SVETI TEOFAN ZATVORNIK
PET POUKA O PUTU SPASENJA
Ucitelju šta da ucinim pa
da nasledim zivot vecni
(Luka 10,25)
I
Tako je nekad zapitao Gospoda jedan zakonik! A on je Gospoda pitao u cilju kušanja, kao da je bio radoznao šta ce reci Ucitelj, jer je sam znao šta treba ciniti. Ali moguce je pitati o putu spasenja ne iz praznog ljubopitstva nego iz iskrene zelje da se dobije direktan odgovor, nepoznat ili zaboravljen, pitati iz velike nuzde, zato što duša boluje i srce muci sumnja - šta treba ciniti da bi se nasledio zivot vecni?
Ovakva mucna sumnja tim je prirodnija ukoliko je nejasnija sfera misli koja okruzuje pitace, i ukoliko oni vecu nesaglasnost oni srecu u spisima i recima ljudskim. Zar se mi sad ne nalazimo u takvom polozaju? Obazrite se okolo i videcete da svaki od nas drukcije govori. Jedan savetuje: moli se, i spasice te Gospod; drugi: placi, skrušavaj se - i Bog te nece posramiti; treci: cini milostinju i ona ce pokriti mnogo grehova tvojih; cetvrti: posti i cešce boravi u domu Gospodnjem; peti: ostavi sve i udalji se u pustinju. Eto koliko raznih odgovora ljudskih! I to su sve pravi odgovori, spasonosna pravila sa kojima se covek neizbezno srece na putu spasenja. A što se tice onih koji sebe smatraju boljim od nas, ali su prestali da budu što smo i mi, razumem hrišcane koji su pošli za duhom ovog veka i prazne mudrosti - one koji su prisvojili nekoliko zdravih pojmova, pozajmljenih iz hrišcanstva, koji misle visoko o sebi, napustili nas i srcem se odvojili od Hrista Gospoda, mada ga jezikom još uvek ispovedaju - što se njih tice, medu njima postoji još zalosnija i bolnija razlika u mišljenjima koja su otišla daleko od istine i blude po raskrsnicama lazi. Zar vam se nije dogodilo da prilikom razgovora cujete i procitate u knjizi kako neki na svoj nacin umuju o poretku stvari, drukcije od poretka koji postoji? O spasenju duše tu nema ni pomena. Vecno blazenstvo, ako se i dopušta, smatra se vec sigurnim, po nekakvim ljudskim pravima, i sve staranje upuceno je na to kako bi se, kao dodatak tome, zasladio i zemaljski zivot i preobratio iz tuznog u rajski. U tom duhu jedan vice: ne veruj nicemu osim svome umu, ispunjavaj teznje prirode svoje, budi nezavistan, uzivaj u onome što poseduješ i ne dozvoli tudoj ruci da ti stoji za vratom i - biceš srecan. Drugi propoveda: gde nema opštih sredstava da oraspoloze, kao pozorišta i drugo, tamo zivot nije zivot. Treci veli: pravim putem nije moguce ici, treba umeti ziveti, a umešnost je u tome da se ništa ne cini protiv sopstvenog interesa, i ne dozvoli drugome da uoci naše planove, namere, osecanja (Oni to nazivaju mudrošcu); cetvrti govori: ako ne zaštitiš svoju cast i dostojanstvo - propašceš. Zapazate li koliko je sve to mracno mudrovanje! I pri svemu tome ono, moze se reci, sacinjava osnov svetskih obicaja, i sa njim se mozemo susresti u pojedinacnim prostim razgovorima, i u vecim skupovima i u štampanoj knjizi - t to ne u jednoj. Zamislite šta sad treba da se izrodi u umu i srcu vašeg poznanika, a mozda i vaše kceri, vašeg sina, kada jednom, dva ili tri puta naide na slicne reci, kada u jednoj knjizi procita takve misli, u drugoj i trecoj još gore, i to ne u toku jednog dana ili meseca, nego u više godina, kada pri tom oko sebe vide obicaje nadahnute takvim duhom, a istovremeno u srcu se pojavljuju, pod dejstvom sablaznjivih iskušenja, strasne pomisli koje potkopavaju dobro raspolozenje - zamislite, kad se svi ovi raznovrsni utisci, jednovremeno, skupe u mladu, pa ne samo u mladu nego i zreliju dušu, šta tada treba da oseti srce, osobito srce koje još nije zaboravilo Gospoda i koje ceni reci istine izgovorene ustima Bozanskim? Ja cujem kako se iz dubine ovog srca otima vapaj, slican vapaju apostola, uplašenih burom, i Petra koji se poceo daviti: "Gospode spasi me, ginem! Gospode, šta da cinim da se spasem?" Majke i ocevi, cujete li taj vapaj?
