИМ лицима крили од њезине зле оружане звјерске моћи, по рупама што скровитијих мишијих склоништа. Исто тако, показујмо овај Спаситељев Нови Главоугаони Божији Лик, убудуће и по свим другим народима, у цијелом ВАСКОЛИКОМ свијету, да на вријеме и сви они схвате, видно Га ПРЕПОЗНАВШИ са Женом Богородицом на Бијелом камену, да је то уједно УПОЗОРЕЊЕ Спаситељеве РАЗОТКРИВАВАЈУЋЕ СТИЈЕНЕ које ће потом за собом донијети, када се Он као КАМЕН БЕЗ РУКУ ОДВАЛИ од своје небеске ГОРЕ, и онај Његов одговор ( Дан. 2,45) којим ће је заједно са СВИМ ЊЕЗИНИМ ПОСЛУШНИЦИМА заувјек САТРТИ.. Јер Бог велики показа и тај огроман огњени ''додир'' са нашим небом у сну Зор. сина С... који је по Писму истинит и овим му је ријечима тумачење вјерно.

А зна то и она добро, пратећи тајно својим ''kliring-haus'' фројдовским циркусом сво ово каменито дешавање, знајући да је може САМО Његово Ново Каменито појављивање РАЗГОЛИШИТИ као ону већ виђену ЗВЈЕРСКУ појаву која некада бјеше и нема је, и изађе поново из бездана и појавиће се и отићи у пропаст своју. (Откр. 17,8). Јер Му је добро познато њезино у крви отровно блудничко понашање чијим је заразним ЛУДИЛОМ још од давнина напојена из оне бивше вавилонске чаше (Јер. 50,7). Опијајући се њезиним најсрамотнијим могућим соковима под чијим је златним дејством научила и то како да се ''..(НЕ СВОЈЕ већ ТУЂЕ)...ДЈЕВОЈЧЕ СТАРО 3 ГОДИНЕ и 1 ДАН, МОЖЕ ОСКРНАВИТИ '' (Т. А. С. 37а), што ни дивља звјер не помишља.
Наставља се...

Наставак...

Зато Писмо за све Вавилонске синове и кћери каже, Псалм 137,9...''Благо ономе који узме и разбије дјецу твоју о КАМЕН ''!

Бог све зна и све види, па и за те звјерске ријечи, отуда Псалм 140, 8-10, ''...Не дај, Господине, безбожнику што жели, не дај му да докучи што је наумио, да се не узнесе отров онијех што су око мене, погибао уста њиховијех, нека се обрати на њих. Нека падне на њих живо угљевље; нека их он баци у огањ, у пропаст, да не устану''.

Јер они овим крвничким говором хуле на Тебе Господе, па зар... Псалм 139, 21-24... '' ...да не мрзим на оне, који на те мрзе, Господине, и да се не гадим на оне који устају на Тебе? Пуном мрзошћу мрзим на њих; непријатељи су ми. Окушај ме, Боже, и познај срце моје, испитај ме, и познај мисли моје. И види јесам ли на злу путу, и води ме на пут вјечни ''...!

Зато, чекам Те Господе у љубави и милости Твојој, да је заједно са свим својим право-вјернима подјелиш, као и са овима како то они, као Твоји и наши непријатељи, заслужују. Које ипак требамо да волимо онако како нас у Свом савршенству и учиш! Јер ако љубимо само своје ближње, какву плату од Тебе имамо, никакву. Отуда су нам и они ту као и сви остали непријатељи, да кушајући нас у срцу не УМАЊУЈЕМО у себи своју безграничну љубав. Јер ИЗАБРАНИ Народ Божији треба да ПОСТОЈИ заједно са њима, гајећи АПОСТОЛСКЕ ДУЖНОСТИ своје, све док се не сврше Ријечи Твоје.

А како је на другој страни њима, као непријатељу који се од нас једнострано треба да љуби, нека сами без нас, такође једнострано, осјете! При чему ће њихово зло, осјећати само зло, а наша љубав, само љубав. Пошто је ЦИЉ сваке љубави, све редом волити, а непријатељски, све туђе злом мрзити, то и јесте оно што нас Господ у љубави учи, да она свој циљ никада и ни у чему не мјења, како би се и непријатељ у томе постидио себе.

Прелазећи на први дио овог казивања, рецимо даље следеће; Сваки учесник овог форума, који се својим испитивачким духом одлучи да у овом наступајућем 42-дво мјесечном ЗВЈЕРСКОМ времену (Откр. 13,5) до краја испрати и у њему овај ''ЖИВИ'' САДРЖАЈ СПАСИТЕЉЕВОГ КАМЕНИТО-ПРОРОЧАНСКОГ СВЈЕДОЧАНСТВА, имаће тиме, свакако у Његову Божанску ЧАСТ, и ексклузивно ПРАВО на њихово ПРЕМИЈЕРНО духовно сазнање. Дакле, ЧАСТ, коју ослушкујући и пратећи у својој КАМЕНИТОЈ ДУХОВНОЈ НАДГРАДЊИ, од Њега као Бога прима, а не као да је она произашла од овог слуге Зор. сина С..., који вам се и овога пута може обратити једино у својој понизној и НИШТАВНОЈ мудрости и незнању.

