banjalukaforum.com

Пад Босне
Дејан Мирић
У великој кризи, у којој се српски народ у 14 вијеку налазио, државници српски изгубили су били сваки осјећај за опште интересе; они су у то доба стално и без размишљања били готови да њих жртвују личним, локалним и тренутним интересима. Док је у западној Европи владало свуда растројство, у Италији се крвиле државе и вароши међу собом, у католичкој цркви борба између папе и либералних елемената све више узимала маха, дотле су се и код Срба поједине државе и династе крвиле тако да су српске земље у то доба биле стално поприште међусобне борбе. Свако мјерило било је изгубљено; Ђурђева држава и Босна ратовале су због Сребренице, претендент на босански престо Радивој упао је са Турцима у Босну, да протјера Твртка, а врхунац политичке незрелости показали су деспот Ђурађ и Сандаљ Хранић, кад су купили од султана Босну, па ударили на Твртка II и протјерали га из земље (1433 год.).

Све је то наравно ишло на руку Турцима, који су тако стање у српским земљама подржавали. Послије смрти Сандаљеве и Нелипићеве (1435 год.), Турци опет продру у Босну и утврде се поново у Врхбосни.

Од тога времена Турци су стално продирали и освајали у Босни. Када је, послије смрти Твртка II (новембра 1443 год.), изабран за краља Стеван Томаш, незаконити син Стевана Остоје, плануо је у Босни опет грађански рат. Под утиском угарских побједа над Турцима, у зиму 1443-4 год., а и стога што је властела, која је држала с Турцима, била против њега, Томаш је одмах пристао уз Угарску. Али је његов положај био врло тежак. Одмах кад је изабран за краља устао је на њега један дио босанске властеле и Стеван Вукчић, наследник Сандаља Храњића, а радио је против њега и Херман Цељски, који је по уговору требало после смрти краља Твртка II да насљеди босански пријесто. Стога је Томаш тражио јачег ослонца својој власти и својој држави: он се обратио папској курији. Али је после битке код Варне (10 новембра 1444 год.) Томаш морао мјењати своје држање. Стога се он, после угарског пораза, приближио Стевану; отјерао је своју прву жену и узео кћер Стеванову. Удајући се за краља Томаша, она је, истина, примила католичку веру, али је Томаш, знајући колико су православни снажни и колико имају присталица у земљи, морао да их трпи и да им попушта. Тако његово држање према православцима изазвало је против њега ревносне католичке мисионаре, који га оптуже папској курији. Али су на папској курији у тај мах били толико увиђавни, да су прихватили разлоге, које је краљ Томаш навео у своју одбрану, па је папа одобрио његово држање према православцима, због тешких прилика у којима се Босна у тај мах налазила. То је папска курија учинила тим прије, што је у то доба, кад се Угарска, енергичним заузимањем неуморнога борца против Турака, Сибињанина Јанка, спремала поново на рат, свима било стало до тога, да не отјерају босанског краља Турцима у наручје. Али је Сибињанин Јанко био потучен на Косову (1448 год.), а прилике су за озбиљну акцију против Турака бивале све горе.

На Балкану се, због укрштених интереса, водила у то доба међусобна борба баш оних фактора, који су у првом реду били позвани да поведу снажну акцију против заједничког непријатеља. Босна, која је и иначе била растројена верским раздором, ратује у то доба готово непрестано са деспотом Ђурђем због Сребренице; Ђурађ се бије у Зети са Млецима; херцег Стеван Вукчић, који се већином наслања на Турке, у сталној је готово завади и са краљем Томашем и са Млецима, а у један мах покушава да изведе економну еманципацију своје државе, долази због тога у сукоб са Дубровником (1451–1454 год.) и води рат, у који су се заплели и деспот Ђурађ и Угарска и Млеци. ( Станоје Станојевић, Историја БиХ, 1909)

Млеци, који и у ово доба гледају наравно у првом реду своје интересе, воде борбу за Зету и Албанију и са деспотом Ђурђем и са херцегом Стеваном и са Ђорђем Кастриотом, Западне државе и народи воде отворен рат или потмулу борбу. Због укрштених интереса, антагонизам је узео маха баш међу оним факторима, који су били највише позвани да помогну акцију за ослобођење Балканског Полуострва.

Побједа Сибињанина Јанка под Београдом (1456 год.) дигла је за тренутак поуздање хришћана. Краљ Томаш је после те побједе отказао Турцима данак и спремао се да зарати на њих. Он се обраћао за помоћ западу, надајући се, да ће му се оданде моћи бар нешто учинити. Папа се истина хтео заузети за Босну и објавио је крсташки рат против Турака, али су државе и народи на западу у то доба били заузети својим пословима и својим бригама. Тако је Босна остала усамљена да се бори с Турцима. Увиђајући јасно, да у тој борби не може успјети, и Томаш је, послије кратког отпора, учинио мир с Турцима, под врло тешким условима (1458 год.).

У том је ускоро умро насљедник Ђурђев, деспот Лазар (20 јануара 1458) и у деспотовини је настала огорчена борба између туркофилске странке и странке, која је хтела да се помоћу Угарске енергично води и даље борба с Турцима. За време борбе око тог питања у последњим данима државног живота у деспотовини, Босанци су опет напали на Сребрницу и заузели је.Тако су унутрашња борба у деспотовини и рат између две српске државе, краљевине и деспотовине, у очи пропасти још јаче ослабили снагу и отпор српскога народа у борби с Турцима.