Nemojte misliti da sam se zaneo. NE! Ja sam namerno hteo da objasnim kako je sasvim prirodno, osobito u naše vreme, postavljati pitanje o putu spasenja, ili o putu u Carstvo Nebesko. I ja sam uveren, ako bi se sad Gospod pojavio medu nama, da bi svi koji traze trajno dobro, i koji vide kako današnji duh, današnje ucenje, sadašnji poreci protivrece jedan drugom. Svi bi se oni jednoglasno obratili Gospodu sa pitanjem: Gospode, šta da cinimo da bismo nasledili vecni zivot? Šta da cinimo da bismo se spasli? Ali braco, Gospod je juce i danas isti i vavek (Jevr. 13,18). Onda kad mu je Jevrejin postavio ovo pitanje, On mu je rekao da odgovor trazi u zakonu: u zakonu šta je napisano, kako citaš? Danas bi On hrišcaninu bez sumnje zapovedio da se obrati svetom Evandelju uopšte novozavetnom ucenju ili Crkvi Bozjoj, i zapitao bi ga šta se ovde sadrzi, kako razumeš? Obrativši paznju Jevrejina na zakon, Gospod je ocigledno hteo da mu napomene: nemaš potrebe da pitaš, put spasenja propisan je radi toga i dat da te vodi ka spasenju. Spas je u zakonu, tvori tako, i spasiceš se. Slicno ovome treba reci i hrišcanima koje kolebaju naletele sumnje: nemate potrebe da pitate, hrišcanstvo i jeste jedinstveni put spasenja. Budite pravi Hrišcani i spasicete se. Radi toga je sveta Crkva, radi toga su dogmati i zapovesti, radi toga svete tajne, postovi, bdenja, molitve, osvecenja i tako dalje. Sve to ili sve što drzi Crkva, jeste istinski put spasenja. Ko od srca primi i usrdno ispunjava sve što crkva zapoveda, taj je na putu spasenja. Zato, ako je sve ovo u nama nema mesta pitati nego treba Boga proslavljati; ne traziti gde je spasenje, ne primati ga gotovo, jer je ono pred nama i okruzava nas; svom snagom odavati slavu, cast i poklonjenje Bogu, koji nas spasava u svetoj Crkvi Svojoj. Šta treba da cinimo? Sve to poštovati i nepokolebljivo drzati sva ucenja, zakone i uredbe svete Crkve, ne slušajuci prazna umovanja novomoderne filozofije, koja tezi da sve razori ne zidajuci ništa.
Mislim da u našem umu ipak ostaje neodredeno - šta naime treba ciniti da bismo se spasli? Na to cu vam ja sad odgovoriti u nekoliko reci: verujte u sve što zapoveda sveta Crkva da se veruje, i primajuci blagodatnu silu kroz svete tajne i podgrevajuci ih svim drugim sveštenoradnjama, molitvama i ustanovama svete Crkve, idite nepokolebljivo putem zapovesti Gospoda Isusa Hrista, pod rukovodstvom zakonitih pastira i - spašcete se... Budi pravi hrišcanin i biceš u raju; budi pravi hrišcanin i spasceš se.
Ali mozda nije svakome jasno šta znaci biti pravi hrišcanin, ili šta se naime u hrišcanstvu predlaze kao neophodan uslov spasenja, i koji je u isto vreme bezuslovni znak da ce neko otici u zivot vecni, a ne u propast. Zato cemo to sad razjasniti podrobnije na taj nacin što cemo put spasenja uporediti sa obicnim putem.
II
Koji se sprema na put, da bi uspešno završio svoje putovanje, treba da poznaje taj put, da zna njegov pravac i duzinu, a isto tako i sve što se moze sresti na njemu, a pri samom putovanju treba pazljivo gledati i put i ono što se oko puta nalazi, cime je put okruzen. Tako i hrišcanin koji zeli da dostigne zivot vecni, treba da zna i put koji ovome vodi i sve što se njega dotice, sve što je iznad njega, oko njega i ispred njega - treba osvetliti umnu atmosferu skupljanjem zdravih pojmova o svemu što postoji i što se dogada - treba znati: šta je Bog, šta je ovaj svet, kako on postoji i kuda vodi? Šta smo mi, zašto smo ovde i šta nas ceka iza groba? Kako treba da se odnosimo prema svemu što nas okruzuje - prema vrhovnom Bicu - Bogu, prema našoj braci - ljudima i prema nevidljivom svetu - andelima i svetiteljima. Ko sve ovo zna, taj putuje pri svetlosti; ako ne zna sedi u tami; i ako bi pomislio da ide, spotaknuce se, zato što mu je tama zaslepila oci. A samo hrišcanstvo razgoni ovu tamu, dajuci na sve ovo istinske odgovore u svome ucenju. Ono uci da je Bog, kome se u Trojici klanjamo, Otac, Sin i Sveti Duh, koji je sve stvorio recju svojom, sve odrzava silom reci svoje i sve vodi svome u napred odredenom naznacenju, cak cuva coveka, i paloga, natprirodno ga podize i obnavlja u Hristu Spasitelju, uci ga otkrivenjima i uci zapovestima, kojima su odredeni svi njegovi obavezni odnosi i ukazan put kojim treba da ide. Skup ovih pojmova i jeste svetlost koja nam ukazuje put i osvetljava ga. Prema tome upoznaj pravoslavno hrišcansko ucenje i prihvati ga svim srcem i videceš put u carstvo, i sve što okruzava ovaj put i sve što te vodi njemu. To je prvo.
Ali neka neko i zna put, i neka je taj put osvetljen, kakva je korist od toga ako on nema snage da ide njime? Bolestan, raslabljen, bez nogu, koji lezi ukraj puta kojim treba ici, da ce poginuti ako ne ide - samo ce se još više zalostiti zbog toga što zna i vidi put, a ne moze da ide njime. U takvom bi polozaju bili i mi ako bi nas Gospod prosvetlio svetlošcu znanja, a ne bi nam dao snage da idemo po ukazanju ove svetlosti; jer sami sobom ne mozemo ici, nemamo snage, mi smo raslabljeni, razbiveni. - Ali ne plašite se! Sve bozanske sile potrebne za zivot i poboznost, pripremio nam je Gospod, koji nas je prizvao u svoju slavu. (II Petr. 1,3), i svakom verujucem daju se u svetim tajnama crkvenim, daju se posebno, u takvom obilju, koliko ko zeli i moze da smesti. Krštenje preporada, miropomazanje ukrepljuje, sveto pricešce najprisnije sjedinjuje sa Gospodom Isusom Hristom, sveto pokajanje podize paloga u greh posle krštenja i tako dalje. Svaka tajna daje osobitu bozansku silu, potrebnu coveku na putu u Carstvo Nebesko... I tako znajuci svete crkvene tajne, koristi ih što cešce, sa verom i po cinu od Crkve propisanom, i bozanske sile, potrebne za hod po putu za Carstvo Nebesko, nikad ti nece nedostajati. To je drugo.
