banjalukaforum.com

Одлучио сам да отворим тему о Првој српској револуцији или првом српском устанку (што је код нас много чешћи термин).
Сад ће неко рећи зашто револуција у називу и сл.?
Шта је револуција?
Револуција је, у општем случају, радикална промена друшвених односа. У политичком означава корениту промену друштвеног уређења. Реч револуција значи преобрат.

Значи да се догађаји од 1804 до 1813. године са правом могу окарактерисати речју револуција.

Ја се иначе приватно из хобија бавим проучавањем српске историје са посебним тежиштем на период 1804-1813. година. Овде ћу да напишем неке ствар које знам а за које већ вероватно зната мада има сигурно и ствари за које ћете по први пут да чујете јер се о њима у школи не учи. Такође свака добронамерна сугестија или информација је добродошла.

_________________
РЕПУБЛИКА СРПСКА

http://www.youtube.com/watch?v=oXo4ox94 ... e=youtu.be

ПРВА СРПСКА РЕВОЛУЦИЈА 1804-1813

"Лежи и лежаће у ропству онај народ који не зна штаје национални понос."
Доситеј Обрадовић

"Српски устанак је најсјајније време у српској повесници..."
Светозар Марковић

"Срби могу црпети из своје прошлости веру у будућност."
Бењамин Калај


По неким причама (које није могуће проверити) одлука о дизању устанка (који касније прераста у револуцију) донета је на некој свадби још 1802. године када су се поједини кнезови заклели да ће да покрену борбу за ослобођење. Борбу која ће касније да буде искра која ће да изазове пожар а који ће да доведе 114 година касније до ослобођења српског народа а Карађорђа да стави у ранг највећих светских војсковођа.
Оно о чему се са сигурности може причати јесте да је 1803. године у манастиру Вољавча Карађорђе донео одлуку да заједно са виђенијим Србима (Гаја Пантелић, калуђер Максим и кнез Матеја Јованчић били присутни) почне да припрема терен за дизање устанка. Карађорђе све чешће одлази за Земун под изговором трговине. У Земуну се састаје са земунским трговцем Драгутином са којим уговара прве тајне испоруке оружја, барута и осталог што је устаницима неопходно било.
Карађорђе је одлучио да ступи у везу са свим српским виђенијим кнезовима, хајдуцима и јунацима да сваки покрене свој крај и да народ против Турака диже.
За комуникацију између њега и осталих изабрао је Гају Пантелића као човека од поверења. Гаја је прво отишао Васи Чарапићу, па Јанку Катићу, затим Младену Миловановићу итд.

Порука је гласила овако (по казивању Г.П):
" Брате, Васо... послао ме Ђорђе, да те зовем на устанак противу Турака, за наше младости и за нашег јунаштва, да скинемо турски зулум, да нашим женама не вире ноге испод турских ћуркова и да се наше кобиле не ждребе у оборима турским, и наше крмаче не прасе, и наше краве не теле. Но брате, потражи колико више можеш наћи поуздани момака, па у зиму. кад ти се јави, да си готов. Само потајно да ји спремимо, ал да им не кажеш на што, тек нека се надају, и тако да сваком рекнеш. Кад ти се јави да будеш готов."

Овако је Г. Пантелић ишао од кнеза до кнеза и свима исто говорио.

Сви радо прихватише једино је Милан Обреновић оклевао говорећи ако је Ђорђу нужда мени није, имам исправе, имам јасагџију Бешлију што га нема жешћег и мени је лепо.

На то му Г.П. рече да он само с њима поћи може јер му иначе неће ласно бити. Милан и даље оклеваше јер није знао да ли је у питању нека турска варка па оклеваше све док не увиди да Г.П. истинито збори. Онда и он пристаде.
Убрзо су сви по Карађорђевој жељи били обавештени, те Карађорђе састави списак људи и пошаље га за Земун трговцу Драгутину да овај по списку људима оружје и барут доставља.

Међутим једно од писама са именима људи се пресрели Турци и он се нашао у дахијским рукама. Друга верзија каже да је писмо дахијама предао један Немац који је био код Драгутина у служби.

То писмо касније доводи до "сече кнезова" (више српских кнезова и виђенијих Срба: Илија Бирчанин, Алекса Ненадовић, Марко Чарашић и др.).
Такође уз помоћ митрополита београдскох Леонтија (пореклом Грк) дахије на превару у Београд доводе игумана Хаџи-Рувима и још неке виђеније Србе те их све смакну.
Ова изненадна дахијска акција је изненадила устанике али и само убрзала оно што се спремало. Дахије више пута покушавају да ликвидирају Карађорђе али неуспешно.
Након што је ликвидирао Узун-Мехмета који је био дошао са 14 војника да га убије Карађорђе склања своју породицу, окупља око себе 300 војника и одлази код хајдука Станоја Главаша који је био у планини са четом од 40 људи. Наређује да се људи наоружавају и позива Србе на збор у Орашац.

1804. година

Збор у Орашцу

"Карађорђа су старешине у Шумадији изабрале за главнога поглавара највише за то да би на њега могли бацити кривицу ако би Турци брзо земљом овладали..."
Вук Караџић

У Орашцу Карађорђе рече окупљенима:
"Ево браћо, ми у име Бога устадосмо противу Турака, који нам кнезове секу, имања наша отимају, робе нас и арају, наше жене, сестре и ћери бешчасте, поштење нам газе, цркве и манастире нам скрнаве и многе друге зулуме нам чине...
Сад браћо, ако ви пристајете као што сам започео и као што мислим, ако Бог да, да ће добро бити, за народ, да подигнемо сав народ, да по селима ханове и чардаке палимо, ханџије и субаше побијемо, Турке у градове стерамо... А од цара немамо се шта бојати, јер моја намера и није да се цару противимо, него само да се курталишемо ових сликоваца, који не само што са нама овако бездушно поступају, но су и самом цару противни."

Карађорђе је у почетку крио од народа стварни циљ устанка а то је ослобађање Србије од Турака. Он је говорио да се Срби боре само против дахија а не прови цара што му је донело две предности:
1. Активирао је народ, који дахијски зулум није могао више да трпи. Такође било би ризично рећу народу да се бори против турског царства јер након више од 400 година под Турцима, српски народ је сматрао да је турски јарам нормалан и неизбежан.
2. Изазвао је поделу међу самим Турцима, тј. између дахија (и њихових потчињених) и Турака староседелаца који су цару верни били.

На збору у Орашцу Карађорђе предложи Станоја Главаша, најчувенијег хајдучког харамбашу тог доба, за вођу. Но Станоје рече: "Ја сам хајдук и мене хајдуци слушају и слушаће ме, али сав народ нису хајдуци па ће људи сутра рећи: куда ћемо ми за хајдука! У хајдука нема куће ни кућишта. Сутра кад Турци навале он ће у шуму а ми ћемо остати на мејдану да нас Турци робе и арају.
Ја, побратиме Ђорђе, ако се ти не прихватиш старешинства, овај час одох својим путем."

Зато се заложи и прота буковички а и остали. Карађорђе се на почетку одупирао правдајући се да има виђенијих и бољих од њега, те да је преке нарави и да ће и да убије оног кога не слуша.

Али остали рекоше: "Нама такав и треба."

И тако је у Орашцу (највероватније 14. фебруара 1804.) Карађорђе изабран да буде врховни вођа и управитељ српскога народа.

Кориштене књиге:
"Вештина ратовања вожда Карађорђа" - Новица Стевановић
"Прва српска револуција" - Геодон Маретић
Изводи из књига:
"Грађа за историју првог српског устанка" - Радосав Петровић
"Историја српског устанка" - Лазар Арсенијевич Баталака

Ове књиге ћу ( и још неке) користити и даље да сада не бих сваки пут наводио изворе.

_________________
РЕПУБЛИКА СРПСКА

http://www.youtube.com/watch?v=oXo4ox94 ... e=youtu.be

Већ до краја марта 1804. године српска устаничка војска бројала је 15.000 људи.
Мешу њима било је доста Срба који су активно учестовали у аустријско-турском рату (1788-1790) као фрајкори (у овим јединицама било је око 18.000 Срба у редовима аустријске војске) а од којих су поједини имали и официрске чинове (Карађорђе (наредник), Радич Петровић (капетан) , Сима Марковић и Милоје Петровић (каплари), итд.).
Карађорђе, на основу војничког знања стеченог у аустријској војсци организује српске устанике. Он је војску поделио на 12 пукова наспрам 12 нахија а сваки пук на 10-12 чета (буљука), поставио командни кадар а затим донео и прве војне одредбе (заклетва, дисциплина и сл.).
Карађорђе је упоредо са стварањем народне војске од 1808. године почео да ствара и сталну редовну војску која је била плаћена.
1806. је спроведен попис становништва у Србији тако да се добио тачан увид војно способних мушкараца на тлу слободне територије.
1807. године је уведене обавеза служења војске.
Карађорђево искуство из аустријске војске показало се као веома корисно у организацији устанка и устаничких оружаних формација.


1804. година

Половином 1804. године српска војска је бројала око 20.000 људи:
корпус око 5.000 на Морави, 3.000 на Руднику, 3.000 је опседало Шабац а главнина од око 9.000 је опседала Београд. Мањи одреди су били распоређени између Смедерева и Шапца како би Турцима одсекли везе преко Саве и Дунава.
1804. године било је 28 оружаних сукоба између Срба и Турака (дахијских поданика, јер је Карађорђе српску борбу још увек крио под плаштом борбе против дахија) у којима је страдало 170 Срба и 1.200 Турака.

Карађорђе је одмах после збора у Орашцу упутио следеће наређења својим потчињеним старешинама:
1. Да се диже народ на устанак
2. Наоружају људи и формирају јединице
3. Пале ханови по селима (места у којима су живели Турци и где су боравиле мање војне посаде)
4. Убијају ханџије, субаше и муселими
5. Турке протерају из села у градове
6. Блокирају и држе у опсади градове и путеве
7. Воде борбу против дахија и јањичара који су и турском цару неверни

Карађорђе је сам са својим момцима (око 800) тај план доследно примењивао да би дао пример осталима.

Први озбиљнији сукоб десио се у околини Рудника. Дознавши да је Сали-аги (који је у народу био познат као тежак силеџија и који је посебно волео да обечашћује српске девојке) дошло 500 јањичара у помоћ Карађорђе спрема прву већу војну акцију.
Пошто је знао да су руднички Турци одани султану позвао је њихове представнике на разговор. Рекао им је да против њих нема ништа већ да му предају Сали-агу и његове пријатељњ или да напусте Рудник у року од 24 часа у супротном нико неће бити поштеђен. Ова турска делегација пренесе дахијским старешинама Карађорђеве захтеве а ови одлуче да испитају спремност устаника па пошаљу једну јединицу да нападну устанике а истовремену пошаљу позив за помоћ Кучук-Алији (брат Сали-аге).
Након уништавања послате дахијске јединице Срби убрзо нападају Рудник са четри стране (под командом Карађорђе, Лазара Мутапа, Арсенија Ломе и Милића Дринчића) и у том нападу гине 86 Турака. Тада Сали-ага понови шаље преговарачку делегацију која тражи од Карађорђа да пропусти дахијску војску према Београду. Пошто је знао да ће ускро из Београда са војском стићи и Кучук-Алија Карађорђе дозвољава Сали-аги и његовој пратњи да напусти Рудник. Међутим пошто је Карађорђе силно желио да се освети Сали-аги за сва причињена зла он одлучи да истом постави заседу. У тој заседи гину најближи Салин-агини сарадници (Пљакић и Џавић) али Сали-ага спашава флаву. Ту је побијено и око 200 непријатељских војника. Потом су Срби ушли у Рудник (Турке староседиоце по договору нису дирали) а Карађорђе за старешину Рудника и Рудничког округа поставља Милана Обреновића.

Убрзо у околину Рудника стиже и Кучул-Алија са 600 коњаника. Он спровођен од стране кнеза Максима (који је издао устанике) пречицом стигне на место (Врбица) где су се српски борци требали састати (након три дана одмора).
Када се окупило око 50-так Срба Кучук-Алија напада устанике али Крађорђе све дубље одступа у планину и тако спашава и себе и људство. Том приликом Кучук-Алија као трофеј успева да добије огртач Црног Ђорђа а затим одлази за Крагујевац.

Сутрадан је Карађорђе формирао коњичке јединице и за њихове комаданте поставио Милана Обреновића и Арсенија Лому и упутио их за Кучук-Алијом са задатком да поставе заседе а са остатком војске је обилазио остала села да би мобилисао што већи број људи. Кучук-Алија напушта Крагујевац и одлази за Јагодину. Карађорђе долази тада надомак Јагодине и окупља све виђеније Србе ради договора да се народ диже на устанак. У међувремену устаници опкољавају 250 Арнаута и држе их у округу. Кучук-Алија им тада шаље помоћ од 500 коњаника на челу са Тосун-агом.
Неопрезношћу српских бораца ова војна формација без проблема пролази српске јединице (1.500 људи) и долази у Баточну где напада устанике које су се потом разбежали. Тосун-ага затим одлучује да преноћи у Батпчини што ће за њега бити кобно. Карађорђе са одредом војника поставља заседу дуж пута којим ће Арнаути и дахијска коњица потом проћи. Ипак неопрезни устаници за собом остављају мноштво трагова копита што Турци убрзо примећују и мењају правац. Заседа пропада али Карађорђе одлучан да разбије ову формацију даје се у потеру. Од 250 Арнаута и 500 коњаника само стотинак стиже до свох циља Јагодине. У међувремену Крађорђе наређује Васи Чарапићу да постави заседу на путу за Београд ако би се Кучук-Алија случајно извукао.
Не желећи да губи време Карађорђе са 300 коњаника и нових 3.000 мобилисаних бораца одлучује да нападне кучук-Алију у Јагодини.
Требало је да Младен Миловановић и Милан Обреновић рано изјутра нападну дахијске снаге у широком фронту а онда и Карађорђе да удари из правца Ђурђевог брда. Рано изјутра Карађорђе напада и потискује Турке и град и пали прве турске куће међутим Кучук-Алија који је очигледно очекивао српски напад добро се припремио и утврдио (притом је прихватио и 1.000 крџалија као помоћ на челу са Алијом Гушанцем). Одбили су напад а онда покренули контра-напад. Карађорђе се повлачи и тек тада нападају Младен и Милан али ни они нису могли због надошле Бјелице да ударе Турцима с леђа па је турска коњица јаким нападом разбила устанике. Многи се бекством спасавају а 150 их гине док је 50-так рањено. Турски губици око 20 војника. То је био први устанички пораз.


Кучук-Алија не желећи да чека други напад са својим војском и крџалијама напушта Јагодину и одлази за Београд (где је успут навратио до Тополе и спалио Карађорђеву кућу, амбар и воденицу).
Прикупивши јачу војску Срби други дан нападају Јагодину а ослабљени одласком Кучук-Алије Турци не пружају већи отпор и тако је ослобођена и Јагодина.
Карађорђе креће у потеру за Кучук-Алијом са 200 коњаника и 300 пешака.У путу оставља пешаке а он са коњицом стиже дахију у Ропчеву.
Турци су се спремали за починак, а устанци изненада нападну и напад је трајао док није нестао и последњи зрачак светлости. Том приликом гине око 40 Турака а Кучук-Алија у галопу одлази за Београд где успут упада у заседу Чарапића са око 70 српских бораца. Ту гине 100 Турака али Кучук-Алија и Гушанац успевају да уђу у Београд.

9. априла Карађорђе организује збор у Остружници на који долазе устаничке вође из ослобођених округа (Београд, Јагодина и Крагујевац) али и из других крајева Србије.
Средином априла Карађорђе добија позив генерала Женеја да дође у Земун на преговоре са дахијама.Карађорђе у договору са протом Ненадовићем склапа предлого за мир који садржи 9 тачака. Турци ово нису прихватили па шанса за мир пропада али чак и да јесу Карађорђе се постарао да до договора не дође.
Пошто са дахијама није желео мир Карађорђе је наредио да се у околини Београда запали неколико кућа неких Бугара који су се одселили. Кад је то урађено у договорено време Карађорђе рече генералу Женеју:
" Ми смо дошли по позиву вашем, на царкси и на ваш образ а Турци нас ипак робе и пале. Фала вама господине на вашем труду и доласку ал од мира нема ништа и одсад ћете чути и видети бојева. Збогом."