Ослањајући се искључиво на премудрост Његових Еванђеоских Божијих ријечи, онако како их је Он преко Светих Апостола светионички поставио у Писму да нам служе за нашу свето-духовну животну поуку. Као нпр. ; (1 Кор. 14,4)...''... који ПРОРОКУЈЕ Цркву ИЗГРАЂУЈЕ.'', при чему је, ''... Свједочанство Исусово, ДУХ ПРОРОШТВА...'' (Откр. 19,10 ).

На основу чега можете даље и сами закључити, да се ДУХОМ Спаситељевог Свједочанства треба да карактерише и ово, као по Писму (Зах. 4,3 -14) проистекло, ''Илијино и Енохово'' или Зоро(вавељево) иконо-ПИСАНО књижно ПРОРОЧАНСТВО. Чијим нам се Нерукотворено-Каменитим доказима (из Откр. 2,17) тренутно обраћа ЈЕДАН од тих ПОЗВАНИХ Божијих слуга у својој ПРОРОЧАНСКОЈ ЦРКВЕНОЈ ИЗГРАДЊИ.

Тачније Зор. син С..., који се по Писму тим својим ФИГУРАТИВНИМ бројем изабра, како би са овог мјеста, као онај ЈЕДАН побједнички слуга из Откр. 2,17, убудуће ПРОРОКОВАО у име те двије (Енохове и Илијине) маслине Божије. (Зах. 4,3). Чија ''свето-жива'' људска имена, он данас ЈЕДИНСТВЕНО у себи представља, и то онако како то Спаситељ по Зах. 4,6 заповједа, ; ''... то (двије маслине, или Енох и Илија) је Ријеч Господинова Зоровавељу; ...'' Чије име значи Он лично изабра, потврдивши га својим Божијим печатом (Агеј 2,23) и на Бијелом камену (Откр. 2,17), како би се то Енохово и Илијино рјечито двомаслинасто свједочење по Писму ИСПУНИЛО, као да је од њих ''ДВОЈИЦЕ'' свједока по Откр. 11,3-4.

Слично као што је и раније Спаситељ својом јасном и недвосмисленом потврдом у Писму ( Мат. 11,14), указао на такву могућност симболичког постојања два лика у једном. Када је Јована Крститеља фигуративно представио и као Илију, тј. као једну од оне двије своје маслине које стоје поред чаше на Његовом златном свијетњаку. (Зах. 4,2-3). Чијим се писаним доказом тако истовремено потврђује и његово (Илијино) касније, ЗАЈЕДНИЧКО са Енохом, ДВОМАСЛИНАСТО молитвено ПОЈАВЉИВАЊЕ, сада у ЈЕДНОМ Зор. сину С... по Писму (Откр. 11,3-4, и Зах. 4,6).

Из чега даље произилази, да се данас преко тих Зоро(вавељевих) уста чује поново ДУХ Спаситељеве пророчанске Ријечи, а не дух који би произашао од овога као у његовој тјелесно омеђеној људској рјечитости. Јер Господ тако налаже, да се Његов ДУХ чује преко те двије (Енохово-Илијине) маслине по којима Зор. син С... овде говори, а не овај сам од себе. Пошто то и Писмо потврђује, како рекосмо, гдје ДВИЈЕ МАСЛИНЕ представљају, Зах. 4,6... ''... РИЈЕЧ Господинову Зор. сину С...ДУХОМ мојим...''.

Значи ДУХОМ Божијим, као када је Њиме раније и Свети Јован био у утроби своје мајке Јелисавете испуњен (Лука, 1,15), а потом као пустињак ишао пред Његов Први долазак у истом Духу и сили Илијиној (Лука, 1,17). Проповједајући покајање и спасење Спаситељевим Свето-Духовним огњеним крштењем чије се пророчанство, које је тада дословно по Мат. 3,9 проповједао...''...да може Бог и од КАМЕЊА овога подигнути дјецу Авраму'', данас ИСПУЊУЈУЋЕ ПОНАВЉА.

Тачније овим нерукотворено иконописаним Каменитим Свједочанством сачињеног од стране тог позваног слуге Зор. сина С..., овај пут пред Спаситељев Нови Стјеновити долазак. Чија ће, Каменита сила БЕЗ РУКУ, да сатре гвожђе, мјед, као сребро и злато (Дан. 2,45) или ову четврту звјер, када ускоро поново дође. Зато се та ИСТИНА Његовим РЈЕЧИТИМ Духом ПРОРОКУЈЕ кроз ову КАМЕНИТУ ПРОПОВЈЕД о ПРЕДАЈИ Његовог Новог ГЛАВОУГАОНОГ Имена.