Ali na putu mogu sile da oslabe i da se istroše, mogu se susresti mamci i zanosi. Mamci mame da se prekine put, a zanosi da se skrene sa puta; kraj i jednog i drugog je - propast. Kako onda postupiti? Treba obnavljati sile i odbijati mamce i zanose. Šta je za to potrebno? Jedno: nepokolebljivo ispunjavati sve uredbe Crkve i sve njene cinove - sveštenodejstvujuce, molitvene i osvecujuce. A evo zašto: u svetim tajnama mi primamo blagodat Duha Svetoga, kao iskru baozansku poslatu s neba u našu prirodu. Pa kao što je za iskru koja je pala u materiju potreban vazduh i strujanje vazduha (duvanje u iskru) da bi se pretvorila u plamen, tako je i za iskru bozanske blagodati, primljenu u svetim tajnama, potrebna svojevrsna duhovna atmosfera i strujanje ove, da bi se iskra rasplamsala i pronikla i obuzela svu nasu prirodu. Tu atmosferu sacinjava naša crkvenost - svi svešteni cinovi, molitve i molebani, koji okruzuju coveka u svim situacijama; a strujanje ove atmosfere je neprestani niz sveštenoradnji crkvenih, jednih za drugima i neprestano ucešce coveka sad u jednoj od njih, sad u drugoj. Ovde se podrazumevaju dnevne sluzbe: vecernja, jutrenja, liturgija, crkveni praznici, litije sa krstom i ikonama, molitve za razne slucajeve - u domovima i crkvama, putovanje u sveta mesta - a pre svega postovi sa molitvama i pricešcivanjima Svetim Tajnama. Ukoliko neko usrdnije ucestvuje u svim ovim cinovima utoliko ce se sve jace razgarati iskra blagodati, dok se ne pretvori u plamen koji ce prozimati sve njegovo - telesno i duševno. Ko bude tako postupao, njemu nikad nece nedostajati snage, taj nikad nece izgubiti bodrost na putu i nece pasti u bezbriznost i nemar. Taj nacin dat nam je i zato da bismo od sebe odbijali mamce i razonode sveta. Ko zivi po ustavu Crkve, taj kao da je zaklonjen ogradom i ne boji se sablazni sveta. Crkvenost, to je odgovor na sve svetske pesme i lek od pomracenja koje proizvodi dah svetskog duha. Koga se dotakne ova zaraza - neka bezi u crkvu i sve ce proci; ili budi nepokolebljivo veran propisima Crkve i svet nece naci priliku da ti se prilepi. Jer sve što postoji u svetu, imamo mi u Crkvi, samo u najcistijem bozanskom obliku ... U svetu - šetnje, kod nas sveti praznici; tamo balovi, kod nas crkvene sluzbe; tamo pozorište, kod nas bozanske sveštenoradnje. Uporeduj svaki i vidi šta je bolje, pa se ne zanosi praznim mamcima i ne ostavljaj, njih radi, ono što je bitno, plodonosno i zivototvorno. zivi po crkvenim pravilima, i ziveceš duhovnoj atmosferi i ogradi, i sile u tebi nikada nece oslabiti u toku putovanja i nikakvi mamci nece te namamiti na bespuce. To je trece.
Da vas ne bih umorio kazacu vam ukratko cetvrto.
Mogu na putu da nas sretnu neocekivane prepreke koje treba savladati, mogu biti raširene mreze koje ne mozeš mimoici; moze doci do slivanja staza, tako da ne znaš kojom trebaš ici; moze naici oblak koji ce potpuno zakloniti put i uplašiti munjama i gromovima. Kome se obratiti? Ko ce nam pomoci u takvim slucajevima? Andeli sa neba? Ali oni se javljaju samo u izvanrednim okolnostima, prepuštajuci da se zbivanja dogadaju po postojecem poretku. Ko ce nam onda pomoci? Crkveni pastiri - duhovni oci, koji su i dati zato Crkvi da ne dopuste hrišcanima da padaju u nedoumicu, nego da sve vode nepokolebljivo putem u zivot vecni, uceci svakoga da dostigne meru uzrasta Hristovog (Efes. 5, 11-15). Zato budi pokoran rukovodstvu duhovnih otaca i izbegnuceš raskrsnice na putu u Carstvo Nebesko i brzo ceš i bezbedno stici do vrata raja.
Evo šta nam sve hrišcanstvo predlaze na putu spasenja: 1. Znati i drzati se ucenja hrišcanskog, koje daje zdrave pojmove o svemu što postoji i zapovestima ukazuje na put u Carstvo Bozje. 2. Primati tajne crkvene, kroz koje se daju sile za zivot i poboznost. 3. Ucestvovati u svim sveštenoradnjama, molitvama i cinovima Crkve, kako je propisano ustavom, da se na taj nacin raspaljuje iskra blagodati Bozje i dobija opsena sveta. 4. Poveriti se rukovodstvu zakonitih pastira - duhovnih otaca i povinovati se njihovim rukovodnim savetima.
A to ce reci: upoznajte se i srcem prihvatite sve cemu uci Crkva i primajuci blagodatne sile kroz svete tajne i podgrevajuci ih drugim sveštenoradnjama Crkve, idite nepokolebljivo putem zapovesti, koje je propisao Gospod naš Isus Hristos, a pod rukovodstvom zakonitih pastira, i sigurno cete dostici Carstvo Nebesko.