Затим Карађорђе одлази опет у Остружницу где је извршена прва смотра устаничке војске а затим иде код Дубоког где се састао са Јаковом Ненадовићем(дигао устанак у шабачком крају) те и овај признаје Карађорђа за врховног вожда.
Убрзо почињу да пристижу добровољци са свих страна (из осталих још увек окупираних делова Србије, из Срема, Баната, Босне, Херцеговине, Бугарске, са Косова, па чак и Турци итд.) а са њима и војно обучени кадар из аустријске војске (Радич Петровић, ритмајстор Петар Новаковић Чардаклија, итд.).
Број устаника се диже на око 33.000.
Затим устаници заузимају Пожаревац. Том приликом први пут користе топ и тај дан може да се сматра даном кад је рођена артиљерија у српској војсци.
За комаданта пожаревачког округа постављен је Петар Добрњац.
Затим је опседнуто Смедерево али је са Турцима постигнут договор о ненападању. Турци рекоше: "Шта буде са Београдом нека буде и са нама" тј. ако устаници ослободе Београд они ће предати и Смедерево. Заузврат нису смели излазити ван града. За комаданта Смедерева и Смедеревског округа постављен је Ђуша Вулићевић.

Убрзо у Београд стиже Бећир-паша (посредством Хаџи-бега) из Босне који је дошао у мисију мира. Устаници га примају и отпрате све до Обреновца.
Хаџи-бег је писао тужбу Порти против дахија и окривио их да они Србе тешко угњетавају па су се ови због тога и побунили а да су Срби права и верна царева раја.

Бећир-паша није успео да договори мир али је успео да издевствује да дахије (Аганлија, Мула-Јусуф, Кучук-Алија и Фоча-Оглу) напусте Београд и запуте се у Видин код Пазван-Оглуа (који се био одметнуо од султана па после опет помирио). То је одрадо у договору са Гушанцем. Када су дахије одлучиле да нападну Србе изласком из Београда Гушанац је затворио капије и дахије више није пустио назад (те је тако преузео власт у Београду са својим крџалијама (крџалије су били скуп скитница свих вера, нација и језика који су ишли земљом и прикључивали се овој или оној страни а заузврат су могли да пљачкају имања и отимају благо и остала добра). Ови онда са војском крену пут Видина.
Ту постоје сада две верзије:
1. Напао их Миленко Стојковић код Адакале и погубио.
2. Они су стигли у Видин али их је Пазван-Оглу у договору са Бећир-пашом заробио и изручио Миленку код Адакале где их је овај онда погубио.

Устаници договарају мир са Бећир-пашом до 1. јаунара 1085. године.

Тако се завршила прва година српског устанка који ће већ и следећој да прерасте у револуцију (укуључивањем регуларних турских снага у борбу против Срба).

_________________
РЕПУБЛИКА СРПСКА

http://www.youtube.com/watch?v=oXo4ox94 ... e=youtu.be

1805. година

"Не бојте се, они се бију за господство а ми за слободу".
Карађорђе

После Божића 1805. године Карађорђе наређује општу мобилизацију с обзиром да је добио информације да је Бећир-паша окупио 8.000 војника а нишки паша 20.000.
Распоред српских снага почетком 1805. године био је следећи:
- На Дрини (западни фронт), под командом Јакова Ненадовића 4.000 људи са задатком да спрече пролас Бећир-паши
- На Морави, 2.000 људи под командом Миленка Стојковића
- Код Београда, под командом војвода Катића и Чарапића, 5.000 људи
- Код Гроцке 500 и у Остружници 3.000 људи под командом кнеза Симе Марковића
Осим тога постојала су посеба војна одељења која су надгледала неосвојене градове.

Већ у фебруару 1805. године овај Карађорђев план доживљава прву проверу.
Покушај 300 крџалија да напусте Београд није успео јер су упали у српску заседу код Баточине коју нико није преживео.

15. јуна 1805. почео је српски напад на Краљево. После неколико дана борбе Турци су се предали и Краљево је уступљено устаницима.
Истовремено Турци су кришом под окриљем ноћи напустили тврђаву Ужице изненадили једну српску чету на спавању те побили око 150 устаника а потом се вратили назад у тврђаву.
Тада Карађорђе наређује освајање Ужица. То је урадио Јаков Ненадовић са 3.000 људи. Јаком артиљеријском ватром је више дана бомбардовао ужице а у тим нападима погинуло је преко 300 Турака те је више стотина кућа срушено.
Турци су се предали 20-ог јула и затим су протерани у Босну.

Почетком јула први напад на Србе извршава и царска (професионална) војска.
Карађорђе је знао да му овде треба победа да би још више осоколио народ, проширио устанак на друге крајеве (ЦГ, БиХ итд.) и изазвао пажњу великих сила на дешавања у Србији.

Бој на Иванковицу

Иванковац је брдо код Ћуприје, на десној обали Велике Мораве.

Покренувши се из правца Ниша са 15.000 до 20.000 војника Хафис-паша је кренуо за Београд да уведе ред и смири Србе.
Карађорђе му у сусрет пошаље Миленка да га овај са леђа нападне али тек пошто Карађорђе изврши главни удар са чела.
Ипак турски извиђачи примете српске снаге 30. јула 1805. године и дојаве паши. Хафис-паша тада упути поруку Миленку да пусти царску војску да прође ка Београду, да му спреми конаке и да преда оружје те да Срби буду царева раја као што су и до сада били.
Миленко одговори да паша царску војску царским друмом (преко Јагодине) за Београд води а кад тамо стигне да ће онда о предају да разговарају.
Хафис-паша коме је испод части били да му један хајдук диктира услове одлучује се за напад (српска војска је бројала између 6 и 7 хиљада војника од тога под Миленковом командом око 2.000 а под Карађорђем 4 до 5 хиљада).
Срби су за кратко време направили пар утврђења дуж пута којим је паша требало да прође па снажном ватром добро десеткују Турке. А када су им прецизним топовским погодтком уништена кола са муницијом а притом пристиже са војсом и Карађорђе Хафис-паша се повлачи према Параћину а затим за Ниш. У бици је Хафис-паша бива рањен од шпаренала а у Нишу ускоро потом умире (или од задобијене раме а постоји могућност и да се отровао).
Хафис-пашина војска се након овог пораза потпуно распала а лесковачки паша паша који је требао да такође крене са војском ово користи и напушта све припреме за напад.

Средином августа у селу Борку одржана је устаничка скупштина коју је сазвао Карађорђе.
Ту су решена прва питања у вези са опремањем и финансирањем војске, организација власти, судства, пошта те оправка цркава и манастира.

1805. године ослобођено је још и Смедерево. Турци су прекршили договор од 1804. године и напали Србе који су били смештени око тврђаве. Том приликом је убијен војвода Ђула Вујошевић. Срби су уплашени напустили своје куће које су потом од стране Турака опљачкана и уништене.
Након тога Карађорђе одлучује да ослободи Смедерево.
Долази до Смедерева те на једном брду постави топове и напад натера Турке на повратак у тврђаву. Онда пошаље један батаљон да се сакрије код трвђаве.
Други дан оставио је један одред војника као стражаре (да провоцирају Турке) а он одступио па се притајио са војском. Турци мислећи да је овај отишао ударе на српску стражу а ови крену да беже те тако изамме Турке ван тврђаве.
У том прикревени батаљон кроз отворену капију улети у тврђаву, затвори капију и врло брзо победи Турке који су остали у тврђави. Они који су изашли нашавши се између две ватре у заседи били су потпуно разбијени а преживелих није било.
Тако је Смедерево ослобођено ратним лукавством српског вожда 14. новембра 1805. године.
Вожд тада распушта устанике да иду кућама и даје им рок да се поново окупе почетком следеће године.
Бећир-паша није ни покушао да са војском пређе Дрину након пораза Хафис-паша па је тако завршена још једна година за српске устанике.
Те 1805. године српски устанак прелази у револуцију јер је један малени народ одлучио да се супротстави великим турском царству и његовом постојећем поретку.
Порта је коначно схватила да Срби полако али сигурно крче пут ка независности и слободи па же већ следеће године упутити још јаче снаге да умире Србију.

Те 1805. године било је 12 оружаних сукоба од којих се најжешћи догодио на Иванковцу где су Срби под командом Карађорђа и војвода Милнека Стојковића и Петра Добрњца победили надмоћну царску војску и нишког Хафис-пашу.
Српски губици те године били су 879 људи а турски око 8.200 људи.

_________________
РЕПУБЛИКА СРПСКА

http://www.youtube.com/watch?v=oXo4ox94 ... e=youtu.be

Година 1806.

Рече Бог да се Србија ослободи и би Карађорђе.
Јован Стерија Поповић

Године 1806. Порта је одлучила да сломи устанак у Србији увидевши да су Србима порасли прохтеви након две испешне године.
И поред свих проблеме и анархије у Истанбулу (буна јањичара против реформи у војсци и сл.) Порта је вредно радила на новој офанзиви на Србију.

Портина тајна заповест (издано крајем 1806. године):
Објављује се ради знања свакоме да се појавио бунт у Србији, да су српски неверници дигли подигли главе, да теже ослободити се својих ропских патњи и да као бунтовници и устаници, не признајућу султанову власт, не само отказују плаћање царског пореза., већ су подигли да се као непријатељи царевине с оружјем у руци туку с муслиманима и војују...
... Да би се сачувао и заштитио муслимански свет, застрашен општим истребљењем од подигнуте раје и да би се муслимани законито осветили треба предузети брзе и неодложне мере. Јер ако би не дај Боже пала у бунтовничке руке и нишка тврђава, створиће се за нашу царевину много несреће у главобоље а можда ће доцније угушење тога устанка бити немогуће и устанак се може раширити свуда те се може појавити знатна и судбоносна погибија за нашу царевину.
Стога је султанова влада решила да поступа оштро и немилосрдно с подигнутом главом и побуњеном рајом. Зато се издаје заповест да се убија, уништава и стреља сваки бунтовник, ма где се ухватио, само да би се у корену могла уништити клица устанка...
Сазвате све војне старешине на договор и саветовање као и племенити родољуби и виши чиновници нарочито поводом тих изненадних и крвавих догађаја с побуњеном рајом једнодушно су решили да свеколики муслимански свет, по верској дужности и због војног угледа и државне части, дужан прогласити ратно-верски поход, да ратује с оружјем у руци и да с опашношћу свог живота узме учешће против побуњене неверничке раје, да се бије и бори дотле докле сасвим не буде поломљен и уништен непријатељ дин-ислама.

За команданте турске офанзиве одабрани су:
- Саид-паша, управник призренског санџака
- Мустафа-паша, управник дукађинског санџака
- Иврањали-паша, управник чирменског санџака
- Ипекли-Дервиш паша и скопски Алај-бег оглу Хасан-бег
Главни заповендик војске је Малић-паша а и даље је главни заповедник румелијски валија Ибрахим-паша у Скадру.

Порта је затим покренула и Кади-пашу који се налазио у Азији да са 12.000 војника дође у Европу.
Затим је помиловала одметнутог Дели Кадри-агу и платила му да са његовом војском крене на Србију.
Крајем јуна 1806. године Турци су у околини софије имали концетрисано око 30.000 војника а код Цариграда 50.000.
Такође босански паша је ревносније од румелијског мобилисао војску па је ускоро на Дрини била босанска турска војска од 30.000 људи.
Из Херцеговине је након гушења устанка Срба у Дробњацима, Ровцима и на Морачи на Србију кренуо и Сулејман-паша Скопљак.
Крајем јуна турске снаге су кренуле у офанзиву из три правца: савско-колубарског, моравског и дунавског.
Овај војни план су за Турке осмислили и направили француски официри јер су тада Французи помагали активно Турску у рату са Русима.
По том плану из ова три правца је требало ићи ка једном циљу, Београду а до Београда сламати устаничку војску.
Са војском (40.000) је убрзо стигао и Ибрахим-паша и сместио се код Ниша. Пазван-Оглу је са својом војском био у видинској равници и чекао на команде. Ова војска (која је била и најјача) је требало да ослободи Београд а затим се запуту према Шапцу. Никако није требало да се упусти у отворену борбу и општи напад већ да се крене полагано са истуреним извидницама које би се повлачиле чим виде јаче српске снаге.
Други корпус је требао да пређе Дрину код Зворника и да се споји са Пазван-оглуом.
А трећи је деловао из правца Ниша и Новог Пазара према унутрашњости београдског пашалука. За све је важило начело: не упуштати се у отворене сукобе.

Али ни Срби нису седели мирно.
На скупштини у Смедереву крајем 1805. године Карађорђе је дефинисао ратни план за 1806. годину:

- Офанзивну дипломатску акцију у Петербургу, Бечу и Цариграду с циљем са се изврши притисак на Порту да одустане од офанзиве против Срба.
- Појачање опсадних снага код Београда и Шапца и њихово ослобађање по могућности.
- Упаде пружаних снага преко граница Београдског пашалука, чиме би се побољшао стратегијски положај српске војске а истовремено мобилисале нове снаге и ширио устанак.

Основна стратегија Карађорђа је била тзв. концетрација масе тј. највећи део војске концетрисати на онај део одакле Турци највише прете. Ово је захтевало велику покретљивост, домишљатост, брзину, целодневне и целоноћне маршеве (што показује карађорђев природни дар за војну стратегију и ратовање).
С реализацијом се почело одмах.
Снаге војводе Миленка су избиле до Мироча и Дели Јована, ослободиле Пореч и блокирале пролаз Дунавом.

Снаге војводе Добрњца, Стевана Синђелића и капетана Жикића ослободиле су Параћин, Ражањ и Алексинац и почетком јануара победиле војску Пазван-Оглуа на Џивџи Бари. Код Алексинца су подигнута утврђења названа Делиград (битно за даља дешавања).

Снаге војводе Миловановића и Станоја Главаша су након ослобођења Краљева продрле до Куршумлије и угрозиле Лесковац и Ниш.
Милан Обреновић продро је у Стари Влах.
Према турској бошњачкој војсци војвода Јаков подигао је земљана утврђења у којима је за старешину поставио Луку Лазаревића и проту Матеју Ненадовића.
Опсада Београда је настављења али смањеним интезитетом јер је део војника пребачен према Шапцу и на моравски правац јер се из тог правца очекивала главна турска офанзива. Ту је Карађорђе концентрисао 12.000 пешака, 2.000 коњаника и 18 топова, све под командом Станоја и Младена Миловановића. Такође је и Миленко био с њима али је имао задатак да са 1.500 и 4 топа врши извиђања на дунавкосм правцу и по потреби притекне у помоћ на моравском правцу.