Значење, које се ВИДЉИВИМ порјеклом, путем ВОДЕ, КРВИ и ДУХА СВЕТОГА, који то све нерукотворено иконописа, ПРЕДАЛО на Бијелом камену, (Откр. 2,17), у чијем је печату присутно то, ''... ТРОЈЕ што свједочи на земљи''...(1 Јов. 5,7).
(Отуда се тим ТРО-симболичним Божијим знаком КРСТИ у Његовој Православној Цркви, а не са ПЕТ-о значним осјеном као у неких других отпалих, зато што је по 1 Јов. 5,6, и... ''... ТРОЈЕ што свједочи на небу; ОТАЦ, РИЈЕЧ (Логос) и СВЕТИ ДУХ, и ово је троје ЈЕДНО'').

Представљајући тако на њему Спаситељево Ново Име које се по Писму означава као рођено мушко Чедо у наручју Жене Богородице Марије, (Откр. 12,5 и13), чије ће Ново Каменито Име само на такав РОЂЕН од ЖЕНЕ матерински начин бити узето к Богу и престолу његову. (Откр. 12,5). А не, као да је оно САМО-СТВОРЕНО на зиду собе непознатим порјеклом без икаквог другог обиљежја како наликује на Њега, што би у том случају одговарало садржају контекста по Мат. 24,26.

Јер се по Његовом рођењу то подизање треба да испуни на Жениним орловским крилима на којима Она утече у пустињу, како би се потом и Њоме подигао као такав Ново-рођени (стари Голготски) КАМЕНИТИ Лик који ће стајати као мјесец под ногома њезиним, а никако без Њезине помоћи и присуства.

Отуда се ово ЈАВЉАЊЕ са тог Жениног одбјеглог мјеста гледа и као јављање са оног Њезиног другог десетолакатног (Зах. 5,2 ; 9-11) широког орловског крила (Откр. 12,14), пошто се двадесетолакатно по дужини како знамо већ испунило. Гдје се свака изречена Зоро(вавељева) РИЈЕЧ посматра и као Енохово-Илијина, (Зах. 4,3), јер се упућује са значењем и њихове маслинасте ријечи послате од Господа. Чијом се употребом, у рукама Зор. сина С..., она претвара у онај мали даривани КАМЕН (Зах. 4,10), који својим СИМБОЛИЗМОМ треба да до краја ИЗГРАДИ и подигне Камениту Цркву Божију.

Јер он (камен или ријеч) НЕ потече у том свом стјеновитом духовно-црквеном узиђавању од његове човјечанске СИЛЕ или КРЈЕПОСТИ (Зах. 4,6), већ у свом ДВО-ОЛИВЕНИНТНО (Илијино-Еноховом) ПРИПИТОМЉЕНОМ МИЛОСРЂУ, рјечито удахњеног у њега као у човјека свједока, Његовим ДУХОМ са Изворишта свезнајуће Живе воде.
Тачније вољом и ДУХОМ ЊЕГОВОГ КАМЕНИТОГ СВЈЕДОЧАНСТВА предатог ради познања Новог Имена Божијег (Откр. 2,17) на Бијелом камену, након што се то Свједочанство, као што је већ речено, прво СНОВИЂЕНО (Откр. 1,14) па потом и нерукотворено иконо-ПИСАНО (Откр. 2,17), Светим Духом предало том вјерном слуги ''Илији и Еноху''. Као оном (Д)аничином изабраном свједоку (З)ор. сину (С)... (Откр. 22,16) из Обећаног народа, чијим се рукама, из ове (СЕ)рб-ер(НАР)ске РАВНИЦЕ (Зах. 4,7), треба на небо да ПОДИГНЕ то Ново Спаситељево Име. Као онај Бијели мјерачки Камен са седам очију Господинових које требају, СТОЈЕЋИ као МЈЕСЕЦ између неба и земље (Зах. 5,9), да прелазе сву земљу (Зах. 3,9).

С тога, потврдом испуњења тог Спаситељевог Каменитог пророштва (Откр. 2,17), (Б)ожијим (О)рганизовањем (С)рпског (Н)арода (А)постолима (И)суса (Х)риста (БОСНАИХ), се не може рећи да отпочиње, него да се ПРИВОДИ КРАЈУ Његова КАМЕНИТА Црквена ИЗГРАДЊА. (Зах. 4,9). Започета, како већ знамо, прије нешто више од два-хиљадита Господња дана, од када се Светоотачким рукама отпочео градити овај Његов ''старо-нови'' Црквени ДОМ на земљи.

Наставља се...

Наставак...

ДОВРШАВАЈУЋИ се значи трећег дана од како је то Спаситељ и прорекао по Писму, гдје СРПСКИ ПРАВОСЛАВНИ народ треба да у ДУХОВНОМ смислу, постави Његову Голготско-Крстолику ГЛАВУ ОД УГЛА на сами врх СВЕГ Источно ПРАВО-СЛАВНОГ Црквеног кубета, ЗАОКРУЖИВШИ тиме и њезину ОВОЗЕМАЉСКУ ДУХОВНУ ИЗГРАДЊУ.

