banjalukaforum.com

Odakle potičemo? Ko smo? Šta je smisao našeg života? Kakva nas budućnost čeka? To su pitanja koja
nam se uvek iznova nameću. Na ova pitanja postoje samo dva tumačenja: ili je čovek slučajna skupina atoma, koju je oblikovala beskrajna igra slučaja tokom miliona godina, ili je on, zajedno sa živom i neživom prirodom, delo Stvoritelja, neizmernog u mudrosti, sili i ljubavi. Biblija, koja je istinski religioznom čoveku temelj vere i života, upoznaje nas sa Stvoriteljem, otkriva nam kako je postao čovek i govori nam o nje ovoj večnoj sudbini. Prvi biblijski izveštaj upoznaje nas s činjenicom da su nebo i Zemlja sa svojim stanovnicima akt Božje stvaralačke moći: “U početku stvori Bog nebo i zemlju.” (1. Mojsijeva 1,1) “Rečju Gospodnjom nebesa se stvoriše, i duhom usta njegovih sva vojska njihova... Jer on reče, i postade; on zapovedi, i pokaza se.” (Psalam 33,6.9) U prvom poglavlju 1. Knjige Mojsijeve pošto je opisano oblikovanje Zemlje i stvaranje biljnog i životinjskog sveta, opisuje se i stvaranje prvog čoveka: “Potom reče Bog: da načinimo čoveka po svojemu obličju, kao što smo mi, koji će biti gospodar od riba morskih i od ptica nebeskih i od stoke i od cele zemlje i od svih životinja što se miču po zemlji. I stvori Bog čoveka po obličju svojemu, po obličju Božijemu stvori ga; muško i žensko stvori ih.” (1. Mojsijeva 1,26.27) U drugom poglavlju iste knjige zapisana je po novljena istorija o stvaranju, obogaćena poniranjem u određene i veoma značajne pojedinosti. Tu je opisano postanje čoveka, ali i njegova struktura: “A stvori Gospod Bog čoveka od praha zemaljskoga, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovek duša živa.” Isti tekst u prevodu koji je izdala “Stvarnost” glasi: “Jahve, Bog, načini čovjeka od praha zemaljskoga i u nosnice mu udahnu dah života. Tako postane čovjek živa duša.” (Postanak2,7) Ovaj kratki izveštaj ističe ne samo vezu koja postoji između Boga i čoveka već ističe sve što je moguće utvrditi o postanku čoveka i njegove strukture:
1. Čovek je sastavljen od dva elementa - prah zemaljski i dah života.
2. On je spoj ovih dvaju elemenata.
3. Čovekovo osnovno obeležje označeno je činjenicom da je on “duša živa”, tj. živo biće.

U izveštaju o stvaranju čoveka ističu se tri grupe reči na kojima je potrebno da se zadržimo, a to su: “dah života”, “duša živa” i “po obličju Božjemu”. Ni u jednoj od ove tri grupe reči ne spominje se izraz besmrtnost ili besmrtna duša. Međutim, ipak postoji veoma rasprostranjeno mišljenje da je Bog stvorio čoveka sa besmrtnom dušom. Pristalice tog mišljenja smatraju da je Bog stvorio čoveka besmrtnim, jer ga je stvorio “po obličju svojemu”, a Bog je besmrtan. Nadahnuti izveštaj četiri puta spominje da je Bog stvorio čoveka na svoju sliku ili po svom obličju (1. Mojsijeva 1,26.27; 5,1; 9,6). U 1. Mojsije voj ili knjizi Postanka nemamo određenu izjavu koja bi nam bliže objasnila u čemu je Bog stvorio čoveka prema svojoj slici - obličju. Apostol Pavle daje u tom pogledu objašnjenje kad kaže: “I obučete u novog čoveka, koji je sazdan po Bogu u pravdi i u svetinji istine.” (Efescima 4,24) Čovek je stvoren kao čisto pravedno i sveto biće. U moralnom pogledu čovek je bio Božja slika. Učiti i verovati da je čovek stvoren kao besmrtno biće zato što je stvoren prema slici besmrtnog Boga, nema nikakve logične osnove. Ako bismo verovali da je čovek besmrtan zato što je ovako stvoren, onda bismo takođe morali verovati da je čovek svemoguć, sveznajuć i svuda prisutan, jer je Bog svemoguć, sveznajuć i svuda prisutan. Svakome je jasno da je to apsurd. U Svetom pismu ili Bibliji se čoveku nigde ne pridaje atribut besmrtan. Taj atribut daje se jedino Bogu koji je “car nad carevima i gospodar nad gospodarima, koji sam ima besmrtnost”. (1. Timotiju 6,15.16) Razmotrimo sada drugu grupu reči - “dah živo ta”. Bog je načinio čoveku telo od “praha ze maljskoga”, udahnuo mu u nos “dah života”, i tako je čovek postao “živa duša”. Izveštaj ne kaže da je Bog udahnuo čoveku besmrtnu dušu. Udahnuo mu je “dah života”. Izrazi “dah života”, “dah Božji”, “duh Božji” ili “duh” označavaju, kad je reč o sastavu ili postanku čoveka, jedno isto načelo, isti princip života - besvesnu oživljujuću silu, koja je Božji dar: “Kad bi On dah svoj u se povukao, kad bi čitav svoj duh k sebi vratio, sva bića bi odjednom izdahnula, i u prah bi se pretvorio čovjek.” (Knjiga o Jobu 34,14.15 - Stvarnost) “Duh Božji stvorio me je, i dah svemogućega dao mi je život.” (Knjiga o Jovu 33,4) “Dah” i “duh” znače životni princip, i ovde se upotrebljavaju kao reči slične po značenju. Karakteristika jevrejske poezije, kojoj pripada i Knjiga o Jovu, jesu takozvani paralelizmi: u drugom stihu sa mo drugim izrazima ponavljaju se misli iskazane u prvom stihu. To se vidi iz dvaju navedenih citata. Izrazi “dah Božji” i “duh” imaju isto značenje. U času smrti, koja je obrnuti proces od procesa stvaranja, Bog uzima čoveku “dah”, ili “duh”, i čovek se opet vraća u prah od koga je načinjen: “I vrati se prah u zemlju kao što je bio, a duh se vrati Bogu koji ga je dao.” (Propovednik 12,7) Živi čovek u kome je “dah života” ili “duh”, ne poseduje time besmrtnost, jer je taj “dah života” u njemu samo za izvesno vreme, a ne za večnost. U času smrti dah mu se oduzima, i čovek odlazi u grob, vraća se u prah: “Iziđe iz njega duh, i vrati se u zemlju svoju: taj dan propadnu sve pomisli njegove.” (Psalam 146,4)“Duša živa”. - Šta znači izraz “duša živa”? Zna či li ovaj izraz isto što i “besmrtna duša”? Nipošto! “Živa duša” nije neko odvojeno biće koje bi se uselilo u beživotno telo. Kako je čovek stvoren? Bog je u beživotno telo udahnuo dah života, život nu silu, i tako je čovek postao živa duša, individualno biće. “Dah” ili “duh” u Bibliji se nikada ne izjednačuje sa “dušom”. “Duša” je sam čovek, a “dah” je sastavni deo čoveka.
Da izraz “živa duša” ne znači i “besmrtna duša” proizlazi i iz činjenice da se tim izrazom označavaju i stvorenja niža od čoveka. Četiri puta jevrejski izraz “nefeš” (duša) odnosi se na niža stvorenja - životinje, pre nego što je primenjen i na čoveka: “Potom reče Bog: neka vrve po vodi žive duše... I stvori Bog kitove velike i sve žive duše što se miču... Potom reče Bog: neka zemlja pusti iz sebe duše žive po vrstama njihovim. A svemu zverinju zemaljskom... i svemu što se miče na zemlji i u čemu ima duša živa, dao sam svu travu da jedu.” (1. Mojsijeva 1,20.21.24.30) Udahnjivanjem životnog daha čovek je postao živa duša ili biće. Srce je počelo da mu kuca, krv teče, mozak misli, a životni procesi da se odvijaju. Prilikom smrti dešava se obrnut proces - Bog uzima od čoveka životni dah, srce prestaje da kuca, tok krvi se zaustavlja, um prestaje da deluje i životni procesi se gase. Čovek se vraća u prah, u isto beživotno stanje odakle je došao. Napominjemo da čovek nije stvoren za to da umre, već da večno živi. Međutim, on nije stvoren besmrtan. Stvoren je s mogućnošću da to postane, a da bi to mogao postati, prema svom Stvoritelju trebalo je da pokaže potpuno poverenje i poslušnost. Na žalost, prvi čovek nije izdržao probu vernosti i poslušnosti. Prestupio je izričitu Božju zapovest, odvojio se od Boga, izvora života, i postao rob greha koji donosi tragične posledice: “Jer je plata za greh smrt ...” (Rimljanima 6,23) Za palog čoveka ipak postoji nada. Bog se u svojoj neizmernoj ljubavi pobrinuo za čovekovo spasenje. “Jer Bogu tako omilje svet da je i sina svojega jedinorodnoga dao, da nijedan koji ga veruje ne pogine, nego da ima život večni.” (Jovan 3,16) Čovek umire prvom prirodnom smrću zbog Adamovog greha: “... kao što kroz jednog čoveka dođe na svet greh, i kroz greh smrt, i tako smrt uđe u sve ljude, jer svi sagrešiše.” (Rimljanima 5,12) Iako po Adamu svi umiremo prvom ili prirodnom smrću, ne moramo umreti drugom ili večnom smrću. Po Hristu možemo biti naslednici besmrtnosti ili večnog života. To ćemo postati ako u ovom životu izaberemo Božji put, život u skladu s Božjom voljom; ako dopustimo da Hristos svojom rečju i svojim Duhom obnovi u nama Božju sliku, Božji moralni karakter, i ako u stalnoj zajednici s Hristom istrajemo u dobrim delima i svetom življenju do kraja (Rimljanima 2,6-8).

Veliki pozdrav mom bratu!
Imam brate mnogo pitanja oprosti mi zbog moje znatiželje ali pomozi da doznam i budem siguran u neke stvari.
Sad bih pitao samo jedno pitanje:
Šta predstavlja priča o ubogom Lazaru i bogatašu. Ako može detaljniji opis.
Zahvalan.

_________________
,,Joj dobro je, znaci i vi ste u stvari ljudi ko i mi svi ostali.
Uh, covjece eto ja cijelo vrijeme isto to mislim ma ovo su ljudi, ma jesu ljudi, sigurno su ljudi isti ko i mi.,, Brale.

