Да мало, олакшамо ову непријатну (и необоривим чињеницама изазвану) ћутњу наших бошњачких пријатеља, да се мало осврнем на дјелић онога што прочитах преко викенда у књизи ''Повијест Хрвата'' од Ферде Шишића (дакле, аутор је Хрват (мајка му је била Њемица)), а везано је за Људевита Гаја и идеју ''народног препорода'', између осталог и ПУТЕМ језика....
Елем, прича је везана за друштво Људевита Гаја док је студирао у Грацу...Значи, Људевит Гај се тамо дружио са Димитријем Деметаром (наводно поријеклом Грк, али ваљда и члан српске православне црквене општине у Загребу), затим са Словенцем Франом Курелцем, те са Мојом (Мојсијем) Балтићем (Србин из Глине)....
Ево шта аутор каже за Моју:''Мојо Балтић, Глињанин, бијаше душа тог ђаштва. За њ каже сам Гај:''Он мени први одкри нутарњу вриедност чистога нашега народнога језика, који је једини достојан обћенога имена илирскога. Трудом се његовим ја, кано рођен Загорац, научих познавати
азбуку и ваљаним изговором изговарати
чисти језик. С њим првом читах народне
пјесме србске по Вуку на свиет издане, те докучих и осјетих непрецјеност њихову'' (Аутобиографија у ''Књижници Гајевој'')''
А то нам говори да ће Гај преузети српски штокавски говор из Војних Крајина (треба напоменути, да су те Војне Крајине биле потпуно независне од Хрватске (односно Далмације и Славоније) и биле су потчињене директно Аустријским владарима, и у њима су Срби имали потпуну аутономију ) као будући књижевни језик....У то доба дијалект који се говорио у Загребу је била 100% кајкавштина (што је и Људевит Гај као кајкавац итекако добро знао, али је због бројности штокаваца у Далмацији, Славонији и српске војне силе у Војним Крајинама,те политичке ситуације у слободарској Србији, било итекако мудро имати нешто што ће повезивати потлачене Хрвате под аустријанцима и мађарима, са Војним Крајинама и Србијом...)...
1835. Гај издаје прве новине ''Хорватске Новине'' и литерарни прилог уз њих ''Даница хорватска, далматинска и славонска'' и то прво их издаје на кајкавском нарјечју што се показало лошим потезом пошто се то читало само у Загребу и сјеверозападно од Загреба (нпр. у Људевитовој родној Крапини)-онда је схватио да је знатно паметније користити штокавштину из горе поменутих разлога (и због много већег фронта отпора мађаризацији која се проводила на подручју Славоније и Хрватске) и онда је тај језик назвао ''илирским''...Питање је зашто га није звао ''хорватским''?!-једноставно, јер то није био хрватски језик....
1841. је основана у Загребу угарско-хорватска странка чији је један од програмских циљева био ''укидање новог правописа и ВЛАШКЕ штокавштине''-што нам опет говори о поријеклу штокавштине у Хрватској....
И да додам још једну реченицу из другог дјела Ферде Шишића:''Право рећи, прие 1848. године хрватски језик није се користио "ни у кућама".
А Антун Мажуранић је писао 1852. године:
"Ни најученији наши људи нису могли складно и углађено ни десет риечи проговорити нашим језиком".
У Хрватском сабору неко је први пут проговорио на хрватском језику (а заправо на српском) тек 2. маја 1843. године. Био је то Иван Кукуљевић, који је тада дословце рекао: "Ми смо мало Латини, мало Нијемци, мало Мађари, мало Словени, а искрено говорећи нијесмо укупно ништа. Мртви језик римски, а живи језици: мађарски, њемачки и талијански - то су наши тутори".
......
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