По чему су сви ПРАВОСЛАВНИ вјерници, па тако и сви остали у ово ВЈЕРУЈУЋИ и ИЗАБРАНИ, као заједнички ново-изабрани виноградарски домаћини који те дарове од Њега лично примају, тиме позвани (Откр. 19,9) да се већ сада због тога РАДУЈУ и ВЕСЕЛЕ. Припремајући Му на вјечну небеску славу ову Њиме ЗАПРОШЕНУ праведно-љубиву Јулијанску жену за вјенчање. На чију је црквену ПРАВОСЛАВНУ руку Он Очевом нерукотвореном вољом ставио овај ВЕРИДБЕНИ Каменити Женски прстен (по Откр. 12,1-6) са печатом Његове свевезујуће угаоне Главе. А не својом ''папском'' вољом онај филиокве самртнички Ромео удварач.!?

Зато, окадимо јој то њезино, сазрело сада већ за удаје, двадесетовјековно ПРАВОСЛАВНО ДЈЕВОЈАЧКО УЗРАСТАЊЕ, нашим најљепшим међу свим досадашњим АПОСТОЛСКИ припреманим Светоотачким миомирисима. Облачећи је и са НАЈЧИСТИЈОМ њиховом свјетло-бјелом подвижничком свилом, којом се једино доликује изаћи пред Његово Ново удварачко Божије Име (по Откр. 2,17). Јер се тим запрошеним рухом Апостолске Саборне Источне Цркве треба да скроји и окити ова њезина Бјелокаменита БОСНАИХ вјенчаница.

Како би у њој спремно пред Њега закорачила, да Га, као и свака друга невјеста, дочека као свог изабраног небеског Женика који ће је, након што на другој страни одбаци понуду оне Вавилонске жене блуднице, потом узети пред својим црквеним олтаром и одвести као Божије Јагње на Своју СВАДБЕНУ вечеру (Откр. 19,7).

...Но прије тога, треба да знамо да ће Он по Откр. 19,2, прво ; ''...осудити ону жену БЛУДНИЦУ, тј. ГРАД велики који има царство над царевима земаљским, (Откр. 17,18) која поквари земљу блудом својим, и да ОСВЕТИ крв слугу својих од руке њезине'' . По коме ће тачније ЗВЈЕР, заједно са оних десет царевих рогова, да је скине прво са својих леђа и омрзне, а потом опустошити и сажећи огњем. Јер ће Бог тако дати у срца њихова, да учине вољу једну и да даду царства своја ЗВЈЕРИ док се не сврше ријечи Божије. (Откр. 17,16-17).

После чега ће тек наступити Јагњетова свадба, а потом и пред Прво васкрсење СВЕТИ РАТ, када ће та иста ЗВЈЕР и њезини земаљски цареви ЗАРАТИТИ са Оним Вјерним што сједи на Бијелом коњу и са војском његовом ИЗАБРАНОМ (Откр. 19,11-19). Када ће она бити ухваћена и са њом ЛАЖНИ ПРОРОК који је чинио ЧУДЕСА пред Звјерју, (Откр. 19,20) којима превари оне што примише ЖИГ звјери, и који се клањају ЛИКУ њезином; и када ће потом обоје бити бачени у језеро огњено.

Погледамо зато даље, и због тог ратног исчекивања, у оне ријечи Божије које по Писму говоре о тој ЗВЈЕРИ и ЛАЖНОМ ПРОРОКУ, чија се садашња замаскирана непријатељска лица тек на крају битке могу, свлачећи их, да виде ??

За ЗВЈЕР Писмо рече да је то она седмоглава која излази из мора као ПРВА (Откр. 13,1) од оне двије, и која је уједно ОСМА (Откр, 17,11), пошто јој се једна од њезиних седам глава, некада на смрт заклана, излијечи и поста тако она задња по реду. Тачније се под њезином маском броја No.OSAM крије, како већ знамо, онај цар ''MAS.oN'', чије царство некад заиста бјеше. И после чијег се царског пада његова звјерска глава смртном раном посјече од мача и оде у пропаст, (Откр. 17,8), и која се данас поново појављује излијечена.!? Покушајте јој зато кроз ове библијске пророчанске ријечи, потражити и то њезино некадашње СКРИВЕНО историјско мјесто, а потом га са њима успоредивши, логично и њу ту препознати.

Јер у супротном ће се, у том НЕЗНАЊУ зачудити сви они становници земље чија имена нису записана у Књигу живота од постања свијета, када је поново виде са оних десет ЦАРЕВА који ће јој дати своју силу и власт на један час (Откр. 17,12). Пошто тај њихов савез неће заратовати само против Вавилонске жене (Откр. 17,16), него ће им се звјер отети из руку и преко њих заратовати и са Јагњетом (Откр. 17,14) и с онима који су са Њим, позвани и изабрани и вјерни, и који ће их ПОБЈЕДИТИ. (Откр. 19,19-20). А те цареве слуге ће по Писму, Откр. 19,21, као све оне ОСТАЛЕ који ратоваше на страни звјери, побити мачем који изиђе из уста Онога што сједи на Бијелом коњу.

