banjalukaforum.com

Odabrao sam nekoliko tema iz istorije jugoslovenskih naroda. Ovom prilikom prenosim tekst iz knjige britanskog publiciste i istoričara Noela Malkolma “Kosovo - kratka povijest” koja se nedavno pojavila u izdanju sarajevskih “Dana”. Naravno, prenosim najinteresantnije dijelove.

Molio bih da to pazljivo citamo, da dajemo svoje komentare, ozbiljno, dostojanstveno i argumentovano. Oni koji nisu spremni pisati takve komentare, najbolje bi bilo da ih i ne pisu.

Ako budemo citali do samoga kraja, a bit ce nekoliko nastavaka, mozemo saznati i nesto sto mozda ranije nismo znali, ili sigurno nismo znali. Dakle:

N. Malcolm, Kosovo, bitka, mit?

Istorija turske ekspanzije do tog vremena bila je istorija saradnje sa hrišćanskim vladarima

Postoje dvije raširene pretpostavke o velikoj bitki na Kosovu 1389: da je to bila turska pobjeda koja je uništila Srpsko carstvo i da su poraženi Srbi odmah pali pod osmansku vlast. Obje su pogrešne. Prva pretpostavka zanemaruje činjenicu da se Srpsko carstvo raspalo neposredno nakon smrti cara Dušana, 1355. Srpska država je preživjela još sedamdeset godina, sa ograničenim osmanskim uplitanjima u nekim periodima. A što se tiče značaja bitaka, mnogi povjesničari vjeruju da je ranija pobjeda Turaka kod rijeke Marice u Bugarskoj 1371. imala mnogo delakosežnije efekte nego Bitka na Kosovu: Bitka kod Marice je u stvari otvorila put za osmansko osvajanje cijelog Balkana. Bitka kod Marice je za Srbe predstavljala težak udarac: golema srpska vojska je zbrisana u jednom iznenadnom noćnom napadu, a poraz je rezultirao gubitkom važnih teritorija u Makedoniji koje su bile pod vlašću Srba.

