|
Гилгамеш рече њему, Утнапиштиму, далеком:
„Гледам те, Утнапиштиме,
ти ниси ни већи ни шири од мене,
ти си ми сличан као отац сину.
Ти ниси друкчије грађен него ја,
и ти си човек као и ја.
Али ја сам немиран
и створен сам да се борим.
А ти си се уклонио борби,
лежиш мирно на својим леђима.
Како си само доспео у Скупштину богова,
како си тражио и нашао живот?"
Утнапиштим му рече:
„Хоћу, Гилгамешу, да ти поверим
један непознат догађај
и откријем једну тајну богова.
Шурипак је град на Еуфрату,
ти га и сам познајеш.
То је стари град.
Дуго времена су му богови били наклоњени.
Тада они одлучише да пошаљу потоп.
На саветовању богова седео је и Еа,
бог дубина.
Мојој кући од трске
испричао је одлуку богова.
'Кућо од трске, кућо од трске!
Зиду, зиду! Колибо од трске, чуј!
Ти, човече из Шурипака,
Утнапиштиме, сине Убара-Тутуа,
сагради дрвену кућу,
подигни је у лађу!
Остави богатство, тражи живот,
презри поседовање, спаси живот.
Донеси у лађу животно семе сваке врсте!
Одмах сагради лађу.
Сразмерна нека буде дужина ширини!
Спусти је у слатководно море
и покриј кровом!'
Схватио сам и рекао богу Еи,
своме господару:
'Учинићу, господару, како заповедаш,
са страхопоштовањем ћу следити
твоје заповеди.
Али шта ћу рећи граду, народу
и најстаријима међу њима?'
Еа отвори уста и рече своме слузи, мени:
Ти људско чедо, треба да им кажеш:
Велики бог Бел гледа ме попреко,
и зато нећу више да станујем у вашем граду
нећу више да видим Белову земљу.
Хоћу да одем до слатководног мора
и да станујем код Ее,
који ми је милостив господар.
А вас ће благословити свакаквим богатствима.'
Кад је заблистао први трак сунца,
почео сам све спремати.
Отишао сам до слатководног мора,
прибавио дрво и смолу,
направио план лађе и нацртао га.
Сва моја својта, јаки и слаби,
латише се посла.
У месецу великог Шамаша беше завршена лађа.
Све што сам поседовао натоварио сам,
натоварио сам и сребро, и злато,
и животно семе сваке врсте.
Целу своју породицу и најближу родбину
укрцао сам на лађу.
Велику стоку и мале животиње
догнао сам у њу.
Занатлије свих вештина
пустио сам да уђу.
Бог ми је дао одређен рок:
'Увече, кад владари таме пусте страховиту кишу,
уђи у лађу и забрави врата!'
Кад дође то време,
владари таме пустише страховиту кишу.
Гледао сам невреме, било је страшно!
Ушао сам у лађу и забравио врата.
Огромну сам барку препустио кормилару.
Кад је јутро освануло,
подиже се црно облачје као гаврани.
Беснели су сви зли дуси,
светлост се претворила у таму.
Јужни ветар је тутњао,
воде су бучећи хујале
и већ достигле планине,
сручиле се на све људе.
Брат брата није више препознавао.
И сами се богови уплашише потопа,
побегоше и попеше се на Ануов Брег богова.
Шћућурени као пси гураху се међу собом.
Иштар виче као жена у тешком порођају,
завија лепи глас дивне богиње:
'Лепа земља прошлих времена постала је блато,
јер сам ја рђаво саветовала
у Скупштини богова!
Како сам само могла у Скупштини богова
да дам тако рђаву заповест?
Како сам само могла да уништим све своје људе?
Као у метежу битке однела их је поплава.
Зар сам зато дала да се људи рађају
да сада као рибље легло испуњавају море!?'
И сви богови плачу с њом,
погнути седе богови и плачу.
Мука њених боли затвара им уста.
Шест дана и шест ноћи
потоцима је падала киша.
Седмог дана попусти потоп,
била је тишина као после битке.
Море се смирило,
а злокобна олуја стишала.
Посматрао сам време, сасвим се стишало.
Сви су се људи претворили у блато.
Пусто и једнолично било је тло земље.
Отворио сам окно
и светлост ми је обасјала лице.
Пао сам ничице, сео сам и плакао,
плакао сам и сузе су ми текле низ лице.
Погледао сам на далеку водену пустињу.
Гласно сам јадиковао,
јер су погинули сви људи.
После дванаест двоструких сати
диже се једно острво.
Лађа је пловила према брду Нисир.
Насела је и чврсто остала на њему.
Шест дана држао је брег лађу
и није јој више дао да се заљуља.
