peki je napisao:
Понашање у православном храму
Храм је свето мјесто, и када човјек улази у њега мора улазити тихо, лагано и са дубоким страхопоштовањем. Кад се дође до црквених врата, мало се застане, прекрсти се и лагано поклони према храму. Ако је гужва, стрпљиво се чека да се купе свијеће. Кад се свијеће купе одлази се мјесту гдје се пале свијеће водећи рачуна да се леђа не окрећу олтару или свештенику у току кађења. Прекрсти се, цјелива се свијећа и намјени се за шта се пали (нпр: „Ову свијећу за здравље моме брату Јовану, нека га Господ помилује и спаси.“ или „Ову свијећу за покој душе мога дједа Николе, Бог да му душу прости.“). Свијеће за здравље се пале у горњем дијелу свјећњака или горионика, а за покој душа у доњем дијелу. Када се свијеће запале, онда се тихо, као сијенка, а поготову ако је Богослужење у току, одлази и цјеливају се цјеливајуће иконе. Зато је најбоље доћи на службу десетак минута прије почетка Богослужења, јер се каснијим ходањем кроз храм омета Богослужење и пажња вјерника.
Мушкарци обично стоје на десној, а женске особе на лијевој страни лађе храма. На одабраном мјесту се стоји мирно, без окретања, шетања или разговора са неким. Уколико неко из одређених разлога не може да стоји цијелу службу, може се у одређеним моментима Богослужења и сјести. Нипошто не треба сједати за вријеме малог и великог входа, читања Јеванђеља или кађења. Ако се осјети умор и жеља да се изађе напоље, молитву треба појачати, јер се ђаво труди да човека спријечи у молитви. За вријеме молитве ноге су састављене, а руке се прекрсте на грудима или се спусте низ тијело, нипошто се не стављају на леђа или у џепове. Молитве се изговарају у себи. Дискретно се пази на свештеникове радње, и када се он прекрсти, и кад се у молитви или пјесми помињу имена Оца и Сина и Светога Духа, и кад свештеник кади сви се у цркви крсте и благо клањају. За вријеме читања Јеванђеља, велико и малог Входа и проповједи, гдје се ко затекао ту и стоји док се та радња не заврши. Уколико неко зна да пјева, он пјева тихо и полако да не омета појце. Још је боље да се такав прикључи хору или појцима. Све у свему, својим понашањем треба настојати да се у храму буде као невидљива сијенка, а никако настојати да се буде примећено или запажено. Надмено понашање фарисеја у храму, Господ је осудио, а похвалио скромно држање и скрушену молитву цариника. Приликом изласка из храма, опет се на исти начин цјеливају иконе, изађе се на врата храма, тихо и нечујно, поново се окрене према унутрашњости храма и смјерно се прекрсти и поклони.
Клечање
Је израз свијести да је човјек гријешан и крив, па је према томе ово нарочити положај оних који моле опроштење казне због какве погрешке. Оно је израз кајања и наше зависности од Бога, као и доказ да нам је потребно Божије милосрђе. Отуда се хришћани моле клечећи нарочито у вријеме кајања и поста, или када моле какву милост, Данас се у неким нашим храмовима за вријеме читања светог Јеванђела клечи. То је израз вјере и поштовања живе ријечи Божије. И сам Господ наш, Исус Христос, молио се клечећи (Лука 22, 4), клечали су и његови свети ученици и кад се молише за опроштење гријехова (Дела ап. 7, 60). Према томе, постоји овај молитвени симбол у хришћанском богослужењу одавнина.
Клањање – поклон
Сагињањем главе приликом читања Јеванђеља, вјерници дају израз своје пажње. Приликом преноса Часних дарова са жртвеника на св. престо (за вријеме великог входа) приклањањем главе вјерници изражавају побожно и мислено учешће у ходу Исуса Христа на драговољно страдање.
Pojasnjenje o ovom od davnina poznatom nacinu molite je zaista bitno za mnoge od nas, koji nisu tako dobro informisani i pitam se kakva je Vasa veza sa SPC?
pozdrav