У току 1806. године вожд је извршио и више унапређења међу старешинама да би дигао морал. Процењујући да ће Турци пренети офанзиву на Дрину Карађорђе одлази војсци код Шапца. Тамо су устаницима командовали Цинцар Јанко, Бакал Милосав, Дабић, Лазаревић итд.
Карађорђе наређује Јакову да 600 војника пошаље од Шапца према Лешници да помогну Цинцар Јанку да одбије турски напад (30.000 војника са 4 топа под командом Мехмед-капетана Видајића). У нападима турске војске који су трајали цео дан рањен је и сам Јаков Ненадовић који затим одлази на лечење кући а команду преузимају Дабић и Грбовић. Ту је такође лакше рањен и сам Карађорђе. Вожд одлучује да се повуче према Шапцу претходно порушивши направљена утврђења.
Турци крену у потеру за устаницима а Карађорђе да се дубље повлачи (и упути позив да му се пошаље појачање од Шапца) те прешавши више села постави одбрани у једном шљивику код Јеленче. Турци су ту напали устанике, бој је трајао цео дан. На измаку дана када су борбе биле најјаче, устаницима у помоћ стигне калуђер Макарије са 200 момака те Петар Молер са својих 20 момака. Молер који је се био прикрио у шуми изненада нападне Турке са леђа а ови почну панично да беже (мислећи да устаника има много више). То њихово одступање искористи Карађорђе па нареди противнапад. У општем метежу много је Турака погинуло укључујући и Абдагу Видајића, сина Мехмед-капетана.
С друге стране Турци су из правца Сребренице продрли до Сокола и попалили више српских села укључујући и Бранковину где је живео Јаков Ненадовић. Јаков се повукао али су га Турци у стопу пратили и нападали. Ипак на крају се потпомогнут од стране Катића и одбранио и прешао у противнапад натеравши Турке у бекство. По карађорђевом наређењу запале неколико турских села и врате се назад.
Карађорђе осујетивши османску офанзиву преко Дрине одлази за Београд па до Делиграда. Након тога под његовом командом Срби нападају и самог Ибрахим-пашу и потпуно му разбијају војску а овај се једва спасе заробљавања.
У међувремену Турци су имали више напада на Србе на западном фронту али су сви осујећени а устаници однесу још две важне победе у бојевима на Салашу и код Чучуга (где је погинуло око 2.800 Турака).
После разбијања Ибрахим-паше Карађорђе поново долази на западни фронт где је босански везир активирао и трећи напади правац Сарајево-Вишеград-Ужице. Након давања команди одлази за Тополу.
Српска војска је средином те године бројала 33.000 бораца од тога 3.000 коеаника и 50-так топова.
Турци и даље нису одустајали од офанзиве са западног фронта (Бећир-паша са 44.000 људи) и из правца Ниша (Ибрахим-паша са 40.000 војника).
Средином маја Турци из Шапца покушавају пробој али не успевају а притом губе 100 људи. Слично пролази и Гушанац са крџалијама код Београда.
Карађорђе затим започиње преговоре са Турцима да предају Шабац. Тамо је већ била несташица хране а и болести су почеле да харају. Турци траже да им се допусти да оду за Босну са свом опремом али Карађорђе жели безусловну предају.
Преговори пропадају. Карађорђе наређује напад на Шабац 13. и 14. маја. Без успеха.
Затим Турци покушавају да се пробију али такође без успеха.
Карађорђе онда покушава лукавством да Турке извуће из тврђаве водећи се примером Смедерева. Ово замало и успева али ипак устаници не усепвају да уђу у твршаву него чак остају испред тврђаве и падају под жестоку ватру Турака.
Овде је погинуло око 800 Срба и 500 Турака.
Опсада се наставља а Карађорђе одлазо за Београд.
Опсада Београда је била упорна. Турци су стално покушавали да пробију опсаду али безуспешно. Карађорђе је наредио константо гађање топовима.
Затим одлази опет на запанди фронт где је у јеку нова турска офанзива.
Турци су три дана нападали устанике код Црне Баре али Лука Лазаревић је успевао са својим људима да одбије нападе иако су им трећи дан полако нестајали и храна и муниција.
Тада у помоћ стиже Карађорђе, напада Турке с бока, разбија их и ови се повлаче остављајући за собом 500 мртвих.
Онда нареди Јакову да преговорима заварава Турке а он одлази на моравски правац.
Такође наређује (преко Милоја Петровића Јакову) нови напад на Шабац из 4 праваца. Међутим због тога што Милоје није пренео наређење онако како је требало само Стојан Чупић рано зором нападне тврђаву и том приликом изгуби 120 људи.
Ибрахим-паша покреће нову офанзиву али га Миленко Стојковић тактички надмудри. Нападне их с крила али им остави један пролаз за повлачење. Ови крнеу туда али ту упадну у српску замку и изгине их преко хиљаду.

Нови турски напад покреће опет босански везир са 45.000 људи са планом да пређе Дрину код Бадановаца са главним снагама а са поможним јужно од Зворника и да се споје код Обреновца (преко Ваљева).
Карађорђе крене из Тополе са последњом резервом од 1000 људи и два топа према Ваљеву.
У путу сазнаје да се много српских војника разишло кућама да спасава породице од турске најезде (Хаџи-бег кренуо преко Сокола ка Ваљеву).
Ту Карађорђе напише писмену заповест војводама ваљевским Кедићу и Грбовићу, те још неким српским вођама да одмах скупе војску и крену против Хаџи-бега.
Затим је наређено Милану Обреновићу да са јединицама крене пут Ваљева.
Срби ударе на Хаџи-бега и иако су били слабији тактички га надмудре и разбију му војску.
Ипак турска главнина прешла је Дрину и почела да пали српска села,да бија и протерује становништво. Око 8.000 Срба бежи за Срем.
Устаници дижу утврђења широм фронта. Устаници који су се разишли кућама убрзо се поново окупљају и око 6.000 људи Јакови одлучи да супротстави босанском везиру.
Јаков напада десно крило турске главнине под командом Хасан-паше и побеђује Турке тако да их је сасвим мало преживело. Међутм по окончању боја један Турчин убије војводу Јанка Катића. Бећир-паша, након што му је уништено десно крило повлачи се у Шабац.
Кратку паузу у ратним дејствима Карађорђе искориштава да дигне Поцерину на устанак (ови у први мах нису хтели већ су Турцима скупљали храну и потребно).
За то издајство су кажњени одговорни:
" Ви Турцима дајете волове, овнове, масло, јајца, мед, млеко и паре а ја вам ништа не тражим, ни једно јајце, само вас зовем да будете своје газде а не турски измећари."
а Поцерци ступили у устаничку војску иако је мало ко имао право оружје.

То вече Карађорђе позивајући се на легенду о Милошу Обилићу за војводу поцерског постави Милоша Стојићевича познатијег као Милош Поцерски. Затим се српска војска покрену на Мишар.

_________________
РЕПУБЛИКА СРПСКА

http://www.youtube.com/watch?v=oXo4ox94 ... e=youtu.be

1806. година

Битка на Мишару




Скица шанца на Мишару

1. Турски топ и кубуз ( хаубица ), који су се налазили око 300 метара северно од српског утврђења.Друга непријатељева ватрена јединица, истог састава, са запада, била је удаљена око 500 метара.

2. Мања капија, која је служила за пролаз послуга топова.

3. Већа капија, која је служила за пролаз пешака и коњаника.

4. Канал који је служио за скупљање ђулади из турских топова

5. Карађорђев и Милојев чадор. У близини је било подземно склониште за муницију.

6. 6-9. Ватрени положаји ( платформе ) за топове, с тим што положај 9 није био довршен.

10. Препречна средства око утврђења ( гвоздени и дрвени шиљци, канал. )

11. Правац наступања турске војске.

12. Место где је погинуо Кулин-капетан ( око 300 метара удаљено од утврђења )

13. Место где је погинуо Тодор Драгић, а рањен Лука Лазаревић.


Бој на Мишару је ушао у српску историју као један од највећих српских победа али и по томе што је у том боју страдап највећи турски јунак из Босне, Кулин-капетан (или по правом имену Мехмед-бег Куленовић).

Српске снаге на Мишару (брдо код Шапца) бројале су између 10 и 15 хиљада бораца са 5 4 или 5 топова под командом Карађорђа (помоћници: Јаков Ненадовић, Милан Обреновић, Лука Лазаревић, Сима Марковић).
Турске снаге су бројале између 40 и 50 хиљада бораца под командом Сулејмана-паше Скопљака (његови помоћници Кулин-капетан, Али-паша Видаић, Хасан-паша Алипашић, Мехмед-паша Видајић, итд.)

Карађорђе претходно недалеко од Мишара потуче турску извидиницу. Знао је да Турци неће много чекати са нападом па одређује брдо Мишар за постављање одбране.
Ово брдо је изузетно одговарало својим положајем јер је омогућавало примећивање непријатеља на удаљености од неколико километара. Устаници су то ископали утврђења и били спремни да дочекају непријатеља.
Дан пре боја Карађорђе, знавши да су Турци много бројнији и да у отвореном сукобу нема шансе, наређује Луки Лазаревићу и Јакову Ненадовићу да са 1.500 коњаника изађу из утврђења и сакрију се у оближњу шуму те на дати знак на Турке ударе.
Пешадија у утврђењу није смелада да пуца док не добије знак од Карађорђа.
Бој се десио 1. августа.
Ујутру се одржи јутарња молитва а потом се српска војска спреми за одбрану.
Преко 40.000 турских војника се кретало према утврђењу лаганом брзином. Затим се та сила зауставила, молила Алаху а потом опет покренула да би се након неког времена опет зауставила због молитве и тамо неколико пута.
Срби гледајући ту силну турску војску као у потпином миру и дисциплини прилазе почну да се комешају а први војници да беже са грудобрана. Међутим Карађорђе их је све сабљом назад враћао.
Тада турска војска стаје јер паша одлучује да не нареди јуруш већ спрема артиљерију а једног извиђача шаље на дрво да се попне и да даје знакове турским артиљерцима где треба да гађају.
Ипак један млади српски борац уочио га је и пушком погодио пуцавши без претходног одобрења. Карађорђе је хтео да га убије на лицу места али старешине му објаснише шта је било и тако је младић спасао главу. Турска артиљерија вез навођења је била непрецизна па самим тим устаницима није наносила губитке.
Онда Карађорђе нареди да један одред стрелаца изађе ван утврђења на отворен простор и запуца на турску артиљерију.
Турска војска онда прихвати борбу на отвореном и крене на овај одред а ови се брзо повуку у тврђаву назад. Турци су и даље јуришали али устаници нису пуцали све док Карађорђе није први опалио. Од тог првог српског пуцња пало је доста Турака тао да су им војне линије негде биле и преполовљене. Тада ударе и српски топови а у турској војсци преломи, заустављања и таласања.
Турци почињу да се повлаче али их њихове старешине оружјем назад терају у јуриш.
Српска коњица је чекала на знак односно на пуцањ топа абардара да крене у напад. Како је битка постајала све јача а знак никако нису чули, Лука Лазаревић одлучује да самоиницијативно крене у напад.
Ту у први мах српска коњица буде јача али се и Турци прегрупишу па жестоко ударе. Међутим Срби су се добро држали а онда и Карађорђе наређује испад из тврђаве и напад на Турке. Турци се повлаче али Карађорђе не наређује гоњене већ повратак у трвђаву јер је знао да на отвореном пољу нема шансе са Турцима.
Поподне Турци нападну опет. Овог пута напад је водио Кулин-капетан.
Лука Лазаревић тада одлучује да тог турског делију изазове на добој иако није знао о коме се ради. Ипак, Лука се послужио и лукавством: у близини места окршаја поставио је сакривена два стрелца који ће ако би било потребе да му помогну.
Оба изазивача су јахали један ка другом лагано и самоуверено. Међутим ту се догови нешто чудно: Кубуре, свакуд верне, овде обојицу изневере.
Лука затим напада сабљом али ова од ударца о кулинову сабљу на два дела пуца а Лука бива рањен. Затим Лука хтеде да потегне и другу али се овој упетљао гајтан о корице па Лука сабљу није могао да извади. Срећом по Луку тада одјекнуше два пуцња а један погоди Кулин-капетана. "Њега је Лука на превару убио; позвао га на мегдан, а, међутим, заседу наредио, те таман кад је Кулин на хату с голом сабљом Луки на мегдан, а заседа, прикривена, из пушака опали и Кулина убије и обезглави две-три хиљаде војске турске, која је тек за њим и уз њега пристала" (Лазар Арсенијевић Баталака). Тада стиже до Луке и неколико Турака који га нападнуше али се овај добро снашао па је једном ударио ногом у трбух, другом песницом по носу а онда скочио са коња и побегао у шуму. Истовремено Карађорђе наређује отварање ватре и напад на Турке. Ови потпуно деморалисани погибијом њиховог најбољег јунака крену у повлачење. Сулејман-паша је одустао од даљег напада и покушаја пробоја ка Београду, наређује повлачење.
За Луку су многи мислили да је мртав али се овај негде предвече појавио из шуме.
Тако су Срби победили на Мишару а српски губици су били само 3-4 мртва ( по једном извору 50-60 а турски 300 и Кулин-капетан) војника а турски губици су процењивани на између 1000 и 2000 војника.

Потом Срби крену у гоњење а Карађорђе нареди да се у Китогу постави заседа.
Ту заседу су организовали Милош Поцерац, Никола Смиљанић и Стојан Чупић.
Страдало је неколико стотина Турака међу којима и много угледних босанских Турака (капетан Острошца Беширевић - "Остроч-капетан", јаничарски ага Мехмед Барјактар - Хаџи Мосто) а многи и у самој бици (Синан-паша Сијерчић, Мехмед-бег Куленовић, Мехмед-паша Видајић, Мустафа-бег Беговић).
Лазар Мутап и Цинцар Јанко су у гоњењу повредили и границу са Аустријом па су на територију Срема побили неке Турке што је за последицу имало затварање границе према Србији.

Народна гусларска песма "Бој на Мишару".
http://sr.wikisource.org/wiki/Бој_на_Мишару

Следећи велики окршај измешу Срба и Турака је битка на Делиграду.

_________________
РЕПУБЛИКА СРПСКА

http://www.youtube.com/watch?v=oXo4ox94 ... e=youtu.be

Пошто видим да нико не коментарише, а да ти не би помислио да нико не чита, ево јављам се да знаш да пратим ову тему и настави само тако...

_________________
Пао је у блато и осјетио цијев. Видио је фацу брадату и дрску.
Видио је смрт и чуо је ријечи, добродошли у Републику Српску!

Мање коментара, мање дискусије.
Кад будем имао времена настављам.
Поздрав.

_________________
РЕПУБЛИКА СРПСКА

http://www.youtube.com/watch?v=oXo4ox94 ... e=youtu.be

1806. година

Битка на Делиграду

После битке на Мишару Карађорђе је отишао за Београд а одатле, добивши обавештење од Миловановића о концетрацији турске војске код Ниша отишао је за Делиград.
Ибрахим-пађа је добио наређење да Србију умири што пре па је његовој војсци стигло појачање из околине Софије и Једрена (са појачањем турска војска бројала је код Ниша око 60.000 војника).
Одлуком Совјета у Смедереву српске снаге су код Делиграда распоређене на следећи начин:
- Десно крило код Беле Паланке (6.000 бораца), комадант Младен Миловановић
- Центар на планини Куновачи(18.000 бораца), комадант вожд Карађорђе
- Лево крило (6.000) између Градишта и Бјелоградца, комадант Миленко Стојковић
- Резерва код Алексинца (4.600 бораца)
- Покретни одред (2.000 пешака и 500 коњаника) под командом Станоја Главаша, требао је да продре у непријатељски позадину, угрози Ниш и на тај начин одсече главен снаге непријатеља

Први турски напад био је јак. Потиснуте су снаге војводе Младена према Алексинцу. Миленко је успео да одбаци Турке према Смрдану док је центар држао почетне положаје. На крају дана око 3.000 Срба је избачено из строја, Турака исто толико.
Други дан Турци опет нападну (3 сата је трајала борба) али Карађорђе прими напад и нареди напад на Турке с крила. Затим је и један скривени српски одред подржан артиљеријом напао Турке. Ови крену у повлачење а српске јединице у потеру.
Биланс је био 2.000 погинулих Турака али и 1.500 палих Срба.
Срби су имали и среће, Пазван-Оглу добија појачање на десном крилу али са даном закашњења. Ипак уводи одмах свеже снаге у борбу потискује Миленка код Смрдана. Миленку Карађорђе шаље појачање од 6.000 војника који у заседу сачекају непријатеља и нанесу му тешке губитке (око 1.000 мртвих). Пазван-Оглу наређује повлачење.
У међувремену Станоје Главаш са својим одредом је зашао у непријатељску позадину ослобио Прокуоље и угрозио Ниш. Тада Ибрахим-паша одлучује да обустави офанзиву и склапа примирје са устаницима на шест недеља те се повлачи назад.

Ослобађање Београда

Коначно одбивши турску офанзиве устанци су добили шансу да ослободе Београд који је већ годину дана држан под опсадом.