Док ће се на Његову побједничку страну, ОБРАТИТИ из тих њезиних звјерских канџи, сви они Њиме изабрани христољубиви Јеврејски заточеници, који немају никакве сродне везе по свом Старо-Тестаментском порјеклу са њом као звјери. (The Khazaria Information Center. Google users enter: khazars)

За ЛАЖНОГ ПРОРОКА Писмо говори да је то тачније она ДРУГА ЗВЈЕР која излази из земље (Откр. 13,11), и која обмањује оне који живе на земљи ЧУДЕСИМА која јој бјеше дана да чини пред првом звјери. (Откр. 13,14). Говорећи онима који живе на земљи да начине ЛИК те прве (осме) звјери, која имаде рану од мача и оста жива. (Замислите се добро над овим Откривењем).

Јер се та друга звјер скрива под маском ''лажног пророка'' као она звјер којој је по Откр. 13,15- 17 ,...''... дано да лику (прве) звјери даде ДУХ, ( тј. када је на њој јахао, као онај аждајин дух на свом коњу ''Сивцу'', у рату са Палестинским и Египатским народом у 20 вјеку) да лик звјери и ПРОГОВОРИ ( а како може звјер друкчије да проговори осим смјелим шкргутом и риком својих крваво острашћених зуба у тим ратовима, када јој је лажни пророк њезине канџасте среброљубиве прсте за хватање ратног ПЛИЈЕНА замјенио ДУХОМ силе АТОМСКЕ МОЋИ, којом смјело и сада пријети у овом најновијем Либанском рату ''по благослову Торе'' ; 5 Мој. 11,24) и учини да буду ПОБИЈЕНИ (у Вјетнаму, Афганистану, Ираку, Босни, Србији и другдје) они који се не поклоне лику звјери. И учини све, мале и велике, богате и сиромашне, слободњаке и робове, да им даду ЖИГ (А-$-ем) на десној руци њиховој или на челу њиховом. Да нико не може ни купити ни продати, (поготову после инсценираног ''терористичког'' напада на WTC, http://www.apfn.org/apfn/WTC_STF.htm ), осим ко има ЖИГ, ИМЕ звјери или БРОЈ имена њезина...''.

Што нам говори, да се у таквој огромној моћи ЛАЖНОГ ПРОРОКА данас у свијету може налазити једино (М)АСОНСКА (О)РГАНИЗАЦИЈА (С)једињених (А)меричких (Д)ржава. (Размислите мало о коинциденцији њезиног заокруженог словног редолследа). Чија је њујоршка експозитура својом задњом немилосрдном обманом од ''11.9'', доказала да ИВЕР не пада далеко од КЛАДЕ, па тако и у случају њезиног америчког иверја. Чијим је сјеверноамеричким народима залуд било толико моћно ДЕБЛО када је ''изненада'' ОЗЕБЛО, све због тог малог прелазног ''имплозивног'' грипа пренешеног преко корјена њезине ПРВО-ЗВЈЕРСКЕ, или ОСМО-МАСОНСКЕ – ''М.О.С.А.Д'' КЛАДЕ.

А не како нам то лажни пророк жели потурити, приказујући своје обољело трговачко WTC згариште да је било ''заражујуће'' инфицирано са ОСАМА Бин Ладенововг суперсоничног летећег дрвећа. Разувјерите се и сами на основу прикупљених доказа и на адреси http://www.pentagonstrike.co.uk/pentagon.swf , да то није тако, као што је и кроз ту своју ослабљену хемоглобинску крвну слику изазвала исто "Stranger Than Fiction'', рушилачко самооболење и у случају Пентагона и Пенсилваније. Чије су јој лажи већ у старту од стручних експерата разоткривене када је њима (не)наивно покушала бацити свим народима прашину у очи. Или како то Господ у Писму рече да посије себи зло дрво које ће јој зле ПЛОДОВЕ сутра да рађа.

Јер она, (САД) као та друга звјер или ''лажни пророк'', чини све да се овај свијет покори тој првој звјери, или броју Но.ОСАМ = МАС.оН, или Хирамовом Сионском мудрацу, као њезином будућем МЕСИЈИ, кога она уствари и представља кроз те старе сада већ бивше ЈЕВРЕЈСКЕ зидаре (Масоне). И чија тајна организација већ дуже вријеме очекује да се однекуд он појави како би га устоличила као свог цара цијеломе свијету. Говорећи својим ''монетарним'' (доларским) језиком свим народима који живе на земљи, да се јавно не противе успостављању такве будуће његове економске власти Новим Свјетским Поредком. Тачније ''(Н)овим (С)ИОНСКИМ (П)оредком'', јер ће у супротном такви бити, под силом или санкцијама економски изоловани.

Користећи при томе ону на себи вјешто преобучену јерусалимско-хришћанску одјећу, и са тиме упоредо и своје водеће Хирамово-Сионско порјекло у масонству, како би и хришћани у свом материјално омамљеном исчекивању Новог Спаситељевог Имена од Жене Богородице, умјесто тога устоличили будуће масонско економско НСП насиље. Мислећи да је све у томе ако им посланици у свијету говоре да је Господин основао Сион, не помињући при томе и оно друго, да ће у њега утјецати невољници народа његова.(Иса. 14.32).