У Смедереву је напосљетку побједила страна, која је била за борбу с Турцима. Они који су сада узели државне послове у деспотовини у своје руке, ријешили су се на корак, који је необичан, јер се јавио у доба потпуног политичког растројства, када је била изгубљена свијест о заједничким интересима, када је изгубљено било мјерило за морал у политици, када су лични и локални интереси били пречи и од најбитнијих и најважнијих интереса народних и државних. Српски дворови споразумели су се и решили, да обе српске државе, деспотовину и краљевину, споје у једну државу. Тај план је требало да буде остварен на тај начин, што ће престолонасљедник босански Стеван Томашевић, узети за жену Мару, јединицу покојног деспота Лазара и деспотице Јелене; у мираз је Стеван имао добити деспотовину. Тако је послије смрти краља Томаша требало да српска краљевина и српска деспотовина буду спојене у једну државу. Али је цио овај план и рад наишао на јаку опозицију у деспотовини; а када у прољеће 1459 год. турска војска пође на деспотовину, надвлада опет у Смедереву туркофилска странка и преда Турцима град (20 јуна),(Ст.Станојевић, Историја БиХ, 1909.).

Турцима су, после пада деспотовине, биле слободне руке; они су сада у првом реду обратили пажњу на Босну. Видећи опасност, која му прети, краљ Томаш је морао попуштати и испунити све што су Турци тражили. Тако је Томаш одмах идуће (1460) године начинио с Турцима уговор, по коме је турској војсци био допуштен пролаз кроз Босну. У исто доба су Турци били напали на херцега Стевана; он је сада опет имао прилике да се увјери, да туркофилска политика, коју је цјелога свог вјека водио, често против и личних и државних и народних интереса, није доњела, ни њему ни држави његовој, никакве трајне ни сигурне користи. Турци су поступали према њему исто као и према онима, који су радили против њих и војевали с њима. Свеједно је било у оно доба какву ће политику водити српски династи. Ма каква била њихова политика, она је доводила до истих резултата: Турци су освајали и оне државе, чији су државници држали с њима, као и оне, које су војевале против њих. Њима је само било важно да створе државу на исламским принципима и да што више народа потурчи и одведе у јањичаре.

Када је умро краљ Томаш (1461 год.) и када је на престо сјео краљ Стеван Томашевић, били су босанској краљевини дани избројани. У исти мах су онда хтели да нападну Босну и Турци и угарски краљ Матија. Уз то је и у самој држави владао раздор и борба. Краљ Стеван је видео да му је држава на прагу пропасти. Он је од некуд имао наду, да ће га папска курија још моћи спасти, па се обратио папи са молбом за помоћ, истичући, како је Босна у великој опасности и напомињући, како су Турци разним обећањима задобили за себе особито сељаке.

Пред великом опасношћу, коју је јасно видио, краљ Стеван је био вољан да се мири са свима, са којима је био у завади, у првом реду са херцегом Стеваном. И херцег је у овај мах био ријешен да мјења политику, коју је до сада водио, јер су га Турци потискивали са свих страна. Тако су се краљ Стеван и херцег измирили и сложили на заједничку акцију против Турака.

Рат са Турцима постао је међутим неизбјежан. У таквим приликама краљ Стеван је мислио да новац, што га даје Турцима, може корисније употрјебити на одбрану своје државе, кад већ до рата мора доћи, па је отказао данак, што га је плаћао Турској. Судбина босанске краљевине била је тиме ријешена.

У прољеће 1463 год. кренула је велика турска војска на Босну. Краљ Стеван био је препуштен сам себи. Готово без отпора заузимали су Турци редом градове један за другим. Краљ Стеван буде ухваћен у Јајцу. По његовој изнуђеној наредби предаше се Турцима у јуну и остали градови, а Стеван буде после тога погубљен. Тако је пала Босна.

Крајем исте године удари на Босну угарски краљ Матија, освоји Доње Крајеве и Усору, па у освојеним земљама оснује двије бановине: јајачку и сребреничку, које су се одржале преко педесет година (до 1520 и 1528).

У исто доба ударили су Турци и на Херцеговину, да покоре и земљу свог некадашњег штићеника. Али се Херцеговина храбро бранила, тако да је овај поход остао без успјеха. Послије двије године (1465) Турци су поново ударили на херцега. Они су истина и овога пута били одбијени, али је херцег Стеван на самрти (+ 22 маја 1466 године) јасно видио, да је његова политика, и ако је вођена у противном правцу, доњела исте резултате као и политика државника у деспотовини и у краљевини; он је морао бити увјерен да и његова држава неће дуго преживјети ове двије српске државе, против којих је он често радио, помажући Турке, из уверења да тиме чини добро својој држави и својој династији. После његове смрти завладали су његовом државом његови синови, али су 1482 год. Турци освојили и Херцеговину.

_________________
Nikad Srbin kukavica nije,
smrt ga gleda , on se na nju smije.

Стање у Босни под Турцима

По народном предању Турци су при освајању Босне заробили 100.000 душа - мушких и женских , поред тога су одвели у Цариград у јањичаре 30.000 младића и погубили све великаше, који се нису хтјели предати.

