12. децембар, 2006 Кевин Хегерти (Kevin Haggerty)
Специјално за Торонто Стар
До времена када мој четворогодишњи син буде обложен омекшалом кожом старости, њему ће вероватно изгледати сасвим уобичајена чињеница да ће скоро свако кога буде познавао имати трајно уграђен микрочип.
Аутоматски пратећи његово кретање у реалном времену, чип ће га повезивати са базама података које ће надзирати и снимати његове најситније навике у понашању.
Већина људи гледа на такву могућност са осећајем ужаснуте неверице, одбацујући је као фантазију из научне фантастике. Међутим, технологија већ постоји.
Већ годинама друштва за заштиту животиња уграђују у све кућне љубимце који напуштају њихове просторије један мали идентификациони микрочип.
Исто тако, милиони потрошачких производа сада се прате преко минијатурних радио-таласних идентификационих чипова који омогућују сателитима да одреде њихову тачну локацију.
Један одабран број људи је већ «чипован» са уређајима који аутоматски отварају врата, пале светла и извршавају друга скромна чудеса.
Један од познатијих међу њима јесте истраживач са енглеског Ридинг универзитета (Reading University) Кевин Ворвик (Kevin Warwick); Ворвик је водећи заговарач скоро неограничених могућности употребе таквих чипова.
Међу корисницима су и муштерије Баха бич клуба (Baja Beach Club) у Барселони, од којих су многи платили око 150 америчких долара за привилегију да им буде уграђен микрочип који им омогућава да заобиђу дугачке редове на улазу у клуб и купују пића путем скенирања.
Ови појединици су авангарда напора да се ова технологија што више прошири. Од сада ће микрочипови постајати постепено све мањи и све неприметнији и лакши за постављање.
Према томе, свака реална препрека масовном «чиповању» грађана Запада није више технолошка већ културна. Она се заснива на нагонској реакцији против могућности личног обележавања које појединца претвара у обичан делић масовног инвентара људске расе.
Можда се ми данас чврсто држимо таквих убеђења али се обзири могу, и вероватно хоће мењати. Начин на који ће се такав невероватан преображај погледа на свет вероватно десити јасан је свакоме ко прати све што је везано за питања приватности у последњих четврт века.
Неће бити куцања на врата у 3 ујутру од стране специјалаца који су дошли да нам на силу уграде чипове у тела.
Процес ће бити суптилнији и надовезујући, обложен необоривом терминологијом прогреса и друштвеног напретка, опонашајући процесе који су већ допринели експанзији у употреби надзорних камера и у корпорацијском тржишту личних података.
Биће употребљен читав низ већ проверених стратегија како би се ова технологија грађанима приближила.
То ће ићи упоредо са растућим притисцима на већ прокажене друштвене групе и подстрецима остатку становништва да се чипује.
Све почиње у далеким земљама. После испробавања технологије на заморчићима, људским и животињским, прво широко-распростањено уграђивање чипова у људе десиће се на обронцима западног света.
Такав развој ствари већ ће имати важност сам по себи, али ће његов међународни одјек лежати у прилици да се глобално гледалиште упозна са том технологијом и навикне на помисао да је чиповање једна могућа будућност.
Све већи број разних хипотетичких сценарија за чиповање такође ће бити представљен путем забавних медија, што ће даље допринети процесу тог упознавања.
На Западу ће чипови прво бити уграђивани у чланове обележених група.
Педофили су главни кандидати за ту почаст, мада би могло да започне и са терористима, нарко-дилерима или једноставно криминалцима који су на најлошијем гласу баш те године.
Биће давана обећања кратког даха да ће та технологија бити примењена само на «најгоре од најгорих», а заправо ће врло брзо уследити свеобухватно чиповање свих затвореника, укључујући и оних који издржавају условне казне.
Чак ће и они који су само оптужени бити чиповани, што ће бити правдано тиме да ће то спречити њихово бежање од правде.
Многи ће затвореници ово радо прихватити, пошто ће само чиповани имати могућности превременог, условног пуштања на слободу, одласка кући за викенд или кажњавања друштвено-корисним радом. Унутар затворског система развиће се нови речник који ће разликовати нечиповане од чипованих.
Мада ће употреба чипова бити правдана напорима да се смање преваре и друга кривична дела, криминалци ће скоро тренутно развити начине да симулирају кодове са туђих чипова и да манипулишу тим подацима.
Релативна малобројност затворске популације значиће, међутим, да ће затвори бити тек кратак предах на једном дужем путу.
Комерцијални успех зависи од способности налажења начина да се чипује шире становништво, то јест сви они који поштују законе. Зато ће се циљати на још неке обележене групе.
То ће несумњиво подразумевати надзор над примаоцима социјалне помоћи, што ће се правдати напорима да се смање злоупотребе, повећа ефикасност и спречи могућност примања «незаслужених» бенефиција.
Једном када електронска трговина постане довољно напредна, примаоци социјалне помоћи ће исту примати у виду електронске допуне својих микрочипова, што ће имати призвук праведности, обезбеђујући да корисници могу да купују само производе које је одобрила влада, и то од одобрених продаваца, смањујући ту увек узнемиравајућу могућност да ће сиромашан свет можда користити ограничена средства која су му дата на располагање за куповину алкохолних пића или дувана.