Ipak, sasvim je logično da su središnje srpske zemlje Bitku na Kosovu smatrale važnom prekretnicom, događajem koji je ukazivao na to da će, prije ili kasnije, doći do gašenja srpske državnosti. U svakom slučaju, značaj ove bitke za srpski narod ne može se mjeriti samo po njenim političko - strateškim posljedicama. Priča o Kosovskoj bitki postala je simbol, neka vrsta talismana srpskog identiteta, tako da ovaj događaj ima status kakav nema ništa drugo u povijesti Srba. Naziv “kosovski mit” za ovu priču sa ideološkim nabojem ne znači da je sve u njoj lažno, nego prije da ona posjeduje djelovanje talismana. Naravno, neki aspekti kosovskog mita su neistiniti, i na istoričarima je da pokušaju sklopiti istinitiji prikaz i objasniti kako i zašto je došlo do stvranja mita.
Kao što smo vidjeli, potkraj 1370-ih zemlje kojima su vladali Srbi isparčana su u kneževine. Najveći dio je bio pod vlašću Lazara Hrebeljanovića, sa središtem u središnjem srpskom gradu Kruševcu, i uključivalo je dio istočnog Kosova. Imajući pod kontrolom najbogatije kosovske rudnike i centralnu Srbiju, Lazar je bio najmoćniji srpski vladar; on je također preuzeo vodeću ulogu kao pokrovitelj Srpske crkve, a patrijarh je ponovo prešao u Žiču, koja se nalazila na njegovoj teritoriji. Veći dio Kosova je držao Vuk Branković, potisnuo je porodicu Balšić iz Peći i Prizrena, ali su još uvijek kontrolisali dobar dio Crne Gore i sjeverne Albanije. Najveća sila u cijeloj regiji bio je kralj Bosne, Tvrtko, koji je zajedno sa Lazarom učestvovao u podjeli teritorije još jedne vladrske familije u zapadnoj i centralnoj Srbiji. Tvrtko i Lazar su uopšteno bili u dobrim odnosima. Lazar je nastojao i da svoje susjede uveže u mrežu porodičnih saveza, tako što je jednu kćer udao za Vuka Brankovića, a drugu za jednog od Balšića. Ali, bilo je teško sve ove odnose održavati u dobrom stanju, s obzirom na to da su Balšići i Tvrtko često međusobno ratovali, boreći se oko teritorije na jadranskoj obali.
Tokom 1385, vladajući Balšić je poginuo u borbi sa turskim četama koje su harala centralnom Albanijom. Njegov nasljednik, Đurađ II Balšić, još mnogo ranije, pristao je da postane turski vazal. Možda je smatrao da je to ne samo mudar nego i koristan sporazum: osiguravao mu je veću vojnu moć s kojom se mogao suprotstaviti ne samo prijetnji od bosanske ekspanzije nego i različitim lokalnim buntovnim moćnicima (poput porodice Dukađin i porodice Topia iz Duresa, koja je pozvala Turke da napadnu Balšiće). Savremeni balkanski pisci su skloni svakoga ko je dobrovoljno sarađivao sa Turcima ili ih pozivao kao saveznike u ove krajeve, smatrati krivim za najpodliju izdaju njihovog naroda i njihovog identiteta. Ali, ovakav način gledanja na prošlost potpuno je anahron. Svi srednjovjekovni vladari su, kad god je to bilo moguće, koristili vojske drugih naroda; šurovati i sa potencijalno opasnom silom kako bi se ona okrenula protiv neprijatelja, bilo je sasvim uobičajena praksa. Strani vojnici koji su govorili nerazumljive jezike nisu bili ništa novo: balkanski vladari su već odavna koristili Mađare, Njemce, Katalonce i druge. Jedino što je Turke razlikovalo od ostalih bilo je to što oni nijesu bili hrišćani. Tada to izgleda i nije bilo tako važno: konačno, oni su tu dolazili da se bore, a ne da pripovijedaju, i nisu ni na koji način pokušavali svoje novoosvojene vazalske teritorije preobratiti na islam.
U stvari, cijela istorija turske ekspanzije na Balkanu, do tog vremena, bila je istorija saradnje sa hrišćanskim vladarima. Prvi turski vojnici koji su kročili u Evropu učinili su to na poziv jednog katalonskog komandanta 1305.
Nakon nekoliko godina, pošto su raskinuli sa Kataloncima, došli su u službu srpskog kralja Milutina, koji se nadao da će ih iskoristiti protiv vizantijske vojske; a na kraju ih je naselio na srbijansku teritoriju. (Možda ovo naseljavanje 1.500 Turaka u Milutinovom kraljevstvu objašnjava inače zagonetan navod u jednom dubrovačkom dokumentu iz 1353. o ropkinji s Kosova, “Jeni iz Lipljana”, koja je kupljena od “Junana, Turčina”).

Nekoliko činjenica koje su izvjesne u vezi sa Kosovskom bitkom može se sažeti u par riječi