Првих дана иза освајања свакако било је насиља и пљачке, али слично држању Османлија према хришћанима и бившој Византији послије пада Цариграда вјероватно је, да су се они прво вријеме показали врло либерални и у Босни и Херцеговини. Православна црква у тим крајевима као бројем највећа остала је таква и у другом периоду, а познато је, да су обазриви турски државници врло радо изашли на руку свој Српској Цркви и њеној јерархији при обнављању пећке патријаршије 1557. год. (Владимир Ћоровић, Историја Босне, 1925)

Освајач Босне султан Мехмед II чак је и малој римокатоличкој вјери својим знаменитим атхнамом (уговором) на Милодражеву пољу (срез фојнички) 1463. г. дао слободу и потврдио права фрањеваца на молбу знаменитог фра Анђела Звиздовића (1420-1498), који бјеше од племићке и православне породице из Врхбосне. Дакле и у срцу средњевековне Босне било је православних чак и по признању фрањеваца. Према томе историја не говори о прелазу у ислам већине народа, који је припадао православној цркви, а још мање се, бар у почетку, потврђује примање исламске вјере под притиском. Историја потврђује само то, да су још од почетка турског освајања и пада Босне и Херцеговине (Хума) нека властела добровољно примала ислам, нпр. дјеца краља Стевана Томаша, Сигисмунд и Катарина. Стеван (Ахмет бег Херцеговић), најмлађи син Херцега Стевана, и други, а по њихову примјеру то су чинили и други очекујући одатле какву личну корист. То се тумачи тиме, што су хришћани у почетку османлијске управе у Босни могли бити закупници рудника и царине, дипломати и административни чиновници, али као хришћани нису имали права на положај управитеља санџака, на које су Турци подијелили Босну и Херцеговину. Нарочито су властела добровољно прелазила у ислам ради бољега јемства за очување своје баштине, а осим тога хришћани нису могли добити на уживање владарских и државних имања (Владимир Ћоровић, Историја Босне, 1925). Тако од некадашње хришћанске властеле постадоше "бегови" Куленовићи, Херцеговићи, Бранковићи, Филиповићи итд., а за ратне заслуге - ратовали су само Срби-муслимани - војници су добивали земљу, те тако постаде нова врста посједника, који се назваше "спахије".

Од тада у Босни и Херцеговини почињу насиља, да се искали гњев на раји због пораза и изгубљених земаља. Тиме се разјашњује факт што у Босни и Херцеговини има највише муслимана у градовима, јер су се они после примања мухемаданства највише ту населили, те их по броју има око 1/3 становништва, (мање од православних, а више од римокатолика). И то доказује, да у ислам нису прешли само православци, него и вечи број римокатолика како би сачували своју баштину. Незнатан број Срба се доселио у периоду од 1878. године из Црне Горе. Тек од пада сребреничке (1512. г.) и јајачке (1528) бановине (које основаше Маџари од неких дијелова бивше босанске државе још крајем 1463. г.), тј. од Хусрев бега јављају се и поједини случајеви насилног исламизирања и других невоља код хришћана, које су узрок и сеоби српског православног народа из унутрашњости Босне у њезине западне крајеве и у Хрватску, а све сеобе без изузетка јасно говоре, да су се те земље добровољно или под турским притиском селили скоро све само православни Срби или "Власи и Морлаци", ''јеретици и шизматици'', како их називаху римокатолици у хрватским крајевима.

Карактеристично је, да поисламљени великаши из Босне и Херцеговине не прекидају родбинске везе с хришћанским члановима својих породица, јер се посјећују и дописују. Многи од тих Срба-муслимана у XV и још више у XVI вијеку, за владе султана Селима I и Сулејмана Великог играју на турском двору најважнију улогу. Српски језик тада бјеше дипломатски језик Турске са страним државама. Велики везир Мехмед Соколовић чини српској православној Цркви услугу од највеће историјске важности помажући њено организовање, које је знатно олакшало српском народу сносити све тежи турски јарам. Стога је обновљена пећка патријаршија, под коју су заједно с осталим српским крајевима потпале и Босна и Херцеговина, имала не само вјерско, него и велико политичко значење: српска црква тада је склопила компромис с турском државом, а народ је признат као "срб милет" (тј. српски народ), али се је у исто вријеме очитовала код свега српског народа и жеља за духовним јединством, које је заиста и постојало од 1557 до 1766. г.(В.Ћоровић, Историја Босне,1925).

Прелазом на Ислам, босанска властела је добрим дијелом спасла своје насљедне посједе или баштине. Од њих су, у главном, постали бегови; задржавши готово сва своја феудна права. Из много обзира султани су према њима правили изузетке од правила у другим областима. Турска је обновила још и установу старих пронија као тимаре и зијамете и давала их је обилато својим спахијама за ратне заслуге. Та добијена добра нису била насљедна; према томе, нису се могла ни продавати. Спахије су добијале од њих само приходе. Њихова тежња бјеше, природно, двострука: да посједе обезбједе за своју породицу и да од њих добију што више прихода. Ово друго истјеривало се помоћу раје, односно хришћанских поданика који су, нарочито у доба опадања турске централне власти, остајали све више без праве заштите, угрожени највише од потучених Срба.