Покушавао је вожд преговорима са Турцима староседеоцима да уђе у Београд али је тај план пропао.
Сама Београдска тврђава лежала је на ушћу Саве у Дунав. На бедемима је било 350 топова. Испред тврђаве никло је насеље а између тврђаве и насеља празан простор (данашњи Калемегдан).
Тврђава је била опасана шанчевима широким 10 до 12 метара а грудобрани су били висине и до 12 метара.
У варош се могло ућу кроз 6 капија:
- Варош-капија са јужне стране
- Стамбол-капија са југоисточне
- Видин-капија са источне
- Булук-капија
- Сава-капија (Шабачка, Бањалучка) која је била удаљена 25 метара од саве са западне стране
- Кале-капија (градска капија) са северне дунавске стране

Све капије су биле озидане од тврдог материјала са стражарницама и прорезима за пушке и топове.
Значи, постојао је двоструки обруч одбране на који су Срби кренули практично голим грудима.
(Ради успоредбе, аустријски генерал Лаудон је 1780. године напао тврђаву са 100.000 војника и 200 топова).


Срби су под Београдом имали 18.000 бораца и 24 топа.
Карађорђе наређује интезивно бомбардовање тврђаве.
Затим стиже и појачање (сада укупна снага 25.000 људи и 40 топова).
Карађорђе се одлучује на ослобађање Београда на јуриш.
С обзиром да се приближавао Бајрам, а знајући да Турци у то време по цео дан ништа не једу, воде не пију и не пуше већ само спавају, од одлучује да се напад изврши за време Бајрама и то у зору кад Турци једу, пију и веселе се (овде се још једном показао карађорђев природни дар за стратегију и ратовање).
Снаге је распоредио у 4 целине:
- Војводе Главаш и Илић (4.000 људи) у два мања одреда нападају Видин-капију
- Војвода Чарапић (8.000 људи) у три одреда напада, с тим да један одред напада на Стамбол-капију а два јужно од Видин-капије а средишни део да пређе преко водовода у шанац и упадне у варош
- Кнез Сима Марковић (4.000 људи) у два одреда, јужно на Варош-капију
- Карађорђе и Милоје Петровић (2.000 људи) на Сава-капију

Пре тога непријатељ је непрекидно бомдардован да би се уморио од неспавања.
Ипак, као тајно оружје Карађорђе је искористио свог бимбашу Конду. Овај пореклом Србин је служио у војци Алије Гушанца али је 1806. пребегао Србима. Пошто је знао изглед тврђаве и познавао распоред снага Конда је предложио Карађорђу да он са једном мањом четом први упадне у тврђаву и отвори Сава-капију.
Вожд ово одобри.
Конда одвоји 5 момак, који су говорили турски, обуче их у крџалијску ношњу а са њима пође и Узун Мирко Апостоловић.
За Кондом по карађорђевом наређењу војвода Милоје са 150 момака да кад овај отвори капију исту заузме на јуриш.
За Милојем се кретао Карађорђе са 2.000 војника.
Конда је са момцима кришом ушао у тврђаву, преварио турску патролу те кришом пришао савској капији, убио два Турчина и узеп секиру те почео да разваљује катанац. Ударце су чули Турци у стражарници па су одмах изашли напоље и напали Србе. Развила се борба хладним оружјем на живот и смрт у којој је Конда добио 3 ране а Узун-Мирко две. Осим њих је преживео само још неки Младен. Остали су ту настрадали, међу њима и Никола Сремац који је обијање катанца и довршио и на тај начин отворио капију.
Након тога су кроз капију пролази Милоје са четом па онда и Карађорђе са војском.
Турци изгледа нису превише обраћали пажњу на пуцње јер је то у време Бајрама било уобичајно. Када су схватили о чему се ради кренули су у одбрану и развила се жестока борба. Убрзо је југозападни део вароши био у српским рукама.
Главаш и Илић су се пребацивали преко шанца код Видин-капије а Чарапић водоводом испод Стамбол-капије. Ушавши у варош Чарапић бива смртно рањен.
Забележено је да је војвода Васа Чарапић на самрти рекао:
"Гле изеде ме пас, закон му... Не бојте се! Ено пева Чамџија!"
Тај Милисав Чамџија обећао је јошт пре јуриша да ће ускочити преко шанца и на топ сести, и тако је реч одржао баш кад је Чарапић смртно рањен, он је био опкорачио турски топ и певао из свег гласа: "Хеј, браћо Срби, крила соколова! К мени, к мени, ја сам на ендеку и Чамџија већ на топу седи...!" ( по наводима Константина Ненадовића).
По казивању Гаја Пантелића, Чарапић је страдао у узајамној ватри са Тосун-агом те су тако један другог убили.

Након ослобађања вароши Карађорђе наређује опсаду тврђаву, поставио страже, збринуо заробљенике и непријатељске рањенике у џамију и одредио људе да се брину о реду и поретку.
Капетану Радучу је наређено да припреми положаје и артиљерију.
Убрзо су на удаљености од 600-900 метара од тврђаве постављени сви расположиви топови. Записано је: "И тако град стесни, да са суве стране ниједан Турчин није смео ни главу помолити."
Турци су онда хтели да пркео Саве беже за Земун. Међутим Карађорђе је опет показао своју тактичку способност.
Наредио је Вули Илићу да се са неколико стотина бораца и 5 топова пребаци на неутрално оствро и да тако спречи Турцима бег.
Турски покушаји су спречени а Гушанац више немајући избора понудио је 10. децембра предају Карађорђу али под условом да му остане оружје и да са својим јединицама оде за Видин. То је одбијено а тражена је безусловна предаја и остављена 24 часа Турцима да се одлуче.
Након тога је наредио општи артиљеријски напад што је уродило плодом. Гушанац предаје град и оружје а добија могућност да са војском (и њиховим породицама) лађама оде низ Дунав (друга мања група отишла је путем са коњима). У граду је остао Сулејман-паша који није хтео да преда град и тражио је примирје на 21 дан. Карађорђе схвативши да је изигран од стране Гушанца и Сулејман-паше наређује да се артиљеријом потопе лађе са Турцима. Ово наређење је стигло касно па су Турци измакли али они што су друмом ишли сачекани су у заседи и побијени до задњег.
Сулејман-паша је био блокиран па је на крају одлучио да Карађорђу преда Горњи град а он са Турцима да се смести у Доњи град. То је прихваћено под условом да предају оружје и да Турци не залазе у Горњи град међу Србе.
Тако је 22. јаунара 1807. године паша предао Карађорђу Горњи град са 300 великих топова.
Онда је преговорима договорена и предаја Шапца а Карађорђе се потом враћа за Београд и то баш у време када Совјет одлучује да очисти град од Турака. Сулејман-паши се саопштава да му се обуставља храна а овај тражи допуст да га пусте са јањичарима у Ниш. Одобраваму се тај захтев али му у путу устаници поставе заседу коју је преживео само он.
Тако је завшена тешка и сукоба пуна 1806. година а границе Србије су биле на истоку од река Пек и Хајдучка планина дп њених огранака код клисуре Вратарница, затим правом линијом преко реке Лом до планинске греде код Клисура, па дуж ње, до Беле Паланке; на западу Дрина до Вишеграда; на југу полазећи од Вишеграда, паланине Боргови, Округлаци, Субор и Копаоник, укључујући и предео око Новог Пазара, одатле је граница савијала средином планине Плоче до српске Мораве, затим дуж ње и бугарске Мораве, преко Куршумлије све до изворишта Нишаве; на северу Сава и Дунав раздвајали су Србе од Аустрије. Површина ослобођене територије износила је око 700 аустријских квадратних миља са 1.900 насеља и 25.000 огњишта и око 390.000 душа. Од тога погинуло у борбама или заробљено око 16.000 душа а способних за војску 93.000. (по наводима Геодона Маретића).

1806. године било је 60 оружаних сукоба а број погинулих Срба 7.671. Турака преко 19.000.

_________________
РЕПУБЛИКА СРПСКА

http://www.youtube.com/watch?v=oXo4ox94 ... e=youtu.be

1807. година

"Он је ослобођеној земљи, судећи по створеним установама давао лик модерне државе."
Радован Самарџић

Након ратне 1806. године, 1807. година је за Србе била много мирнија.
То се искористило за довођење ослобођене територије у ред.
Још. 1. јаунара 1806. године на народној скупштини донесена је одлука о стварању Совјета које је био врховно државно тело које је рукводило земљом и коме је и вожд био подложан. Такође су се у Совјету решавала питања одбране и војске.
Ослобођена територија је подељена на нахије, нахије су се делиле на округе а окрузи на кнежине итд. Уведена је судска и законодавна власт, школе су почеле са радом, радило се на довођењу учених Срба из Срема и почето са прављењем професионалне редовне војске.
Такође успостављен је и контакт са Русима (Русија тада у рату са Турском). 1807. на захтев одређеног броја војвода у Србију стиже један руски изасланик.
Незадовољни својим подређеним положајем вожду 4 најутицајније српске војводе (Јаков, Добрњац, Миленко и Милан Обреновић) су полако ковали план за свргавање Карађорђа. Планирали су да ослобођену територију поделе на 4 дела, где би свако владао својим а да се по потреби (одбрана и сл.) удружују.
Ипак, иако у народу поштовани нису имали ни снаге ни храбрости да покушају овако нешто па су онда у једном писму (које у оргиналу није било такво него га је Миленко изменио када је делегација навратила код њега на путу за Влашку) Русима тражили једног руског чиновника који би Србији помогао у успостављању државних институција, реда и закона.
Руси шаљу генерала Константина Константиновића Родофиникина (стигао у августу 1807. године) међу Србе. Родофиникин је пореклом био Грк а са њим се у Србију враћа још један Грк, митрополит Леонтије који је помагао Турцима на почетку устанка и уопште против устанка био. Успео је да побеген из опкољеног Београда за Земун а после за Цариград.
Срби нису волели Леонтија па су се жестоку противили његовом повратку али с обзиром да су Руси захтевали да овај буде примљен избора није било.
Карађорђе се такође противио доласку Родифиникина пре свега јер је овај био грчког порекла а Срби имали аверзију према Грцима јер ове нису нарочито волели јер су исти били пре свега лукави и богати (бар оне које су они знали) бавећи се углавном трговином.
"Које куде ми овакве људе терамо из Србије!"
Од самог почетка Карађорђе и Родофиникин нису нашли заједнички језик (што се види у писимима које је Родофиникин слао комаданту руских снага у Влашкој Прозоровском а у којим је Карађорђе описан као пијаница, силеџија, превртљивац, сарадник Аустије и сл.).
Деловање Родофиникина и Леонтија показаће се касније као погубно по Србе.

У априлу 1807. године Карађорђе издаје заповест са офанзиву српских знага преко Дрине.
Стојан Чупић да држи Зворник у опсади а Јаково са 12.000 бораца да пређе Дрину и крене према Сарајеву.

Истовремено је Ибрахим-паша наредио нову офанзиву из правца Ниша.
У то време српска војска бројала је 50.000 пешадинаца, 12.000 кошаника и 2.000 тобџија. У Влашкој код Дунава је било стационирано око 10.000 руских бораца по командом генерала Исаијева.
Хацан-паша, препознајући опасност по Босну упућује Французима захтев за помоћ, Јаков је то дознао па све то јавља Карађорђу а овај моли Франзуце да се не одазову.
Узалуд. Французи појачавају турске трупе са 3.500 пешадинаца, 72 инжињерска официра и 12 топова. Хацан-пашина војска бројала је 20.000 људи.
Јаков је био на свега 30-так километара од Сарајева када је због турске офанзиве морао да се врати назад. Поставио је одбрану дуж Дрине која је се успешно бранила (убијено више стотина Турака и заробљено 7 француских тобџија).
Почетком маја Карађорђе је натерао Ибрахим-пашу на повлачење и опседнуо Ниш те се запоутио према Тимоку. Затим је 31.маја ослободио Неготин и велики Остров на Дунаву и тиме омогућио пролаз руској војсци на територију Србије.
Због промене плана Руси не улазе у Србију а Карађорђе је онда наредио напуштање Острова и одлазак на Штубик, код Миленка и Добрњца где се очекивала нова турска офанзива са армијом од око 40.000 бораца под командом Гушанца и Карафајзе.
После разбијања Турака у Малој Влашкој Руси коначно долазе у Србију са 2.000 војника а касније и са артиљеријом. Карађорђе део ових снага шаље за Ниш а део на Штубик.
Изненадиним нападом на Турке здружена српско-руска војска (око 9.000) ослобаша Миленка, разбија Турке који се повлаче и остављају за собом око 5.000 мртвих.
Након тога Карађорђе наређује напад на Ужице које је ослобођено 29. јуна.
У августу је заустављена нова турска офанзива коју је овај пут водио Хуршид-паша (дошао на место Ибрахим-паше). Након тога је заустављена још један непријатељски напад из правца Босне.

1807. године било је 16 сукоба са Турцима. Српски губици били су 3.350 људи а турски близу 13.000.

Срби су те 1807. године коначно упали у очи и великим силама. Карађорђе шаље дипломате у Петерсбруг, у Далмацију (Французима) и за Беч.
Једину подршку добијају од Руса иако је Наполеон имао неке планове да подржи Србе од њих се дефинитивно одустало кад су Срби успоставили контакт са Русима.
Аустрија се држала по страни и чувала неутралност иако је прећутно одобравала илегалне испоруке оружја и муниције за Србију, примала избеглице и сл.
Да Аустрија није била пасивна у овом периоду показаће се касније када на видело изађу списи аустријског официра Маретића који је за задатак имао да скупља информације о Србији за аустријски двор. Маретић је 1812. године израдио план војне инвазије Аустрије на Србију који услед тадашњих дешавања није примење али је са малим изменама примењен 1914. године.

_________________
РЕПУБЛИКА СРПСКА

http://www.youtube.com/watch?v=oXo4ox94 ... e=youtu.be

У новембру 1807. године Совјет је усакгласао следеће тачке које су требале да заведзу ред у Србији.

1. Србија ће бити подељена на 12 нахија (округа).
Окрузи: Београд, Смедерево, Пожаревац, Ваљево, Шабац, Ужице, Рудник, Топола, Пореч, Јагодина, Гроцка, Крагујевац

2. Совјет ће имати средиште у Београду и називаће се Сенатом.

Прве две тачке су извршене.

3. У Београду и у већим градовима у Србији именоваће се шредседници општина и чланови варошких судовам у селима ће бити постављени по један судија (кнез)

Извршено али не у потпуности.

4. Нико не може бити наименован на такву дужност ако претходно није био у рату. Исто тако, он мора знати да чита и пише.

Било је и изузетака у наименовањима (поготово у Мачви) а ово за читање и писање тек није могло да се спроведе.

5. Брижљиво треба радити на образовању становника Србије.

Покренута гимназија у Београду и мале школе у средиштима округа.
Богатији шаљу своју децу у школе у Срем.

6. Општа војна обавеза се уводи за стално, и према њој је сваки Србин војник.

Ово се спроводило али је било и изузетака захваљујући повластицама и везама а било је и дезертерства.

7. Ко стварно не обавља војну службу, не сме носити оружје.

Ово се тек није могло спровести никако.

8. Странци не смеју да купују куће у Србији.

Ово је важило само за Јевреје, иначе је усељавање потпомагано.


1808. година

Ова година је углавном била мирна за Србе.
Турска и Русија су потписали примирје али без обзира на то јачали су своје трупе.
На Србију није било вежих похода пре свега због сукоба у Истанбулу и државног удара који је збацио са власти султана Селима III.
Овај мирни период је искориштен за организацију државне управе, административне послове и дипломатску офанзиву.
Совјет 1808. године за званично име одрешује С(е)рбија уместо дотадашњег Сервија, уведена је заштита (осигурање) од пожара, оживела је пошта итд. Трговина је светала нарочито извоз у Аустрију где је суфицит био огроман.