Кад настаде седми дан,
узех голуба и пустих га.
Голуб оде и опет се врати.
Није нашао место где би се зауставио
и зато се вратио.
Узех ластавицу и пустих је.
Ластавица одлете и врати се.
Није нашла места где би се зауставила
и зато се вратила.
Узех гаврана и пустих га.
Гавран одлете,
виде како вода пресушује,
чепрка, ждере и гракће
и не врати се више.
Тада сам их све пустио напоље,
на све четири стране
и принео јагње као жртву,
жртвено зрневље просуо сам на врху брда,
спалио сам кедрово дрво и мирту.
Богови су удисали мирис.
Угодно се дизао мирис боговима у ноздрве.
Као мухе скупили су се над жртвом.
Кад је стигла господарица богова,
подиже велике драгуље
које јој је Ану дао начинити као накит:
'Ви богови! Као што никад нећу заборавити
накит од драгуља на мом врату,
тако ћу мислити на ове дане
и никад их нећу заборавити!
Нека сви богови дођу на жртву,
Бел нека не дође!
Не размишљајући, он је послао потоп
и моја људска чеда осудио на пропаст.
Велики Бел дође и угледа лађу,
тада се Бел расрди,
разљути се на богове:
'Које је то живо биће избегло пропаст?
По мојој казни није требало да остане жив
ниједан човек!' :
Ниниб, борац међу боговима,
отвори уста и рече силноме Белу:
'Ко осим Ее мудро поступа?
Та, Еа све разуме, пун је обзира!'
Еа, бог дубине, отвори уста
и рече силноме Белу:
Ти, боже, владару, ти, силни,
како си само могао
тако непромишљено да изазовеш потоп?
Онај који греши
нека свој грех и носи!
Онај који зло чини
нека зло и окаје.
Али пази да не буду сви уништени.
Казни само зле да сви не пропадну!
Уместо што си пустио потоп,
могао си подићи лава да прореди људе.
Уместо што си послао потоп,
могао си да пошаљеш неман
да смањи људство.
Уместо потопа могла је доћи глад
да би покорила земљу.
Ја, ја нисам издао тајну богова.
„Врло мудром" дао сам да види слике у сну,
и тако је сазнао за тајни план богова.
А ви сте сада остали празних руку!'
Еа уђе у лађу, узме ме за руке,
изведе са женом на копно,
заповеди јој да клекне пред мене,
ступи пред нас,
положи на нас руке
и благослови нас:
'До сада је Утнапиштим био смртан човек,
сад нека буде са својом женом једнак нама
и нека станује далеко на мору,
тамо где утичу реке.'
Тако ме удаљише богови
и дадоше ми да живим далеко на ушћу реке.
Али који ће се од богова теби смиловати?
Ко ће те довести пред богове
да нађеш живот који тражиш?
Покушај само да не спаваш шест дана
и шест ноћи!"
Тек што је Гилгамеш сео,
спусти се на њега сан као јак ветар.
Утнапиштим рече својој жени:
„Погледај јакога који тражи живот,
сан га салеће као ветар!"
А жена рече њему, Утнапиштиму, далеком:
„Додирни га да остане будан!
Дај му да се опет здрав врати
путем којим је дошао.
Капијом кроз коју је изашао
нека се опет врати кући у своју земљу."
Утнапиштим рече њој, жени:
„Ах, ти сажаљеваш људе!
Пеци хлебове за њега
и стави му их уз главу!"
Када је он спавајући клонуо уза зид лађе,
испече она за њ хлебове
и стави му их уз главу.
Наслоњен на зид лађе,
лежао је Гилгамеш.
Утнапиштим рече њему, који је спавао:
„За први хлеб је тесто замешано,
други хлеб је умешен,
трећи хлеб је овлажен,
четврти је брашном посут
и стављен у пећ,
пети хлеб је постао смеђ,
шести хлеб је готово..."
Тада га он изненада додирне
и станац се пробуди.
Гилгамеш рече њему, Утнапиштиму, далеком:
„Уморног савладао ме сан,
као неки силни спустио се на ме.
Нагло си ме додирнуо и пробудио."
Утнапиштим му рече:
„Шест хлебова је било испечено,
а ти си већ чврсто спавао.
Требало је да те хлебови одрже будним."
Гилгамеш рече њему, Утнапиштиму, далеком:
„Шта треба сада да учиним, Утнапиштиме?
Куда да се окренем?
Сан ме је шчепао као разбојник,
у мом сну седи смрт.
У мојој одаји или ма где било,
седи она, смрт!"
Утнапиштим рече Ур-Шанабију, лађару:
„Ур-Шанаби, нека те више не види моја обала,
место превоза нека те не пусти овамо.