III
Ovo je bio direktan i jedini odgovor svakome ko pita: šta da cinim da bih nasledio zivot vecni? Svi spaseni spasli su se ovim, a ne drugim nacinom, i svi koji se sada spasavaju postizu to na ovaj, a ne na drugi nacin. Zato nema potrebe da se više govori o ovome.
Ali ja se bojim da medu vama nema nekoga ko o ovome sudi nepravedno? Mozda neko misli da iz recenoga nije sve podjednako neophodno, ili da sve za svakoga nije neophodno, da se nekad bez necega moze biti, da se mozda nekada moze biti ne škodeci svome spasenju, da nešto moze biti ostavljeno slobodnoj volji, kao neobavezno za svakoga. Zato sam prinuden da vam objasnim ovo što sam rekao, to jest zdravo ucenje vere, drzanje zapovesti, primanje svetih tajni, ucešce u svim molitvama Crkve i rukovodstvo zakonitih pastira - sve je to bitno neophodno u delu spasenja, tako da se spasenje samo tamo i postize gde je ovo skupa udruzeno, a gde nešto od ovoga nedostaje, tamo se spasenje izlaze velikoj opasnosti i kvari se.
Jer kakvom se spasenju nada onaj koji se ne drzi pravog ucenja vere i Crkve i nepravilno misli o Bogu, svetu i coveku, ili o sadašnjem našem pokvarenom stanju, ili o nacinu našeg obnavljanja, koji je jedan, ili o smrti i buducoj sudbini našoj, ili o kakvom bilo dogmatu, kad sam Gospod govori: ko se odrekne reci mojih u ovom rodu preljubotvornom i grešnom, i sin coveciji odreci ce se njega pred Ocem svojim koji je na nebesima.(Marko 8,38) A koga se Gospod odrekne gde je mesto takvom? Sigurno nije u Carstvu Nebeskom. A, gle, ima ljudi koji govore veruj kako hoceš, samo zivi dobro, i ništa se ne boj. Kao da se moze dobro ziveti bez osnovnih pojmova o predmetima koje pruza prava vera. Ne varajte se braco! U sastav pravilnog zivota ne ulazi samo ponašanje nego i zdrav nacin misli; ako nekome ovo poslednje nedostaje, o njemu se ne moze govoriti da je njegov zivot ispravan i dobar. S druge strane, ziveti dobro znaci ziveti bogougodno, a bogougodni zivot sav se provodi po volji Bozijoj. A jedna od prvih odredaba volje Bozije u odnosu prema nama jeste - Verovati u Onoga koga je On poslao, to jest u Gospoda Isusa Hrista i NJegovo bozansko ucenje. Znaci da onaj koji govori: veruj kako hoceš, samo zivi dobro - kad je Bozija zapovest da se pravilno veruje - lici na coveka koji sam ruši na kome zida dom, ili na coveka koji hoce da prepliva reku na ladi koju sam svesno razbija pod sobom.
Kakvom spasenju moze da se nada onaj koji narušava koju bilo zapovest Boziju, na primer: zapovest pravde ili milosrda, uzdrzavanja ili trudoljublja, cistote ili samoodricanja, supruzanske vernosti ili druge neke, smanjujuci tezinu svojih grehova kakvim bilo krivim tumacenjima, na primer: priroda vuce, srce zahteva, ili starajuci se da se rugoba greha prikrije kakvim bilo vidljivim znacima poboznosti, na primer: posecivanjem crkava, prilaganjem skupocenih ikona i paljenjem kandila? Kakvom spasenju moze da se nada taj kad je direktno receno: ako hoceš da udeš u zivot, drzi zapovesti (Mat. 19,17; Jov. 3,23)? I još: da nepravednici, ma kakve vrste oni bili, ne mogu naslediti Carstvo Bozje (I Korin. 6,9). U delu spasenja nuzna su i neophodna dela spoljašnje poboznosti, ali ne samo ona: neophodno je pri tom ispunjavanje svih drugih zapovesti Bozijih. Gospod je rekao: ovo treba uciniti, a i ono neizostavljati (Mat. 23,23). Kako se bez nogu ne moze ici ni bez krila leteti, tako bez ispunjavanja zapovesti nije moguce Carstvo Nebesko dosegnuti.
Kako to neki samovoljno zamišljaju da postignu svoje spasenje sami sobom, ne primajuci bozanske sile za zivot i poboznost, kroz svete tajne, i ne podgrevajuci ih sveštenoradnjama i molitvama Crkve? Ja sam vec objasnio da smo mi pali i nemocni i ni koraka ne mozemo uciniti na dobrom putu, bez osobite blagodatne pomoci, i da se ova blagodat prima u svetim tajnama, i da primljena blagodat biva u pocetku slicna maloj iskri, koja se potom razgoreva do plamena aktivnim ucešcem u svetim cinovima svete Bozije Crkve. Sve ovo je jasno samo po sebi i potvrduje se licnim opitom, i svedocanstvima drugih. ? ima osoba koje govore: sva ta crkvenost potrebna je prostima; onima koji razumeju stvar dovoljno je da samo mislima, duhovno ili srcem sluze Bogu. Blazeni ste vi proste duše koje sve bez pogovora primate i svakom se glasu Crkve povinujete! Vi ste slicne drvecu posadenom pored izvora vodenih, koja donose ploda u svoje vreme (Psal. 1,3). A oni koji na svoj nacin shvataju spasenje, slicni su, u duhovnom pogledu, slabim biljkama, koje rastu na suvom, kamenitom ili peskovitom terenu, i jedva slabe znake zivota pokazuju; ili još gore: oni su slicni semenkama zatrpanim u njedrima zemlje, još neproklijalim. Zamislite da je napolju kiša, sneg, oluja i postavite na takvu nepogodu coveka slabo obucena - moze li on dugo da izdrzi? Tacno u ovakvim okolnostima se nalazi onaj koji se tudi od svetih tajni i naše crkvenosti. zalosni su takvi ljudi! Sebicnost i tvrdoglavost razjedaju kosti njihove.