Обрађивачи земље били су кметови, у главном хришћани. На баштинама ти кметови нису били потпуно слободни, нарочито не од извесних утврђених обавеза. Али је било и потпуно слободних кметова закупаца, на разни рок, за себе, па, чак, и за три и више нараштаја унапред, који су узимали да обрађују земље властелинске и спахијске. Њихове погодбе биле су обично да се половина или трећина прихода предаје власнику. Поред турских постоје у исто време и хришћанске спахије. Врло је вероватно да они постоје од раније; а то би био најбољи доказ да Турци нису тражили прелаз на Ислам, као безувјетну погодбу за одржавање самог имања. У манастиру Житомислићу, у Херцеговини, чува се и данас слика ктитора Милисава, „спахије”, односно Милисава Храбрена од породице Милорадовића, из 1601. године, за чије претке постоје недовољно провјерени подаци, како им је још султан Мехмед II дао „право на шест кућа у селу Житомишљићу”. За Рашковиће у Староме Влаху зна се, исто тако, да су имали спахилук све до XIX вјека. Било је, поред тога, и слободних сељака хришћана. Један путник, из XVII вјека, даје ово јасно обавјештење о турским аграрним начелима: „Што остане у рукама оних хришћана који се затекну на својим имањима, а вољни су да остану, то се не дира и пушта им се и да уживају и да наслеђују”(В.Ћоровић, Историја Босне, 1925).

На очи, и по намјерама турског законодавства, сигурно је да положај земљорадника и хришћана у турској царевини не би био тежак или бар за земљораднике не би био тежи него – у дотадашњој феудалној хришћанској држави. Али је у стварном животу све било знатно друкчије. Расплинута и у вечитој борби, турска царевина није имала више од оног осјећања да све мора ићи онако, како тражи једна воља из Стамбола, нарочито не тамо гдје је у питању лична корист. У том отимању од закона посебно се истичу спахије са својим интересима. Они траже више од оног на што имају права и то траже немилосрдно. Њих на то гони несталност посједа и жудња за благом; послије се појавило и то да су тимари добијани митом; да су могли да буду прекупљени; и најпосле су се почели продавати јавном лицитацијом.

Све то имао је да плати тежак, из кога се цједило, што би год привредио. Већ XVI вијек даје масу примјера о бједном стању раје, а касније ти су примјери све гори. Тако је, временом, положај спахијских привремених кметова постао тежи од беговских и на крају просто неподношљив.

% Код нашег свјета јавила се врло рано љута мржња на Турке. Милешевски ђак Владислав, који је 1508. године путовао у Сарајево и преписивао живот Св. Саве, наводи с очитим огорчењем, како је тад владао „законопреступни и тројицу хулни и хришћанима досадителни злочестиви турски цар Бајазит”. У Манастиру Тврдош писан је један запис у 1509. години и у њему се каже: „ради наших грехова постиже нас измаилска железна палица, која нештедно поражава установе православне вере; и разрушише се свете цркве и изменише предања светих ктитора, тако те се умалише и закон и књиге. И многи немучени ни од кога отступише од православља и присташе уз њихову веру, као што апостол пре рече, гледајући њихово множење и великославље” (Прото С.Давидовић, Историја СПЦ у БиХ). 1537. године забиљежио је један писар из Манастира Св. Тројице код Плевља, како Турци насрћаху на хришћане „као лави свирепи”; „и велика нам нужда од њих беше. Што имасмо имања, све нам узимаху, једни нам долазећи, а други отходећи, и све што смо стицали, све нам узимаху. (В.Ћоровић, Историја Босне). Те су све биљешке из прве половине XVI вјека, кад је Турска још била у напону и дисциплинована. Тужбе из каснијих вјекова, кад је зло узимало више маха и Турци постајали све гори, прелазе понекад у беспомоћне очајничке вапаје. Стање хришћана постаде још несносније, кад избише сукоби између домаћих ''потурчењака'' и досељених Османлија. Из разних војничких и административних потреба Цариград је слао у Босну добар дио чиновника, као што смо још раније споменули, који су се као „прави” „хак Турци”, понашали с много ниподаштавања према домаћем елементу. Један дио тих људи сматрао је Босну као пролазну станицу, добродошлу да се искористи за материјално богаћење. Од везира до ситних покрајинских дефтердара, поступало се без много разлика, сем по суми, да се истјера не само трошак за скупо плаћене положаје, него и да се обезбједи будућност. Као идеал добра положаја ушло је чак и у народну пјесму „на Босни везирство”, и то „без промјене за седам година”. Мањи дио тог досељеног чиновничког свјета остајао је у земљи и ту стварао свој дом. Од таквих досељеника, из Мале Азије, потиче, на примјер, чувена беговска кућа Ченгића, чији је предак Исфендијарбег имао имања далеко доле на Еуфрату. На турско порекло указују, даље, ова и слична имена данашњих босанских муслиманских породица, као Кајтази, Кемуре, Фирдуси, Бехрами, Коркути, Бехмени, Хулусије, Џумхури, Музури и тд. Између тих дошљака и босанских муслимана није било праве љубави. Домаћи су се сматрали запостављени и искоришћавани и у више су прилика дизали оштар глас против тог цариградског намета.(В.Ћоровић, Историја Босне).

Хришћани су од срца жељели да се ослободе турске власти. Економски притисак; социјална неједнакост; тешка атмосфера вјечите крви; осјећање правне незаштићености; а нада све, као праизвор општег зла, власт туђинца иновјерца, „богомрског и тројицу хулног”, нагонили су свјет да улазе у све комбинације уперене против опстанка турске власти на Балкану. Нема покрета на хришћанском западу против Турака који не би нашао одјека код хришћана Босне и Херцеговине. Турци и муслимани то осјећају. Ради тога њихове мјере од XVII вјека бивају све оштрије. Кад су, постепеним напредовањем хришћана, од друге половине XVII вјека, муслимани морали напуштати средњу Далмацију, Славонију, Боку и Лику, њихово се становништво сручивало обично на Босну. Озлобљени, као сви људи који напуштају створена огњишта, обично пострадали и оголили, ти су се бјегунци, у Босни и Херцеговини, настављали и дизали редовно на штету раје. Најљући херцеговачки муслимани били су Корјенићи, који највећим делом потичу од прогнаних турских насеља око Херцег Новог, као и становништво „проклетог Лијевна” од далматинских муслиманских бјегунаца. Није онда чудо, што су односи између раје и муслимана господара бивали све несноснији, а устанци све чешћи.

Притисак Турака растао је с њиховим поразима. Први и најосјетнији у босанској Крајини бјеше после турске погибије код Сиска 1593. године. Иза њега долазе борбе на све стране. Бјесни, Турци 1594. спаљују тијело Св. Саве, на што Срби одговарају устанком у Херцеговини. Иза тога учесташе четовања, ускакања, погранични сукоби; оно тешко доба, кад је „с крвљу ручак”, а с крвљу вечера”. Јуначке пјесме хришћанске и муслиманске с уживањем описују ту хајдучију на граници, кад се харају куле, одводи робље, пресрећу сватови; мејданско доба Јанковића, Сењанина Тадије, Смиљанића. Слично је стање и у Херцеговини и у Црној Гори са Бајом Пивљанином, Мандушићем и Вуком Мићуновићем. Јавна безбједност постаде никаква. Свјет се помало острви на крв и у извесним неплодним крајевима четовање постаде и један елеменат народне привреде. Какво је стање могло да настане после тог општег клања, показују најбоље ови примјери за вријеме трајања борби Светог Савеза. Фрањевачки љетописац фра Никола Лашванин казује 1688. године како „крадиау Турци карстианску дицу гдигод могау и однили би у друго мисто и продали”; а за 1690. прича и још страшније ствари. У земљи бјеше незапамћена глад; шиник жита дође на 6000 бјелих аспри. Силан народ помре у највећој муци. „А бижаниа бижаше од Саве прид воиском цесаровом. Кудгод би се мако лежаху мартци нит се копаху, нит имадиаше ко. Јиђају ресу липову, з дарвја кору, винову лозу, псе, мачке. У Сараеву изидоше дица матер мартву. У Бањој Луци кога би обисили, обноћ би га гладни људи свега изили. У то вриме паша сицијаше и вишаше и ускоке и рају, кога год би довели; и те би људи мартце све изили. И давали бисмо јист убогим, али како би се најило та би и умарло”. За време тог рата, 1697. године, у једном смјелом залету, провалио је принц Евген Савојски до Сарајева, – опљачкао је и попалио добар део града, не штедећи ни православне, – а онда је велик број људи повео са собом делом као робље (муслимане), а делом као присилне колонисте (православне). Тим је још више повећао биједу рата и оставио неславан траг о хришћанском оружју (В.Ћоровић, Историја Босне)

У XVIII вјеку Босна и Херцеговина постаје периферијска област турског царства. Муслимански редови збијају се и бивају гушћи, јер се у земљу повлаче потиснути муслимани са сјевера и запада. Усљед тога борбеност њихова осјетно расте. Најбољи доказ о њој даје побједа код Бање Луке 1739. године, коју су одњели над престрављеном аустријском војском. Али, у осталој царевини ствари иду врло рђаво и стање из дана у дан бива горе. Учесташе дворске афере; грабеж великих везира; недисциплинованост појединих војних организација; и опасна узајамна разрачунавања. То се опажа и у Босни. Изложени непријатељу, а видећи опадање ауторитета и добре воље централне власти, босански бегови, господари појединих срезова и области, почињу да све више раде на своју руку и да на неки начин, у атавистичкој традицији, стварају нове организације средњевјековних жупних јединица. Цариградски господари примјећују то, али трпе, исто као и у Албанији, такво стање, јер су ''потурчењаци'' били добри муслимани и тврд бедем против хришћана. Шта више, они отворено помажу једно врјеме то јачање феудног система и 1777. објављују право насљедства на тимаре оним људима који се покажу достојни награде. То им се после осветило. Кад је султан Селим III почео да проводи своје реформе, главни противник свакој новотарији бјеху ''потурчењаци''. Конзервативни; у сталној борби с хришћанима осјетљиви на сваки уступак, који би се чинио као попуштање противнику; фанатизовани вјерским обиљежјем читаве борбе и живота; уско везани за локално и насљеђено; босански муслимани су енергично устајали против свега, што је, по њиховом увјерењу, доводило исте у опасност. Гоњење јањичара у Београдском пашалуку чинило им се као отворено помагање хришћана и кад је избио Карађорђев Устанак они су указивали на то као природну посљедицу турског „попуштања раји”. У том увјерењу подржаваху их многобројне турске избјеглице из Србије, нарочито из Шапца, Ужица, Ваљева, Сокола и осталих западних мјеста, који се населише по Босни, а посебно у тузланском округу. Подјаривани више њима, него честим султановим позивима, ''потурице'' су у неколико махова нападали на Србију, али нису све до 1813. године имали неког успјеха. Напротив, Мишар је био, у главном, њихова, и то врло осјетна погибија.