Не смеш више превести ниједног смртног човека
ма како силно тежио за мојим пребивалиштем!
Човек кога си овамо довео
има прљаво одело.
Животињска су му крзна одузела лепоту тела.
Одведи га, Ур-Шанаби, до места за купање,
нека се окупа у води,
нека одбаци своја крзна
да их море однесе!
Нека опет буде лепо његово тело!
Нека му главу обавије нови повез,
сјајним оделом одени му тело
да му покрије голотињу.
Док опет не дође у свој град,
док се својим путем не врати кући,
нека се не подере ово одело,
нека остане ново у све дане!"
Тада га поведе Ур-Шанаби са собом
и одведе на место за купање,
он се опра у води
и одбаци своја крзна
да их море однесе.
Новом лепотом синуло је његово тело.
Нови му је повез обавио главу,
обукао је раскошну одећу,
која је покривала шегову голотињу. Док опет не дође у свој град,
док се својим путем не врати кући,
не треба да се подере ово одело,
треба да остане ново у све дане!
Гилгамеш и Ур-Шанаби попеше се на лађу,
управише је на таласе
и одмах отпловише.
Тада рече жена Утнапиштиму, далеком:
„Отишао је Гилгамеш,
много је он претрпео
и поднео много мука.
Шта ћеш му дати да сретно стигне у домовину?"
Гилгамеш чу ову реч,
дохвати бродску мотку
и погура барку опет ближе обали.
Утнапиштим рече њему, Гилгамешу:
„Гилгамешу, дуго си ходао,
много си претрпео
и поднео много мука.
Шта да ти дам да сретно стигнеш у домовину?
Хоћу да ти одам једну тајну,
хоћу да ти кажем о чудотворној трави.
Трава је слична трну,
а расте дубоко у мору,
трн је као јежева бодља,
цвета у далеком слатководном мору.
Кад ту траву добијеш у своје руке
и једеш од ње,
наћи ћеш вечну младост и вечни живот."
Гилгамеш саслуша његове речи
и они кренуше далеко преко мора.
Стигоше до далеког слатководног мора.
Тада он скине свој појас,
збаци горњу одећу,
привеза тешко камење за ноге.
Оно га повуче дубоко у велико море
и он опази траву сличну трну.
Узбра траву и чврсто је држаше у руци,
одсече тешко камење
и изрони поред лађе.
Попе се у чамац поред лађара
и држаше у рукама чаробни цвет мора.
Гилгамеш рече Ур-Шанабију, лађару:
„Ур-Шанаби, ево имам траву!
Ово је трава која обећава живот.
Сада ће бити испуњена жарка тежња човекова,
биће му сачувана младост у пуној снази.
Хоћу да је однесем
у мој зидом утврђени Урук,
даћу свима јунацима да једу од ње,
хоћу да је поделим многима.
Име биљке је 'старац опет постаје млад'
Ја, ја хоћу од ње да једем
да опет вратим пуну снагу своје младости!"
Двадесет су двоструких сати путовали даље
и угледали комадић земље.
Приспели су после тридесет сати
и тада су се одмарали.
Гилгамеш угледа језеро,
хладна и свежа била је његова вода.
Ушао је у њу и купао се у угодној свежини.
Нека змија осети мирис траве
дошуња се и узе траву.
Гилгамеш се врати и прокле змију.
Тада он седе и заплаче,
сузе му потекоше низ лице.
Погледа у очи Ур-Шанабију, лађару:
„За кога су се, Ур-Шанаби, трудиле моје руке?
За кога кружи и истиче крв мога срца?
Радио сам, али мени самом то није донело
ништа добро.
За црва који гмиже у земљи
добро сам учинио!
Трава ме водила по мору.
Одсада ћемо избегавати море и реке,
а лађа нека лежи уз обалу."
Двадесет су двоструких сати путовали даље
и угледали торањ храма.
После тридесет двоструких сати
зауставише се да се одморе
и подигоше очи
према граду са светим храмом.
Тада дођоше до Урука
и уђоше у град са високим зидовима.
Гилгамеш рече њему, Ур-Шанабију, лађару:
„Попни се на зид, Ур-Шанаби!
Иди по зидинама Урука,
јако утврђеног града!
Гледај како је снажно утемељен,
како је високо насут брег храма.
Погледај силне грађевине,
саграђене су од опека,
а све су те опеке испечене!
Седам мудрих мајстора, мојих саветника,
предложили су ми планове.
Нека ти припадне земљиште на подручју града,
и врт и одаја за жене нека ти припадну!
У Уруку треба да саградиш своју кућу!"
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