Najzad, Gospod je izabrao Apostole, a ovi su delo svoje predali episkopima i za satrudnike im odredili sveštenike. Svi oni skupa sacinjuju Bogom uredeno pastirstvo u Crkvi, ciji je zadatak da sve uclanjene u Crkvu duhovno podizu u coveka savršena u meru uzrasta punoce Hristove (Efes. 4,13), osvecujuci tajnama, zagrevajuci sveštenoradnjama, a osobito rukovodeci savetima na mnogoraskrsnom putu ka duhovnom savršenstvu. I hvala Gospodu što je tako! Mi smo slepi; pa kao što je slepom potreban voda, tako je i nama nuzan ukazatelj puta u Carstvo Bozije, u veoma mnogo slucajeva potrebno je koje bi nas uzelo za ruke i izvelo iz zbrke misli i osecanja, u koje nas ponekad baca davo, a ponekad sopstvena ludost. Nemojte reci da je "svima rukovoditelj volja Bozija, mi cemo i sami procitati i uvideti šta je potrebno". Rec Bozija sadrzi opšta ukazanja za sve, a šta je naime potrebno meni, u mojim okolnostima, to treba da mi objasni drugi, zivi, iskusni glas. Ako njega ne bi bilo, ja treba da lutam po raskršcima izlozen postojanoj opasnosti. Eto zbog cega nam je potrebna pomoc mudroga saveta pastirskoga. Nekima, cak i mnogima se cini da im je pastir potreban samo u slucaju nuznog svršavanja kakve tajne ili sveštenoradnje. Takvi zaboravljaju da gde nema saveta, pada se kao lišce, a spasenje je u mnogim savetima (Price 11,14 - u slov. Bibliji).
Iz svega recenog izlazi isti predašnji zakljucak: hoceš li spasenje - saznaj i srcem drzi sve što te uci sveta Crkva, primaj Bozanske sile kroz svete tajne, podgrevaj ih sveštenoradnjama i molitvama Crkve, idi nepokolebivo putem zapovesti koje je propisao Gospod Isus Hristos, pod rukovodstvom zakonskih pastira - i nesumnjivo ceš dosegnuti carstvo Bozije i biceš spasen. Sve je to bitno neophodno u delu spasenja, neophodno sve u celini za sve. Ko nešto od ovoga ne usvaja ili ne dopušta, tome nema spasenja, taj nece izleciti svoje nemoci niti izbeci bolesti. Crkva Bozija je lecilište koje u svakom uredenju ima lek za izlecenje svake naše duhovne bolesti. Sastavni delovi lekova su: pravoslavno ucenje, zivot po zapovestima Bozijim, svete tajne sa sveštenoradnjama Crkve i rukovodstvo pastira. Kao što kod telesnih bolesti lek biva celeban samo onda kada je on sastavljen iz svih u receptu oznacenih sastojaka tako i u slucajevima naše duhovne bolesti do iscelenja moze doci samo onda kada mi primamo sve elemente koji ulaze u sastav jedinstvenog duhovnog leka našeg - hrišcanstva ili Crkve. Oduzmite bilo koji sastavni deo telesnog leka - tj. ono što neizbezno ulazi u sastav hrišcanstva ili Crkve - vi ste sebe lišili ozdravljenja vama tako neophodnog, i vi cete sledstveno ostati u neizlecenom pogubnom stanju, a to znaci necete se spasti niti videti Carstva Nebeskog.
IV
Razmišljajuci dosad o putu spasenja, saznali smo da je onome koji zeli da spase dušu svoju neophodno da zna i sveto drzi bozansko ucenje svete vere, pri tom je neophodno da primi bozanske sile i da ih podgreva svim crkvenim sveštenoradnjama, zatim da uz njihovu pomoc ide putem zapovesti Bozijih, pod rukovodstvom zakonitih pastira. Videli smo takode da je neophodno sve ovo drzati u celini, i da ce uzalud sebe varati nadom na spasenje onaj koji samovoljno odbacuje nešto od elemenata koji skupa svršavaju spasenje.
Obracajuci se sad samima sebi, u ovom poretku zivota koji vlada medu nama, šta nalazimo? Nalazimo da sve ovo vec deluje oko nas - da mi nismo lišeni Bogom uredenog pastirstva koje svršava za nas spasonosne svete tajne sa svima sveštenoradnjama, da se propoveda sveta vera i tumace zapovesti Bozije; prema tome mi raspolazemo svima sredstvima za zivot i poboznost, tako reci zivimo u spasonosnoj atmosferi.
Spasenje nam je tako blizu da ga, tako reci mozemo opipati. Kako ce nam biti gorko ako se u casu kada se rešava o dostojnosti svakoga od nas pokaze da nismo zasluzili spasenje. Pomišljajuci o ovome ponovo se namece pitanje: šta da cinimo? Šta da cinimo sa ovim bozanskim sredstvima spasenja da bismo se zaista spasili?