Одговор mastermind-u:

Бесмртност душе


Кажимо одмах да скоро сви секташи, заједно са материјалистима поричу загробни живот човекове душе; а најотвореније, и најенергичније то чине адвентисти и Јеховини сведоци.
По њима, душа после смрти тела “ спава ” до свеопштег васкресења, када ће се поново сјединити са васкрслим телом. Заиста је смешно слушати их кад ту своју тезу покушавају да докажу уз помоћ библијских цитата - издвојених из контекста и погрешно протумачених.
Ево и једног таквог примера: по секташком тумачењу Библије душа не постоји као неко посебно духовно биће суштински различито од тела. Душа, то је сам жив човек - веле секташи позивајући се на (1Мој. 2.7). А шта у ствари говори овај цитат: “ А створи Господ Бог човека од праха земаљског (први акт стварања човека) и дуну му у нос дух животни (други акт стварања човека) и поста човек душа жива ”.
Као што се види из текста на који се секташи позивају, постоје два акта при стварању човека. Према томе, јасно је и несумљиво да Библија приказује човека не као неко биће јединствено по своме саставу, него двојно по саставу своје природе. Један део човековог бића је материјалан. Други део је духовне природе, и он је носилац човековог живота, његове свести и личности. То је човеково “ Ја ”!
Да је душа (дух животни) суштински различита од тела сведоче и следећи цитати: “ Не бојте се оних који убијају тело, а душе не могу убити. Него се више бојте онога (Бога) који може и душу и тело да погуби у паклу ” (Мт. 10.28); ... “ А кад се растављаше с душом те умираше ... ” (1Мој. 35.18); …“ Господе Боже мој, нека се поврти у дете душа његова ” (1Цар. 17.21); …“ Само тело његово док је жив болује, а душа његова у њему тужи ” (Јов. 14. 22); …“ Људи у граду уздишу и душе побијених вичу ” (Јов. 24.12); “… А сам Бог мира да вас посвети потпуно, те да се ваш неоштећени дух, и душа, и тело беспрекорно сачувају приликом доласка Господа нашега Исуса Христа ” (1Сол. 5.23) - овде душа означава нетелесни део људског бића, а “ дух ” интелектуалне и моралне квалитете човека.
Као што се види, Библија, за ралику од секташа, прави разлику између душе и тела - што њима изгледа и није важно. Секташи и даље не одустају, па зато настављају са питањима и доскочицама попут ове - Ако је душа заиста бесмртна, зашто бар један једини пут у Библији то није изричито речено?! Нигде, баш нигде, није употребљена реч “ бесмртна ”!
Заиста није! Али није ни потребно! То је исто као кад би неко казао: “ млад младић ”, или “ нова новост ”, или “ стара старица ”, итд.. Секташи даље настављају - Библија нам говори да је човек у почетку створен смртан, а не бесмртан. Зато је свако учење о тзв. “ бесмртности душе ” директно ђаволско учење, и ђаволска превара. То је одјек оне сатанине преваре речене у рају Еви: неће те ви умрети. Бог говори Адаму да ће умрети у онај час кад окуси плод са забрањеног дрвета. Дакле Божија је тврдња да је човек смртан, а ђаво прича Еви о бесмртности: “ неће те ви умрети ” (1Мој. 2.17 ; 3.1-4). То је “ сатанина прва лаж ” - каже нам адвентистичка “ пророчица ” Хелена Вајт.
Оваква тврдња је двоструко погрешна. Прво, Библија каже да је човек постао смртан, а не да је створен смртан. Постао је смртан услед греха (1Мој. 2.17); смрт је ушла, као уљез, у свет и у све људе грехом Адамовим (Рим. 5.12); као “ плата за грех ” (Рим. 6.23).
Друго, као што знамо, Адам није умро оног тренутка кад је окусио плод са дрвета од знања добра и зла. Поживео је он после тога поприлично дуго и умро тек у својој 930- тој години живота! (1Мој. 5.5).
Истина је следећа: кад је Адам прекршио Божију заповест, онда га Бог кажњава говорећи: “ Са знојем лица свог јешћеш хлеб док се не вратиш у земљу од које си узет ; јер си прах и у прах ћеш се вратити ” (1Мој. 3.19). Дакле очигледно је да је Својом пресудом грешном Адаму Бог говорио само о људском телу, о његовом материјалном животу. Оно је прах, и оно одлази у прах. Исто тако је очиглено да тело није носилац живота, него прималац живота, јер по Библији, тело првог човека било је мртво док Господ у њега не удахну “ дух животни ”. Тек тада је човек постао душа жива! А ако питамо Библију шта бива са тим “ духом животним ” по одласку тела у земљу, она ће нам казати: “ дух се врати Богу који га и даде ” (Проп. 12.7 ; Псл. 104.29-30) - а “ Бог није Бог мртвих него живих, јер су њему сви живи ” (Лк. 20.38).
Свесно одбацујући постојање загробног живота секташи се још једном показују као потпуни непознаваоци писане Речи Божије. Јер, Св. Писмо изричито тврди да људска душа надживљује тело и одлази Богу, тј. у духовни свет, где проводи свесни део живота до другог Христовог доласка и општег васкресења. Наиме, душа наставља свесно да живи у условима који зависе од начина њеног овоземаљског живота - или у привременом блаженству, или у привременом мучењу - све до Страшнога суда.
Додајмо свему овоме и директно обећање Господа: “ Ко верује у Мене ако и умре, живеће. И свако ко живи и верује у Мене неће умрети вавијек ” (Јн. 11.25-26); И поруку ап. Јована: “ ко одржи реч Његову неће видети смрти вавијек ” (Јн. 8.51). За нас Православне хришћане све ово досад наведено било би довољно, али ради секташа навешћемо још неколико примера:
V “ Богаташ и Лазар ” (Лк. 16.19-31) - Овај текст из Св. Писма толико смета секташком порицању бесмртности душе и постојању загробног живота да се толико силно муче да пруже какво - такво објашњење којим би све то порекли. Најомиљенија посластица им је (а и најлакша) да просто кажу: “ Па то је само прича. То не може бити никаква стварност. ” - А где пише у Библији да је то прича? Баш нигде! И словом: нигде! Из Св. Писма се јасно види да кад год је Христос нешто говорио у причама то би било наглашено као прича речима: “ И каза им причу ”. То се очигледно види из: - приче о безумном богаташу (Лк. 12.16-20); - приче о сијачу и семену (Мт. 13.3); - приче о пшеници и кукољу (Мт. 13.24-30); и остале приче из 13- те главе Матејиног Јеванђеља, као и из осталих Јеванђеља.
Кад год би значи у питању била нека прича она би се причом и назвала. А то, као што видимо није случај са “ Богаташом и Лазаром ”. Назив “ прича ” не постоји ни у наслову главе, ни у самом тексту. У наслову 16- те главе једноставно стоји “ о богаташу и убогом Лазару ” - и то је све! Али постоји још нешто, што највише говори против тврдње да је овај текст обична прича као и све друге - то је чињеница да Христос само овде спомиње једно лично име - Лазар. Ако је то само обична измишљена прича, не би било никакве потребе да се спомиње просјаково име, јер “ прича ” и без тога има исту поучну вредност!

Један савет: секташи се често код ове приче служе разним триковима и доскочицама како би збунили свог саговорника, и на тај начин извукли бар реми! Зато треба знати следеће:
V Богаташ није осуђен само зато што је богат, већ зато што је био немилостив према Лазару,
V “ Наручје Аврамово ” само сликовито описује блаженства која Лазар осећа на небу,
V Као што “ ватра ” може да пече тело, тако зла и немирна савест пече грешника (нпр. “ гризе ме савест ”). Дакле, богаташ, као грешник, дошао је после смрти у такво стање, и такве околности које га муче као што би врела вода, или ватра пекле тело.
V Душе су после смрти тела свесне стања у којем се налазе. Оне на један духовни, нама непознат, начин могу да опште једна са другом.
V Одлазак душе на онај свет није један усамљени прелазак. Душу праведника прате анђели (Лк. 16.22), али из “ приче о богаташу коме је родила њива ” (Лк. 12.16-20) видимо да ће и његову душу неко тражити, а то неће бити Бог, као што се и види: “ безумниче, ове ноћи тражиће твоју душу од тебе ” (Лк. 12.20). Дакле, тражиће а не Тражићу! Ко ли ће је то тражити? Највероватније ће то бити зли дуси (демони) - којима таква грешна душа и припада!
V “ Мојсије и Илија разговарају с Христом ” (Мт. 17.3 ; Лк. 9.4) - Као што знамо Мојсије је умро у земљи Моавској (5Мој. 34.5-6), и место његовог гроба је до данашњег дана остало непознато. 1400 година после његове смрти постоје три човека која тврде да су га видела и чула где говори! Појава Илије на гори и није толико чудна с обзиром да он и није умро већ је био узнешен на небо (2Цар. 2.11-12). Али, откуда ту Мојсије ако, како то тврде секташи, човек нема душу која је суштински различита од тела?! И у овом случају на сцену ступају секташке доскочице. Тако нпр. адвентисти тврде да је Христос подигао Мојсија из мртвих. Где су то прочитали стварно не знам! Но добро, ајде кад би смо и прихватили тако нешто; Али, шта са Илијом?! Он, као што рекосмо није умро, већ је узнесен на небо. Ово питање није упућено православним хришћанима, јер је њима јасно где одлазе душе са овога света. А да ли је то јасно и секташима? - сумњам!
V “ Христово предсмртно обећање ” (Лк. 23.43) - Господ је покајаном разбојнику на крсту дао обећање: “ Заиста, кажем ти: данас ћеш са мном бити у рају ”. Ово Христово обећање могло је бити испуњено једино ако постоји рај небески, и у њему душе покајаних праведника. Дакле, Христос је покајаном разбојнику обећао приступ у рај истог оног дана када буде издахнуо, тј. “ данас ”. Значи да постоји и рај и душе у њему. Овде изгледа као да је све јасно, али … , на сцену опет ступају они са својим верзијама:
Прва верзија: Веома је једноставна. Просто измене интерпункцију, па онда Христово обећање изгледа овако: “ Заиста, кажем ти данас: бићеш са мном у рају ”. Значи, Христос није обећао разбојнику да ће с њим бити у рају тог дана када умру, него ће доћи у рај о општем васкресењу мртвих.
Одговор: Христос је у својим беседама често користио израз: “ Заиста вам кажем ” ( Мт. 5.26 ; 6.2,5,16 ; 8.10 ; 10.15,23,42, итд.), али никада, ни на једном месту у Библији, није том изразу додао и реч “ данас ”. Никада Он није казао: “ заиста кажем вам данас ”, просто стога што се оно “ данас ” подразумева - пошто свако коме је Христос говорио, види и зна да му Христос говори “ данас ”, тј. тог тренутка, а не “ сутра ”, или “ прекосутра ”. Зато није било никакве потребе да он то “ данас ” наглашава ни када је дао обећање покајаном разбојнику.
Друга верзија: само доказује секташко непознавање Христове Божанске природе! Дакле, по секташима, Христос није могао обећати разбојнику да ће у рају бити с њим већ истога дана, јер тог дана се ни Христос још није био узнео своме Оцу небеском, позивајући се при томе на цитат: “ не дотичи ме, јер још нисам отишао горе Оцу ” (Јн. 20.17).
Одговор: Зашто Христос није дозволио Марији Магдалени да дотакне Његово тело, а осталим апостолима јесте (Лк. 24.39 ; Јн. 20.27) - ми не знамо, јер нам Св. Писмо о томе ништа подробније не казује. Али, зато има нечег другог! Заборављају секташи да је Христос Бог, и да се по Својој Божанској природи није ни одвајао од Бога Оца, и Бога Духа Светога. Па зато, када обећава разбојнику рај, Он то обећава као Бог, јер само Бог има право да некоме обећа и подари рајско блаженство.
V “ Мртвима се проповеда Јеванђеље ” - Ово је нешто на шта ће вас секташи само унезверено гледати саблажњавајући се на саму такву помисао.
Као што знамо Св. Писмо казује да је Господ Исус Христос “ духом ” сишао у ад и проповедао Јеванђеље душама које су се тамо налазиле, тамо где: “ Душе побијених вичу ” (Јов. 24.12) - о чему и пророк Осије пророкује: “ Повратиће нам живот до два дана, трећи дан подигнуће нас, и живећемо пред Њим ” (Ос. 6.2). То је обећање и самога Господа: “… тако ће и Син Човечији бити у срцу замље три дана и три ноћи ” (Мт. 12.40) - Христос је распет у петак, а васкрао у недељу - тачно три дана. И даље: “ Заиста, заиста вам кажем, да долази час, и већ је дошао, када ће мртви чути глас Сина Божијега, и чувши га оживеће, … , Не чудите се томе, јер долази час у који ће сви који су у гробовима чути глас Сина Божијега ” (Јн. 5.25-28). Ове речи првенствено се односе на грешнике - мртваце који ће пошто поверују у Христа - оживети. Али у пренесеном смислу означава и проповедање душама у аду на шта нас наводе и речи ап. Петра: “ Зато је, наиме, и мртвима објављено Јеванђеље, да на људски начин буду осуђени у погледу тела, а да духом по Богу живе ” (1Пт. 4.6); “ Јер је и Христос једном умро за грехе, праведник за неправеднике, да нас приведе Богу, тело су му додуше, убили, али је духом оживљен: њим је сишао и проповедао духовима који су били у тамници, који су некад били непослушни, кад је Божија стрпљивост чекала у Нојево време док се градио ковчег ” (1Пт. 3.18-20). Ти “ духови ” у тамници (аду) нити су демони, нити зли духови, већ духови (душе) оних старозаветних људи који су били непослушни Богу, и који су се до Христовог доласка налазили у аду (царству мртвих). А да је Христос сишао у ад говори и следећи цитат: “ Јер нећеш оставити душу моју у аду, нити ћеш дати да светац твој види труљења, … , говори за васкрсење Христово да не би остављена душа Његова у аду, нити тело Његово виде труљење ” (Д. ап. 2.27-31 ; Еф. 4.8-10 ; 1Кор. 15.4).
Као што се види, Библија и овом приликом недвосмислено сведочи да постоји душа као духовни део човековог бића, и да она, свесним животом, постоји и после смрти тела.
V “ Аврамово виђење ” - (Јн. 8.56). Ево шта каже Св. Писмо: “ Аврам, отац ваш, био је рад да види дан мој; и виде и обрадова се ”. Како, ако по секташима душа не надживљује тело? Правог одговора са њихове стране овде сигурно неће те добити.
V “ Што даље од гатара и врачара ” - (5Мој. 18.10-11). “ Нека се не нађе у тебе … ни бајач, ни који се договара са злим дусима, ни опсјенар, ни који пита мртве ”. Овај цитат је јасан да јаснији не може бити. Св. Писмо очигледно разликује зле духове од оних који су мртви телом, а живи духом (душом). Јер како другачије објаснити чињеницу да жив човек може разговарати са мртвим човеком !?
V “ Жеља ап. Павла ” - “ Мучим се с две стране: имам жељу да умрем и да будем са Христом, што је куд и камо боље; али остати у телу - то је потребно ради вас ” (Флпљ. 1. 23-24) ; и : “ Уздамо се и спремни да радије изиђемо из тела и да се код Господа настанимо као код куће ” (2Кор. 5.. Овде се поставља једно питање - Зашто се ап. Павлу баш толико жури да умре и оде Христу, кад по секташима он неће одмах отићи и бити са Њим, већ “ тек тамо ” о општем васкресењу? Па чему онда толика жеља и журба када он својом смрћу неће убрзати виђење с Господом ни за један минут?! Зар онда не би било логичније да остане што дуже на овом свету како би што већем броју људи проповедао о Христу?! Али, њему се ипак жури! Видети и (2Пт. 1.13-15).
V “ Јованова визија ” - (Отк. 6.9-11 ; 7.9-17 ; 8.3-4 ; 11.1 ; 15.2-4). Сви ови цитати јасно доказују да душе праведника, након смрти тела, одлазе Богу, у Небески Јерусалим, где и даље проводе свестан део живота, где се моле и залажу за наше спасење, чекајући свеопште васкресење и живот вечни.
Из свега досад изложеног, несумњиво следи Библијско учење да човек има смртно и распадљиво тело и бесмртну душу. То учење није никаква “ сатанина лаж ” као што кажу секташи - већ чињеница. Ако се пак секташи не слажу с тим, нека онда своје притужбе упуте лично Господу, а нас нека више не замарају својом тврдњом да они ето верују “ само ” Св. Писму.
Дакле, пошто су душе покојника свесне свог постојања, онда наше молитве светитељима нису бесплодне и некорисне, нити су писмо без адресе. Светитељи их чују на један духовни начин и са нама се моле Богу за нас (Отк. 8.3-4).
Рецимо и то да је од најранијих хришћанских времена постојала молитва не само за живе, него и за мртве. То се очигледно види из текстова прастарих литургија од којих једна потиче од ап. Јакова - брата Господњег.
Споменимо још и обичај раних хришћана да остављају натписе на надгробним споменицима својих преминулих рођака и пријатеља с надом да ће се ови за њих молити и залагати пред Господом Исусом Христом. Тврдити да први хришћани нису знали шта је, и каква је права вера, па још и да су грешили у спровођењу Христових заповести, велики је грех.