Milutin je imao i snažnu vojsku turskih Kumana, a car Dušan je zapošljavao Turke u svojoj vojci. Bizantski građanski rat iz 1340-ih, koji je omogućio Dušanu da krene u snažnu ekspanziju, bio je povezan sa korištenjem turskih snaga: car koji se borio da povrati prijesto, Jovan Kantakuzenus, godinama je zavisio od vojske i mornarice zapadnog turskog emira. Kada ga je taj saveznik napustio, Kantakuzenus se obratio najmoćnijem od svih turskih emira, osmanskom vladaru Orhanu i dao mu svoju kćer za ženu. Kantakuzenus je nahuškao Turke da osvoje nekoliko gradova zapadno od Konstantinopolja i, kada su Osmanlije okupirali široki priobalni pojas 1354. i odbili da ga se odreknu, to za njega sigurno nije bilo iznenađenje. Bilo je to uporište Osmanlija u Evropi. 1360. g. Orhana je naslijedio mlađi sin Murat, koji je krenuo u snažnu ekspanziju prema Trakiji, Bugarskoj i Makedoniji, osvojivši ključni grad Adrianopolj (Jedrene) 1361. i odnijevši i odlučujuću pobjedu na rijeci Marici, deset godina kasnije.
Oko 1380, Srbija i Bosna, napredne zemlje sa visoko produktivnim rudnicima srebra, postale su, sasvim očigledno, sljedeća meta. 1386. Murat napada Lazareve teritorije i osvaja grad Niš koji je, sa svojim položajem uz rijeku Moravu i vezama sa dva glavna putna pravca, imao ogroman strateški značaj. Mnogi historičari tvrde kako je tada Lazar pristao da postane turski vazal sa obavezom plaćanja danka; ali jedini dokaz za ovu pretpostavku jeste izvještaj utjecajnog osmanskog povjesničara sa početka šesnaestog stoljeća, Nešrija, koji je pokušao opravdati Muratova osvajanja 1389. kao odmazdu protiv Lazareva koji je prekršio svoje obećanje. Pošto postoje drugi dokazi o vojnim okršajima između Lazarovih i Muratovih snaga neposredno nakon zauzimanja Niša, tvrdnja o vazalstvu vjerovatno nije prihvatljiva. Međutim, u slučaju Đerđa Balšića, dokazi su mnogo jači. Najvjerovatnije su baš uz Balšićevu pomoć velike osmanske snage napale južni dio Bosne 1388. (U istoj godini je zabilježen i manji osmanski upad na Kosovo, koji je vjerovatno bio povezan sa ovim pohodom.) Ali, pohod je propao nakon što su doživjeli težak poraz u sukobu sa bosanskom vojskom pod komandom Vlatka Vukovića, vojnog komandanta kralja Tvrtka. Kako bi se osvetio za ovo poniženje i osigurao važnu teritoriju između svojih postojećih posjeda i dugoročne mete - Bosne, Murat je sakupio svoju vojsku i napredovao na Kosovu u ljeto 1389. Lazar je pozvao Bosance u pomoć, i oni su poslali veliku vojsku pod komandom Vlatka Vukovića. Lazarev zet, Vuk Branković, čije su se teritorije nalazile na samom pravcu osmanskog napredovanja, došao je sa snažnim trupama. Tako su vojske trojice vođa (uz još neke), pod komandom kneza Lazara, raspoređene na Kosovu polju, nekoliko kilometara sjevorozapadno od Prištine, na sastavcima rijeka Lab (alb.: Llap) i Sitnica, ujutro 15. juna 1389.