Evo šta treba da cinimo:
1. Zahvalimo Gospodu koji se tako stara o nama, zahvalimo Mu zato što cim se rodimo stupamo u spasonosnu sredinu i nalazimo pripremljeno sve neophodno za spasenje, i pre nego dodemo svesti, vec odmicemo putem spasenja, nošeni opštom rekom onih koji se spasavaju. Kao što u vidljivoj prirodi najsitnija bubica cim se rodi nalazi oko sebe sve potrebno za svoje postojanje, tako i nas Gospod okruzava toplom brigom cim dodemo na svet i produzava da se brine do kraja zivota. Još iz kolevke uzima nas u svoje narucje mati Crkva, preporada nas za novi zivot, hrani i cuva na svim našim putevima, i ne odstupa od nas dok nas ne spusti u grob sa umirujucom, za one koji su ostali i koji su se upokojili, mocnom molitvom: "u blazenoj koncini (smrti) podaj Gospode, vecni odmor upokojenom slugi tvome ili upokojenoj sluškinji tvojoj." A cime je sve ovo zasluzio - Nicim. Ima mnogo naroda koji ne znaju pravi put. Oni koji se u tim narodima radaju moraju naporno da traze taj i pitanje je da li ce ga naci? A mi stupamo na njega bez ikakvog napora sa naše strane, nalazimo ga ne trazeci ga. Zašto je to tako? Jedinom Bogu je to poznato. Ali u svakom slucaju u ovom delovanju Bozijeg promišljanja vidi se osobito Bozije blagovoljenje prema nama.
Zahvalimo za ovo Gospodu, koji se tako brine o nama! Pritom zahvalimo i za samo uverenje u tome da mi zaista, da mi odista raspolazemo spasonosnim sredstvima; jer u vezi sa ovim uverenjem stoji i drugo - da nam je Bog veoma blizak, da je naš Bog jedini istiniti Bog a mi deca NJegova, a od ovoga nema veceg blaga na zemlji.
2. Cuvši ovo, mnogi od vas mozda ce biti gotovi da uskliknu, kao da se doticu spasenja: Gospod moj i Bog moj! (Kako je apostol Toma uskliknuo kada ga je vaskrsli Gospod pozvao da opipa rane Njegove i uveri se da je On vaskrsao). Ali ne zaboravite, braco, reci Gospoda: Nece svaki koji mi govori: Gospode, Gospode uci u Carsto Bozje (Mat. 7,21). I opet se javlja pitanje: Pa šta da još uradimo? Evo šta. Svim mislima svojim, svim srcem svojim i svom snagom svojom predajmo sebe ovom bozanskom uredenju našeg spasenja, naime: a) cuvajmo nepokolebljivo ubedenje u istinitost ovog uredenja neophodnog za sve uopšte. Ah, braco pobedite iskušenja svoga uma i praznog mudrovanja drugih koji dopire do vaših ušiju. Ne podajte se sumnjama i ne dozvoljavajte da se pokoleba mir vere vaše drskim i gordim zapitkivanjima: zašto je to i zašto je ono? Bolje bilo ovako ili onako. Odbijte od sebe ove sablazni. Nismo mi ni prvi ni poslednji koji idemo ovim putem spasenja. Koliko njih se spaslo iduci ovim putem. Mi smo bolesni, nas lece. Da li objašnjava lekar zašto on tako, a ne drugacije leci bolesnika. Ucutimo i smireno se predajmo Bozijem uredenju.
b) Ali to nije sve; dodajmo još simpatiju prema celom ovom uredenju, tj. sebe tako oraspolozimo da srce naše nalazi zadovoljstvo i u dostojnom primanju svetih tajni, i u svakom bogosluzenju i sveštenoradnji i u slušanju propovedi Bozanskih istina, i u paznji prema rukovodstvu i savetima pastira i u svakom delu uopšte koje propisuje zakon boziji. Ko prema cemu oseca simpatiju on tako i tezi. Ko ima simpatiju prema delima spasenja on k njma i stremi. Ko ima prema necemu drugom, on tome i naginje. Eto zbog cega se dešava dok jedni zure u crkvu drugi odlaze u pozorište, na bal ili šetnju... Ali sami znate šta se moze ocekivati od ovih poslednjih - bioskopa, balova, šetnje? Zato preselite srce svoje iz ovih sujetnih mesta u sladosnu oblast Boziju, i tamo cete naci nasladu i svu punocu zadovoljstva srcu. Gospod govori: Gde je blago tvoje tamo je i srce tvoje (Matej 6,21). A kakva blaga predlaze svet? I da li ta blaga imaju takvu vrednost da prema njima upravljamo srce, koje je predodredeno da bude stanište Boga? Da ne pomisli neko da moze smestiti i jedno i drugo. Ne, ne moze. Srce naše jedno je i prosto tako gde je ono, ono je tu svo, u drugom necem nema ga, i ne moze ga biti. Zato ko je srcem u svetu, taj je bez srca u crkvi. I obrnuto: ko je srcem u crkvi, taj je u svetu bez srca (tj. ne privlaci ga ništa svetsko). A kakav je zivot bez srca? Dobro je u svetu biti bez srca; a biti u crkvi bez srca-znaci biti licemer pred Bogom koji sve vidi i sve zna.