Brate Varnava!
Pokvari mi pitanje, i ode još dalje presretajući pitanja nekim odgovorima.
Mi bi smo se u mnogome odmah složili ali mislim da nesmemo pristupati sagovorniku kao učitelji i nabacati lekciju pa ako može neka nosi a ako ne ,,žao mi je'' nije to hrišćanski duh jer treba jedni druge da podstičemo kako bi svako istražujući sam stigao do cilja (naravno uz Božiju pomoć).
Nesmemo pogotovo nikog oslovljavati pogrdnim imenom jer time ga unapred diskvalifikujemo kao ravnog sebi a sebe veličamo i tako gajimo prvi greh PONOS.
LJUBAV je pristup svima jer ko nju nema nema NIŠTA jer izgubi Boga jer je Bog ljubav.
Možemo pripadati kojoj god verskoj grupaciji želimo i nerazumevati isto ali ako u sagovorniku nevidimo brata sve nam ja Džabe i post i molitva i celivanje svih slika i svih kipova i svih krstova i spaljivanje sveg tamjana i davanje sveg imanja i samoga sebe jer je to sve ljuštura a punina je Bog a to je LJUBAV.
postoji tema Izvinjenje i tamo svaki hrišćanin koji povredi svog brata treba iz ljubavi ako je ima da se izvini javno i da negreši više na taj način.

_________________
,,Joj dobro je, znaci i vi ste u stvari ljudi ko i mi svi ostali.
Uh, covjece eto ja cijelo vrijeme isto to mislim ma ovo su ljudi, ma jesu ljudi, sigurno su ljudi isti ko i mi.,, Brale.

Погрешно ме разумеш. Нема у мени никаквог поноса и гордости нити презира према саговорнику. Само износим своје виђење и браним оно што је истина. Текст који сам поставио није скретао ни на које друге теме већ прича искључиво о теми живота после смрти. Копирао сам текст другог човека да не бих ја писао оно што већ постоји написано. Речи секташ и сл. које се у тексту помињу нисам ја упутио mastermind-u већ су то речи које тај аутор текста упућује секташима који уче да душа није бесмртна. Наравно пошто то исто учи mastermind онда би могло да се закључи да је и он секташ. Међутим, то не мора бити тако. Можда он само размишља и тренутно је у заблуди, али ако није у заблуди већ се свесно бори против Истине онда је он богоборац, а ако је уз то и члан неке секте онда је и секташ. Истину треба увек износити и то није увреда. Боље је и за њега да му се каже истина, можда се покаје, овако ће умрети у заблуди, а и многе друге ће одвести у заблуду. И Господ је за оне који служе лажи користио термине: породи аспидини, лицемери, будале слепе, лисице итд. Дакле, и Његова пречиста уста изрекла су те речи правде. Треба дакле разграничити увреду од изношења истине. Увреда је назвати неког неким погрдним именом које не заслужује, а изношење истине подразумева изношење факата о некоме онакве какве јесу. Нпр. кад кажемо да је Хитлер био злочинац итд.

Brate Varnava ajmo pogledati značenje reči na hebrejskom pa da vidimo da li biblija govori o urođenoj besmrtnoj duši.

Upotreba i značenje reči nefeš (duša). - Iz veštaja o stvaranju čoveka glasi: “I stvori Bog čoveka od praha
zemaljskog, i dunu mu u nos duh životni, i posta čovek duša živa.” (1. Mojsijeva 2,7) Čovek je spoj praha zemaljskog i životnog duha. On nema “dušu” kao svoj sastavni element, već je on duša ili živo biće. Reč nefeš (duša) sreće se u jevrejskom Starom zavetu 754 puta. U našem jeziku prevodi se najčešće rečju duša, stvorovi, živa bića ili odgovarajućom ličnom zamenicom. Najčešća značenja reči nefeš (duša) jesu: 1. Čovek, živo biće, individualizovani život (1. Mojsijeva 2,7). Kad kažemo da u nekom mestu ima toliko i toliko duša, uvek pod tim izrazom podrazumevamo osobe, ljude. To je prvo značenje reči duša. 2. U dva teksta, u 1. Mojsijevoj 35,18 i u 1. Carevima 17,21, reč nefeš (duša) prema duhu originala ima značenje “dah” ili “život”. Pristalice nauke o urođenoj besmrtnosti ljudske duše pozivaju se najčešće na ove stihove kao na dokaz da duša u času smrti, kao svesno biće, napušta telo. U prvi mah može se dobiti takav utisak. Zato ćemo razmotriti oba teksta i u drugim prevodima. “A kad se rastavljaše s dušom te umiraše, nazva ga Venonija.” (1. Mojsijeva 35,18) Navodimo isti tekst u dva engleska prevoda: Moffatt: “As her life went from her, for she died...” Prevod: “Kad se rastavljaše od života, jer umiraše...” New International Version: “As she breathed her last - she was dying...” Prevod: “Kad se rastavljala od poslednjeg daha, umirala je...”
U ova dva engleska prevoda reč duša zamenjena je rečima život i dah, što odgovara smislu originala. Drugi tekst glasi: “Gospode Bože moj, neka se povrati u dete
duša njegova. I Gospod usliši glas Ilijin, te se povrati u dete duša njegova, i ožive.” (1. Carevima 17,21.22) I ovde navodimo dva engleska prevoda: Moffatt: “...the childs life came back and he revived.” Prevod: “... u dete se povratio život, i ono je oživelo.” New International Version: “O Lord my God, let this boy’s life return to him! The Lord heard Elijah’s crz, and the boy’s life returned to him, and he lived.” (1. Carevima 17,21.22) Prevod: “O Gospode moj Bože, povrati ovom detetu život! Bog je čuo Ilijin povik, i povrati se
detetu život, i ono ožive.” Vidimo da u ovom tekstu nema mesta za reč duša. Jedini ispravni izraz je “život” ili “dah”. Zašto je prevodilac upotrebio izraz “duša”? Verovatno je to učinio pod uticajem svoje teologije, tj.
verovanja da u času smrti duša kao svesno biće, napušta telo. 3. Izraz “nefeš” (duša) označava i čovekovu
unutrašnjost - srce, misli, osećanja i volju. Zaključujući ovo razmatranje možemo kazati sledeće: 1. Nefeš (duša) nije nezavisno biće, nešto što bi bilo odvojeno od samog čoveka kao ličnosti; nešto što bi se useljavalo u čoveka prilikom rođenja i napuštalo ga u času smrti, i što bi nastavilo život nezavisno od tela posle njegove smrti. Ne postoje dve ličnosti u čoveku. Čovek je jedinstvena celina, jedna osoba. 2. Nefeš (duša) je naziv kako za niža stvorenja tako i za čoveka. 3. Nefeš (duša) ne označava nešto što bi u čoveku bilo besmrtno ili neuništivo. Nefeš označava samog čoveka, individualizovanu ličnost.

Upotreba i značenje reči “neamah” (dah). - Jevrejska reč “neamah” spominje se u jevrejskom Starom zavetu 24 puta. Ova reč u našoj Bibliji prevodi se rečju “dah”, “duh”, “izdisaj”. Najčešće se reči dah i duh upotrebljavaju kao sinonimi, naročito u izražajnoj figuri paralelizmu: “Sve dok duha (ruah) bude još u meni, dok mi dah (neamah) Božji u nosnicama bude...” (Knjiga o Jovu 27,3 - Stvarnost) “Duh Božji stvorio me je i dah svemogućega dao mi je život.” (Knjiga o Jovu 33,4) “Kad bi on dah svoj u sebe povukao, kad bi čitav svoj duh k sebi vratio, sva bića bi odjednom izdahnula...” (Jov 34,14.15 - Stvarnost) Reč dah i duh upotrebljene u ovom smislu, odnose se na životno načelo ili životni princip koji Bog daje svakom novom stvorenju na Zemlji. Isti životni princip je dat i životinjama. Najavljujući Potop, Bog je ovako rekao Noju: “Hoću da istrebim sa zemlje ljude koje sam stvorio, od čoveka do stoke i sitne životinje...” “Izgiboše sva bića što se po zemlji kreću: ptice, stoka, zvijeri, svi gmizavci i svi ljudi. Sve što u svojim nosnicama imaše dah života.” (Knjiga Postanka 6,7; 7,21.22 - Stvarnost) “Dah” nije odlučujući činilac prema kome se
stvorenja međusobno razlikuju. Bog je stvorio svako stvorenje i svakome dao različitu prirodu i osobine, a čoveka je načinio prema svojoj slici, uzvišenijim od svake životinje. Upotreba i značenje reči “ruah” (duh). -