Највећа битке те 1808. године је била на Делиграду где су Срби опет одбили турски напад.
Такође било је сукоба око Ужица, Раковице, Прахова (више пута) и Лознице.
Такође у Банату је избио устанак Срба (сломљен од стране Аустријанаца) а са чијим дизањем су највероватније неке српске старешине имале везе.

Следила је фамозна и по устанак кобна 1809. година.
Пошто она захтева опширније посање о њој ћу други пут а сада ћу укратко да опишем план Родофиникина, Леонтија и појединих српских војвода за свргавање Карађорђа који је настао лета 1808. године.

План за свгравање Карађорђа

Од свих Грка најопаснији противник устанка био је београдски владика Леонтије (још пре устанка његовом заслугом смакнут његов претпостављени митрополит Методије а и одређени Срби за време сече кнезова), фанариот (фанариоти су били православни Грци који су служили Турцима, тако су исти били на челу Влашке и Молдавије које су у оквиру османског варства имале одређени степен независности).
Овај у спрези са Родофиниконом (и највероватније заповедником руских снага у Влашкој, кнезом Прозоровским) је осмислио план за свргавање Карађорђа.
Овај план је укључивао извесне цариградске Грке, црквене великодостојнике који су гарантовали Порти да ће уз њихову помоћ лако поразити Србе офанзивом из Моравског правца.
Родофиникин је уверавао великог везира да ће обманути Србе те да Турци слободно могу да крену у напад. Приликом једне седнице Совјета Родофиник долази у Београд и члановима прочита пизмо кнеза Прозоровског у којем овај позива Србе да крену у офанзиву а Руси ће им свесрдно у томе помоћи. Након тога је Родофиникин вратио писмо у џеп а да нико то писмо није ни добио на увид.
Срби верујући на реч почињу припреме за офанзиву. Наравно од руске помоћи није било ништа (јер ови о томе ништа нису ни знали) а притом су Леонтије и Родофиникин поткупили један део српских војдова (Миленку је Родофиникин дао 5.000 дуката који су били намењени за државну касу Србије као руска помоћ и обећао му Карађорђевоп место ако устане против Карађођа).
Миленко је за своје планове придобио и Добрњца (чијом издајом се десио Чегар) а на своју страну су привукли и Хајдук Вељка.
Такође још неке српске војводе попут Молера, Цукића и Милоша Обреновића су били против Карађорђа.
План је требао да доведе до пропасти устанка а затим би Леонтије и Родофиникин ишли по Србији и наговарали народ на бег преко Дунава и Саве за Срем а одатле би уредили да се народ пређе у Влашку па даље за Русију где би био насељен у неким руским пустарама.
Након тога преко веза код Порте издејстовали би статус Србији као што има Влашка где био Родофиникин био главни а Леонтије постао митрополит београдски.

Како се развијао план

За време турске офанзиве српске старешине су приметиле да извесни људи грчке националности уносе немир у народ у баве се шпријунажом. Тако протерају извесног Николу (могуће да је реч о руском изасланику Недоби) у Земун а овај на интервенцију Родофиникина и Прозоровског буде враћен назад.
Родофиникин се такође побринуо да из Србије буде враћен и Илија Новокрештени (пореклом Србин са службом у руској војсци) који је бо и најзаслужнији за ставрање професионалне војске у Србији.
Такође су протуране инфорамције људима да их Карађорђе не позива на обуку (која је била обавезна) већ да жели да их скупи па пошаље у Русију да ратују.
Такође је Родофиникин радио на томе да се реши српских добровољаца који су стигли из Аустрије а имали су искуство стечено у аустријској војсци. Па су тако два српска официра осуђена на смрт (под утицајем Родофиникина код Младена Милованивића, министра војног).
Кад су Срби покренули офанзиву која је убрзо без руске поможи пропала а Турци покренули контра-офанзиву која је опасно ургозила устанак, Леонтије и Родофиникин са својим савезницима почну да шире гласове о српској пропасти, карађорђевом бегу, миленковој погибији. Карађорђе када му је постало јасно (писа више пута Прозоровском за помоћ јер се водио његовим писомом а овај му одговорао да он ништа о томе не зна) да је насамарен крене за Београд да убије Родофиникина, па је само срећом по истог један гласник био бржи да му дојави да бежи.
А срећом по Србе убрзо умре и кнез Прозоровски а на његово место стигне кнез Багратион, који увидевши ситуацију одмах нареди прелазак руских трупа преко Дунава и помоћ Србима. Само тако је Србија спасена 1809. година од пропасти а опшириније о 1809-ој други пут.

_________________
РЕПУБЛИКА СРПСКА

http://www.youtube.com/watch?v=oXo4ox94 ... e=youtu.be

1809. година

"Нека ми опрости историја и сви славни Немањићи, али ово добам доба од 1804. па до 1813. ја зовем херојским... Гледајући на њега, можемо с поносом свету у очи погледати."
Јанко Веселиновић

Марта месеца 1809. године српски посланик у Јашу, Павле Поповић јавља Карађорђу да Руси спремају нову офанзиву на Турке.
Почетком априла Родофиникин долази у Београд пред Совјет са писмом кнеза Прозоровског са позивом Србима да ударе на Турке јер ће и Руси ускоро да крену (ово писмо нико није видео нити добио на увид).
Срби се одлучују на офанзиву верујући Родофиникину на реч (што ће се касније показати јако кобно по целу Србију).
Карађорђе је предлагао да се Турцима супростави тактиком концетрације масе тј. главнину војске послати на једну страну (он је предлагао Ниш) где би се на два места могла направити утврђења и тако ту страну од Турака осигурати.
Мешутим већина старешина у Совјету, вукући свако на свој завичај нису пристали на ово (а ни Младен се као министар војни са вождовим планом није слагао).
По плану Совјета то је изгледало овако:
- На Босну да крену - Јаков Ненадовић, Лука Лазарвич и Сима Марковић са корпусом од 8.000 људи, који би био подељен на два дела од по 4.000 и да дејствују у правцу Јање и Бијељине (Јаков и Лука) а кнез Сима према Сребреници
- На Херцеговину и према Н. Пазару Карађорђу (између 8 и 10 хиљада људи) а да затим крене према ЦГ и успостави контак са Црногорцима
- на Ниш војвода Милоје Петровић (18.000 људи)
- на Крајину (неготинску) војвода Миленко Стојковић са 5.000 људи са задатком да успостави везу са руским трупама
- резерва: 2.000 код Делиграда

Почетак српске офанзиве



У почетку Срби су напредовали. Јаков је са својим јединицама прешао Дрину на три места, блокирао Јању и Бијељину, заузео Раковац и Љубовиђе и потукао Турке у бојевима на Варанковинама и Прибићевцу. Затим су ослобођени Вишеград и Сребреницаали том приликом Јаков бива рањен па се враћа назад у Бранковину на лечење а команду преузима кнез Сима који је затим разбио Турке и у боју на главици.

Карађорђе је са војводама (Лазар Мутап, Милан Обреновић, Вуле Илић и Вујица Вулићевић) прво одлучио да ослободи Сјеницу.
Да би тамо стигао пре турског новопазарског гарнизона Карађорђе креће са својим трупама преко планине Јавор и усиљеним маршом прелази 110 километара за седам дана (овде треба узети у обзир да су се трупе кретале дивљим планинским тереном са запрегом и топовима).
Турски гарнизон у Сјеници је био такође јак и имао је неколико хиљада војника.
Новопазарски гарнизон бројао је 12.000 људи са 10 топова.
Такође из правца Босне пристизао је Сулејман-паша Скопљак са 15. војника а из Пећи Нуман-паша са 6.000 војника и јаком коњицом.
Чим је стигао до Сјенице Карађорђе наређује напад не желећи да изгуби иницијативу.
Јаком артиљеријском паљбом бивају срушене обије капије и Карађорђе наређује јуриш (пре напада упућен и позив Турцима на предају али ови су одбили).
У српском нападу гине преко 1.000 Турака са комадантом Аџи-бегом.
Један мањи део трупа Скопљак-паше кренуо је ка Сјеници али је у заседи био уништен.
Након тога Турци се предају и Сјеница постаје слободна ( 25.мај).
Након ослобађања Карађорђе се враћа у Тополу а Турци кад су то чули охрабрени његовим одсуством одлучују да од поражених трупа саставе неколико нових батаљона па да погазе договор о предаји и нападну Србе.
На њихову несрећу то ураде баш на дан кад се Карађорђе вратио са војском па их је тај дан изгинуло толико да није било доста колчића да се све понабијају.
Ту је страдало и доста Срба.

Након тога Карађорђе са војском (4.000 и два топа) крене усиљеним маршом (за вече прешли преко 35 километара) у сусрет Нуман-паши. Војводу Илића је са коњицом упутио у извиђање.
Нуман-паша је у међувремену био ојачан и албанским трупама тако да је под собом имао око 20.000 војника (Срби све укупно 8.000).
Нуман-паша није журио превише са нападом јер је знао да је био доста надмоћнији.
Кад је сунце мало зашло и прошла летња врелина наредио је општи напад (27. мај).
Срби су већ били доста почели да се комешају и повлаче кад се десило нешто невероватно:
Војвода Вуле Илић као вихор упадне на свом арапском коњу усред турске коњице и почне да виче гласно на турском : "Побегоше Турци! Побегоше Турци!" што је изазвало велику панику и хаос мешу турском коњицом а Срби ово вешто искористе па и Вуле и буљукбаша Ђорђе Загла крену на пашу. Истовремено су запраштале кубуре и пише. И Вуле и Ђорђе су били рањени али рањен је ибо и Нуман-паша који је почео да се пресавија на кању а Турци кад ово виде почну панично да беже.
Паша наређује повлачење.
"Овде гонећи наша војска Турке, онако ватрено, Аранути када нису могли више бежати а онда се прикупе у једну сурдупчину и оданде стану на наше пуцати. Колико их је тамо било, управо не зна се, но затим стигне и Карађорђе и превиче на војнике:
- "Јунаци! Коекуде - камен!"
И тако наши војници оставивши на страну оружје, притисну бавати камен којега је ту било у изобила, и заспу бедне Арнауте. После си их наши вадили испод камена."
(сведочанство Антонија Протића).
У овом боју падне 70 Срба и око 3.000 Турака.

Карађорђе затим креће у два правца према Црној Гори.
Војвода Вујица (комадант) и његов заменик Чолак Анта Симеоновић прешли су са 2.000 људи Лим и напали Пријепоље где је било око 2.000 турских војника.
Погинуло је око 300 Турака и 200 Срба па је напад обустављен.
Међутим Чолак Анта је прешао Тару, преко Дробњака стигао до Никшића, на Превоју запосео положаје и на тај начин се спојио са Црногорцима.

Из другог правца кренули су Милан Обреновић и Рака Левајац са 3.500 људи.
Прешли су Лим код Бијелог Поља а ода се преко Колашина упутили пут Васојевића где су се успут сукобили са мањим турским четама.
Затим је дошло до боја на Кукутници где је 3.500 Срба разбило војску Скопљак-паше (15.000) људи а у том боју гине чувени црногорски јунак Јован Шибалијам кога је у сусрет Карађорђу послао владика Његош.
Записано је: "Црногорци кад су видели српску војску, љину оправу и топове, дивили су се, а нарочито топовима, које први пут у своје браће видеше. И тако се Карађорђу одавна жеља свеза Србије и Црне Гое оствари. Гди много Босанци, Ерцеговци и Црногорци прискоче Карађорђу у војску, гди му се број војника до 30.000 умножи."
Анта Чолак и Рака Левајац су се затим упутили на Цетиње владици а пошто им је пут за повратак био пресечен с четницима тајно хајдучки преко планина, кроз Турке, провуку се и у Србију уђу.


Ослобађање Новог Пазара

У Н. Пазару се налазило око 12.000 турских бораца са 10 топова под командом Нуман-паше који се након пораза на Сувом Долу повукао у Нови Пазар.
Карађорђе је под својом командом имао 9.000 људи, осам топова и два мерзера (http://sr.wikipedia.org/wiki/Мерзер).
Добром стартегијом и сјајном акцијом војводе Вујице који изненада нападне Турке Срби упадну на јуриш у варош и сатерају Турке у горњи град.
Убрзо су се Турци предали под условом да оду са женама, децом и оружјем.
Тако је ослобођен и Нови Пазар но радост није била велика јер су убрзо стигли гласови о тешком српском поразу код Ниша.

_________________
РЕПУБЛИКА СРПСКА

http://www.youtube.com/watch?v=oXo4ox94 ... e=youtu.be

1809. година

У наставку операција тежоште се пренело на моравски правац.
Војвода Миленко је успео да заузме Остров на Дунаву и прекине турску комуникацију са Видином. Затим је ослободио и Брзу Паланку и потом са састао са руским генералом Исајевим и заједничким снагама су блокирали Кладово.

Међутим највећи проблем за Србе је представљао Ниш.
Град који никако нису успели да заузму а који је по портином мишљењу био кључна карика за сламање устанка (Порта је наиме знала да ако падне Ниш српска независност постаје извеснија него икад).
У Нишу се налазило 5.000 турских војника под командом изузетно способног Хуршид-паше.
Српска војска као што сам већ написао бројала је 18.000 бораца под командом војводе Милоја Петровића. Само именовање Милоја за комаданта била је велика грешка. Милоје је на ово место постављен на иницијативу минисра војног војводе Младена Милованивића, који је иначе био Милојев кум и њих двојица су од почетка устанка били у спрези па је тако Милоје брзо напредовао у српској војсци. Милоје јесте показао храброст приликом неких претходних бојева као и у опсади Београда где је након што је Конда бимбаша са момцима отворио капију први ушао у Београд са својом четом. Након ослобођења Београда по народу се причало да од Младена и Милоја нема богатијих људи у Србији. Ово би могла да буде и смерница зашто се Младен залагао за постављање Милоја за комаданта јер је знао да у Нишу има доста блага и добара.
За заменика комаданта а Милоју потчињеног поставњен је Добрњац иако су њих двојица још од раније имали озбиљну аверзију један према другом а треба узети у обзир да је војвода Добрњац био у том делу Србије сигурно више признат у народу него Милоје.
И тако овај српски поход од почетка није слутио на добро.
Српске трупе су седам дана прелазиле 40 километара!? што је необјашњиво ако се зна да је Карађорђе са својим трупама прелазио за седам дана пркео 100 километара планинском терена испресецаног кланцима и то са топовима и запрегом.
С обзиром да је турска војска била слабија у односу на Србе међу Турцима је завладао страх па су турксе породице почеле да напуштају Ниш. Није јасно зашто ово није искориштено за напад и заузимање града.
Дошло је до расцепа међу старешинама јер су се једни залагали за напад а други за чекање. Свађа је била толико да си ни око градње шанца нису могли договорити па се само у дискусију око градње шанца на Чегру изгубило три дана.
Хуршид-паша видевши да Срби оклевају са нападом а знајући да му стиже појачање (од најмање 20.000 бораца) показао се као вешт заповедник. Ноћу би избодио коњицу напоље и сакривао је у шуму близу Ниша а зором би се иста вратила у тврђаву па се стекао да су Турци добили појачање (ово је понављано неколико пута).
У међувремену је надошао и Дунав па ни руске трупе нису могле прећи у Србију а ни кнез Прозоровски није показао вољу да исте пређу и по плану удруже се са трупама војводе Миленка Стојковића те да заједно иду према Нишу и тако окруже и ослободе Ниш.
Турци су ово искористили и убрзо нападају на источни фронт са преко 30.000 војника. Српске трупе се повлаче притом остављајући за собом све топове и артиљерију.
Милоје је распоредио српске трупе код Ниша на следећи начин:
- На десном крилу (изнад Горњих Матејеваца) налазио се Илија Барјактаревић са 2.000 пешака
-У центру, у Каменици Милоје са бећарима и батаљоном реуларне војске, око 2.000 пешака и пет топова, комором и џебаном
- На левом крилу, у Г. Матејевцима били су војвода Добрњац и Хајдук Вељко са око 3.500 бораца и два топа
- У дну полоћаја (најистуренији), испред центра, на Чегру налазо се војвода Стеван Синђелић са 3.000 бораца и четири топа
- резерва је бројала око 2.000 пешака под командом Пауља Матејевића