v) Eto zbog cega i svemu propisanom treba dodati još i revnosno, neizostavivi i cisto ispunjenje svega što se trazi za spasenje. Vec smo rekli: hoceš li da se spaseš, drzi se spasonosnih dela, a ako neceš, onada kako hoceš, ali znaj da istovremeno ne mozeš sluziti Bogu i mamonu (vidi Matej 6,24) Rešimo se braco da idemo cvrsto putem spasenja, ne skrecuci ni levo ni desno. Odbacimo dvoumljenja i ispravimo hramajuce svoje noge! Šta cete vi reci o bolesnom coveku koji lezi u dobroj bolnici, koga neguju dobri lekari, prima najbolje lekove protiv svoje bolesti, a on sve to prenebegne: lekara ne sluša, lekove ne upotrebljava? Isto tako cete reci o coveku koji stoji pred cistim izvorom, oseca zed i ima mogucnost, cak mu se nudi da svoju zed utoli baš iz ovog cistog izvora, a on mu okrece leda, i trci na reku punu blata, svakojakih gadova i smrada i pije tu vodu, koja nije u stanju da mu utoli zed? Svakako necete odobriti ni jednom ni drugome. Ali necemo lli sami sebi izreci istu osudu, ako mi imajuci svoja sredstva za spasenje, ne koristimo ih kako treba? I da li se i na nas nece odnositi prekor Boziji: Ostaviše mene izvor zive vode i iskopaše sebi kladence provaljene koji ne mogu da drze vodu (Jerem. 2.13)? Zato braco neka je hvala Gospodu, što nam je on po svojoj velikoj milosti, tako priblizio naše spasenje. Ali prilozimo i svoj trud! Put spasenja ukazan je i objašnjen. On je pred nama. Ali mi se ipak necemo spasiti ako ne prodemo ovim putem! Osvrnite se i još jednom razmotrite celokupno uredenje ovog puta. Mi smo govorili: saznaj i drzi svo ucenje vere, i primajuci silu kroz svete tajne idi putem zapovesti pod rukovodstvom crkvenih pastira. Ovde znanje vere i zapovesti, tajne sa svim sveštenoradnjama i rukovodstvom pastira, sacinjavaju uredenje spasonosnog puta koji je izvan nas. A u cemu je samo delo spasenja? U tome da se ide ovim putem. Pa podimo! Sad je vreme najbolje, sad je dan spasenja (II Kor. 6,2).
V
Dok sam razmišljao šta da vam kazem na zakljucku naših beseda o putu spasenja, pala mi je na pamet povest koju sam procitao u jednom od drevnih otacnika (zitija svetih otaca). Ona je veoma bliska onome što smo pricali i ja smatram da nece biti izlišno da vam ispricam onako kako se ona naslikala u mojoj glavi.
Jedan starac, godinama ziveci u samoci u pustinji, pao je u duhovnu malaksalost i mnoštvo pomisli pocelo je da muci dušu njegovu, ulivajuci mu sumnju da li on ide pravim putem i da li postoji nada da ce trudovi njegovi najzad biti krunisani uspehom? Starac je sedeo oborene glave. Srce je tištalo, a oci nisu puštale suze. Suva tuga mucila ga. Dok se on tako mucio u svome jadu, javio mu se andeo Boziji i rekao mu:"Šta se plašiš i zašto takve pomisli ulaze u srce tvoje? Nisi ti ni prvi ni poslednji koji ide tim putem. Mnogi su vec prošli njime, mnogi idu i mnogi ce proci njime i uci u svetle obitelji raja. Podi sa mnom, ja cu ti pokazati razne puteve kojima idu sinovi ljudski, kao i to kuda odvode ovi putevi. Gledaj - i pouci se!"
Starac se povinova naredenju andela, ustao je i pošao. No, tek što je ucinio nekoliko koraka napred, on kao da se obreo nekoliko koraka van sebe i pogruzio se u posmatranje cudnog videnja koje se otkrilo njegovim duhovnim ocima. On je video, levo od sebe, gusti mrak, kao neprobojni zid, iza koga su se culi šum, larma i metez. Zagledavši se pazljivije u mrak on je video široku reku po kojoj su se valjali talasi, napred i nazad, levo i desno sa ljudima u njima i kad god bi se pojavio neki talas pred njegovim ocima, do njegovih ušiju dopirao bi neki tajanstveni glas koji mu je objašnjavao:"to je talas neverovanja, bezbriznosti, hladnoce; a to je nemilosrda, razvrata, otimanja; a to je zabave, zavisti i razdora; a to je pijanstva, necistote, lenjosti, nevernosti u braku" i tako dalje i tako dalje. Svaki talas nosio je u sebi mnoštvo ljudi i cas ih podizao uvis, cas ih je bacao u dubinu. U uzasu starac je zavapio: Gospode, da li ce svi ovi da poginu, zar nema nade da ce se spasti? Andeo mu je odgovorio:"Pazi dalje i videceš milost i pravdu Boziju."
Starac je bolje pogledao reku i spazio na celoj njenoj površini mnogo malih lada u kojima su sedeli svetli mladici sa svakovrsnim orudima za spasavanje utopljenika. Oni su ih sve prizivali k sebi, jednima su pruzali ruke, drugima su spuštali daske i letve, trecima su bacali uzad, a ponekad su u dubinu spuštali kuke i caklje da bi se uhvatio neko za njih. Ali su odzivi na njihove pozive bili retki, a još manje je bilo onih koji su se koristili pruzenim orudima spasenja. Vecina njih odbijali su ih sa prezrenjem i kao sa nekom divljom nasladom, pogruzavali se u ovu reku, koja je isparavala dim, smrad i gar. Starac je podigao svoj pogled dalje i tamo spazi bezdan u koji se reka survavala. Mnogobrojni mladici su plivali u ladama pored same ivice bezdana i brizno nudili pomoc svakome utopljeniku, ali odziv je bio veoma slab i hiljade nesrecnika survavalo se u bezdan iz koga su se culi ocajni krici i škrgut zuba. Starac je pokrio lice rukama i zaplakao. U tome je zacuo glas sa neba:"Gorko, ali ko je kriv? Reci mi šta bih ja mogao da ucinim za njihovo spasenje, a šta nisam ucinio. Ali oni sa ogorcenjem odbijaju svaku pruzenu im pomoc. Oni ce me odbiti ako im sidem i u najzalosnija mesta njihova stradanja."