Reč “ruah” (duh) spominje se u jevrejskom Starom zavetu 380 puta. U srpskom ili hrvatskom prevodu reč “ruah” prevodi se rečima “duh”, “dah” i “vetar”. Ova reč u Bibliji ima više značenja: životni
princip u čoveku i drugim stvorenjima, čovekov um, prirodu, moralni karakter. Reč “ruah” primenjuje se i na Boga Oca, Svetoga Duha, kao i na dobre i zle anđele. Budući da ovde govorimo o čoveku i njegovoj
prirodi, izostavićemo reč “ruah” uvek kada se svojim značenjem odnosi na Boga i anđele. Ova reč zanimljiva je jedino kada se odnosi na “dah” kao princip života. Već smo spomenuli i ovde želimo da ponovimo da se u jevrejskoj biblijskoj poeziji pojavljuje paralelizam kao figura, tj. misao izražena u prvom stihu, ponavlja se i u drugom stihu, ali uobličena nešto drukčijim izrazom (vidi: Jov 33,4; 27,3; 34,14.15). Evo jednog takvog teksta: “Duh Božji stvorio me je, i dah svemogućega dao mi je život.” (Jov 33,4) Vidimo da izrazi “duh” i “dah” imaju u ovom tekstu isto značenje - označavaju životno načelo. Reč “ruah” (dah) ne označava neko odvojeno svesno postojanje. Duh ili dah dat je čoveku u trenutku kad postaje živo biće, a napušta ga kad
umire. To je dar od Boga koji se vraća Bogu kad čovek umre ili izdahne. “I vrati se prah u zemlju, kako je bio, a duh se vrati k Bogu, koji ga je dao.” (Propovednik 12,7) U prevodu Biblije u izdanju kuće “Stvarnost”,
u Petoknjižju (Grubišićev prevod), nalaze se dva teksta koji nas mogu zbuniti, jer kao da sugerišu da se u čoveku nalazi duh kao neko posebno svesno biće. “Neka Jahve, Bog duhova u svakom tijelu, postavi čovjeka nad ovom zajednicom.” (Brojevi 27,16) “Bože, Gospodaru životnog duha u svakom tijelu!” (Brojevi 16,22) U prvom tekstu smisao sintagme “Bog duhova u svakom tijelu” nije jasan, ali u drugom tekstu
smisao rečenice “Bože, gospodaru životnog duha u svakom tijelu!” je jasan. Ovde se ističe “duh” ili “dah” kao princip života. To isto značenje ima i gornji stih (Brojevi 27,16). Odnos “duha” ili “daha” prema životu i
smrti. - “Duh” ili “dah” je princip života; on je uzrok života. Život je njegova posledica. Zato “duh” ili “dah” ne treba poistovećivati sa životom. “Duh Božji svorio me je, i dah svemogućega dao mi je život.” (O Jovu 33,4) Navedeni tekst jasno ističe uzrok “dah”, i posledicu “život”. Kad Bog oduzme čoveku dah života, život se gasi: “Kad bi on dah svoj u sebe povukao, kad bi čitav duh k sebi vratio, sva bića bi odjednom izdahnula.” (Jov 34,14.15 - Stvarnost) Smrću se čovekov život gasi, nestaje, ali “duh” ili “dah života” ne nestaju. On se vraća Bogu koji ga je dao: “Vrati se prah u zemlju, kako je bio, a duh se vrati k Bogu, koji ga je dao.” (Propovednik 12,7) Smrt je prema tome odvajanje “daha života” od tela. Čovekov sadašnji fizički život, kao i život svakog bića, zavisi od daha. Kad dah nestane, čovek i svako živo stvorenje umire. U tom pogledu čovek nema prednosti (Propovednik 3,19). Kad ih napusti dah života svi jednako umiru. U čemu je ipak prednost čoveka nad životinjom? U Božjim očima postoji velika razlika između prirode karaktera i vrednosti čoveka i životinje. Čovek je stvoren po Božjoj moralnoj slici. Svako niže biće se hrani, kreće, ima nagon za samoodržanjem, oseća bol kad je bolesno ili ranje no; kod nekih životinja govorimo i o inteligenciji;
čovek ima sve ovo, ali još i svest o svome postojanju, dar razuma koji obuhvata i moć slobodnog izbora, moralno osećanje ili savest, pamćenje, maštu, osećanja, moć govora i sposobnost za službu Bogu i obožavanje Boga. Čovek ima sposobnost da stalno duhovno napreduje i jača svoju zajednicu s Bogom. Svega toga nema u životu neke životinje. Pored toga postoji i osnovna razlika između čoveka i životinje kada su u pitanju Bogom utvrđeni odnosi između čoveka i životinje, kao i između sudbine čoveka i životinje. Bog je stvorio čoveka da vlada nižim stvorenjima, da bude “gospodar od riba morskih, i od ptica nebeskih, i od stoke i od cele zemlje i od svih životinja što se miču po zemlji”. (1. Mojsijeva 1,26) Što se tiče sudbine, čovek počiva u grobu do časa vaskrsenja. Čovek ne prima platu, nagradu ili kaznu, odmah u času smrti. Verni Božji ljudi primiće nagradu, besmrtnost, u dan Hristovog drugog dolaska (1. Solunjanima 4,14-17) Tada će se zbiti vaskrsenje vernih. I nepokajani grešnici vaskrsnuće hiljadu godina kasnije, ali za sud. Tu veliku istinu o budućoj sudbini svakog čoveka istakao je Isus ovim rečima: “Jer ide čas u koji će svi koji su u grobovima čuti glas sina Božijega, i izići će koji su činili dobro u vaskrsenje života, a koji su činili zlo u vaskresenje suda.” (Jovan 5,28.29) “A ostali mrtvaci ne oživeše, dokle se ne svrši hiljadu godina. Ovo je prvo vaskrsenje. Blažen je i svet onaj koji ima deo u prvom vaskrsenju; nad njima druga smrt nema oblasti.” (Otkrivenje 20,5.6) U ovom životu i na ovoj Zemlji opredeljujemo se ili za večni život, ili za drugu, večnu smrt. U dan suda Bog će dati svakome pravednu platu: “Oni ma koji su trpljenjem dela dobroga tražili slavu i čast i neraspadljivost, život večni: A onima koji se uz prkos suprote istini, a pokoravaju se nepravdi, nemilost i gnev.” (Rimljanima 2,7.8 )

Duša je besmrtna, Adam i Eva su bili besmrtni, nakon grijeha su postali smrtni, ali kako...



Šta su haljine od kože? To je tijelo. Njihovu besmrtnu dušu je obukao u smrtno tijelo i prognao iz Edena.

_________________
Kultne teme banjaluka foruma

Ako nekad na red dođe ubogi Lazar i bogataš rado bih pročitao.
Da ne pitam i dalje ali samo da napomenem da i Isus bi u donjem delu a kako to bi ?pa i Pavle kaže kako bi radije bio sa Isusom ali mu valja u telu ostati radi učenika itd. doće i mnoge druge stvari na red ako bude dobre volje.

_________________
,,Joj dobro je, znaci i vi ste u stvari ljudi ko i mi svi ostali.
Uh, covjece eto ja cijelo vrijeme isto to mislim ma ovo su ljudi, ma jesu ljudi, sigurno su ljudi isti ko i mi.,, Brale.