Чије ''ПСМ'' планирано звјерско уређење свијета, желе постићи садашњим огромним богаством свијету, којим настоје доказати да је све оно зло, које је током прошлих времена била приморана да чини, на крају послужило човјечанству у истинском његовом (звјерском) добру. Као једино могуће свјетско рјешење које ће му њиховим будућим ОСМО-МАСОНСКИМ ''царским'' устоличењем допринијети ''ДОВОЂЕЊУ СВЕГА У РЕД'' .

У шта ће многи хришћани у заблуди повјеровати, када се њихов тајни ''масон'' на одређено вријеме, оскрнавивши Његово Свето мјесто, заиста зацари у свијету. Мислећи да је то економско ''благодатно'' рјешење од оног ''Новог хиљадугодишњег доба'', као од Спаситеља дошло. Припремајући тај план засад у демократској тајности, а касније кад цијели земаљски простор обухвати кругом свог симболичког узора ЗМИЈЕ, откривши му тада јавно свог МАСОНСКОГ ЦАРА-ДЕСПОТА од ''Сионско-Хирамове'' крви, и АУТОКРАТСКИ јавно, путем ЗАКОНОДАВНЕ ДИКТАТУРЕ.

Наставља се...

Наставак...

Запамтитмо ово, пошто ће мо га тада најлакше препознати, значи када му се као будућем '''МЕСИЈИ'', по том већ зацртаном његовом звјерском закону и циљу, који се никада не мјења, јер је Богом допуштен по Откр. 17,17 у срца њихова, законодавно припреми терен да наступи. Као нпр. што се данас чини увођењем ове задње законске присиле у Енглеској, засноване на привођењу свих од ''бабиног (краљичиног) ока'' (неподобних) осумњичених лица без икаквих материјалних доказа. А против којих се путем прислушкивања и насилног привођења усмјеравају и ''штимају'' ове фамозно ИЗНУЂЕНЕ антитерористичке мјере.

Чија нам је пракса добро позната из задњег рата у Хрватској, Босни и Х. и Србији, када нам је тај ''лажни (РамБонд) пророк'', видно заокупљен и на овом балканском мјесту, у свом интересу ''завади па владај'' вјешто потурао своје звјерске замке као да су од другог непријатеља. Гдје су потом завађене стране, подстакнуте тим његовим изрежираним приједлогом, осуђивале једна другу као да је то наводно злочиначко насиље са друге стране смишљено. Као што је то нпр. био случај на Маркалама, ул. Васе Мискина, Сребреници, Рачку и др.

И тако док данас у свему томе преостало хришћанство очекује Његово Ново Божије Име, а које ти бивши зидари одбацише, Оно је мимо оних великих ''базиличких'' врата, гдје Га ''заједно'' са папом који на себе прими и ону њихову ранију кривицу и ови прислушкујући очекују, већ Каменито ушло у свијет на ова мала пустињска врата из (СЕ)реб-ер(НАР)ске равнице. Постајући у њој она Спаситељева Каменито-Дрвена ''Глава од угла'', или ''Г-∞'', која се још ни из далека свом снагом не жели примјећиват.

Све ради прореченог времена СКРИВАЊА Женино-Богородичног присуства у овом звјерском времену, које је морало да уследи због прогона ''лажног пророка'' и његовог НСП ауторитативног звјерског утицаја. Чијим економско-политичким и војним моћима спречава сваком субјекту да се ''НЕПОДОБНО'' вјерски јавно уплиће у било које међународне свјетске (звјерске) токове. Које у већини случајева преко својих подкупљених канала тајно контролише, па би тиме тако и ово Женино каменито уплитање окарактерисала, као што већ преко Ахтисарија у корјену Српског народа ''тоталом'' чини!?

Чиме, лажни пророк, ослободивши тај ДОГМАТСКИ пролаз од било каквих непожељних утицаја, а поготову онај са којег треба да се појави Жена Богородица која може родивши своје мушко Дијете,(Откр. 12,1-6) да му највише нашкоди, устоличава пут својој ПРВОЈ ЗВЈЕРИ. И њезиној једној од седам звјерских глава која исцјељујући већ постаде ''Глава Но. ОСАМ'' , или невидљива масонска звјерска глава ''Г-8'', која тренутно сада стоји као идејни креатор иза рјешења оних ОСАМ шефова најразвијенијих држава свијета.

Зато, немојмо заборавити да, Еф. 6,12 ''... НЕ ратујемо против КРВИ и ТИЈЕЛА, (или ВИДЉИВОГ), него против ПОГЛАВАРСТВА, и ВЛАСТИ, и ГОСПОДАРА ТАМЕ овога свијета, против ДУХОВА ЗЛОБЕ (или НЕВИДЉИВОГ) у поднебесју ''.

