The Revenant (2015)
Очекивао сам нешто много развучено и досадно, али не би тако, брзо ми прођоше та два и по сата. Ја оно не бих скраћивао, уз једну до двије благе ретардације нема неких непотребних задржавања радње. Очигледно да су нам Побјешњели Максови помутили ум и расуђивање па нам је споро све што није хипербрзо, јер не знам како неко Повратника може назвати спорим филмом.
Нажалост, то што ми је био интересантан, не значи да имам неких много похвалних ријечи. Океј, камера дивна, природа, бла бла, омажи Тарковском, глумачка екипа добро одрадила посао, па јеботе, шта мање и очекивати од таквих фаца. Прича у суштини класична и базична, (нешто што смо недавно имали прилику да гледамо у Џону Вику, само три пута кулије), "убио си ми сина, копиле, осветићу ти се", неко ће рећи, не може се то поредити - син и пас, али не заборавите да је и Џон свог пса много волио. Уз то, карактеризација је на сличном, рудиментарном нивоу - имамо црне ликове, имамо бијеле ликове, и имамо маторог Индијанца који тражи своју ћерку и који је црвен. (У ствари, карактеризација је боља у Џону Вику, а и филм је генерално поштенији јер се не претвара да је много симболичан и паметан, да не кажем, оскаровски.)
Многи ломе главу и тастатуре око те чувене сцене са међедом (коју сам у ствари једино и чекао, да устанем и узвикнем "правда за међеда") и уопште Леове тј. Гласове несаломљивости (несаломљиво стакло хихихи), има филмова гдје је тешко суспрегнути невјерицу у великој мјери а и даље уживати у филму али ми то овдје није био проблем.
Иако је ово технички сјајан филм, и имао предиспозиције да буде сјајан у сваком погледу - он то просто није. Није чак ни мало изнад просјека, већ таман на њему - први међу осредњима. Као што рече раније мој добар пријатељ лузер, не буди ништа у мени, чак ме не ложи ни на онај најприземнији, "Бер Грилс/бојскаут" начин. Злобници би додали, најдубља емоција у филму је вјероватно била хладноћа коју Лео мора да је осјећао док га је носила она дубока ријека. Као што већ написах, ликови су лишени било какве дубине, мислим да је једини разлог што иоле маримо за Леа да преживи, не тај што је симпатичан, већ што се јадан толико напатио да просто желимо да се његове муке заврше, на овај или онај начин. Да га је Харди рокнуо на крају, мало ко би сузом оквасио блузу бијелу, а ако и би, то би била суза олакшања - "јадни човјек је коначно нашао свој мир".
Освета као покретач је ту од давнина, и не би са тим било проблема да нису убацили оно гнусно патетисање на крају, "освета није у мојим већ у божјим рукама", кад не повратих. "Освета неће вратити твог сина буахахаха". "О, боже, у протеклих ко зна колико дана које сам провео сам у дивљини, уз довратак са мислима својим, од којих је већина била о томе како да те убијем, проклетниче, никада ми то није пало на памет, шмрц, ево, пустићу те низ ријеку, ах, баш конвинијент, ено оних досадних Индијанаца, нек те они рокну".
Дакле, кад се подвуче црта, интересантан филм за који не вјерујем да ће ико имати жељу да га погледа поново, па ни Инаритуова рођена матер.
_________________ Umro je Džimi Hendriks iz Sijetla, Klepton i Pejdž su dva matora pijetla, al' budućnost je ipak svijetla sve dok nam je Popokatepetla...
|