Poznata Isusova priča o bogatašu i siromašnom Lazaru često se navodi kao dokaz u prilog učenju da čovek posle smrti odmah odlazi u raj ili pakao gde počinje da uživa u blaženstvu ili trpi u mukama za dobro ili zlo učinjeno u ovom životu. Ovakvo učenje u suprotnosti je sa jasnim biblijskim učenjem da je smrt samo san i da će mrtvi tek posle vaskrsenja primiti svoju platu. Kako treba shvatiti Isusovu priču o bogatašu i siromašnom Lazaru? Da li je u njoj data slika stvar nosti, kako to tvrde neki teolozi, ili se Isus samo poslužio narodnim verovanjem svoga vremena da bi izneo jednu važnu pouku? Priča glasi: “Čovek neki pak beše bogat, koji se oblačaše u skerlet i u svilu, i življaše svaki dan gospodski i veseljaše se. A beše jedan siromah, po imenu Lazar, koji ležaše pred njegovim vratima gnojav, i željaše da se nasiti mrvama koje padahu s trpeze bogatoga; još i psi dolažahu i lizahu gnoj njegov. A kad umre siromah, odnesoše ga anđeli u naručje Avramovo; a umre i bo gati, i zakopaše ga. I u paklu kad beše u mukama podiže oči svoje i ugleda iz daleka Avrama i Lazara u naručju njegovu. I povikavši reče: Oče Avrame! Smiluj se na mene i pošalji mi Lazara neka umoči u vodu vrh od prsta svojega, i da mi rashladi jezik; jer se mučim u ovome plamenu. A Avram reče: Sinko! Opomeni se da si ti primio dobra svoja u životu svome, i Lazar opet zla; a sad se on teši, a ti se mučiš. I preko svega toga postavljena je među nama i vama velika propast, da oni koji bi hteli odovud k vama preći, ne mogu, niti oni otuda k nama da prelaze. Tada reče: Molim te dakle, oče, da ga pošalješ kući oca mojega, jer imam pet braće: neka im posvedoči da ne bi i oni došli na ovo mesto mučenja. Reče mu Avram: Oni imaju Mojsija i proroke, neka njih slušaju. A on reče: Ne, oče Avrame! Nego ako im dođe ko iz mrtvih pokajaće se. A Avram mu reče: Ako ne slušaju Mojsija i proroka, da ko i iz mrtvih ustane neće verovati.” (Luka 16,19-31) Ova se priča sastoji iz dva suprotna prizora: je dan koji se odigrava na ovoj Zemlji (stihovi 19-22), i drugi koji se odigrava s one strane groba, u
nevidljivom svetu (stihovi 23-31). Bogataš se odevao u skerlet i skupoceno platno. Njegov ogrtač bio je od skupocenog skerleta, a donje ruho od finog platna. Osim bogatog odela, bogataš je imao i materijalno bogatstvo. S vremena na vreme priređivao je gozbe za svoje prijatelje. Na tim gozbama zvanice su uživale u najboljim istočnjačkim jelima. Pred vratima tog bogataša sedeo je jedan prosjak u odelu koje je bilo sve u ritama, čekajući na mrvice sa bogataševa stola. Taj prosjak zvao se Lazar, što znači “Bog pomaže”. Lazarevu bedu povećavala je i njegova strašna bolest. Njegovo telo bilo je prekriveno čirevima, koji su se mogli videti naročito na kolenima i otkrivenim nogama. Psi su dolazili i lizali ih. Da li su oni to činili iz saučešća prema jadniku? Verovatno ne! Stalno su dolazili k njemu, ali on nije imao snage da ih otera. Toliko su se osmelili da su mu čak rane lizali, što mu je još više povećavalo bol. Ovim prizorom završava se prvi deo priče. Drugi deo odigrava se u “hadu” ili državi mrtvih, u kojoj su se ove dve ličnosti našle posle smrti. “A kad umre siromah, odnesoše ga anđeli u naručje Avramovo; a umre i bogati, i zakopaše ga. I u paklu kad beše u mukama podiže oči svoje i ugleda iz daleka Avrama i Lazara u naručju njegovu.” (stih 22-23) Sad su njihovi položaji postali potpuno suprotni - bogataš se nalazi u velikim mukama, a siromah uživa neiskazano blaženstvo. Bogataš nije osuđen zato što je bio bogat, već zato što je bio sebičan i što je poverena sredstva trošio samo za sebe. Isto tako ni Lazar nije nagrađen samo zato što je bio siromašan. Naša večna sudbina ne zavisi od onoga što posedujemo, već od naše vere u Boga, od našeg karaktera i naše poslušnosti Božjim zapovestima. Priča kaže da su “anđeli odneli Lazara u krilo Avraamovo”, a bogataš sahranjen i u “podzemlju” ili “hadu” počeo je da trpi strašne muke u ognju. Kad je usred strašnih muka, podigao oči i izdaleka spazio Avrama i u njegovom krilu Lazara, povikao je: “Oče Avraame, smiluj se na me i pošlji mi Lazara neka umoči u vodu vrh od prsta svoga i da mi rashladi jezik, jer se mučim u ovome plamenu.” (stihovi 23.24) Bogataš zamišlja Avrama kao domaćina, koji dočekuje verne u raju, isto kao što neki hrišćani tu ulogu pripisuju svetom Petru. On, koji je ceo svoj život proveo u svesti o ličnoj društvenoj nadmoći, poneo je i u had pojam o socijalnoj nejednakosti. On smatra Avrama, a ne Boga, Gospodarem nad vernima. Uzda se u Avrama, a ne u Boga, kao u Onoga koji ga može spasiti. Upućuje molbu Avramu, ali njegova molba nije uslišena. Avram mu odgovara učtivo, ali odlučno, i taj odgovor je negativan: “A Avram reče: Sinko! Opomeni se da si ti primio dobra svoja u životu svome, i Lazar opet zla; a sad se on teši, a ti se mučiš. I preko svega toga postavljena je među nama i vama velika propast, da oni koji bi hteli odovud k vama preći, ne mogu, niti oni otuda k nama da prelaze.” (stihovi 25.26) Bogataš je tvrdio da je sin Avramov, ali je bio odvojen od Avrama nepremostivim ponorom - pogrešno razvijenim karakterom i neposlušnošću
prema Božjim zapovestima. Sledeća bogataševa molba je bila: “Molim te dakle, oče, da ga pošalješ kući oca mojega, jer imam pet braće; neka im posvedoči da ne bi i oni došli na ovo mesto mučenja.” (stihovi 27.28) Kao što na ovoj Zemlji u bogataševom srcu ni su bila ugušena sva plemenita osećanja, tako, prema narodnom verovanju, bogataš je i u hadu sačuvao nešto od tih pozitivnih ljudskih osećanja - hteo je da od svoje braće udalji nesreću koja im je pretila. Avram mu je odgovorio: “Imaju Mojsija i proroke, neka njih slušaju!” Izraz “Mojsije i proroci” označava Sveto pismo Staroga zaveta. Isus je uvek upućivao svoje sluša oce na spise Staroga zaveta kao na pravilo vere i života, i preporučivao ih kao siguran i pouzdan putokaz spasenja (Matej 5,17-19; Luka 24, 25-27; Jovan 5,39.45-47). Bogataš je ponovo molio: “Ne, oče Avrame,
nego ako im ko iz mrtvih dođe, pokajaće se.” (stih 30) Avram odgovara poslednji put, i njegov glas zvuči kao poslednji udarac posmrtnog zvona: “Ako ne slušaju Mojsija i proroke da ko i iz mrtvih ustane neće verovati.” (stih 31) Šta je pravi smisao ove Isusove priče upućene najpre farisejima? S kojom namerom ju je Isus ispričao? Pre svega moramo naglasiti da se ovde ne radi o autentičnoj biografskoj priči, već o izmišljenom događaju, uzetom iz narodnog folklora, iz narodnog verovanja. Isus se približio svojim slušaocima prelazeći na njihov teren, služeći se njihovim verovanjem kao i ilustracijom da bi izneo osnovno i najvažnije načelo, a to je: da se naša večna sudbina određuje u ovome životu; da nam se posle smrti ne pruža druga prilika da izmenimo svoju budućnost. Pristalice verovanja u urođenu besmrtnost ljudske duše i u večnu nagradu ili večnu kaznu koja sledi odmah posle čovekove smrti pozivaju se na ovu Isusovu priču da bi dokazali opravdanost svoga verovanja. Napominjemo da je ova priča samo ilustracija za pouku koju je Isus želeo da iznese. Priča nije izneta sa ciljem da bi nam iznela istinu o čovekovom stanju posle smrti, već da nas upozori na mogućnost da ne izgubimo prednost prilike koja nam se pruža u ovom životu. Istinu o čovekovom stanju posle smrti Isus je izneo jasno i otvoreno u drugim prilikama, i ono što je o tome kazao u suprotnosti je s doslovnim tumačenjem ove priče s tumačenjem da duše umrlih odmah posle smrti primaju nagradu ili kaznu. Pozadina priče o bogatašu i Lazaru je grčki, mitološki pojam o hadu, a ne biblijski pojam o hadu. Za pravilno tumačenje i razumevanje priče o Bogatašu i siromašnom Lazaru potrebno je da znamo šta grčka motologija uči o hadu. Jevrejski istoričar Josif Flavije (umro oko 100. god. n.e.) u svom delu “Rasprava s Grcima o hadu” govori o grčkom shvatanju pojma had. Evo ne koliko pogleda iz tog dela. Josif Flavije objašnjava da je had podzemni predeo, u kome se jednako čuvaju duše dobrih i zlih. To je mesto tame; tu duše počinju da trpe vremensku kaznu. U jednom delu hada nalazi se “jezero neugasivog ognja”. U taj oganj još niko nije bačen, ističe Josif Flavije. Taj oganj je unapred određen za dan kada Bog bude izrekao pravednu osudu svima. Tada će nepravedni i ne poslušni biti bačeni u to ognjeno jezero, a pravedni
će naslediti nepropadljivo carstvo. Sada se obe grupe, dobri i zli, nalaze u hadu, ali u posebnim predelima. To je grčki pojam o hadu. Grčki pojam o hadu prihvatili su velikim delom i Jevreji u toku dva stoleća pre Hrista, i to u nešto izmenjenom obliku. O tom jevrejskom izmenjenom pojmu hada Josif Flavije ovako piše: “Postoji ulaz u ovaj podzemni predeo na čijim vratima stoji jedan arhanđeo s četom anđela. Sve koji ovuda prolaze vode anđeli određeni nad dušama. Pravedni su odvojeni na desnu ruku, gde je svetao predeo s izgledom na dobro koje će doći. Ovde oni čekaju na večni život na nebu. Ovo mesto mi nazivamo “krilo Avramovo”. Nepravedne anđeli vuku za levu ruku. Ti anđeli im prete i guraju ih sve dublje. Zapravo, anđeli ih vuku u blizinu samog pakla (gehene), gde slušaju njegovu buku i osećaju njegovu vruću paru. Ovde oni posmatraju taj užasan prizor i već strahuju od budućeg suda, tako na neki način već unapred trpe kaznu. Oni takođe gledaju mesto na kome se nalaze očevi i pravedni, što je takođe za njih kazna. Između njih i pravednih nalazi se dubok ponor, tako da niko ne može preći na drugu stranu.” (Josephus Flavius, The Complete Works of Flavius Josephus. Philadelphia, John C. Winston, p. 901) Josif Flavije kaže da je to had u koji su smeštene duše do određenog časa koji je Bog unapred odredio. Tada će On vaskrsnuti sve ljude; podići će opet ista tela koja Grci pogrešno smatraju zauvek raspalim. Josif Flavije još dodaje da Platon uči da je samo duša besmrtna, ali Bog u stanju da učini i telo besmrtnim. Zatim kaže da Jevreji veruju da će “tela opet vaskrsnuti”, i, iako su se raspala, nisu uništena. Svakome telu biće vraćena njegova duša. Na osnovu ovoga što je Josif Flavije izneo o verovanju Grka u had i priče o bogatašu i siromašnom Lazaru, koja izražava verovanje mnogih Jevreja Hristovog vremena, zaključujemo da među njima postoji veliki stepen podudaranja: i jedni i drugi veruju u besmrtnost duša i njihovo zadržavanje, do konačnog suda, u hadu, gde već uživaju delimično blaženstvo ili trpe privremenu kaznu. Razlika je jedina u tome što su mnogi Jevreji verovali i u vaskrsenje tela, dok Grci to odbacuju. Iz rasprave Josifa Flavije o hadu jasno je da su Jevreji svoj koncept o hadu uzeli od Grka. Biblijsku nauku o uslovnoj besmrtnosti zamenili su Platonovim učenjem o besmrtnosti duše i o seljenju duše nakon smrti tela u had u kome nastavljaju život u blaženstvu ili bedi. Ova promena nastala je u toku dva stoleća pre Hrista. Platonizam je ušao u Jevrejske apokrifne i pseudoepigrafske spise koji su nastali u to vreme, a preko njih u narodno verovanje. U tim apokrifnim spisima pojavljuje se učenje o hadu sa dva odeljenja - za pravedne i nepravedne (1. Enohova 22,9-13). Tu se takoće spominje da Avram, Isak i Jakov pozdravljaju dobrodošlicom pravedne (4. Makabejcima 13,17). I, konačno, ističe se da pravedni imaju prednost da sede u krilu Avramovom. Ovo je pozadina priče o bogatašu i siromašnom Lazaru. Isus se približio Jevrejima uzimajući ilustraciju iz njihovog verovanja ne zato da bi podupro to verovanje, već da bi izneo određenu moralnu pouku - treba paziti da ne izgubimo prednosti koje nam se pružaju dok smo živi. U ovom životu određuje se naša večna budućnost. Nema druge prilike. Pristalice urođene besmrtnosti ljudske duše i večnih muka zlih u ognjenom paklu pozivaju se na ovu priču, koju doslovno tumače i shvataju, kao na lokaz u prilog svom verovanju. Besmislenost takvog doslovnog tumačenja jasno proizlazi iz sledećih pojedinosti same priče: 1. Priča kaže da je Lazar umro i da su ga anđeli odneli u krilo Avramovo. Koliko veliko krilo bi morao imati Avram da bi svi pravedni mogli sedeti u njegovom krilu?! Ako treba izraz “krilo Avramovo” shvatiti figurativno, zašto bi se ime Avram shvatalo u doslovnom smislu?! Što se tiče Avrama, Sveto pismo kaže da je on umro i da su ga njegovi sinovi sahranili (1. Mojsijeva 25,8.9). U Bibliji nema izveštaja da je on vaskrsnuo, kao što je to slučaj sa Mojsijem kojeg je Bog vaskrsao (5. Mojsijeva 34,5.6; Judina poslanica 9; Matej 17,3). Prema poslanici Jevrejima 11,8-19, Avram, kao i svi patrijarsi, nije primio obećanje, već očekuje ono “bolje vaskrsenje” prilikom drugog Hristovog dolaska (Jevrejima 11,35.39.40) 2. Pristalice učenja o besmrtnosti ljudske duše veruju da duše kao bestelesni duhovi primaju nagradu ili kaznu odmah posle smrti i zato se pozivaju na ovu priču kao na dokaz u prilog svom verovanju. Umesno je postaviti pitanje: kako bestelesne duše mogu imati telesne organe: prst, jezik, oči, koji se u priči spominju?! Bogataš iz pakla moli: “Oče Avrame, pošalji mi Lazara neka umoči u vodu vrh prsta svojega i da mi rashladi jezik!” 3. U priči se spominje ponor koji deli pravedne od nepravednih. Može li za bestelesne duše postojati i nešto neprekoračivo? Smatra se da bestelesne duše mogu svuda prodreti. 4. Pravedne od nepravednih deli samo jedna provalija, tako da oni mogu jedni druge gledati i međusobno razgovarati. Zamislimo da se među pravednima nalazi jedna majka, a preko provalije u paklu njen sin, i ona mu ne može pomoći. Kakvo bi bilo “blaženstvo” te majke i drugih pravednika kad bi stalno morali da gledaju muke svojih rođaka ili svojih poznanika koji se nalaze u paklu?! Sve ovo je besmislenost, pa ipak neki uzimaju ovu priču doslovno i na njoj temelje svoju nauku o besmrtnosti duše. Takav had kakav je opisan u ovoj priči Biblija ne poznaje. U biblijskom hadu, koji je zapravo grob, nema ni govora, ni gledanja, ni muka. To je mesto počivanja ili besvesnog sna do buđenja ili vaskrsenja, i to pravednih u život večni, a nepravednih za propast ili smrt večnu (Jovan 5,28.29). Isus nije imao nameru da ovom pričom potvrdi grčko ili jevrejsko verovanje o hadu, jer bi to bilo u suprotnosti sa celim Svetim pismom i s izričitim njegovim izjavama o stanju mrtvih. Priča o bogatašu i siromašnom Lazaru je samo priča - poređenje, a ne realnost. To je isto tako poređenje kao i ono u Starom zavetu o drvetima koja sebi biraju cara (Sudije 9,8-16; 2. Carevima 14,9), ili priča o silasku vavilonskog cara u šeol, gde ga očekuju knezovi i carevi koje je on pogubio i koji ustaju sa svojih prestolja i pozdravljaju ga podrugljivim rečima: “I ti li si iznemogao kao mi, izjednačio si se s nama?! (Isaija 14,4-11) Isusov cilj, dakle, nije bio da nas ovom pričom pouči o stanju mrtvih posle smrti, već da nam preko nje da važne moralne pouke, i to: 1. Da bogatstvo nije pravo i trajno dobro, jer se završava grobom, i da su bogati odgovorni za to kako upotrebljavaju svoje bogatstvo; 2. Da Bog ne pripisuje nikakvu važnost telesnom poreklu. Bogataš se smatrao sinom Avramovim, ali mu to nije ništa pomoglo, jer nije imao veru i dela Avramova; 3. Da je sadašnji život jedina prilika koja nam je data da se pripremimo za budućnost; 4. Da nam je Bog dao svoju reč, Bibliju, kao najbolje merilo vere i života. Ona nam otkriva put u večni život. Postavimo sebi pitanje: kako koristim prednost koju mi pruža ovaj život da se pripremim za večni život? Dopuštam li da Bog obnovi u meni Svoje obliče. Nastojim li da pomoću Božje reči i Božje milosti izgrađujem sve uzvišeniji karakter prema Hristovom uzoru?