Бој на Чегру



Синђелић се био добро укопао на Чегру који је био стратешка тачка. Међутим незадовољан саставом војске у њему (које су чинили његова војска и војници војводе Добрњца) он тражи од Добрњца или да изведе своје војнике напоље или да преузме шанац. Добрњац изводи своје вани а Синђелић шанац попуњује својом војском те алексиначком и ражањском војском.
Очигледно да је Синђелићу био циљ да први уђе у Ниш а зато је имао сигурно повода јер би му на то неки начин повратило пољуљани углед у народу.
Синђелић је претходно био комадант у Делиграду где је био један од одговорних за смрт двојице српских официра из Аустрије. Наиме њиховим доласком у делиградско утврђење Синђелић је добијао шансу да све више одсуствује из Делиграда а своје одсуство користио је за одлазак кући где је почео да тера људе на кулук горе него за време Турака. Такође поред бахатог понашање почео је да бешчасти и жене тако да су борци у Делиграду кад су чули за ово дигли побуну. Пошто нису знали да пишу замолили су ова два српска официра која су била задужена за њихову обуку да саставе писмо Карађорђу у коме се ови жале на Синђелића. Овај одреди Младена (синђелићев побратим) да ствар испита. Синђелић кад је то чуо онда и он напише писмо Младену Миловановићу како су ова два српска официра радила за Турке, намерно дигли буну да Турцима предају Делиград. Онда Младен нареди да се ова двојица ухвате и спроведи за Београд али су негде код Ражња убијени. Народу и војсци се тада разгласило да су они били ти који су убили турску преговарачку делегацију из Ниша а стварни кривац за ово био је Добрњац по родофиникиновом наговору.
Све ово је очигледо много пољула углед војводе Синђелића па и њега самог тиштило те је решио да се храброшћу у очима земљака и Срба искупи.
Турци су у међувремену послали Синђелићу наводно лубеницу пуну дуката ако повуче војску и оде са Чегра ( а они ће му још товар блага дати) а ако им се преда да ће га за пашу поставити међутим Синђелић им враћа лубеницу пуну олова и још им каже ако оду и напусте Ниш још сто товара олова има да им пошаље (ово је народно предање мада се касније причало да је лубеницу дуката добио Милоје па зато није наредио напад).
После неколико дана од поседања положаја на наговор Добрњца, Хајдук Вељко напушта положаје и одлази под изговором да од Турака мора да брани Гургусовац (Књажевац). Три дана после Вељка одлази и Добрњац те је тако цело лево крило остало незаштићено.
Турци када су приметили да је српска сила ослабила а водећи се претпоставком да би можда ускоро могао стићи и Карађорђе са војском и Руси одлуче се на општи напад.
Чегар је први био на удару.
Турци су подзеним путем на Видник довели свежих 4.000 војника и тако на 15 километара од Чегра формирали своје лево крило које је требало да одсече Илију Барјактаревића од Синђелића. Ноћ уочи главног боја поп Макарије је дошао у галвни српски штаб Милоју и обавестио га о турском нападу. Овај му није поверовао већ га је истукао и отерао. Овај се некако онда довукао до Синђелића и рекао њему шта се спрема. Онда је Синђелић распоредио преко 1.000 бораца дуж десне обале Нишаве да се чека труски напад. Ови су дуго одолевали турској коњици али су онда морали да се повуку према Чегру. Један турски комадант је кренуо са југоисточне стране према Чегру и тада спазио празне шанчеве који су остали иза Добрњца и Хајдук Вељка. Одлучио је да се одмори и сачека појачање међутим бивају спажени од српске извиднице па Синђелић шаље 500 коњанике са Чегра и једну јединицу са Нишаве која потом разбије Турке и унесе додатни морал у српске чете.
Након тога Хуршид-паша мења тактику. Одлучује се за напад у широком фронту са постепеном приближавањем Чегру и заузимању територије метар по метар.
Такође све је ово праћено јаким артиљеријским нападом. Турски легионари су поново први наступали а Синђелић понво изводи коњицу која у почетку разбија прве непријатељске редове али легионарима тад ау помоћ стиже и коњица (2.000).
Оно што Срби нису знали био је турски подземни тунел преко којег су Турци успели да уђу у југоисточни део чегарског утврђења.
Настала је борба прса у прса и права кланица. Синђелић појачава крило са 300 бораца и избацује из борбе преко 500 Турака што је донело привремено олакшање али убрзо се Турци престројавају и са нападају са новим трипама од око 20.000 војника и Синђелић ускоро увиђа да му прети опкољавање. Још тада је постојала могућност да се Синђелић са борцима извуче са Чегра повлачењем али он то није учинио (нејасно зашто).
Нарешује евакуацију болнице и рањеника према Репишту а младе добровољце је једноставно разјурио из утврђења кућама.
Затим ослобађа и своје борце заклетве и пушта их кућама али ови одбијају одлазак. Када је видео да им ништа друго не преостаје него смрт сети се барутане и наређује свој коњоводцу да припреми исту за експлозију. Пре тога пет војника (међу њима и свог брата) шаље ван утврђења да пренсу Карађорђу и Совјету шта се десило.
На крају је једва успео да се са својим капетаном Славујевићем пробије до барутане и одлети са чегарским јунацима у вечност. (по подацима из књиге "Чегарски бол", Селимири Марковић).
Све ово је посматрала цела српска војска под командом Милојевом али овај није прихватио молбе српских старешина да се удари на Турке и помогне Синђелићу (у међувремену и Добрњац се био вратио са војском!).
Подаци о погинулим су различити и крећу се од 3.000 Срба и двоструко више Турака што је вероватно и нека најреалнија цифра, мада има и података (Баталака) да је страдало 6.000 Срба и бар дупло више Турака ( а хроничари кажу да је преживело свега 3-6 Срба).

Након победе на Чегру, Турци крећу на остале српске положаје а Милоје наређује да се напусте положаји, топови оставе и бежи у Делиград. Тада и Добрњац наређује својим људима: "Избављајте што можете, па бежите куд који зна, зар да се за Милоја бијемо."

У повлачењу од турске потере страдало је још бар 1.000 српских бораца.
Касније је Милоје на народној скупштини у Планци узбачен из службе (јер је сумњало да је од Турака примио паре мада зато није било доказа. Карађорђе пише Његошу: "како су нас продали за седам милиона дуката и те новце јесу на четири ортака поделили."
Милоје није хтео да се помири са овим па је наставио да ради против Карађора а када је откривен бежи у Земун те се нуди аустријским властима да ради за њих међутим ови га испоруче Луки Лазаревићу у Шабац где је погубљен (1810. године).

Добрњац октобра 1928. у Јашу на самртничкој постељи говорио је војводама Луки Лазаревићу, Цинцар Јанку, Илији Чарапићу, Петру Чардаклији и Јеврему Ненадовићу:
"Браћо, ја се не могу моји мука опростити, док вам год не откријем једну моју досад притајну кривицу. Ја сам издао на Каменици. Свадио сам се са Милојем, па сам наговорио Вељка да иде у Гургусовац, па сам за њим и ја отишао а Турцима поручио да ударе. Но опростите ми." (Константин Ненадовић)


Наставак борби

Вест о српском поразу код Ниша унела је панику међу српске редове.
Карађорђе се ипак брзо присабрао (по Вуковом запису) па је издао нова наређењу Анти Чолаку да остане код Црногораца а комаданти да прикупе јединице, напусте новоослобођена места, врате се на старе границе а он је одмах кренуо према Морави.
Водећи се новим наредбама Милан и Милош Обреновић су образовали нове јединице које су Турцима постављале заседе, рушиле ћуприје, зарушавали путеве и тако Турцима успоравали напредовање.
При томе су најтеже борбе вођене на Голији, Златару, Чемерном и Златибору где су Турци били поражени и натерани у бекство.
Успели су Обреновићи да мобилишу и нове борце те су се утврдили код села Реснице на Златибору и ту сачекали војску (30.000) Сулејман-паше Скопљака која је требала да прође долином Западне Мораве и са леђа нападне српску главнину.
Овде је турска војска потучена и натерана у бекство. После тога Милан Обреновић је послао Карађорђу 3.000 бораца и комаданта Лазара Мутапа.
Средином јуна (бој на Чегру био 31. маја) турска војска стиже до Делиграда. Турска претходница већ је неколико пута нападала Делиград и чак успела да овлада првим рововима.
Хуршид-паша знајући да је у апсолутној надмоћи а вероватно знајући да кнез Прозоровски неће креути са Русима у Србију, груписао је своје снаге на следећи начин:
- Главнина на Делиград
- Бочни одред од 6.000 људи да иде на Сокобању где је већ био Гушанац са 4.000 људи. Тако ојачани Турци опколе онда Хајдук Вељка и 5.000 српских бораца.
План је био да се заузме Сокобања, кључно место за затварање правца Делиград- доњи ток Тимока, чиме би се олакшао пролаш турској војсци али и сломио отпор у Поморављу те би била спречена веза између Срба и Руса.
Миленко Стојковић је нападо овај турски одред али је убрзо одустао јер је увидео да је бројчано много слабији.

У међувремену Карађорђе стиже у Ћуприју те наређује Младену, Радичу Петровићу и Петру Јокићу (комадант карађорђеве гарде тј. карађорђевих телохранитеља) да почну са утврђивањем.
Затим је упутио проглас за одбрану и позвао на оружје целокупно становништво између 12 и 70 година.
У Ћуприју је упутио 10 до 15 хиљада војника а за главну концетрацију снага одредио је Сталаћ. Овакав распоред снага је био јако практичан јер је онемоућавао Турцима потпуно опкољавање Делиграда а војсци у Делиграду је давао поверење јер су знали да би у случају повлачења имали где да се повуку.
Затим је заједно са Миленком Карађорђе ослобио Хајдук Вељка из окружења а Миленку наредио да тера Турке а он се врати назад и увтрди положаје код Алексинца те део војске пошаље у Делиград.
Карађорђе шаље писмо српском посланику у Влашкој Павлу Поповићу да инсистира на хитној помоћи руске војске, која иб кад би прешла Дунац Турцима дошла иза леђа, што би резултирало прекидом турске офанзиве.
Турци су спремајући се за продор до Београда имали војну силу од 69.000 пешака и око 20.000 коњаника.
Турском артиљеријом су управљали енгелски официри.
Совјет је тешком муком успео да мобилише 60.000 бораца (на моравском працу око 30.000) те је одбрана појачана пребацивањем неколико топова из Београда.
Крајем јуна Карађорђе је боравио у Делиграду а Хуршид-паша наредио општи напад на утврђење код Алексинца. Карађорђе је процењујући његове намере прихватио борбу и ускоро прешао у противнапад али је том приликом био и рањен па се морао повући из борбе а команду преузима војвода Стојковић.
Понесена почетним успехеом српска војска је наставила са гоњењем Турака што ће се показати као велика грешка јер је Миленко очигледно заборавио да је турска коњица најпаснија на отвореном пољу те да српска коњица нема шансе у сукобу са турском (српска коњица је више била покретна пешадија него права коњица а ефикасно је могла да делује само изненадним нападом и у садејству са пешадијом).
Убрзо Турци крећу у противнапад а Срби у повлачење. Више није било времена за организовано повлачење па војвода Миленко убацује ојачани батаљон (2.000 људи) да штити повлачење Срба према Делиграду.
"Одред је часно извршио задатак, задржавши Турке, али је био сав сасечен.", записао је хроничар.
Ту је изгунуло 6.000 српских бораца, изгубљен неколико топова и кола са барутом..
Устаници су онда наставили да се повлаче даље од Делиграда (у Делиграду остало 8 до 9 хиљада бораца) прешавши на леву обалу Мораве.
Ту су два дана задржавали Турке а затим поново прешли на други обалу Мораве и повукли се ка Ћуприји где је Карађорђе предвиђао да пружи одлучујући отпот против Турака.
Међутим, на путу за Тополу где је кренуо да залечи рану од рањавања (тамо се већ налазио један руски лекар) Карађорђе је свратио у Ћуприју да још једном погледа последњу линију одбарен. Затекао је како Јокић руши шанчеве а Радич је већ био побацао топове у Мораву а неке пребацивао преко реке јер су чули да су Срби поражени, побегли другим путем у Србију
. Видевши шта се дешава Карађорђе је упитао ко је порушио шанчеве а Јокић рече: "Ја, заповедио ми је господар Младен!"

Карађорђе онда у бесу тргне пиштољ и рани Јокића а Младен спасе главу бекством.
Карађорђе онда нареди да се напусте порушени положаји те да се војска повуче преко Мораве и запоседне нове положаје код Јагодине. Турцима није био проблем да заузму Ћуприју што се убрзо и десило. Након што се мало опоравио у Тополи Карађорђе одлази за Београд где са члановима Совјета организује и договара одбрану.
Ситуација је била више него тешка. Оплољени Шабац, Делиград и Бања (опет). Такође нови проблем је представљало 10.000 Албанаца који су пошли у напд ибарским правцем и приморали на повлачење ка Пожеги и Ужицу српске снаге.
На источном фронту Гушанац је заузео Пожаревац. Хиљаде Срба између Мораве и Тимока похрлило је Београду и прелазило преко Дунава. Совјет је схавтајући ситуацију неспособне за борбу слао преко Дунава у Срем а способне враћао и упутио апел за одбрау отечства. Тако се опет скупи 56.000 пешака и 4.000 коњаника за одбрану од Турака али је и ова изморена и деморалисана војска била груписана на више праваца.
Карађорђе пише Родофиникину (28. јул): "Сила је турска толика да кад би се у со претворили не би им могли свима ручак досолити."
Убрзо је Карађорђе опет морао Хајдук Вељка да ослобађа из обруча који су Турци били поставили у Бањи. То је успешно одрађено.
Карађорђе знајући да ако ослободи Делиград од опсаде и потисне Турке према Нишу турска офанзива сигурно бити успорена.
Карађорђе је почео са концетрацијом војске код Ћуприје а Турци су ово изгледа очекивали па је већи део снага са Делиграда пребацио у Ћуприју.
После битке Карађорђе наређује повлачење преко Мораве и постављање положаја за одбрану. У претходним борбама 6.000 Срба је било избачено из строја и изгубљено 40 топова.
Хуршид-паша није прешао у гоњење већ одлучује да прво покори Делиград који је држало 9.000 Срба.
Судбина слободне Србије је висила о концу а најтежи дани су тек следили.

_________________
РЕПУБЛИКА СРПСКА

http://www.youtube.com/watch?v=oXo4ox94 ... e=youtu.be

"На њихову несрећу то ураде баш на дан кад се Карађорђе вратио са војском па их је тај дан изгинуло толико да није било доста колчића да се све понабијају."
------------
Ko je koga nabadao na kolac?Gdje god sam do sada citao a i u zadnjem ratu kod nas se pricalo da su Muslimani nabadali Srbe na kolac a ne obratno.Ako je ovo istina onda se moze mozda vjerovati pricama Muslimana da je bilo slucajeva da su cetnici nabijali na kolac i sta ja znam sta sve radili i u ovom ratu.
Koliko se moze vjerovati svim tim pricama iz 1804 godine kada svi znamo kako se izvrcu istine ,laze ... o stvarima koje su se desavale skoro.Mislim da su sve te price napuhane i po njima ispade da su sve bili heroj do heroja a na kraju corak.

Corak na kraju?
Pa, ti si onda slabo informisan...