Борци за грађанске слободе ће покушати да покрену дебату на ту тему.
Њихова настојања да се чиповање забрани биће ометена природним тешкоћама у анимирању саосећања јавности према криминалцима и примаоцима помоћи – групама за које би већина хтела да буду под још већом контролом.
Дакако, нижи степен саосећања јавности према таквим групама заправо објашњава зашто ће присилно чиповање бити првенствено усмерено на оне који су већ на неки начин обележени.
Тада ће се у причу умешати и званични органи које се баве заштитом приватности.
Поседујући мандат за оцену законитости таквих иницијатива, комесари за приватност и скупштински одбори произвешће масе извештаја који ће бити представљени на читавом архипелагу међународних скупова. Успорени дугим процесима истраживања и роковима за издавање, њихови налази ће бити изнети већ дуго нако што широка примена чиповања буде постала већ готова ствар.
Налази истраживања о ефикасности таквих технологија биће разнородни и отворени различитим тумачењима.
Званичници ће на сав глас пружати уверавања индустрији чипова да се они не противе самом чиповању, које је великом брзином постало растућа пословна грана.
Уместо тога, они ће само настојати да се та технологија употребљава на равноправан начин, и да подаци на чиповима не буду подложни злоупотреби. Предлагаће се нове мере заштите.
Послодавци ће почети да траже микрочиповање као услов за запошљавање. Предводник ће бити америчка војска, која ће захтевати чиповање свих војника као начин побољшавања команде и контроле на терену, као и идентификације људских остатака. Од кувара до командоса, свих милион и више припадника америчких оружаних снага добиће уграђене чипове уместо досадашњих металних плочица.
Убрзо ће следити и огромни сектор безбедности.
Од чувара, полицајаца и затворских чувара ће се очекивати да имају уграђени чип, што ће такође бити случај са свима који раде на осетљивим пословима.
Први знаци овог последњег већ су видљиви.
Током 2004. уред мексичког државног правобраниоца почео је са уграђивањем чипова у запослене ради ограничавања приступа обезбеђеним зонама. Категорија «осетљивог занимања» биће проширена до тачке када ће свако чији посао захтева кључеве, лозинке, безбедносну проверу или идентификациону значку морати да исте замени уграђеним чипом.
Судије које буду одлучивале о уставности оваквих мера закључиће да је чиповање у оквирима закона.
Танка маска «добровољности» иза које ће се већина оваквих програма крити омогућиће судству да тврди како појединци нису приморавани да ту технологију прихвате против своје воље.
У ситуацијама када чипови буду очигледно наметани људима, судови ће пресудити да то представља несумњиво кршење њиховог права на приватност.
Међутим, они ће се тада позвати на небулозни и историјски променљиви стандард «разумности» да би прогласили обавезно чиповање као нужно кршење права на приватност у контексту захтева за ефикасношћу државних органа и неодложном потребом да се повећа безбедност у светлу још увек трајућих ратова против тероризма, дроге и криминала.
На овом месту, нека нажалост већ уобичајена трагична појава модерног живота ће се десити: неко мало дете, вероватно нека врло фотогенична беба, биће убијено или на ужасан начин малтретирано. То ће се десити у једном од медијских центара западног света, омогућујући непрестано извештавање, без предаха.
Произвођачи чипова препознаће у овоме прилику коју су годинама чекали.
Пошто ће до тада већина «бубица» у њиховим производима бити «испеглана», већина грађанства са њима већ упозната а сами производи већ релативно јефтини, произвођачи ће се удружити са полицијом ради покретања гласне јавне кампање у циљу подстицања родитеља да чипују своју децу «како би себи обезбедили мирну савест».
Биће нуђене посебне погодности.
Уграђивање ће бити бесплатно, под условом да се породица пријави за услуге надзора.
Пуни љубави али забринути, родитељи ће бити умирени могућношћу повезивања чиповања своје деце са другим функцијама на њиховим ПДА ручним рачунарима, како би могли да уживо посматрају своју децу, било кад и са било ког места.
Паралелно са овим развојем ствари пласираће се иницијативе са призвуком практичности, ради подстицања све мање групе нечипованих да прихвате сада већ уобичајени поступак чиповања. Прво ће таква «практична» чиповања бити намењена највишим слојевима западног друштва, омогућавајући елити да се несметано креће физичким и међународним коридорима моћи. Таква пракса ће се ширити како користи од чиповања буду постајале све баналније. На пример, чиповани појединци ће се све лакше кретати кроз царину.
На крају ће услов коришћења система јавног превоза бити омогућавање службеницима да надзиру ваш чип.
Компаније ће нудити попусте појединцима који плаћају путем свој уграђеног чипа, уз услов, штампан ситним словима, да продавац добије право приступа великој колични ваших личних података. Ови «попусти» представљаће уствари казнену ценовну политику према нечипованим појединцима како би их подстакли да се повинују сталном надзору.
Корпорације ће тражити личне податке како би могле да праве све детаљније профиле купаца за потребе маркетинга, а и како би исте личне податке продале другим институцијама.
Poslednji put menjao Jim Walsh dana 27 Dec 2006, 22:36, izmenjena samo jedanput
|