Ono nekoliko činjenica koje su izvjesne u vezi sa ovom bitkom može se sažeti u par riječi. Borbe su bile žestoke, gubici teški na obje strane. I Lazar i Murat su poginuli. Na kraju bitke, polje je ostalo u rukama Turaka. Murata je naslijedio sin Bajazid, koji je komandovao nekim turskim odredima u bitki; potom je ono što je ostalo od njegove vojske vratio u osmansku zemlju kako bi osigurao nasljeđivanje prijestola. Lazara je naslijedio njegov mladi sin Stefan Lazarević, koji će kasnije, po savjetu svoje majke udove kneginje Milice, postati turski vazal. Sve ostalo u vezi sa Kosovskom bitkom je neizvjesno: ko je sve učestvovao, kolike su bile vojske, kako je tekla bitka, koje su bile glavne prekretne tačke u borbi, kada i kako je smrt zadesila Lazara i Murata i da li, na kraju, treba smatrati da je to bila pobjeda ili neriješen ishod?

Postoje velika razmimoilaženja u mišljenjima oko sastava vojski. Naprimjer, srbijanski historičari slabo ili gotovo nikako ne spominju albanske snage u Lazarevoj vojsci, dok im albanski daju istaknuto mjesto. Postoji valjan dokaz o tome da su Albanci učestvovali: u porodičnoj povijesti plemićke albanske porodice Muzaka (ili “Musachi”) sa početkom šesnaestog stoljeća, zabilježeno je da je Teodor Muzaka poveo”veliku grupu Albanaca” da se pridruže Lazarevoj vojsci, zajedno sa “drugim albanskim plemićima”, i da je poginuo u bitki. Mnogi drugi detalji u ovim zabilješkama su provjereno tačni, tako da se i ova tvrdnja može uzeti kao vjerodostojna. S druge strane, albanske historijske knjige tvrde da je Srbo-Albanac Đerđ Balšić, koga one tretiraju kao čisto albansku ličnost, također učestvovao, što gotovo sigurno nije tačno. Jedina osnova za ovakvu tvrdnju jeste bilješka ranog osmanskog povjesničara Nešrija, koji, nastojeći opravdati Muratova osvajanja iz 1389, iznosi naširoko razrađenu priču o prekršenim obećanjima i zavjereništvu između Balšića, Lazara i Tvrtka. Kao što smo vidjeli, ova priča je u slučaju Lazara sumnjiva, a poznato neprijateljstvo između Tvrtka i Balšića čini je još manje vjerovatnom. U svakom slučaju, dokazano je prije gotovo sto godina da se Balšić u vrijeme bitke vjerovatno nalazio u Ulcinju, na crnogorskoj obali.