Aooooooj ljudi! Zar tolike postove? Gubi se pažnja kad se nešto napiše toooooliko dugačko!

_________________
Kultne teme banjaluka foruma

Nije sporna dužina teksta već navođenje istoričara Josifa Flavija kao merila šta je istina po njegovom mišljenju. nije sporno što je i cela priča pastirana mada je valjda svima poznata već je možda nedorečeno mnogo toga bar ja tako vidim.
Brat je svojim rečima pokušao potkrepiti svoje gledanje te priče i u mnogim se tačkama slažemo ali ključna stvar je bar meni ostala nejasna.

1.Zašto se imenuje izmišljena osoba ako je izmišljena?
2. Zašto se treba slati neko među žive da posvedoči o postojanju mesta za mučenje ako ga nema?
3. Kako se bogataš muči kad nije svestan muke i kako govori i razmišlja i gleda?
4. Gde piše da sve duše odlaze u pakao?
5. Zašto se Lazar pokazuje na nebu kad još nije bilo vaskrsenje a priča teče u prošlom vremenu?
6. Šta znače reči da se sačuva DUH,DUŠA i TELO u Pismu?
7. Da li je čovek duhovno biće?
8 Da li su anđeli duhovna bića?

_________________
,,Joj dobro je, znaci i vi ste u stvari ljudi ko i mi svi ostali.
Uh, covjece eto ja cijelo vrijeme isto to mislim ma ovo su ljudi, ma jesu ljudi, sigurno su ljudi isti ko i mi.,, Brale.

Pozdrav mom bratu laviću i ostalim ljudima dobre volje!

probat ću ti prijatelju dati konkretne odgovore na ova sva pitanja u nastavku, ali imaj malo strpljenja!

Strpljiv sam i zahvalan bratu.
Dok tražiš usput pogledaj i reči Isausove da je Bog, Bog živih (Avramov, Isakov i Izrailjev)
zatim njegov silazak u ad kakav beše i osvrni se na Pavlove reči po pitanju ostajanja u telu radi učenika a posle ćemo ako Bog da ići dalje.
Svako dobro.

_________________
,,Joj dobro je, znaci i vi ste u stvari ljudi ko i mi svi ostali.
Uh, covjece eto ja cijelo vrijeme isto to mislim ma ovo su ljudi, ma jesu ljudi, sigurno su ljudi isti ko i mi.,, Brale.

Brate laviću evo prvo ću krenuti sa objašnjenjima biblijskih riječi koje su na naš jezik prevedene sa pakao! Iz ovoga ćeš moći direktno da si odgovoris na neka gornja pitanja!

"šeol"
Jevrejska reč “šeol” spominje se u jevrejskom tekstu Staroga zaveta šezdeset i pet puta. U prevodu Biblije u izdanju kuće “Stvarnost”, Zagreb 1968, reč “šeol” ostavlja se neprevedena, ili se prevodi rečima: grob, podzemlje, carstvo smrti i jama (1. Mojsijeva 37,35; Psalam 30,4; Priče 1,12). U prevodu Staroga zaveta Đure Daničića reč “šeol” prevedena je rečju “grob” ili rečju “pakao” (1. Mojsijeva 37,35; 42,38; Psalam 16,10; 30,3; 31,17), Reč “šeol” je najispravnije prevedena rečju grob ili podzemlje. To je mesto besvesnog počivanja mrtvih do časa vaskrsenja. Daničićev prevod reči “šeol” sa rečju “pakao” je neprikladan. Neprikladan je stoga što popularno shvaćena reč “pakao” označava mesto ili ognjeno stanje u kome zli već sada trpe beskrajne muke. Ovo shvatanje je pogrešno. Ono je preuzeto iz grčkog verovanja o “hadesu” kao podzemnom boravištu “seni pokojnika” i o “tartaru” u kome te sene već podnose teška mučenja. Kao primer neprikladnosti prevođenja reči “šeol” rečju “pakao” navodimo Daničićev tekst iz Psalma 16,10: “Jer nećeš ostaviti duše moje u paklu, niti ćeš dati da svetac tvoj vidi trulenje.” Apostol Petar u svojoj propovedi ističe da se ovo proročanstvo odnosi na Hristovo vaskrsenje, koje je u Njemu našlo svoje ispunjenje: “Predvidevši govori za vaskrsenje Hristovo da se ne ostavi duša njegova u paklu, niti telo njegovo vide trulenje.” (Dela 2,31) Ovaj tekst Vukovog prevoda sadrži čak dva neprikladna i neispravna izraza — “pakao” i “duša”. Izraz “duša” je nepogodan jer široko rasprostranjeno mišljenje, koje potiče od Platona, a ne iz Biblije, smatra - da u čoveku postoji jedan svestan elemenat - duša, koji u bestelesnom obliku nadživljuje telo. To je pogrešno mišljenje. Po nauci Biblije čovek je jedinstveno, celovito biće, i pojam “duša” odnosi se na celog
čoveka. Hristos je na krstu predao svoj duh Ocu, priklonio glavu i umro ili izdahnuo. Položen je mrtav u grob, ali Ga je Otac u treći dan vaskrsnuo. Zabuna koju je u citirani tekst uneo Daničićev i Vukov prevod upotrebom reči “pakao” i “duša”, otklonjena je ispravnim prevodom izvornog teksta: “Jer me nećeš ostaviti u grobu ni dati da svetac tvoj ugleda trulež.” (Psalam 16,10 - New International Version) David je u proročkom predviđanju ovako rekao o Mesijinom vaskrsenju: “Da me nećeš ostaviti u boravištu mrtvih niti dopustiti da tvoj svetac istrune.” (Djela 2,27) To se doslovno ispunilo: “Niti je on ostavljen u boravištu mrtvih, niti mu je tijelo istrulilo.” (Djela 2,31 - Rupčić) Šeol, grob, ili podzemlje, nije mesto svesnog prebivanja mrtvih, koji su navodno živi u obliku bestelesnih duhova, već zaista mesto prebivanja mrtvih.
Pristalice tsorijs o urođenoj besmrtnosti duše često navode tekst iz Isaije 14,4-11. da bi dokazali da smrt ne znači prestanak života i da se mrtvi u šeolu sećaju prizora iz zemaljskog života. Spomenuti tekst glasi: “Tada ćeš izvoditi ovu priču o caru Vavilonskom i reći ćeš: kako nesta nastojnika, nesta danka? Slomi Gospod štap bezbožnicima, palicu vladaocima, koja je ljuto bila narode bez prestanka, i gnjevno vladala nad narodima, i gonila nemilice. Sva zemlja počiva i mirna je; pevaju iza glasa. Vesele se s tebe i jele i kedri Livanski govoreći: otkako si pao, ne dolazi niko da nas seče. Pakao dole uskoleba se tebe radi da te srete kad dođeš, probudi ti mrtvace i sve knezove zemaljske, diže s prestola njihovih sve careve narodne. Svi će
progovoriti i reći tebi: i ti li si iznemogao kao mi? Izjednačio se s nama? Spusti se u pakao ponos tvoj, zveka psaltira tvojih; prostrti su poda te moljci, a crvi su ti pokrivač.” Prorok Isaija kao pesnik u ovoj odi - poruzi
unapred opisuje propast oholog vavilonskog vladara koji silazi u šeol, gde ga dočekuju vladari koje je on ranije pokrio i pobio. Pesnik oživljava mrtve vladare da bi preko njih izrekao Božji sud nad surovim vavilonskim carem: “Spusti se u pakao ponos tvoj, zveka psaltira tvojih; prostrti su poda te moljci, a crvi su ti pokrivač.” Isaija nikada nije želeo da ovom impresivnom porugom opisuje stanje mrtvih. Njegov je cilj bio da unapred prikaže slikovitim pesničkim jezikom, personifikacijom, budući Božji sud nad oholim tlačiteljem Izrailja i pokaže da put okrutne slave vodi u propast.