Pošto se malo umirio starac okrene pogled na desnu stranu, ka svetlom istoku, i bio je utešen radosnim videnjem. Oni koji su se odazvali pozivu svetih maldica, pruzili im ruku, ili se hvatali za bilo koje orude spasenja, bili su izvlaceni na desnu obalu reke. Ovde su ih prihvatala druga lica, uvodili ih u nevelika divna zdanja rasuta u velikom broju po citavoj obali reke, tamo su ih umivali cistom vodom, oblacili u ciste haljine, opasivali, obuvali, davali štap u ruke, potkrepljivali ih hranom i odašiljali ih na put, dalje na istok, da idu bez zadrzavanja, pazljivo gledajuci pred noge, da usput ne propuste uci u svako zdanje koje ih sretne na putu, da se u svakom zdanju okrepe hranom i savetom cuvara ovih zdanja.
Starac je preleteo pogledom po obali reke i video kako duz nje izbavljeni iz reke idu ukazanim putem. Na njihovom licu jasno se odrazavala radost i oduševljenje. Videlo se da su osecali osobitu lakocu i silu, i kao na krilima zurili su napred putem, posutim divnim cvecem.
Starac je skrenuo svoj pogled dalje na istok i evo šta je spazio. Prijatna livada se prostirala nedaleko od obale. Dalje iza nje zapocinjao je lanac planina sa brdima, od kojih su neka bila gola, a neka pokrivena vecom ili manjom šumom, a izmedu brda videli su se klanci i dubodoline. Po svima njima bili su putnici. Neki su se penjali uzbrdo, neki su sedeli umorni, neki su stajali kolebajuci se, neki su se borili sa zverima i zmijama. Jedan je išao pravo istoku, drugi je okolišao, a treci je presecao popreko puteve drugih. Svi su bili u trudu i znoju, borbi i naprezanju, i duševnih i telesnih sila. Retko su bili putnici koji su uvek videli put: cesto se on gubio ili delio u raskršca; negde su bili magla i mrak, negde ga je presecao ambis ili strma litica; negde su put pregradivali zverovi iz šume ili otrovni insekti iz pecina. Ali gle cuda! Svuda po brdima bila su rasejana sjajna zdanja slicna onima na obali reke, u koja su prihvatani utopljenici koji su spaseni iz reke. Cim bi putnik ušao u ova zdanja, kako mu je zapovedeno na pocetku puta, ma kako umoran bio, izlazio je iz njih bodar i pun snage. Tada ni zveri ni insekti nisu mogli da gledaju na njega nego su bezali; nikakva prepona nije ga mogla zadrzati, i on je brzo i lako nalazio skriveni put po ukazanjima koja je u zdanjima dobijao. Cim bi koju preponu na putu savladao ili nekog neprijatelja pobedio, on je bivao sve veci, snazniji i lepši; što se više kretao ka vrhu, bio je sve bolji i svetliji. Vrh planine bio je ravan i sav u cvecu. Ko dospe do vrha, ude u svetli oblak i više se ne vidi.
Starac je podigao pogled iznad onog oblaka i iza njega spazio cudnu svetlost, neopisive lepote, iz koje su do njegovih ušiju dopirali umilni zvuci "Svat, svjat, svjat Gospod Savaot!" Starac je u umiljenju pao na zemlju i tada je iznad sebe cuo rec Gospodnju:"Tako trcite da postignete" (I Kor. 9,24).
Kada je ustao na noge, starac je video kako se sa raznih mesta i visina planine veliki broj putnika vraca natrag ka reci, neki cuteci, neki sa krikom i hulnim psovkama. Svakoga od njih pozivao je sa svih strana glasom:"Stani, stani!", ali gonjeni od nekih malih tamnolikih bica, oni nisu obracali paznju na opomene i ponovo su se pogruzavali u smrdljivu reku. Tada je starac u cudenju uzviknuo:"Gospode, šta je ovo?" I cuo je odgovor:" To je plod samovolje i ne pokoravanje poretku koje je Bog ustanovio!" Time se videnje završilo.
Posle završenog videnja, andeo je zapitao starca:"Jesi li se utešio?" Umesto odgovora, starac mu se pokloni do zemlje.
Smatram, braco, nema potrebe da mnogo govorim radi objašnjenja ovog videnja.
Reka je svet, pogruzeni u njoj su ljudi koji zive po duhu ovoga sveta, u strastima, porocima i gresima; svetli mladici u ladama su andeli i uopšte blagodat Bozija koja priziva spasenje; bezdan u koji se survava reka sa ljudima jeste propast; krasno zdanje na desnoj obali reke jeste Crkva, u kojoj se kroz tajnu krštenja i pokajanja obraceni grešnici umivaju od greha, oblace u haljine opravdanja, opasuju se silom nebeskom i postavljaju na put spasenja; ulazak na goru sa raznim teškocama - to su razni napori za ocišcenje srca od strasti; zveri i insekti - to su neprijatelji covekovog spasenja; ravna površina na brdu - to je umirenje srca; svetli oblak koji sakriva putnike - to je spokojna smrt; svetlost poviše gore - to je raj blazeni; zdanja rasejana po gori - hramovi Boziji. Ko ulazi u ova zdanja na putu, tj. prima svete tajne i ucestvuje u crkvenim bogosluzenjima i molitvama Crkve, koristi se savetima i rukovodstvima pastira - taj lako savladava sve prepreke i brzo dostize savršenstvo. A ko ovo dobrovoljno odbacuje, ne podcinjava se zapovestima crkvenih pastira, taj brzo pada i duh ovoga sveta ponovo ga privlaci.
ZATO VAS MOLIM, BRACO, SPASAVAJTE SE OD OVOG LUKAVOG SVETA!
http://www.pravednik.cjb.net/
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
:
