Наслеђе „старе Југе” „Стари, твоја Југа је велики зајеб тебе и твојих комуњара.”
Понекад могу да разумем југоносталгичаре. Југославија је била лепа, велика земља. Имала је дивно море и ужурбане градове. Сјајну музичку сцену и јаку фудбалску лигу. Била међународно поштована и прихваћена. Земља у којој се живело добро, без потребе да се размишља о будућности. Управо у том одсуству промишљања о последицама, лежи разлог распада Југославије. Јер, све набројано је тек форма. Суштина је систем чије наслеђе и данас усмерава правце развоја у постјугословенским земљама.Некритички однос према југословенском социјализму нарочито је узео маха у кризним годинама кроз које пролази наше друштво. Недостатак ширег отклона од пракси тоталитарног режима, пролонгирана транзиција и дефицит свежих политичких идеја, условили су идеализовање историјски превазиђеног система.
У сфери економије, социјализам је показао одсуство способности да ствара и расподељује друштвено богатство, те је посвуда оставио катастрофалне последице. Источна Немачка се још увек није у потпуности опоравила, иако је већ две деценије део једне од најјачих светских економија. Југословенска ситуација се донекле разликовала, јер је овдашњим властима специфичан геополитички положај дозвољавао да економски искориштавају позицију државе као тампон зоне између истока и запада. У суштини, иако је просечан грађанин тада живео добро и могао доста да приушти себи, то је практично био живот на кредит који су други отплаћивали.
Грађани су узимали кредите са дугачким роковима отплате, које никада не би враћали јер би их за неколико година „појела“ инфлација (СФРЈ је у периоду од 1961. до 1991. имала просечну годишњу стопу инфлације од 75%). Ови дугови су покривани новцем иностраних кредитора, који су имали политички интерес за позајмицама Југославији. Крајем осамдесетих, Хладни рат се приводи крају, СФРЈ губи повлашћени положај, а дугови долазе на наплату. Таква ситуација, у комбинацији са изузетно неефикасном „самоуправном“ привредом, доводи до колапса економије. На кризу су се логично надовезала нерешена етничка питања и пробуђене националне аспирације, доводећи до крвавог распада државе. И поред тога, у нашем друштву није идентификована логичка нит узрока (социјалистичког система) и последице (економског краха). Управо супротно – уместо тенденције ка промени, долази до идеализације прошлих времена и тежње за повратком на њих.То се очитава у сасвим једноставним, али опште раширеним ставовима: државни посао се гледа као једини пожељан, приватна иницијатива се осуђује као „преварантска“ делатност; приметна је апсолутна ненавикнутост на токове тржишта, спутавање предузетничког духа и схватање државе као некога чија је примарна функција „да нађе посао“, „да помогне” и „да уради”. Србија данас функционише на фундаментално погрешном принципу неразумних намета ионако слабом приватном сектору, како би се од тог новца могла одржавати нерационална буџетска потрошња. И опет, такав систем се напаја позајмицама из иностранства, уз понављање већ виђене грешке.
Друга сфера проблема је политичка. Недостатак демократске културе, мањак политичке одговорности, тенденције обрачуна са неистомишљеницима – неке од ових особина нашег политичког живота су директно наслеђене из социјалистичког система, док су друге постојале раније, а систем их је додатно укоренио. Нарочито је значајно премештање политичког одлучивања из државних институција у недржавне центре моћи, у политичке партије. Тај парадокс директно произилази из прожимајућег комунистичке партије и институција државе. Одлучивање је премештено из влада и скупштина у централне органе партије, успут правећи од генералног секретара партије свемоћну и непогрешиву личност.
Данас је у Србији очигледно да моћ одређене фигуре одређује позиција унутар политичке странке, а не значај конкретне државне функције. Примера ради, претходни председник Републике своју моћ није црпео из уставних овлашћења, већ из чињенице да је на челу владајуће странке. На сличном принципу то данас чини потпредседник Владе. Услед премештања моћи из институција система у политичке партије, партијска лојалност долази испред законских и институционалних токова, а кључне врлине појединца у политици постају послушност и оданост – што штети квалитету политичког живота, али и друштвеном напретку у целини.
Трећи конкретни проблем јесте перцепција глобалног положаја наше земље. Још увек није превазиђена илузија величине Југославије. Данас се у кључним стратешким документима Србије може очитати спољнополитичка збуњеност која исходи из некадашњег положаја СФРЈ. Покушава се наставити принцип савезништава „са свима“: и са истоком и са западом, и са несврстанима и са великим силама – иако су међународни контекст и капацитети саме државе потпуно другачији. Илузија величине и историјске мисије, те потпуно неразумевање промена у којима се свет нашао крајем осамдесетих, довеле су и до масовне подршке руководству које у тренутку општег распада комунизма у свету прокламује себе као последњег браниоца социјалистичких идеја.
Ово „гурање прста у око“ читавој Европи, ефективно ствара непријатеље у моменту када су савезници преко потребни, узгред усађујући својеврстан менталитет опсаде у српско друштво. Такође, несумњиво је да је „цртање“ републичких граница унутар Југославије и грађење државе на подстицању разлика између шест народа, значајно допринело распаду СФРЈ. Ова немерљива историјска траума, са којом нација тек треба да се суочи, додатно компликује начин на који грађани Србије данас посматрају односе у свету.Шта је решење за ову наслеђену ситуацију? Критичко промишљање, идентификовање и одбацивање пракси преузетих из једног фундаментално погрешног и нефункционалног система, мора да постане део свакодневице у Србији. Политичари морају окончати покровитељски однос према грађанима, те коначно почети да врше једну од кључних функција политичара – образовање грађана. Садашња пракса „продаје“ обећања и чињења краткорочних потеза зарад још које године власти, само је наставак неодговорног деловања без промишљања о последицама. На нама, као младим људима који су жељни да мењају и ојачају Србију, јесте да политичаре на то натерамо. Да учинимо да се воде принципом дугорочног планирања. Да их притискамо док етика одговорности не постане опште усвојена вредност. Док идеја, иницијатива и марљив рад не почну да се цене више од пуког климања главом. Док коначно не направимо државу какву заслужујемо.
|