Ge-Hinom - gehena
Kao što se često pogrešno tumači reč šeol, tako se često pogrešno shvata i značenje reči Ge- Hinot ili gehena. Sam Isus spominje ovu reč jedanaest puta (Matej 5,22.29.30; 10,28; 18,9; 23, 15.33; Marko 9,43.45.47; Luka 12,5). Pristalice nauke o urođenoj besmrtnosti duše smatraju gehenu mestom sadašnjeg i budućeg večnog mučenja nepokajanih grešnika. Da bismo pravilno shvatili značenje ove reči, moramo ukratko proučiti njen istorijat, njenu pozadinu. Reč “gehena” potiče od jevrejske reči “Ge- Hinom”, a ova opet od reči “Ge-ben-Hinom”, što znači Dolina sinova Eiomovih (Isus Navin 15,8). Nekada je to bila uska dolina koja se prostirala jugozapadno od Jerusalima, natapana potokom Kedronom. Na jugoistočnom rubu doline nalazi se nekada čuveni Solomonov vrt sa svojim To fetom, to jest s carskim muzičkim gajem i njego vim sviračima. Rđav judejski car Ahaz u doba proroka Isaije uveo je u gaju Tofet u dolini Enom okrutan neznabožački običaj spaljivanja dece u čast bogu Molohu. Nadahnuti iskaz kaže o tom caru: “I sam kađaše u dolini sina Enomova, i sažizaše sinove svoje ognjem po gadnijem delima oneh naroda koje odagna Gospod ispred sinova Izrailjevijeh.” (2. Dnevnika 28,3) Ista bezakonja vršio je Ahazov unuk car Manasija: “Jer opet pogradi visine, koje beše raskopao Jezekija otac njegov, i podiže oltare Valima, i načini lugove, i klanjaše se svoj vojsci nebeskoj i služaše joj. I provodi sinove svoje kroz oganj u dolini sina Enomova.” (2. Dnevnika 33,3.6) Za otpalim carem poveo se čitav narod (Jeremija 32, 35). Pobožni car Josija je u sedmom veku pre Hrista sproveo u Judinom carstvu versku reformu. Između ostaloga “oskvrni i Tofet u dolini sinova Enomovih, da ne bi niko više vodio sina svoga ili kćeri kroz oganj Molohu” (2. Carevima 23,10). Josija je posekao idolopoklonički gaj i uništio idolopoklonička svetišta. Da bi dolina zauvek ostala nečista, rasuo je po njoj mrtvačke kosti. Takoje ta dolina postala smetlište na koje su dovozili gradski otpad i bacali leševe uginulih ži vo tinja i mrtva tela razbojnika koji su bili tako zli da nisu bili dostojni da budu sahranjeni. Ovde su se crvi
hrapili mesom telesa u raspadanju i tu je goreo večni oganj da bi spalio iečistoću i trulež. Tako je Ge-Hinom ili gehena u kojoj je večna vatra spaljivala trulež i u kojoj su se crvi hranili mesom u raspadanju postala simbol ognja kojim će biti spaljeni neokajani grešnici u poslednji dan suda i kazne nad zlima. Bog je unapred upozorio svoj narod da će dolina Enom postati “dolina krvna”, gde će se bacati tela mrtvih kao hrana pticama nebeskim i zverima zemaljskim (Jeremija 7,32.33; 19,6) U svetlosti pravog značenja reči “gehena” koje smo upravo izneli, valja shvatiti i proročke reči proroka Isaije: “I izlaziće i gledaće mrtva tela onih ljudi koji se odmetnuše od mene; jer crv njihov neće umreti i oganj njihov neće se ugasiti, i biće gad svakom telu.” (Isaija 66,24) Neki ovaj tekst navode kao dokaz u prilog tvrdnji da će se zli večno mučiti u neugasivom ognju pakla. Oni koji ovaj tekst primenjuju na kaznu dušama u večnom ognju trebalo bi da zapaze da je u tekstu reč o “mrtvim telesima”, a ne o bestelesnim svesnim dušama u mukama pakla. Mrtva tela zlih leže u dolini usred jerusalimskog otpada i tu ih proždiru “crvi koji ne umiru i oganj koji se ne gasi”. Crvi proždiru mrtvo telo, što isključuje ideju o sposobnosti tela da opaža i isključuje beskrajne muke. Delovanje ognja i crva ukazuje na potpuno uništenje bića koje je prestalo da živi. Neugasiv ili večni oganj je oganj koji niko i ništa ne može ugasiti. Međutim, kad proždere materiju kojom se hrani, oganj se sam po sebi
gasi. Oganj je večan ne po svom trajanju već po učiniku. Nekadašlji oganj gehene nije bio oganj u koji bi se bacali živi da bi se u njemu mučili, već oganj u koji su bila bacana mrtva tela da bi bila spaljena. To nije bio oganj koji bi se hranio živim bićima već oganj koji se hranio leševima životinja i mrtvim telima zločinaca, odatle se stalno spominju zajedno oganj i crvi. Ako neki deo mrtvog tela nije uništio oganj, požderali bi ga crvi. Čak ako bi neko bio živ bačen u oganj (kao što će zli biti bačeni u buduću gehenu), njegov bi se život ubrzo ugasio, i njegovi bi životni ostaci bili začas uništeni vatrom i crvima. Pristalice teorije o besmrtnosti duše često navode Isusove reči iz Jevanćelja po Marku 9,43-48, u kojima citira poslednje dve rečenice iz Isaije 66,24, kao dokaz u prilog svojoj tvrdnji da će zli biti večno mučeni u ognju pakla. Evo Isusovih reči: “I ako te ruka tvoja sablažnjava, otseci je: bolje ti je bez ruke u život ući, negoli s obe ruke ući u pakao, u oganj večni. Gde crv njihov ne umire, i oganj se ne gasi. I ako te noga tvoja sablažnjava, otseci je: bolje ti je ući u život hrom, negoli s dve noge da te bace u pakao, u oganj večni, gde crv njihov ne umire, i oganj se
ne gasi. Ako te i oko tvoje sablažnjava, iskopaj ga: bolje ti je s jednim okom ući u carstvo Božje, negoli s dva oka da te bace u pakao ognjeni, gde crv njihov ne umire, i oganj se ne gasi.” (Marko 9,43-48) Ovde Isus ništa ne govori o večnom mučenju. On upozorava učenike da je bolje ući u život s jednim okom, sakat ili hrom negoli da s oba oka, s obe ruke i s obe noge budu bačeni u neugasiv oganj gehene - jer je bolje da jedan ud propadne negoli da celo telo bude bačeno u gehenu, gde “crv njihov ne umire, i oganj se ne gasi” (Marko 9,47). Proučavanjem značenja reči “šeol” mogli smo se osvedočiti da je šeol ili grob mesto besvesnog
počivanja mrtvih do dana vaskrsenja, a proučavanjem reči “Ge-Hinom” ili “gehena”, koju naši prevodioci prevode rečju “pakao”, mogli smo se osvedočiti da “gehena” ili “pakao” ne označava ni sadašnje ni buduće trajno mesto mučenja zlih. Gehena je simbol buduće kazne nepokajanim grešnicima u ognjenom jezeru, koje će značiti drugu smrt ili potpuno uništenje (Otkrivenje 21, 8 ). Od našeg sadašnjeg izbora zavisi naš budući
život - večni život ili buduća smrt, druga ili večna smrt. Svakome od nas upućene su reči: “Svedočim vam danas nebom i zemljom, da sam stavio pred vas život i smrt, blagoslov i prokletstvo; zato izberi život, da budeš živ ti i seme tvoje, ljubeći Gospoda Boga svojega, slušajući glas njegov i držeći se njega...” (5. Mojsijeva 30,19.20) “I ovo je svedočanstvo da nam je Bog dao život večni; i ovaj život večni u sinu je njegovom. Ko ima sina Božijega ima život; ko nema sina Božijega nema života.” (1. Jovanova 5,11.12)

“hades” i “tartaros”
Reč “hades” (had) spominje se u Novom zavetu jedanaest puta; od toga tri puta je upotrebljava Isus, i to u svojoj osudi Kapernauma (Matej 11,23; Luka 10,15); u svom odgovoru Petru na njegovo priznanje vere (Matej 16,18); i u priči o bogatašu i siromašnom Lazaru (Luka 16,23). U svim ovim tekstovima, kao i na drugim mestima gde se u originalu upotrebljava izraz “hades”, Vuk Karadžić, ponesen popularnim i raširenim pogrešnim shvatanjem, kao i nemačkim tekstom sa koga je prevodio, prevodi tu reč neodgovarajućom rečju “pakao”. Šta zapravo znači reč “hades”? U grčkoj mitologiji hades označava podzemno mesto u kome
duše kao senke nastavljaju svoj život posle smrti tela. Po toj mitologiji na zapadnom delu tog podzemnog mesta prostiru se Jelisejska polja na kojima pravedne duše uživaju u blaženstvu, a negde u dubini nalazi se Tartar, najmračniji deo tog mračnog carstva u kome grešnici izdržavaju večne kazne. Ovo neznabožačko verovanje uticalo je na mnoge prevodioce, tako da su oni reč “hades” preveli rečju “pakao”. Prema popularnom verovanju, preuzetom iz grčke mitologije, pakao je mesto u kome grešnici već sada trpe kaznu.
Pogrešno je reč “hades” prevoditi rečju “pakao” koja u sebi nosi neznabožačku ili mitološku obojenost. Reč “hades” je grčki ekvivalent jevrejske reči “šeol”, koja se 65 puta spominje u Starom zavetu, a znači grob ili podzemlje. Hades, grob ili podzemlje, prema nauci Svetog pisma, nije mesto u koje bi ulazili bestelesni
duhovi ili duše pokojnika da tu nastave život blaženstva ili muke. Hades je mesto tišine u kome sada u besvesnom stanu počivaju ili spavaju mrtvi, dobri i zli, do časa ponovnog buđenja ili vaskrsenja. Prema nauci Svetoga pisma, reči “gehena” i “hades” nisu sinonimi. Međutim, neki prevodioci obe reči prevode rečju pakao, dajući im tako istovetno značenje. Takvi prevodioci zbunjuju čitaoce. Reč “gehena” prevedena rečju pakao predstavlja buduće mesto kazne za nepokajane grešnike. A reč “hades”, koju ne bi trebalo prevesti
rečju “pakao”, već rečju “grob” - označava sadašnje stanje mrtvih, njihovo počivanje u grobu do časa vaskrsenja. Razmotrimo upotrebu reči “hades” u vezi sa polaganjem Hristovog tela u grob. Već je nadahnuti
pesnik u Starom zavetu prorekao da Bog neće ostaviti Mesiju u šeolu (grobu) niti dopustiti da istrune. Apostol Petar potvrđuje ispunjenje ovog proročanstva rečima: “Niti je bio ostavljen u carstvu mrtvih, niti mu je telo istrulilo.” (Dela 2,31 - Čarnić) U našem prevodu koji se nalazi u svakodnevnoj upotrebi pogrešno je prevedena jevrejska reč “šeol” i grčka reč “hades” rečju “pakao”. U ovom prevodu pogrešno je upotrebljen izraz “duša”. Ni reč “duša” ni reč “pakao” ne spominju se u grčkom originalu, zato ih dr Čarnić u svom prevodu ne spominje. Hristova smrt bila je identična sa smrću svakog čoveka. Biblijski prikaz Hristove smrti kaže da je Isus viknuo jakim glasom i izdahnuo (Marko 15,39). U čemu je razlika između Hristove smrti i smrti njegovih sledbenika? Razlika je u tome što je Njegova smrt bila tako kratka da Njegovo telo nije istrulilo. I upravo je ta razlika prorečena u Psalmu 16,10. On je bio položen u hades (grob), i tu je ostao do vaskrsenja.
I verni Hristovi sledbenici, koji su umrli pre Hristovog drugog dolaska, ostaće u svojim grobovima do Hristovog dolaska: “Jer kako po Adamu svi umiru, tako će i po Hristu svi oživeti. Ali svaki u svom redu: prvenac Hristos, a potom oni koji verovaše Hristu o njegovu dolasku.” (1. Korinćanima 15,22.23) “Jer kad smo jednaki s njim jednakom smrću, bićemo i vaskrsenjem.” (Rimljanima 6,5) Iz ovoga zaključujemo da će u času vaskrsenja Hristovi sledbenici izaći iz hadesa (groba), kao što je Hristos izašao iz hadesa (groba) u času svoga vaskrsenja. Verni će vaskrsnuti za život večni. Smrt i grob biće zauvek pobeđeni. “Tada će
se zbiti reč koja je napisana: pobeda proždre smrt. Gde ti je, smrti, žalac? Gde ti je, pakle, pobeda?” (1. Korinćanima 15,55) Smrt i grob biće zauvek uništeni (Osija 13,14). Zanimljivo je primetiti da se u Otkrivenju tri puta spominju zajedno smrt i grob (hades) (Otkrivenje 6,8; 20,13.14). “I more dade svoje mrtvace, i smrt i pakao dadoše svoje mrtvace; i sud primiše po delima svojim. I smrt i pakao bačeni biše u jezero ognjeno. I ovo je druga smrt.” (Otkrivenje 20,13.14) To je svedočanstvo Božje reči o konačnoj kazni koju su zaslužili nepokajani grešnici. Ostaje nam da kažemo još nešto o značenju reči “tartar”. Reč “tartar” spominje se samo jedanput u Novome zavetu, i to u 2. Petrovoj 2,4. Prema grčkoj mitologiji, kao što smo to već spomenuli, tartar je najdublji i najmračniji deo hadesa u kome veliki grešnici trpe kaznu. Petar ne upotrebljava reč tartar u ovom paganskom smislu, u smislu grčke mitologije, gde bi zli i pali anđeli već sada trpeli kaznu. Tartar je u tekstu apostola Petra mesto zadžavanja zlih duhova ili zlih anđela do suda kada će im biti određena kazna (2. Petrova 2,4.9). Upravo za Đavola i njegove anđele pripremljeno je ognjeno jezero (Matej 25,41). Doći će dan kada će njihovo mesto zadržavanja biti na našoj zemlji i u njenoj sferi. Na kraju želimo da ponovimo: izrazi “šeol” ili “hades” označavaju grob, u kome mrtvi počivaju do vaskrsenja; gehena je simbol ognjenog jezera - buduće kazne za zle (Otkrivenje 21,8), a tartar je mesto zadržavanja palih anđela dok im ne bude izrečen sud (1. Korinćanima 6,2.3). Svoju teologiju ne smemo pozajmljivati iz grčke mitologije. Na žalost to se u velikom delu hrišćanstva dogodilo. Bog će jednog dana učiniti kraj grehu i svakom zlu. Hristos se ne miri s borbom večnog dualizma. Kad budu stvorena nova nebesa i nova Zemlja, tada će Bog sa svog prestola objaviti: “I smrti neće biti više, ni plača, ni vike, ni bolesti neće biti više, jer prvo proće.” (Otkrivenje 21,4) “A poslednji će se neprijatelj ukinuti smrt.” (1. Korinćanima 15,26) Smrt zajedno s hadesom ili grobom koji je prati biće bačeni u ognjeno jezero što označava njihov potpuni kraj. Ni ognjeno jezero neće beskrajno goreti s Đavolom i njegovim anđelima koji bi se u njemu večno živi mučili. Đavo kao koren i njegovi sledbenici kao grane biće uništeni večnim ognjem (Malahija 4,1). To je jasno svedočanstvo Božje reči.