Најбоље ће бити да опет почнеш да читаш од полека али по реду и полагано да се не забуниш.
Реч је наиме о стратегијско-психилошком ефекту. У том нападу Турака на Србе (реч је о Сјеници), Турци су прекршили договор по коме су требали да предају град Србима а они град да напусте, међутим кад су видели да нема Карађорђа са делом војске они одлучују да нападну српску војску али баш на дан кад се Карађорђе вратио и тешко су поражени тај дан а хронолог каже ту: "па их је тај дан изгинуло толико да није било доста колчића да се све понабијају."
Односно да ти преведм, Карађорђе наређује да се свим погинулим Турцима одсеку главе и поставе на колац као опомена онима који су још остали у граду (који се предају након тога) а и за оне који долазе (војска паше-Скопљака).
Ето, ваљда је сада јасније. И наравно да није био ћорак.
ПС. Настављам даље кад нађем више времена.
Поздрав

_________________
РЕПУБЛИКА СРПСКА

http://www.youtube.com/watch?v=oXo4ox94 ... e=youtu.be

Пад Делиграда

Константни порази и турска офанзива из свих праваца није остављала много наде ни највећим оптимистима. Самоиницијативним потезом војводе Младена да се утврђење код Ћуприје поруши пропао је план Карађорђа који је Ћуприју био одредио као место где се одлучује судбина Србије. Уместо коначне битке уследило је ново повлачење а приликом повлачења Турци су наносили константне губитке Србима у људству и логистици.

Последња препрека Турцима ка Београду и коначном успеху био је Делиград. Карађорђе је добро маневрисао одступањем тако да је Делиград иако скоро опкољен имао везу са српском војском. Ипак турски напада су били све јачи. Осам дана узастопно непријатељ је нападао делиградско утврђење. Ноћ су српски борци користили за поправљање утврђења и евакуацију рањеника и изнемоглих кроз Рујишки поток док су истовремено свеже снаге убациване у утврђење.
Гледано од самог почетка офанзиве Турци су опседали Делиград 9 месеци!
Шансе за одбрану биле су све мање јер је турска артиљерија вршила константно бомбардовање Делиграда. 23. августа српске трупе се повлаче користећи Рујшки поток и прелазе преко Мораве неопажено. Иза њих су остали делиградкси шанчеви пуни тела српских и турских војника.
Г. Маретић у својој хронологији "Историја српске револуције" пише следеће:
" Храбри иако исцрпљени браниоци, којима је сада нестала свака муниција, попели су се на бедеме и ту одбијали јуриш, али су клонувши попадали по грудобранима и још се трудили да се бране и да непријатељу, који је јуришао, ускрате прилазе у унутрашњост Делиграда. Најзад је подлегао јуначки дух преморених тела, клонули су под бесним мачевима и ножевима непријатеља, завештавајући потомству своју славу и остављајући редак пример како су и српски борци били достојни да буду стављени уз бок јунацима из Термопила и Сигета. Нека би - па и за оне који нису потковани у историји - на том месту био подигнут споменик да за будућа покољења сачува у живој успомени овај лепи пример српске храбрости...
Губитак Османлија код Делиграда цени се на 7.500 људи."

После пада Делиграда , Турци крећу у широком фронту ка Београду а на путу импрактично не стоји више нико.
Народ је масовно бежао испред Турака ка Београду или ка хомољским и пећким планимама.
Карађорђе шаље очајничка писма Родофиникину и кнезу Прозоровском у Влашку, молећи истог да руске трупе бар демонстративно пређу преко Дунава из Бугарске и нападну Турке јер би на тај начин привукли на себе један део турских снага а Србима обезбедили мало времена. Ипак одговора од Родофиникина (чији план се полако али сигурно остваривао) није било а ни од кнеза Прозоровског, који ипак у једном писму пише како он о свему не зна ништа јер му Родофиникин то нигде у писму није споменуо.
Највећа паника и пометња настаје ипак тек онда кад су до људи дошли гласови о паду Делиграда.

Добрњац, Јован Протић, Стефан Живковић и још неколицина виђенијих Срба на наговор Родофиникина и митрополита Леонтија напуштају Србију и одлазе за Панчево што је изазвало само нови талас панике јер више нико није веровао да постоји шанса за одбрану.
Нико изузев Карађорђа. Вожд, иако можда ни сам више није имао вере у преокрет, у јавности је иступао још увек сигуран у одбрану.
Приватно по казивању савременика њега је цела ствар толико била притисла да се од бриге и разболео али и тако болестан он одлази за Београд у намери да убије Родофиникина. Ипак, кнез Сима Марковић је био бржи па у Београд шаље Павла Поповића да Родофиникину јави да бежи. Поповић 15. августа стигне у Београд (значи још пре пада Делиграда) али Родофиникин је већ у ноћи између 14. и 15. августа напустио Србију и побегао за Земун.
У Београд стиже и вожд који затиче опште расуло, народ који бежи преко Дунава, народне вође које више ни сами не знају шта да раде па и они са народом беже.
Карађорђе је заустављао народ и говорио им: "Да на бегунце не гледа, да је жеља њиова да Србија пропадне, па су зато и побегли".
Карађорше је умиривао народ говорећи како Турци нису могли освојити Србију овог пролећа па тек сада кад је стигла кишна јесен а иде и зима неће моћи.
Вожд опет пише главнокомандујућем руским снагама у Влашкој:
"Ми, сиромаси, сво пролеће и цело лето бранисмо се и на многе молбе наше никакву помоћ не добисмо, и на послету ваш агент Родофиникин између нас без икакве нужде избеже, само да пре пропаднемо...
Ако су браћа наша Руси прави Христијани, Срби се јошт налазе у животу, народ је остао по бекству Родофиникина на миру и задовољан је својим војводама.
Нека Руси пређу преко Дунава на турску страну, па ће Србима бити лакше" (К. Ненадовић).

Ипак на крају изгледа да се и сам Бог смиловао над Србијом. Умире кнез Прозоровски, комадант руских снага у Влашкој а на његово место долази кнез Багратион, који одмах наређује прелазак руске војске преко Дунава и напад на Турке. Главнина турске војске због рускох напада који јој је дошао практично из залеђине (а што је могло за последицу да има одсецање главнине од осталог дела војске) прекида офанзиву ка Београду и почиње повлачење.
Остаје само Гушанац са 12.000 војника али и он се почетком октобра повлачи.
Након руском напада, Карађорђе коначно добија шансу да изврши реорганзацију војске и крене у контранапад. Свестан да у отвореном сукобу са турском војском нема шансе, он се одлучује за диверзантске акције односно герилска дејства која би била константна тако да се непријатељ стално налази у опасности (овакав вид ратовања Карађорђе је и предлагао почетком 1809. године али се са овим нису сложили министар војни Младен а ни већина чланова Совјета).
Прва акција ове врсте десила се деветог септмебра код Манасије где је Карађорђе са 2.000 коњаника напао Турке и поразио их.
Турци су се повлачили али је вожд очекивао да ће они покушати још једну акцију јачег интезитета да би добили на времену. Ово се и десило (у правцу Мораве) али је било мањег интезитета и без већих проблема је осујећено. Турске снаге су се повукле за Ниш.
Тако је приведена крају година 1809. Србија се спасла добром вождовом тактиком при одступању али највише захваљујући руским трупама које су напале Турке.
Треба додати да спајање са Црногорцима (где су српска и црногорска (као део српског народа) војска требале заједно да крену у офанзиву према Херцеговини и Босни и тамо дижу устанак) није спроведено јер су Руси тражили од Његоша да црногорску војску усмери против Француза односно да се напада Дубровник и Бока Которска.
1809. је била година у којој су српске снаге изгубиле највиђе људи у целокупној борби али то и није био највежи проблем. Такође, дошло је до међусобних сукоба између српских вођа односно створио се један фронт (предвођен Родофиникином и Леонтијем) против Карађорђа. Иако план за свргавање Карађорђа 1809. године није успео сукоби у следећим годинама никада неће престати и нетрепељивост међу српским војводама ће расти.
1809. година се одликовала и по томе што се показало да Турска, уз правилно прдржавање француском офанзивног плана из 1806. године, може да покори Србију. Показало се и то да је Совјет водећи се интересима појединих доносио погрешне одлуке које су замало довеле до потпуне пропасти.
Право поверење између Карађорђа и његових противника никада неће бити успостављено иако је Добрњцу нпр. опроштено и он се вратио назад у Србију.
1809. године било је 45 оружаних сукоба у којима су Срби изгубили 15.797 војника а Турци 34.650 војника.

_________________
РЕПУБЛИКА СРПСКА

http://www.youtube.com/watch?v=oXo4ox94 ... e=youtu.be

1810. година

После тешке 1809. године, 1810. година је била лакша за Србију.
Последице велике турске офанзиве из претходне године су се итекако осећале.
Границе Србије су биле умањене али још већи проблем је представљао пад воље за борбу код народа. Између турске територије и територије под српском контролом стварале су се међутериторије у којима није било ни једне војске (тзв. "ничија земља) што је довело до појаве разбојништва и тешке хајдучије а у чему су посебно предњачили Цинцари.

Почетком 18010. године Совјет је расправљао о томе како и с ким даље? Да ли се и даље држати Руса или тражити новог савезника?
Земља је била подељена. Јужни крајеви који су били први на удару Турака су били зато да се опет врате под турску контролу, запад се залагао за Аустријанце а исток за Русе.
Карађорђе шаље тајног писара Совјета Савића-Југовића у Беч да преговара са Аустријанцима. Србија тражи помоћ Аустрије у војсци и оружју а заузврат се обавезује да се стави под контролу Аустрије. Аустријанци ово одбијају (иако су озбиљно размишљали о понуди) не желећи да наруше добре односе са Портом.
После савићевог повратка и вести да од савеза са Аустријом нема ништа Србија се у потпуности окреће Русији.
Поделе из потоње године такође нису биле превазиђене. Истина, Добрњац се из Аустрије вратио у Србију али војвода Миленко се није смиривао.
Очигледно, под утицајем Родофиникина а уз подршку Хајдук-Вељка, Миленко је радио на томе да се одвоји од Карађорђа и Совјета. У прилог му је и ишла и његова војска односно добровољци и Цигани које је уредно плаћао. Такође успео је да побуни ћупријску и пожаревачку нахију.
Карађорђе у јануару са 2.500 војника упути се ка Ћуприји. Дошавши тамо окупио је све сеоске кнезове, представио им стање ствари и потребу савеза са једном јаком силом јер дугачије не иде.
Карађорђев долазак и говор су умили побуњен народ.

У марту велики везир наређује румелијском, македонском и албанском паши офанзиву на Србију.
Албански паша је био најбржи па је са силом од 7.000 Албанаца напао Крушевац где се налазио Павле Цукић са 800 војника. Срећом по Цукића окружни комадант Јаковљевић и кнез Андрејевић напали су ове албанске трупе (са 6.000 бораца) ударом с леђа и потпуно их поразили. Затим од главнокомандујућег руским снагама Каменског стиже Србима позив на заједничку борбу против Турака. Ово је обрадовало вожда и српске старешине али поучени претходном годином овај пут се у читаву причу ушло много пажљивије.
Карађорђе шаље, крајем априла, Добрњца са 4.500 пешака и 1.500 коњаника са задатком да се споји са руским трупама и да заједнички ослободе Неготин, Брзу Паланку а затим опседну Кладово.
Крајем маја вожд је активирао оперативни план по коме главнина на моравском правцу делује зајендо са руском војском офанзивно а на другим правцима Дрински корпус делује дефанзивно. Тако је војвода Ненадовић добио додатних 6.000 људи а Миленку је наређено да са 6.000 људи иде из Пожаревца ка неготинској Крајини. Такође извршена је мобилизација. Крајем јуна српска војска броји: 55.500 пешака, 3.000 коњаника и 75 топова (али недовољан број обучених људи за руковање истим).
Распоред је био Моравски корпус 35.000 бораца (деловање ка истоку) и Дрински корпус 20.000 бораца (деловање ка западу) те резерва у Тополи.
Војвода Миленко Стојковић није извршио наређење и отишао за Крајину него се зауставио код Пореча и упутио ка Хајдук Вељку, који је нападао Турке у Кладову.
Миленко шаље Вељка да се споји са Русима а онда српско-руске снаге нападају турско утврђење Прахово. Овде Турци губе око 1.000 војника а 300 их бива заробљено.
3. јула руски комадант гроф Цукато ослобађа Брзу Паланку и тако је успостављена стална веза између српских и руских трупа.

Ипак, Турци узвраћају ударац на Моравском правцу. Хуршид-паша са 20.000 војника изманеврисао је српске положаје код Сврљига па су српске трупе морале да се повлаче ка Алексинцу, Делиграду и Ћуприји где се налазио Карађорђе са 12.000 бораца.
Турци се потом враћају за Ниш а приликом ове њихове акције из строја је избачено око 1.500 Срба.

На запада турске јединице под командом Али-паше Видајића прелазе Дрину на три места и опкољавају Лозницу где су комаданти били војводе Анте Богићевић, Милош Стоићевић (Милош од Поцерине или Милош Поцерац) и Бакал Милосав. Комадант Дринског корпуса војвода Јаков наређује Луки Лазаревижу и кнезу Сими Марковићу противнапад како би ослободили Лозиницу и протерали Турке преко Дрине. Ово је и извршено.
На западном фронту тада је уследила тактичко надмудривање.
После ослобађања Лознице Јаков је дозволио великом делу војске да оде кући због пољопривредих послова. Ипак када су Турци почели да се окупљају на Дрини Јаков позива људство назад. Турци иако појачани војском скадарског паше нису смели да нападну Србе јер нису знали међународну ситуацију односно какав је однос између Порте и Аустрије.
Турско мировање на другој страни довело је полако до одласка већине босанских Турака кући. Након уверавања Порте да од Аустрије не прети никаква опасност босански Турци коначно крећу са око 25.000 људи. Ипак, сам босански паша је само маневрисао обалом Дрине без конкретних напада па кад је већ постало јасно да од турског напада неће бити ништа део војника из српских трупа самовољно напушта положај и одмеће се у хајдуке, кријући се по Старом Влаху. Они су по команди војводе Јакова потучени у акцији који је водио војвода Милош Обреновић.

И док је ситација на западу углавном била мирна на истоку руски генерал Цукатов заједно са Србима (3.000 људи укупно) напада Неготин који бива ослобођен 26. септембра. Затим је ослобођено и Кладово а од Турака је заробљен 21 топ.
Затим су руске и српске снаге дејствовале ка Књажевцу и нападале турске положаје код Брегова. 6. октобра руски генерал Зас осваја Брегово на јуриш а приликом тог напада убијено је 1.500 Турака док је 100 заробљено.

На југу Арнаути су опет напали Крушевац који су потом и заузели, направили велики зулум по селима а многе становнике одвели у ропство.
Карађорђе је онда напао њих из правца Делиграда. Непријатељ је поражен и натеран на одступање од Крушевца а том приликом српска војска заробљава једног труског пашу са 1.500 војника. Ипак и на српској страни губици су били велики: 1.500 пешака и 900 коњаника.
Верујући да су српске снаге изморене, непријатељ се у одступању консолидује и опет нада српску војску. Вожд ипак вешто прихвата овај напад и потпуно разбија арнаутске јединице а том приликом гине 2.000 Албанаца те Срби заробљавају 11 топова.
Онда се за удар одлучује и Хуршид-паша. Верујући да су српске снаге након ових борби на измаку снаге он скупља око 30.000 војника и креће у напад. Ипак он не напада као његови претходниви прво Делиград, већ оставивши код Делиграда нешто војске он креће даље успут пустошећи српска села и крајеве да би затом напао Карађорђа који се са снагама био утврдио код Јасике. После боја од 7 сати Турци одступају у праву Крушевца.
У народу је опет избила паника што је довело до бежања становништва у планине а и до дезетерства у српским редовима јер су војници бежали кућама да спасавају породице.
Увидевши стање Карађорђе пише војводи Добрњцу:
"Да дођеш са целим народом што јекод тебе, или да склониш Русе да они пошаљу које одељење од своје војске. Или једно или други, а брже боље ма које! Јер кад пропадне све амо, шта ће нам Кладово помоћи. Не чекај друга писма него одмах час пре полази, па потрчи и дању и ноћу. Сад до тога стоји све" (К. Ненадовић).
На ово писмо одговор је стигао одмах. Генерал Цукато шаље пуковника Орурка са 3.000 Руса да заједно са Хајдук Вељком крену у помоћ Карађорђу.
Хадјук Вељко је водио ове трупе разним, само хајдуцима знаним, пречицама.
Успут је ослобођена Бања у којој се налазио један паша са 400 војника. Паша и 90 војника је пуштено али под условом да не ратују више против Срба и Руса. Број погунулих Срба и Руса био је 126.
Преко Делиграда ова српско-руска војска је прешла Мораву и улогорила се у Варваринском пољу. Kао извиђачи али и помоћ Карађорђу Цукато је послао козака.
Српска војска се већ увелико била утврдила па је Орурков када је дошао наредио да се само ископа још један заклон за 1.000 људи и осам топова. Срби и Руси су били спремни за битку у Варваринском пољу.