_________________
Nikad Srbin kukavica nije,
smrt ga gleda , on se na nju smije.

Срби-муслимани у потрази за својом идентитетом

Када је дошло вријеме за конституисање историјских и теоријских претпоставки ''бошњачке'' , искључиво муслиманске нације, ваљало је пронаћи нешто што је оригинално њено. А то, једноставно, није било могуће. Зато је једино остало да се као ''бошњачка'' историја постепено и опрезно уноси оно што чини дио неистините Калајеве теорије о ''бошњаштву'', аустро-угарске подвале о богумилима и историје садашње републике Турске, па отуда историја БиХ врви од фалсификата. Ако би се, нпр., хтјела славити традиција средњовјековне Босне, онда би ваљало истаћи, да је она била хришћанска и православна, а њу су као што смо видјели срушили муслимани у име ислама. Уз то становници Босне који су ислам прихватили, прихватили су и окупацију. То значи да су се одрекли Босне и њене пред-муслиманске хришћанске историје. Према томе, право да буду повезани са средњовјековном Босном имају само они који су остали у хришћанству, јер су они једини наставили традицију средњовјековних босанских и херцеговачких владара, који су били хришћани-православци, осим Томашевића, који су примили римокатолицизам.

Затим, требало би истаћи да су сви устанци хришћана у Босни имали за циљ да одлободе Босну и Херцеговину од турске окупације, а против тих устаника, главну снагу су чинили домаћи муслимани ''бошњаци'', који су дакле били, непријатељи независне Босне. Такође, имамо смијешну, али и опасну ситуацију са подизањем споменика Муји Хрњици у Цазину. Таква манифестација само је изазвала револт Срба, јер је Мујо био главни непријатељ хришћана у том крају и у своје вријеме је погубио много Срба у име своје исламске вјере. Босна у којој се слави Мујо и слични Муји, није права Босна, нити је Босна коју желе Срби, нити Хрвати, а вјерујем и многи честити муслимани који знају своје поријекло, нити она коју су стварали средњовјековни босански владари.

Можемо дакле слободно рећи, да је идеја бошњаштва уствари само муслиманска. Томе у прилог иду многе чињенице, међу њима и изјава Мухамеда Филиповића објављена у његовом раду ''Босански дух и књижевност, шта је то'': ''Литература Кочића, Ћоровића и највише Андрића више дијеле Босну, неголи многе војске које су преко ње марширале и у њој крв прољевале''. Веома чудна изјава, зар не?

Како можемо уочити, идеја ''бошњачке'' нације почива, на његовању идеје неодвојиве од османског империјалног пројекта, који подразумјева трајну окупацију дјелова Србије и Босне, јер она се заснива на томе да икада освојена земља у којој је власт била на принципима ислама, иако је изгубљена, она је света и мора се вратити под исламски режим. Таква идеја о муслиманској држави од ослобођења од османлија до данас траје и увјек је актуелна на нашим просторима. Због чињенице да је након збацивања османске окупације дошло до успостављања ''невјерничке'' власти, муслимани су се одједном нашли на вјетрометини, јер нису више могли да спроводе своје законе под муслиманском влашћу. Они су долазак немуслиманске власти доживјели као атак на своје религиозно биће. Хасан ал Бана, творац Муслиманске браће, је рекао: ''Свака земља гдје је речено нема бога осим Алаха, дио је наше отаџбине. Она је света и за њу се мора водити свети рат''. Од тога доба до данас било је више покушаја освајања власти. Први пут за вријеме НДХ, а други пут за вријеме отаџбинског рата 1992-1995 године. Први пут је био безуспјешан, али овај други је још увијек у току и заснован је на Исламској декларацији Алије Изетбеговића. Дакле, свака земља у којој се некад владало у име ислама јесте исламска. У томе смислу, и Србија, Црна Гора, Косово и Метохија, Босна и Херцеговина, Шпанија, Португал и неки дјелови бившег СССР-а се данас налазе на мети исламских ''светих ратника''. Овај процес се интезивно дешава у новије вријеме највише на просторима Србије и Босне, док Русија то ријешава много другачије. Тамо је у процесу повратак муслимана у вјеру својих предака. Такво стање је и у Грузији, а све на добровољној бази.

Идеја ''бошњаштва'' се простире од Босне, преко Санџака до Косова и Метохије. Идеолози ''бошњаштва'' несметано раде свој посао и стварају државу на исламским принципима. Помоћ изобилно добивају од страних организација. Тако је у школама у Босни и Херцеговини скинута икона Светога Саве, чак и у мјестима, гдје нема ниједног муслимана, Горски Вијенац је забрањен у школама и сл.

Идеја ''бошњаштва'' постаје све више опаснија и перфиднија, кад се узме у обзир претпоставка да постоји посебна босанска нација, а све у циљу стварања муслиманске државе Босне и Херцеговине, коју су међународни фактори прихватили, још у вријеме аустро-угарске окупације, а наравно и данас под окупацијом међународне заједнице. Зато и не чуди идеја рушења Републике Српске. Са те тачке гледишта, читавом свијету је јасно: ако постоји ''бошњачка'' нација у БиХ, онда су Срби мањина, а БиХ је муслиманска држава. Испочетка творци ове верзије бошњаштва се нису баш отворено изјашњавали у том смислу, јер би то изазвало јачи отпор Срба и осталих, зато су говорили да ''бошњаштво'' укључује све Босанце, без обзира на вјеру. Данас ову идеју отворено заступају јер нема ко да им се одупре. Све људе који би им се одупрли, међународна заједница је склонила из јавног живота.