Zahvaljujem bratu stvarno si se potrudio i dobro je što si sve ovo naveo radi nekog kome to nije poznato hvala Bogu po tim tačkama i objašnjenju mogu samo reći AMIN.
Drago mi je što si i Tartarus ispravno predstavio mada u početku nije izgledalo da će kraj biti dobar ali...OK.
Oprosti mi što sam loš đak ali ja bih sad želeo ako je moguće kratke odgovore ali direktne na pitanja gore postavljena.
1.Zašto se imenuje izmišljena osoba ako je izmišljena?
2. Zašto se treba slati neko među žive da posvedoči o postojanju mesta za mučenje ako ga nema?
3. Kako se bogataš muči kad nije svestan muke i kako govori i razmišlja i gleda?
4. Gde piše da sve duše odlaze u pakao?
5. Zašto se Lazar pokazuje na nebu kad još nije bilo vaskrsenje a priča teče u prošlom vremenu?
6. Šta znače reči da se sačuva DUH,DUŠA i TELO u Pismu?
7. Da li je čovek duhovno biće?
8 Da li su anđeli duhovna bića?

Sad nemamo potrebe za Aristotelom niti Grčkom mitologijom niti Arapskom.
Saglasan sam(ponavljam) da oznake mesta nisu dobro definisane i pošto si to rekao onako kako i ja razumem hajdemo dalje sigurno ćemo lakše doći do zaključka i odgovora na gornja pitanja i dodajem odnosno ponavljam još dva.

9. Šta znače reči Isusove da je Bog, Bog živih (Avramov ,Isakov i Izrailjev)
10. Kakav beše njegov silazak u ad ?
11. Pavlove reči po pitanju ostajanja u telu radi učenika ili Biti sa Gospodom van tela odnosno odbacivši telo šta to znači?
Ako može kratko i direktno zbog svih koji čitamo i tražimo odgovor, HVALA.

_________________
,,Joj dobro je, znaci i vi ste u stvari ljudi ko i mi svi ostali.
Uh, covjece eto ja cijelo vrijeme isto to mislim ma ovo su ljudi, ma jesu ljudi, sigurno su ljudi isti ko i mi.,, Brale.

Da ne zaboravimo kad se pominje oganj uporediti reč oganj u 20-oj gl. Otk sa ognjem u ostalim primerima NZ.
Postoji reč večni oganj kao oganj koji je postojao i postojaće u vremenu.
Postoji reč večno mučiti u ognju
Pitanje je da li onaj oganj sa neba što pada u 20-oj gl Otk. Večno muči ili trnutno spaljuje?
Ako trenutno spaljuje da li je i on večni oganj?
Da li se koristi ista reč kad se navodi da pravednici odlaze u život VEČNI a grešnici nepokajani u muku VEČNU?
Da li je muka večna jednako oganj večni?
Ako telo ne oseća ništa kako se može mučiti pa i da nije večna muka već trenutna (mene nikad ne boli nokat kad ga sečem).

Ovo neka bude usput za razmišljnje dok nedođemo i do tog dela.
Veoma mi je važna ova problematika jer mi je Grčki nepoznanica.

_________________
,,Joj dobro je, znaci i vi ste u stvari ljudi ko i mi svi ostali.
Uh, covjece eto ja cijelo vrijeme isto to mislim ma ovo su ljudi, ma jesu ljudi, sigurno su ljudi isti ko i mi.,, Brale.

Preformuliraj malo pitanje jer neznam točno na što misliš! Ako misliš na Lazara obrazložio sam ti tu priču i rekao koji je bio njen smisao!

Tko svedoči o mestu za mučenje?

Ovo je pitanje isto vezano uz bogataša i lazara, a lijepo sam obrazložio da ta priča ne govori o stanju mrtvih!

Upravo sam radi ovoga govorio o tome što znači riječ pakao! čovjek kada umre ide u stanje počinka i isčekivanja drugog Hristovog dolaska!

Ovdje se opet vraćamo na tu priču, pa bih te molio brate da još jednom pročitaš ono što sam napisao o njoj!

Možeš li mi navesti citat da mi bude jasnije pitanje?

Čovjek je tjelesno i duhovno biće!

Da.

Zahvaljujem bratu za iscrpan odgovor samo nemoj naplaćivati po satu
Pitanja su bila postavljena pre odgovora.
Možda čudno zvuče u ovom momentu gornja pitanja ali videćemo ,možda i naću mesto.

Prvo pitanje je bilo odkud tamo neki lik Lazar a drugi nema ime već karakteristiku?
Odgovor na drugo ,,Tko svedoči o mestu za mučenje?'' da li to znači da ga nema?
Odgovor na treće je da izvesni bogataš trpi muku ali je ne oseća i nije je svestan ili jeste?
4. Zaključak da nema muka već čekanje (vaskrsenja) a čemu onda priča o bogatašu?
Da li time ovu priču svrstavaš za kraj civilizacije i sud pa će svi kao bogataš tako završiti a svi kao Lazar onako kao Lazar?
Ako je to možda poruka zašto nije ispričana kao priča u budućem vremenu a ne u prošlom i koji je smisao slati mrtve da svedoče živima kad je sud već stigao i kraj ako je kažem priča o kraju?
6. Zar ne stoji tekst da se sačuva ceo vaš Duh ,duša i telo bez mane za dolazak Gospodnji.
7-8 Kad je čovek i duhovno biće onda su to i anđeli kako poslušni tako i ,,pali''i jedni i drugi imaju i telo zar ne?


Interesuje me da li satana može dati život ili svoje seme ?

9. Šta znače reči Isusove da je Bog, Bog živih (Avramov ,Isakov i Izrailjev)
10. Kakav beše njegov silazak u ad ?
11. Pavlove reči po pitanju ostajanja u telu radi učenika ili Biti sa Gospodom van tela odnosno odbacivši telo šta to znači?
Ako može kratko i direktno

reč oganj u 20-oj gl. Otk sa ognjem u ostalim primerima NZ.
Postoji reč večni oganj kao oganj koji je postojao i postojaće u vremenu.
Postoji reč večno mučiti u ognju
Pitanje je da li onaj oganj sa neba što pada u 20-oj gl Otk. Večno muči ili trnutno spaljuje?
Ako trenutno spaljuje da li je i on večni oganj?
Da li se koristi ista reč kad se navodi da pravednici odlaze u život VEČNI a grešnici nepokajani u muku VEČNU?
Da li je muka večna jednako oganj večni?
Ako telo ne oseća ništa kako se može mučiti pa i da nije večna muka već trenutna (mene nikad ne boli nokat kad ga sečem)

_________________
,,Joj dobro je, znaci i vi ste u stvari ljudi ko i mi svi ostali.
Uh, covjece eto ja cijelo vrijeme isto to mislim ma ovo su ljudi, ma jesu ljudi, sigurno su ljudi isti ko i mi.,, Brale.

"večni oganj"

Postoji rasprostranjeno verovanje da će zli morati da trpe večne muke u večnom ognju. Ovo verovanje je prirodna posledica prihvatanja Platonovog učenja o urođenoj besmrtnosti ljudske duše. Ono je takođe posledica neshvatanja prave biblijske nauke o čovekovoj prirodi i njegovoj večnoj sudbini. Hristos često govori o osudi nad zlima kao i o osudi koja obuhvata i nosi nešto “večno”: “A koji pohuli na Duha Svetoga, nema oproštenja vavek, nego je kriv večnom sudu.” (Marko 3,29) “Tada će reći onima što mu stoje s leve strane: idite od mene prokleti u oganj večni pripravljen Đavolu i anđelima njegovim.” (Matej 25,41) “Ovi će otići u muku večnu, a pravednici u život večni.” (Matej 25,46) Napominjem da egleski prevod New International Version (Novi internacionalni prevod) upotrebljava ovde umesto izraza “muku večnu” izraz
“kaznu večnu”. Pravi biblijski smisao je večna kazna, a ne večna muka. U ovim primerima se ne ističe večno trajanje mučenja ili kažnjavanja, već večno trajanje posledice. Osuda je večna po svojoj posledici. Ne treba poistovetiti pojam “večna kazna” s pojmom “večno kažnjavanje”, niti pojam “večna osuda” s pojmom “večno suđenje”. Kazna je večna po svom učinku ili posledici, dok je trpljenje privremeno: ono prestaje s potpunim prestankom ili uništenjem grešnikovog života. Kad govorimo o značenju grčkog pojma “večni”, moramo uvek imati na umu sledeće: Grčki pridev “večan” (aionios) može imati dva različita značenja, zavisno od imenice koju određuje. Samo uz imenicu Bog i božanske vrednosti grčki pridev “večan” izražava večno trajanje, a uz oznaku ljudskog i zemaljskog taj pridev određuje trajanje dok traje sadašnji vek tih osoba ili stvari. Tako na primer, apostol Pavle moli hrišćanina Filimona da primi svog bivšeg roba Onisima koji mu se sada dragovoljno vraća kao hrišćanin da mu “večno služi”, tj. dok bude živ. “Jer može biti”, piše Pavle Filimonu, “da se zato rastade s tobom na neko vreme da ga dobiješ večno.” (Poslanica Filimonu 15) Uz imenicu “čovek” pridev “večan” znači dok god ta osoba živi. Bog je večan i njegova je ljubav večna, ali Božje aktivnosti mogu imati svoj početak i kraj. Večno spasenje ne znači večno spasavanje; večna kazna ne znači večno kažnjavanje; večni sud ne znači večno suđenje. Izraz “večno spasenje” označava potpuno i dovršeno delo milosti; večna kazna označava svršen čin s njenom posledicom koja je uništenje ili smrt. Ključ za razumevanje pojma “večan” nalazimo u biblijskom primeru kazne koja je stigla Sodom i Gomor: “Kao što i Sodom i Gomor, i okolni njihovi gradovi, koji su se prokurvali onako kao i oni, i hodili za drugim mesom, postaviše se za ugled i muče se u večnom ognju.” (Judina poslanica 7) Oganj koji je uništio Sodom i Gomor naziva se “večnim ognjem”. Ovaj oganj, iako se naziva “večan”, davno se ugasio, ali njegov učinak je večan. Na mestu na kome su nekada stajali ti gradovi, sada je Mrtvo more. Oganj nije večan u svom procesu već u svojim rezultatima. “Večan” oganj se ne može ničim ugasiti dok postoji materija kojom se hrapi. Kad je ona uništena, tada se i oganj gasi.

Brate hvala ti na ljubaznosti i dobroj volji.Tekst koji si napisao mnogo mi znači jer kao što rekoh Grčki mi je problem.Postoje dve verzije tumačenja ta koju si ti izneo o ognju koji učini nešto i posledica toga je večno nepromenjiva u koju sam nekad verovao ali postoji i ona druga gde se oganj objašnjava kao večno gorući zajedno sa onima koji gore u večnosti a ne izgaragu pa otud ona reč MUKA jer je to stanje svesnosti i osećaja.
Ova duga opcija se odvija u dubini zamlje i mestu spremljenom za to i u prvoj je mesto isto jedino nema VEČNE MUKE a Biblija je navodi.
Ni dalje nemogu prevagnuti zbog nedostatka jačih argumenata jer za obe opcije ima podloge i logike.
Da sam pripadnik Islamske veroispovesti pomislio bih da je hrišćanstvo osnovao Platon u saradnji sa Aristotelom bez obzira na vremenski period življenja jer se mnogi propovednici hrišćanstva pozivaju umesto na Gospoda i njegove reči na grčke mislioce.
crkve koje je Pavle posećivao su vapile za premudrošću ljudskom ali im on dođe ponizno propovedajući nekog većeg da se nebi divili ljudskoj mudrosti već verovali zbog sile Božije.

Još uvek sam na početnoj poziciji.

_________________
,,Joj dobro je, znaci i vi ste u stvari ljudi ko i mi svi ostali.
Uh, covjece eto ja cijelo vrijeme isto to mislim ma ovo su ljudi, ma jesu ljudi, sigurno su ljudi isti ko i mi.,, Brale.