Mozda sutra II nastavak.

Nastavak II

Poznato je da su srpski vladari u svim svojim vojnim pohodima oduvijek zavisili od plaćenika

Najraniji osmanski izvještaji, napisani u petnaestom stoljeću, spominju Albance u Lazarevoj vojsci; oni navode i mnoge druge etničke komponente. Među njima su bili plaćenici iz Srbije, Albanije, Bosne i Mađarske; u jednom se toj listi pridodaju i vojnici iz Wallachie (dio Rumunije), te Bugari, Česi i “Franci” (zapadni Evropljani); Nešri, u jednoj sintezi nekoliko ranijih verzija, spominje sve njih zajedno. Ali, s druge strane, turski autori su se trudili da povećaju brojnost i značaj Lazareve vojske koja je, po njima, bila daleko snažnija od Muratove, kako bi tursku pobjedu prikazali još blistavijom: najraniji od ovih izvještaja jednostavno kaže da je Lazar sastavio svoju vojsku “od svih onih koji su živjeli na zapadu”. Prema Nešriju, Lazar je okupio tako ogromnu vojsku, trostruko veću od osmanske, da su njegovi ljudi bili potpuno ubijeđeni u pobjedu pa su noć prije bitke proveli opijajući se namrtvo. Ovim osmanskim tvrdnjama se ne može vjerovati. Naravno, u Lazarevoj vojsci je moglo biti ljudi iz raznih zemalja; srpski vladari su oduvijek ovisili od plaćenika u svojim vojnim pohodima (poznat je primjer Dušanove brojne lične partije sastavljene od Njemaca). Posebno je vjerovatno učešće Mađara, s obzirom na to da je Lazar imao dugotrajne bliske odnose sa svojim sjevernim susjedima i da se jedna od njegovih kćeri udala za mađarskog plemića. Ali, glavninu njegove vojske su vjerovatno činili njegovi vojnici, ljudi Vuka Brankovića i bosanskog vojnog komandanta Vlatka Vukovića.
Što se tiče osmanske vojske, moguće je da je i ona uključivala značajne kontingente ne - turskih vojnika. Dva srpska vladara na susjednim makedonskim i bugarskim teritorijama, Marko Kraljević i Konstantin Dejanović, bili su turski vazali, a prvi uvjet njihovog vazalstva je bio da obezbjeđuju vojnike: pretpostavlja se da su to i činili, a mnogi istoričari smatraju da se jedan od njih ili obojica lično borili na turskoj strani. Jedna rana talijanska hronika, napisala sedamnaest godina kasnije, ističe prisustvo “grčkih i hrišćanskih” vojnika u turskoj vojsci, i zaključuje: “Muratova pobjeda leži u 5.000 hrišćanskih strijelaca, unajmljenih od Grka i Đenovljana, i mnogo drugih vojnika u sedlu. Ovo spominjanje đenovljanskih vojnika, osim što odražava neke predrasude samog hroničara (koji je Firentinac), možda sadrži i trun istine. Poznato nam je da je pretendent na vizantski prijestol, Jovan VII Palaiologos, prihvatio tursko vazalstvo i posjetio Đenovu (vjerovatno uz Muratovo dopuštenje) u maju 1389, kako bi zatražio podršku za napad protiv svog djeda, Jovana V. Do tog napada je zaista i došlo narednog proljeća, kada je Jovan VII opkolio Konstantinopolj uz pomoć mješovitih snaga, koje su se sastojale od njegovih ljudi, đenovljanskih vojnika i Turaka. Dakle, sasvim je moguće da je ista kombinacija bila na djelu i na Kosovu juna 1389.
Najranija srpska hronika, napisana vjerovatno nekoliko godina nakon bitke, kaže da su Muratovu vojsku sačinjavali Grci, Bugari i Albanci. Prve dvije kategorije smo već uzeli u obzir; dok identitet Albanaca je ovdje već teže utvrditi a priori. Dva ratnička katolička plemena sa Malesija, Mirdita i Kelmendi, mnogo godina kasnije ustvrdit će da su se borila na turskoj strani u ovoj bitki, za šta će dobiti značajne privilegije. Ovakve tvrdnje treba uzimati veoma obazrivo: radi poreskih olakšica, ljudi su mogli krivotvoriti usmeno predanje jednako temeljito kao što su srednjovjekovni cehovi krivotvorili svoje dokumente (i uz manje opasnosti da budu otkriveni). Ipak, s obzirom na konfuznu političku situaciju u cijelom albanskom regionu i stupanj osmanskog uticaja koji je već bio i prisutan u nekim djelovima centralne i sjeverne Albanije, sasvim je moguće da su se neki Albanci zaista borili na turskoj strani.
Što se tiče ukupne brojnosti vojski, tu jednsotavno nema pouzdanih informacija. Nešri prvo kaže da je Lazarova vojska bila neizbrojiva, a potom da je brojala 500.000 ljudi; prva tvrdnja je očitio uvjerljivija od druge. Jedan raniji turski hroničar (sredina petnaestog vijeka, po imenu Uruc, Muratovu vojsku zaokružuje na 60.000, ali čak i ovo je bila previsoka brojka za to doba. I osmanski pisci kažu za svoju stranu da je bila malobrojnija; srpsko predanje tvrdi isto za Srbe. Pošto su Turci barem ponudili neke brojke, njihova verzija je imala više uticaja na mnoge savremene povjesničare: uobičajne procjene iznose 40 - 60.000 ljudi za Muratovu vojsku i 100.000 za Lazarevu. Ali ova posljednja je nemoguće visoka. Srpski vojni istoričari su preokrenuli proporcije i smanjili brojke: 40.000 pod Muratom naspram 25.000 pod Lazarom, odnosno 27 - 30.000 za Murata i 15 - 20.000 za Lazara. Ovu posljednju procjenu je prihvatio i vodeći zapadni autoritet u oblasti srednjovjekovnog Balkana.