Битна у Варваринском пољу



Турци су наступали опрезно не желећи да праве нагле потезе (очигледно да је турски комадант Хуршид-паша био искусан војник) али било им је изузетно и драго да коначно "ухвате" Србе на брисаном простору односно у бици прса у прса (где су Турци због велике бројчане надмоћи али и коњице било у великој предности).
Пуковник Орурк и српске старешине тражиле су од Карађорђа да не учествује директно у бици бојећи се могуће вождове погибије у отвореном сукобу.
Карађорђе се напочетку нећкао али је на крају прихватио предлог осталих.
6. септембра издао је заповест за бој а онда се повукао на једно брдо одакле је имао добру прегледност.
Турци су нападали у широком луку а предовдио их је Хуршид-паша лично међутим и српска војска се добро бранила. Срби су пуштали Турке да се приближе рововима а онда отварали и пушчану и артиљеријску ватру. Карађорђе ипак не могавши да издржи и да све то посматра и сам се активно укључи у битку. Први бој је након првог дана био решен у српски корист. Након првог дана и сам паша се одлучује да му је боље да води рововску борбу па наређује копање ровова што је наводило на то да ће ово бити једна од дужих битака. Ипак један догађај је потпуно пореметио пашине планове.
Константин Ненадовић пише:
"Пре одсудног боја, на један дан изиђе на средину боја један турски старешина, на једном враном хату. Крупна људина, са великим црним брковима, држећи голу сабљу у руци, где су му на рукама рукави до рамена засукани били, позове Србе на мејдан, на сабљу. Но ни један Србин не усмели се да му на мејдан изађе. Понашање Турчина наљури Карађорђам те он позва - јунака над јунацима - Курсулу. Када му Карађорђе показа Турчинам Курсула са чуђењем упита:
Та, Господару, зар оној трти неће нико на мејдан да изађе?
Затражи да му доведу коња "стрину", чувену арапску зелену бедевију, Карађорђев поклон... Запали чибук, појаше бедевију и пушећи све одом полако и немарно оде управо турском мејданџији и кад дође по на ближе Турчину, истресе чибук, остави га у чибуклик, па сукне са рамена оштру палашину и викне - Држ се , Туро, ево ти Курсуле!, па управо на Турчина потече. Турчин кад га види, уплаши се, баци сабљу у зубе, па потегне један пиштољ на Курсулу, па и други, кад га не потреви окрене мркова хата и нагне правцем у турски логор бегати. Но Курсула на брзој бедевији, пред самим турским логором, стигне га и на очима Турака дохвати га сабљом и посече, узме му главу и хата и у српски логор врати се.
У пољу где су та два необична јунака мејдан делила, гледала је и српска и турска војска и кад турски мејданџија окрене леђа и побегне, у Србе и Русе уђе радост и весеље,а Турци ћутали су и ни један од њих ни да га пожали, а кама ли да кидише да га одбрани и да на Курсулу пуца, но само по неки Турчин једко викао је Курсули: "Машала, машала, кад се нађе јунак на јунаком."
Јован Курсула је тако потврдио своју раније стечену јуначку репутацију коју ће часно а брани до саме смрти 1813. године на Делиграду.

10. септембра паша наређује општи напад на Србе. Прво је три сата артиљеријом бомбардовао српске положаје а затим наредио фронтални напад пешадијом коју је истовремено помагала коњица нападајући са десне стране. Карађорђе знајући да српска коњица не може да се носи са турском, наређује да коњица напада лево крило пешадије али у случају да је нападне турска коњица да се повуче. Ово је одлично функционисало а након повлачења српске коњице турска коњица је упала у пушчану ватру и претрпила велике губитке. Онда се сабрала и поново кренула ка српској коњици али тада пуковник Орурк у борбу убацује улане и Козаке који је дефинитивно разбијају.
Након овога а с обзиром да је турска војска након оног мегдана била прилично демотивисана, паша наређује повлачење преко Крушевца за Ниш.
Тачних података о јачини турске војске нема али Петар Радовановић у свом делу " Војне Срба са Турцима" пише да је Турака било око 70.000 наспрам 12.000 Срба и 6.000 Руса са 10 топова.
Српском војском командовао је Карађорђе са још 18 старешина међу којима су били Хајдук Вељко, Младен Миловановић, Милан Обреновић, Станоје Главаш итд.
Русима је командовао пуковник Орурк.
Страдало је више од 1.000 Турака, Срба 70 пешака и 10 коњаника, 7 руских пешака, 12 козака и један штапски официр, пуковникон сестрић.
У бици је био рањен и Хајдук Вељко.


Истовремено велика турска војска од око 40.000 људи напала је западни фронт.
Карађорђе пише Добрњцу који је деловао у Кладову:
"Не оклевај ни минута, сваки минут вреди; и до тога је јако стало, хоће ли војска на минут раније на Дрину отићи!"
Затим је и сам вожд ојачан козацима под командом пуковника Никића кренуо да Дрину коју су Турцу већ на три места (Зворник, Лозница и Црне Баре) били прешли и већ 12 дана у опкољењу држали Анту Богићевића са 1.200 војника.
Карађорђе стиже 4. октобра на Дрину и одлучује се на фронтални напад с тим што је мање трупе послао преко Дрине да деловањем иза леђа непријатељу изазову пометњу и панику у турским трупама.
Ноћу се у тајности примакао турским трупама (код Лознице, Тичар) које су тек зором приметиле српску војску и кренуле у напан у коме су били жестоко потучени а српска војска и козаци су били ушли у непријатељске ровове где је много Турака изгунуло а мањина се спасила бежањем преко Дрине.
Потом су нападнуте главне турске јединице које су се налазиле ушанчена поред Дрине у Црној Бари. Поново је примењена иста тактика као и у Лозници. Ноћу су се Срби примакли што је могуће ближе турским трупама и утврдили а дању је почео бој. Након 8 сати наизменичне пишчане и топовске ватре настала су два сата боја прса у прса!
Карађорђе 8. октобра пише српским војводама у Тимок:
"Није било другачије, но смо се измешали, те се пуна два сата сабљама и ножевима клали! Ту изгибе много Турака и одсекосомо много турских глава; њи је три пута више но наши изгинуло; жешћег боја није никад било, наша је победа!" (К.Н).
У ова два боја изгунуло је око 2.800 Турака а погинуо је и паша од Сребренице. Код Срба погинуло је између 120 и 700 бораца док је око 200 било рањено а међу рањенима били су и Лука Лазаревић, Лазар Мутап, Стојан Чупић, Цинцар Јанко итд. Код Руса погунило је 6 а рањено 12 козака и сам пуковник Никић, козачки комадант.
Српске диверзантске јединице под командом Петра Молера које је Карађорђе послао преко Дрине попалиле су многа турска села, нанеле губитке непријатељу и убиле и самог пашу Видајића.
Ово је изазвало пометњу код босанских Турака који су масовно напуштали турску војску и бежали преко Дрине кућама. Тако је пропала још једна турска офанзива на Дрини.
На источном фронту пуковним Орурк је са војском ослободио Књажевац и два среза са више од 80 села.
У српско-руској офанзиви ослобођени су : Крајина, Црна Река, Кључ, Алексинац, Бања, Параћин, Крушевац, Јадар, манастир Студеницу, Рађевину итд.
Ово успеси српске војске толико су били подигли морал Срба у Босни и Херцеговини да су се и они спремали на устанак који ипак услед недостатка оружја није могао бити спроведен.
Година 1810. била је јако добра за Србе али показало се и то да је руска помоћ била неопходна иначе је велико питање да ли би Србија издржала 1810. годину.
1810. године било је 18 већих бојева са Турцима у којима је 5.127 Срба изгубило живот. Турски губици били преко 16.000 људи.

_________________
РЕПУБЛИКА СРПСКА

http://www.youtube.com/watch?v=oXo4ox94 ... e=youtu.be

Ajde da ubacim jednu zanimljivost vezanu za ovaj period

U Srbiji sve do 1810.god. svi muškarci su nosili perčin (dugu kiku, dugu kosu). Te godine, Karađorđe je prestao da ga nosi i naredio je svojim vojnicima da ga odseku, jer je primetio da ih u bojevima Turci za njih hvataju i8 tako im lakše odsecaju glave. Iskorenjivanje perčina, i pored kasnijih nastojanja kneza Miloša nije išlo lako. Narod se opirao novoj modi. Običaj da savremeni muškarac nosi kratku kosu praktičnog je porekla, potiče od vojnih propisa protiv vašiju.

_________________
PIVO, PIVO REKREATIVO!!!

1811. година

Почетком 1811. године у Србију стиже нејшлотски пук руске војске, који ће бити стациониран у Београду. Заједно са пуком је стигао и један руски дипломата али и митрополит Леонтије којег су Срби морали на захтев руског цара Александра Првог поново да приме. Овом руском пуку приређен је велики дочек од стране народа и регуларне српске војске и уз пуцњаву топова.


униформа регуларног српског војника из периода прве српске револуције (првог српског устанка)

Такође почетком 1811. године Карађорђе је издао наредбу о мобилизацији и формирању једница. Истовремено Руси су концентрисали снаге у Пољској због напада Наполеона Бонапарте на Русију. На потезу од Црног Мора до Видина налазило се свега 30.000 војника. Турска (савезник Француске) је знала да су овако ослабљене снаге погодне за напад јер би поразом руске војске пут према Србији био отворен.
Убрзо до устаника стижу информације о припреми Турака за офанзиву.
Карађорђе заједно са војводом Миловановићем, 4.000 војника, 1.500 Руса, 8 топова (под српском командом), 4 топа (под руском командом) и једним ескадроном Козака креће моравским правцем у сусрет Хуршид-паши.
Приде још издаје наредбу војводама Дринског корпуса да се припреме за офанзиву босанских Турака (Бошњака).
Док се вожд са војском кретао усиљеним маршем ка Делиграду и Нишу, турци су продрли на Громаду успут пљачкајући и палећи српска села.
Убрзо је стигла и српска војска која је из покрета напала турску и после боја који је потрајао цео дан, Турци се повлаче према Нишу остављајући велике губитке за собом.
У боју на Громади страдало је 30 српских и 6 руских војника.
Након тога из Бање стижу свеже снаге и Карађорђе наређује опсаду Ниша.
Ниш је био кључна тачка на јужном правцу и његово ослобађање би вероватно имало за последицу независност Србије (што је Порта јако добро знала). Нишки паша је одуговлачио са капитулацијом (иако је она била више него извесна). Ипак до капитулације није дошло јер је Кутузов, победом код Рушчика над Турцима, омогућио мировне преговоре између Русије и Турске а затим и потписивање мировног уговора које је за Србе био доста проблематичан.

На западном фронту босански Турци су вршили припреме за напад али како су српске јединице било јако добро распоређене и спремне за одбрану, Турци су оклевали.
Турци су више пута кретали на поједина места али би их српске јединице увек претекле и стизале пре њих, па су турске јединице константно мењале правац кретања.
Оваква ситуације је била све до села Братачић када су Турци коначно стигли пре Срба и припремили се за борбу.
Срби насупрот томе онда промене кретање и оду у село Остружње и то баш у тренутку кад су га Турци напали. Из покрета нападну турску јединицу и рабију је и на тај начин спасу пола села од паљевине.
Убрзо је у село стигао и остатак српске војске те се војска утврдила на једном брду насупрот Турака и припремила топове за дејство.
Током ноћи српски борци, под комадном Дабића и Николића нападали су турске положаје па су се Турци још боље утврдили.
Други дан у поподневним часовима турски комадант Сулејман-паша Скопљак формирао је поредак за напад. Пошао је у широком фронту уз подршку артиљерије и пушчану паљбу. Срби су применили тактику чекања односно пустили су непријатеља да се максимално приближи и онда отварали ватру. Турци су напредовали све до српских шанчева где су турски барјактари побадали барјаке (хронолог каже да су по три барјактара под једнин барјаком гинула али Турци нису одустајали). Затим се у борбу укључује и турска коњица којој се супроставља инфериорија српска али мудро се повлачећи и одвлачењи турсу коњицу даље од бојишта.
Пао је мрак и борбе су престале. Првог дана страдала су 74 Турчина а рањених су имаки преко 200. Насупрот томе код Срба је погинуо само један војник а три су била рањена.
Током ноћи Срби са Меречког пребаце један топ на бојиште и одмах отворе ватру на Турке.
И раним јутарњим часовима (15. октобар) прота Матеја Ненадовић наређује отварање артиљеријске ватре из три топа и једног кубуза (хаубице) која је трајала 2 сата непрекидно. Од овог напада непријатељ је претрпио јаке губитке у људству па се преко Јадра повлачи према Ваљеву.
Српске једнице наставиле су опрезно гоњене пре свега водећи рачуна о томе да Турци не пале села а очекивао се долазак и кнеза Симе и војводе Луке са новим јединицама. Турци су се улогорили у селу Буковице. Након што су стигли команду је преузео кнез Сима Марковић који наређује да се током целе ноћу отвара пушчана паљба на Турке и да им се не да мира. Зором (16. октобар) Срби опет отварају јаку артиљеријску ватру што је изненадило Турке који су поскакали на коње али убрзо су нападнути од српске коњице. Бој је трајао два сата након чега се Турци дају у бег. Кнез Марковић наређује гоњење које је потрајало шест сати. Уморни Турци су се сакривали по шумама али су углавном били пронађени и разбијени. Овако су се ствари развијале следежих шест дана.
Код Буковице погинуло је 37 Турака а преко 50 је било рањено, међу њима и диздар града Сокола који је од задобијених рана убрзо и преминуо.
Турци су одступали у правцу Дрине што су Срби и очекивали па кнез Сима шаље проту Ненадовића ка Оравици а војводу Јеврема Ненадовића ка Торнику, да би се обојица сједнила на Равној Гори код Торника 20. октобра. Ту су припремили положак и били спремни за борбу.
Турци су стајали код Дрине све до 25. октобра када им стиже појачање и турске снаге расту на 22.000 бораца. Следећег дана под комадном Сулејман-паше Скопљака полазе уз Дрину.
Намера им је била да опустоше Соколски крај а затим да преко Ужица крену према Пријпољу.
Српске вође су ово процениле па су покренули војску преко планина и стигли у Овчин где су подигли положаје. Турци су их напали 28. октобра.
Након три неуспела јуриша Турци се повлаче остављајући за собом много мртвих. Срби су имали око 100 људи избачених из строја. Ипак, српска војска није мировала него се даје у потеру за Турцима и тако је било све док их није протерала преко Дрине.
Истовремено 12.000 Турака под комадном Али-паше Видајића кренуло је према Мачви.
Дочекало их је 1.200 Срба под комадном војвода Чупића, Лазаревића и Дабића (имали су и један топ).
До окршаја је дошло у селу Салаш. Бој је трајао читав дана да би се Турци на крају повукли оставивши за собом око 30 мртвих и много рањених. Код Срба није било губитака. Али-паша се затим повукао у село Бадовнице где је остао око 10 дана чекајући резултате са горње Дрине. Чувши за турски пораз и он одлучује на повлачење преко Дрине. Тако су биле завршене оружане борбе за 1811. годину.
Године 1811. било је 15 оружаних сукоба у којима је страдало 543 српска војника и преко 3.000 турских.

Следио је "Букурештански мир".

_________________
РЕПУБЛИКА СРПСКА

http://www.youtube.com/watch?v=oXo4ox94 ... e=youtu.be