Да неко не би насјео на ПОДВАЛЕ тог лажног звјерског пророка, сервираних ИЗА зидова оне '' бијеле овчије куће'' у чијим овалним просторијама увјек сједи неки вук грабљиви који то прећутно одобрава. Као што је то доскоро чинио Бил Клинтон када је и сам лично изјавио, како је био спреман да као цар на том ''масонском'' престолу и живот свој положи у име оне ''прве звјери''. Бранећи јој ако треба и пушком (као бивши вјетнамски пацифиста) њезине нападнуте ''сионске'' интересе и ван своје границе.

Зато пазимо на све своје одлуке, како сутра не би ЗАМЈЕНИЛИ умјесто оног стварног невидљивог ЗВЈЕРСКОГ појма, онај њиме лажно потурени неки други ВИДЉИВИ звјерски појам. Као што то нпр. покушава представити, после ''звјерски'' видљиве Осама Бин Ладенове ''авијацијске бомбашке моћи'' и са ''звјерски'' видљивим Римокатоличким ПАПОМ. Трпајући га својим ђавољим лукавством, као такав наводно библијски претпостављен звјерски појам, преко оних адвентистичко-суботарских и њима сличних (ПРО)ТЕСТАНТСКИХ УСТА.

Која се због таквог начина ширења његове лажи с правом називају УСТИМА ЛАЖНОГ (ПРО)РОКА. Како би свијет сутра осудио, умјесто његовог невидљивог ''сионског'' масонског ''патријарха'', овог другог видљивог Ватиканског. Као што је то не случајно ''намјестио'' и у примјеру оног ''недужног'' Осаме Б.Л. припремајући његовом ''заслугом'' законодавно терен за своје будуће освајање свијета.

Што је вјешто чинио као лажни пророк и некада раније у историји, подметнувши нпр. свијету она два велика свјетска пожара, а све ради ...1948 год...када је, као што већ знамо...шта !?

Ако то неко није успио да сазна онда нека то погледа на ;
Jewish Virtual Library of the American-Israeli co-operative enterprise. Google users enter: weizmann balfour zionist или u Enciklopediji Britanici,
kao i u MS Encarta ( traži pod: "Balfour Declaration) gdje se potvrđuje ova činjenica. Ovo je jedan izvod iz :

BALFOROVE DEKLARACIJE. "Balforova deklaracija je dokumenat sačinjen u martu 1916 – te godine, a objavljen u novembru 1917.-te godine, za vrijeme Prvog Svjetskog Rata, od strane Arthur-a James-a Balfour-a, tadašnjeg ministra inostranih poslova Britanije…dokumanat je specifično izrazio podršku britanske vlade cionistima za osnivanje nacionalne države Jevreja na području Palestine.” Dokumenat je obavezao britansku vladu da učini sve napore u ostvarenju ovog zadatka” uz dodatak da se mora jasno da razumije da se ne smije ništa učiniti što bi narušilo prava postojeće ne-jevrejske zajednice u Palestini.”

Po čemu su ; WEIZMANN ------ BRANDEIS ------ BARUCH --------- WARBURG
... IMENA ČETVORICE CIONISTA KOJA SU NAGOVORILA WOODROW WILSON-a na 1-vi Svjetski Rat

"Svrha ovog dokumenta je bila da se zadobije podrška Jevreja kako iz zaraćenih država, tako i Amerike. Kao rezultat ove deklaracije, 1948.-me godine došlo je do osnivanja Izraela kao nezavisne države, na naznačenoj teritoriji”. ( Microsoft Encarta Encyclopedia. refer to "Balfour Declaration". Google users enter: Balfour Zionism)

Затим прочитајте и ове редом набројане документе ;

- Daily Express. (England) Judea Declares War on Germany. March 24, 1933
Google users enter: Judea Declares War on Germany
-Vladimir Jabotinsky. Mascha Rjetsch, January, 1934. Google users enter: vladimir jabotinsky and also jabotinsky mascha rjetsch
- Beaverbrook papers. House of Lords Records Service. (England). Google users enter: beaverbrook jews position press
. Charles Lindbergh's Speech in Iowa. September 11, 1941. Google users enter: Lindbergh Des Moines speech
- Day of Deceit. By Robert Stinnett. Google users enter: day of deceit stinnett
-From Adolf Hitler's last Will and Political Testament. Google users enter: Hitler my political testament

...како би то све на крају заокружили следећим резимеом ;

Do 1948, Britancima je bilo dosta Palestine. Pod intenzivnim cionističkim pritiskom, Ujedinjene Nacije, Britanija i USA su priznale izraelsku državu 1948g. Izraelska vlada je odmah donijela “Zakon o Povratku” koji daje svakom Jevreju u svijetu pravo da se doseli u Izrael i postane državljanin. Naravno, Arapi se nisu nimalo ovim oduševili. Nekoliko ratova je uslijedilo. Izraelci su uz pomoć njihovog arsenala najboljeg američkog oružja spriječili Arape da povrate svoju teritoriju. Arapi nisu nikada mogli da pariraju izraelskoj ratnoj mašini. Najveća ironija “Zakona o Povratku” je što većina današnjih Jevreja nema nikakvih predačkih veza sa Jevrejima Starog Testamenta. Većina jevrejskog naroda potiče od Hazara, naroda čiji su vladari prešli na judaizam negdje oko 800-te godine nove ere. Hazari nikada nisu nogom kročili u Palestinu. (The Khazaria Information Center. Google users enter: khazars)