Крај

Средњовјековна Босна, као и Босна ранијег времена била је хришћанска држава, то је неоспорна чињеница. Углавном православна, осим посљедњег босанског краља Стевана Томашевића, Херцег Стеван је био херцег од Светога Саве. Сви су значи, били хришћански владари. Османски турци, како је већ речено, долазе као муслимани. Они руше босанску државу, намећу исламски поредак и исламизовани дио становништва ту идеју прихвата као своју. А Адил Зулфикарпашић, Мухамед Филиповић и људи који заступају бошњачку идеју славе оне који су срушили краљевину Босну. Један већ поменути идеолог ''бошњаштва'', Мухамед Филиповић, вели: ''...онај свијет којем ја припадам реални, културни, повјесни свијет, јесте свијет који је настао под утицајем исламске културе у Босни'' (Нема Босне без ислама, интервју М.Филиповића, Борба, 4.5. 1990, стр.5). Јасно и гласно, Мухамед Филиповић, истиче да његов свијет почива на исламској култури и да ''без ислама нема ни Босне''. А то значи да је њихова ''бошњачка'' нација само продукт ислама и околности које је он створио, и тако његове становнике одвојио од српског-православног коријена. И нажалост ово стање никако да се промјени, него се само погоршава, а Срби нестају и права историја БиХ се руши свакодневно.

Споменици средњовјековне бановине и краљевине Босне чист су доказ како ''бошњаштво'' ликује и присваја, чак и оно што су рушили османски турци и потурице. Довољно је обићи остатке средњовјековних утврђења и храмова и видјети табле са натписима, који су далеко од истине. Нпр. у Високом поред храма Светог Николе из 12 вијека, постављена је табла на којој пише да је ту крунисан краљ Стефан Твртко први Котроманић, а знамо да је то крунисање обављено у манастиру Милешеви, гдје постоје и записи. Али, ваљда им се то може, јер тамо више нема Срба. Интелектуалци о томе шуте. Шта ли о томе мисле прародитељи наши?

Дејан Мирић

_________________
Nikad Srbin kukavica nije,
smrt ga gleda , on se na nju smije.

Niej Bosna pala dok je piramida u Visokom.

_________________
pravim mušku djecu, 50 eura komad
ako bude žensko vraćam pare

Kakvih ba Srba-muslimana ...joj majko mila šta je ovo...šta pričaš to. Bosna srpska zemlja auufff koliko ne znanja na jednom mjestu i od jednog čovjeka koji je za sebe uzeo ime BOSANSKOG kralja (i kralja srbljem ), to je za ne povjerovati...

Да ли си чуо нпр. за Мусу Ћазима Ћатића ?

_________________
Nikad Srbin kukavica nije,
smrt ga gleda , on se na nju smije.

Naravno,sve po starom,otvori se tema,istorija ,naslov ok,fakti se podju redati,ali obavezno zavrsetak usmjeren ka dokazivanju i pokazivanju kako su samo danasnji Srbi u pravu,ovo ostalo nema prava,morala istorije ni niceg vrijednog postovanja ....

Kako vise ne dosadi?

Ipak,procitao sam pa da dam koji komentar,ako moze ,pa da mise pojasni par nelogicnosti. Gore se spominje i navodi prica o pohlepnoj vlasteli koja primi Islam iz koristoljublja i pohlepe,ali malo gdje se spominje narod,jer majku mu,nismo valjda svi mi potomci plemica,a Srbi seljaka i kmetova?
Drugo,autor se malo izgleda zanijeo,pa mu se otelo da su i katolici prelazili u Islam,cudo jedno da nismo svi bili Srbi
Kad vec spomenu fratre i fra Andjela Zvizdovica,otkud matere ti podatak da je bio iz srpske plemicke porodice? Zasto bi se neko "presaltao" u katolike,u jednoj Bosni s ogromnom srpskom vecinom,ako moze pojasnjenje?
Takodje,ako cemo pravo,(autor je supalj ko pakas)kad vec tvrdi ko ima najvece "pravo" na Bosnu i Bosanstvo(bosnjastvo),onda nek bude iskren,pa kaze da su to katolici,ciji fratri zaista vijekovima,dokazano i pismeno,cuvaju Bosnu,spominju je i ne prodaju svoju tradiciju za tudje hegemonisticke ideje poput nekih.

Na kraju teksta,ne znam ko je autor stoji:Ако би се, нпр., хтјела славити традиција средњовјековне Босне, онда би ваљало истаћи, да је она била хришћанска и православна, а њу су као што смо видјели срушили муслимани у име ислама. Уз то становници Босне који су ислам прихватили, прихватили су и окупацију. То значи да су се одрекли Босне и њене пред-муслиманске хришћанске историје. Према томе, право да буду повезани са средњовјековном Босном имају само они који су остали у хришћанству, јер су они једини наставили традицију средњовјековних босанских и херцеговачких владара, који су били хришћани-православци, осим Томашевића, који су примили римокатолицизам.

