...јелинска мисао ствара један диван појам “космоса”, тј. јединства и хармоније, један космос пун унутрашњег динамизма и естетске пуноће, космос заиста “добар” и “божански”. Међутим, у том космосу немогуће је да се појави непредвидљивост и слобода: Све што прети космичкој хармонији и што се не објашњава “логосом”, који “сабира” и узводи ову хармонију и јединство свега, за одбацивање је и осуђено је на пропаст.[6] То важи и за човека.
Човеково место у овом “логосном” јединственом свету представља тему древне јелинске трагедије. Управо се ту случајно (?) јавља израз προσωπον – лице, са древним јелинском значењем. Наравно, овај израз је присутан у речнику древних Јелина и ван позоришне употребе. Изгледа да он најпре означава управо онај део главе “испод лобање”.[7] То је његово “анатомско” значење.[8] Но, како и ради чега се догодило да се врло брзо поистовети овај појам са маском (личином - προσωπον), која се употребљава у позоришту?[9] Какве везе има између “маске” глумца и човековог лица (προσωπον)? Да ли просто због тога што “маска” (προσωπειον), на неки начин “подсећа” на право лице (προσωπον)?[10] Или можда постоји неки дубљи разлог који спаја ова два начина употребе израза (προσωπον)?
Позориште, нарочито трагедија, место је где се одигравају сукоби човекове слободе са логичком нужношћу јединственог и храмоничког света како су га поимали древни Јелини. Управо у позоришту, човек покушава да постане “лице” (личност), да подигне свој стас против овог хармоничког јединства, које му се намеће као логичка и етичка нужност. Ту се он бори против богова и против своје судбине, ту греши и преступа закон, али ту увек и учи – по стереотипном начелу древне трагедије, да на крају нити може избећи судбину, нити продужити “хулу” против богова некажњено, нити грешити а да не буде подвргнут последицама. Тако он трагично констатује да је његова слобода ограничена или, још горе, да за њега слобода и не постоји – јер би “ограничена слобода” била противречна у себи самој, и сходно томе, да његова “личност” није била ништа друго до “личина” (маска), нешто пто није везано за његово право постојање, нешто без битијног (онтолошког) садржаја.
Ово је једна страна, један појам маске (личине). Међутим, заједно са њом, постоји и једна друга, тј. да је благодарећи тој маски човек, глумац, али тим пре и гледалац, стекао известан укус слободе, извесно нарочито постојање (ипостас), извесну битијност коју му разум и етичка хармонија света у коме живи одричу. Наравно, тај исти човек је благодарећи својој маски стекао такође и горки опит последица свога бунта. Али, благодарећи маски, постао је личност, макар то било и на кратко, и сазнао шта значи постојати као слободно, једниствено и непоновљиво биће.[11] Личина није без односа са личношћу, но њихов однос је трагичан: У древном јелинском свету бити личност значи додатак бићу, а не његово истинско постојање (ипостас). “Ипостас” још значи “природа”, “суштина”.[12] Требаће да прођу још многи векови да би јелинска мисао стигла до историјског поистовећења “ипостаси” и “лица личности” (προσωπον).
Цели текст је овде:
http://www.avva.faithweb.com/maska_licnost.html