“DOLAZE HUNI !” “DOLAZE NACISTI!” “DOLAZE MUSLIMANI!”
ISTORIJA SE PONAVLJA! ZLE OČI STRANOG BAUKA PRATE NAS S DRUGE STRANE SVIJETA...
ISTA STARA TAKTIKA ZAPLAŠIVANJA.... DRUGI NEPRIJATELJ

Нека се зато на вријеме препозна сваки њихов лукаво исфабриковани (не)пријатељ чији изазивајући лавеж они држе за ланац. Као онај, који се по јавном и учесталом пућкању таквих вјерских ''НЕДЕМОКРАТСКИХ'' зуба на медијима, потом свјетским непријатељем заговара. Јер тешко таквоме, пошто ће засигурно, као што је то и досад била пракса, на крају неумољиво да страда!? Опаметите се зато док вам није касно, одбијајући да примите ту њихову ''бесплатну'' дволичну демо(но)кратску дресуру.

Наставља се...

Наставак...

Јер, по 1 Тим. 4,1...''... Дух изричито говори да ће у последња времена ОДСТУПИТИ неки од вјере СЛУШАЈУЋИ духовне ПРЕВАРЕ и науке ДЕМОНСКЕ''.

Отуда је данас сваком христољубиво оданом вјернику једино могуће пронаћи спасење кроз ОРГАНИЗОВАЊЕ при Спаситељевој ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ, гдје демонска шапа тешко проналази мјеста свом звјерском утицају. При чему се треба, осим редовних одлазака на службу Божију, укључивати и кроз постојећа црквена удружења, у којима ће се сваки вјерник моћи да организује по својим духовно корисним мотивима у животу.

Овим путем желим скренути додатну пажњу како свештенству у Цркви тако и свим вјерницима у њој да се изборе за обострану што већу овакву своју ангажованост. Тако да не прође ни један значајан културно забавни или спортски и хуманитарни садржај народних и јавних скупова по селима, градовима, или мјесним заједницама, клубовима, и сл. а да се не организује без сарадње и помоћи одређених црквених удружења. Прилагођавајући их прикладно обиљежавању неке прославе, светковина, молитви, духовних концерата и других вјерских програма. ( Као што је позитивних примјера на адреси; http://soz-rs.org ).

А не да се трчи само кроз смисао ангажовања, звјерским демонократским подстицајем у политичке странке, или неке друге друштвено политичке организације и удружења, гдје звјер увјек може нечији глас да подкрада а камоли обичну или водећу главу да уцјењује и вуче за нос. Јер познато је, да се у свакој страначкој активности може на њено чело богатим звјерским подплаћивањем (као Сорош) довести и њезин лидерски букач, при чему ниједан члан а камоли вјерник нема после ама баш никакве шансе да јој се значајније одупре.

Чиме јој се кроз та ЈАВНА друштвено-политичка организовања грађана, само ствара простор у који несметано може да улази као и у сваки други разваљени тор, гдје потом без пуно муке обавља своје звјерско пировање. Док јој то у Цркви са црквеном хијерархијом тешко полази за руком, због чега је Црква све више изложена њезином безуспјешном и сулудом провалничком удару. Мада се и ту налаже опрезност, како нам препоручују Свети оци, јер звјер никада и нигдје не мирује.

Зато, дајући на изборима, цару царево, ...

'' ПОКОРИТЕ се, дакле, Богу, а УСПРОТИВИТЕ се ђаволу, (организујући се свим својим духовним знањем и умјећем ИСКЉУЧИВО при Његовој ЈЕДНОЈ Апостолској Саборној Православној Цркви, а никако као кроз ђавољи политички начин, кроз више њих у неке отпале црквене секте,) и ПОБЈЕЋИ ће од вас''. (Јак. 4,7).

Амин!

Бијели камен... ''...Тражите Господина, док се може наћи; призивајте Га, докле је БЛИЗУ ''. (Иса. 55,6). ГоОво рекох вама драга браћо и сестре, а својој, после свега изреченог, обичној земљаној прашини кажем; помоли се грешна Господу како би те понизно очишћену и на овом мјесту, удостојио присуства своје браће. Јер у противном овај облак сутра може гордошћу твојом да прокапље. Гдје си онда приспјела? Гсподе помилуј!

Зах. 4,10 ...'' Јер ко је презрео дан малијех ствари? јер ће се радовати кад виде КАМЕН мјерачки у руци Зоровавељу онијех СЕДАМ очију Господинових које прелазе сву земљу...''

[img]http://img.photobucket.com/albums/v623/kamen/Psalm11822.jpg[/img]