Fakat,a okupaciju nisu prihvatili mnogobrojni Srbi,pod vodstvom raznoraznih vozdova ,koji su bili turski vazali,ratovali za njih protiv Austrougarske,davali im kcerke,placali poreze...
Isto tako,ako vec po ovome imate vece pravo od drugih na Bosnu,istoriju Bosne,srednjovjekovnu tradiciju,zasto onda pobogu sve,ama bas sve sto ima veze s Bosnom,poturate u zapecak,pod tepih,a naprijed se gura samo Srpsko ???

Posto ce,vjerujem i ova tema,kao i slicne do sad pod kljuc ili brisanje,ako moze jedna mala sugestija za istoricare,ako ih bas zanima istorija. Posto je ovo gradivo prezvakano vec stotine puta,na raznim temama,da li bi neko mogao da otvori jednu o dolasku pravoslavlja,tj hriscanstva na ove prostore,pa da nas malo ubijedi kako su za razliku od Islama i Osmanlija,donosioci ove vjere bili fina raja,ko Jehovini svjedoci danas,a novu religiju su domaci primili s osmijehom na licu,cvijecem u kosi uz lagan dasak vjetra,a uz to sve,ne izdajuci tradiciju i ono sto je bilo prije.

_________________
Da se pitalo većinu, još bismo bili na istom baobabu u Africi, jahali grane i krezavo se smijali onoj budali s vizijom što je sišla dolje, umislivši da može hodati na dvije noge i polugom zatući mamuta...

Ја се нешто не сјећам да су браћа Кирило и Методије ишли редом и палили села и набијали на кочеве
оне који нису хтјели да се одрекну словенског паганизма.

Иста ствар и у Далмацији гдје су хришћанство такође посијала два човјека: Апостол Павле и његов ученик Титус (Тит),
нико није долазио са 20.000 војника, пљачкао, набијао на колац итд, напротив.


пс
Уз дужно поштовање Сефелу, која изузетно цијеним
као једног од ријетких ко је сачувао здраве резоне

Pa nije samo Alija pisao knjige o istoriji Bosne. Ja vjerujem da npr. Kusta (da su zivi vjerovatno bi i Mesa Selimovic ili Ivo Andric imali reci koju na istu temu) moze da preporuci neku kvalitetnu literaturu na temu "Bosna kroz vijekove".

Za Tešanjskog boema me pitaš. Pod utjecajem svog zaštitnika i donatora Adem-age Mešića (kasnije ustaše i ustaškog doglavnika) blizak je bio hrvatstvu. Umro je pijan u snijegu, kao Bosanac. Ali nije stvar u tome, nego kad kažeš Srbi-muslimani (kojih je bilo) onda ih i navedi jer to ti neće oduzeti mnogo vremena , a ne reći Srbi-muslimani i staviti tačku (to inplicira na sve muslimane Bošnjake, što je glupost).

Što se srpskih zemalja tiče:
Kralj Tvrtko: "gospodin mnogim zemljama Bosanskim, gospodin Bosanski, i srbski, i solski, i podrinski i mnogim stranam Bosanskim.."

Kusta Nemanja???

Иди се играти са децом својих година, а старије пусти да на миру разговарају

_________________
Nikad Srbin kukavica nije,
smrt ga gleda , on se na nju smije.

hehe...baš si me ono prosuo, onako argumentovano....,
a možda je i bolje da te pustim da se nastaviš lagati.

A kade su ovije narodi izumrli?

Predlažem da se sve teme vezane za domaću istoriju koje budu započete nekakvim Tvrtkovim kopi-pejst tekstovima zatvore.

Ni jedna nije: 1) naučna (ovo su tekstovi sa amaterskih sajtova), 2) obrazložena (svode se na priglupa prepucavanja u kojima sam Tvrtko ima najmanje da kaže).

_________________
:: :: :: Solidarnost! / ASI / IWA-AIT :: :: ::

Провери обим злонамере непријатеља
и његову снагу о кремени брид своје. — Oskar Davičo

А ти му овде дођеш као неки самопроглашени експерт

Па, ти немаш појма, што би рекоа наш мудри народ, где си шупаљ, а камо ли да се разумеш у историју.

Иди, па се играј мало са својим другаром Ратом Тривунцем

_________________
Nikad Srbin kukavica nije,
smrt ga gleda , on se na nju smije.

Zarez odmah iza "pa" na početku rečenice: postavljaš nove standarde erudicije.

Šteta što su ti provokacije tako nemaštovite a odgovori tako priglupi.

No, to tako ide kad se kopi-pejstuje: vještina pisanja se ne razvija a misli zakržljavaju.

_________________
:: :: :: Solidarnost! / ASI / IWA-AIT :: :: ::

Провери обим злонамере непријатеља
и његову снагу о кремени брид своје. — Oskar Davičo

Запета је испред па, а теби фали једна испред а

Лекару, излечи се сам !

_________________
Nikad Srbin kukavica nije,
smrt ga gleda , on se na nju smije.

Ma ne. Usput: gdje nalaziš te dovitljive poštapalice? Kod Branka Kockice ili Minje Subote?

_________________
:: :: :: Solidarnost! / ASI / IWA-AIT :: :: ::

Провери обим злонамере непријатеља
и његову снагу о кремени брид своје. — Oskar Davičo

И исто је занимљиво да је Изетбеговић себе пре рата називао Србином а онда постао муслиман што је назив за све вернике ислама на свету а тек касније се озбиљније појављује назив Бошњак за све држављане БиХ исламске вере и нације.