Prekretnica je nastupila kada su Turci napali zdesna a srpske snage se rasule i dale u bijeg

Nema direktnih dokaza ni o rasporedu vojnika. Ali tvrdnje hroničara su tu barem nešto uvjerljivije, s obzirom na to da su u skladu sa opštom vojnom praksom tog doba. Pretpostavlja se da je Murat komandovao centrom; njegove evropske trupe su bile na desnom krilu pod komandom mlađeg sina Bajazida i njegovog najpouzdanijeg komandanta Evrenoza; stariji sin Jakub je komandovao anadolskim trupama na lijevom krilu. Nešri daje i detaljan ali možda i pomalo fantastičan prikaz razgovora o taktici između Murata i Evronoza, prije bitke, u kojoj je Murat navaljivao da u prve redove stavi kamile kako bi poplašio srbijanske konje; Evrenoz ga je na kraju ubijedio da ih postavi malo pozadi. Ovo se barem slaže sa jednim od najstarijih dokumenta koji se odnose na bitku, pismom koje je odaslano iz firentinskog senata bosanskom kralju (kao odgovor i komentar na poruku koju im je on uputio u vezi sa ishodom bitke), oktobra 1389, u kojem se spominju “kamile u lancima” koje su stajale ispred Murata. Podudara se i sa onim što znamo o vojnoj praksi tog doba: osmanska vojska je obično zauzimala odbrambeni položaj, dok su Srbi, poput ostalih Evrpljana, stavljali tešku konjicu naprijed, što nije odgovaralo odbrambenoj borbi. Što se tiče Lazarove vojske, kažu da je on komandovao centrom; Vuk Branković je bio desno; a svi strani kontingenti su bili skupljeni na lijevom krilu, pod bosanskim generalom i (prema Nešriju) izvjesnim Dimitrijem, sinom Junda - o kome će biti više riječi kasnije.
Što se tiče samog toka bitke, i tu se moramo osloniti na znatno kasnije izvore. Ne postoji nijedan opis bitke nekog od učesnika. Postoje dva pisma koja je navodno napisao Bajazid, Muratov sin i nasljednik, koja neki današnji historičari smatraju autentičnim; međutim, ima obilje dokaza da se radi o falsifikatima nekog turskog zvaničnika krajem šesnaestog stoljeća, koji se inače naveliko bavio falsificiranjem dokumenata. Najdetaljnija verzija koju imamo opet dolazi od Nešrija, po kome su Srbi uspjeli probiti lijevo krilo osmanske vojske, dok se u centru vodila žestoka borba; odlučujuća prekretnica je nastupila kada je Bajazid (praćen Evrenozom) napredovao zdesna, usljed čega su se srpske snage rasule i dale u bijeg. Pošto je Bajazid naslijedio prijestol, nije se moglo ni očekivati da ova priča drugačije zvuči.
Svi prikazi toka borbi u ovoj bitki su sa tri međusobno isprepletene teme: navodna izdaja Vuka Brankovića, vrijeme i način Muratove pogibije i vrijeme i način Lazarove pogibije. Možemo primijetiti da se priča o tome kako je Vuk Branković izdao Lazara postepeno razvijala nakon bitke. Jedna srpska manastirska hronika, napisana nekih trinaest godina nakon bitke, navodi uz oklijevanje: “Ne znam uistinu šta reći o tome, da li je Lazara izdao jedan od njegovih ljudi ili je ispunjena Božija volja”. Nekoliko godina nakon bitke, jedan katalonski autor je došao do potpuno drugačije priče, u kojoj se Lazarov zet (Vuk Branković) ne optužuje za zavjerenički čin izdaje, nego jednostavno zato što je napustio bojno polje kad je Lazar poginuo: “vratio se na svoju zemlju da vlada”. Jedan historičar bugarskog porijekla, koji je proveo neko vrijeme na dvoru Lazarevog sina prije nego što je napravio svoj prikaz 1430, nigdje ne spominje izdaju; ali navodi da od mnogih srbijanskih plemića Lazarov sin nije dobio nikakvu podršku nakon bitke, jer ih je Lazar “od početka gazio”. A jedan bivši janjičar, koji je 1490. napisao žestok tekst protiv Turaka, za poraz okrivljuje neke srpske plemiće koji su na bitku gledali “kroz prste”.
Jedan drugi autor iz istog perioda, neki anonimni Venecijanac ili Dalmatinac, spominje izdajničkog kapetana Dragoslava Probišića, za koga se pričalo da je svoje ljude u jednom trenutku okrenuo protiv Srba, i tvrdi da je bosanski vojni komandant, čuvši za to, povukao svoju vojsku s bojnog polja. Prebišićevo ime se ne spominje ni u jednom drugom prikazu, a neki povjesničari sumnjaju da je uopće postojao.

Sutra nastavak III

Zah, u uvodu svog izlaganja ti tražiš objektivan pristup od učesnika ove diskusije i zahtevaš argumentovane činjenice, a iznosiš članak jednog proturski orijentisanog nadriistoričara i šarlatana N. Malcolma. U uvodu svog posta prilažem jedan wiki citat o autoru teksta koji je zah izneo:


http://en.wikipedia.org/wiki/Noel_Malcolm

Prvo, on kao jedan ozbiljan istoričar bi morao u startu isključiti te opcije o nekom nerešenom ishodu bitke, jer nema tu šta biti nerešeno niti ima kakvih nedoumica. Nikada pobednik (ili remista) bitke nije postao vazal onog drugog učesnika bitke. Stvar je jasna, Srbi su na Kosovu potučeni do kolena, levo krilo i centar vojske je izginuo do poslednjeg, a desno krilo, sa Vukom Brankovićem na čelu i nekim njegovim sledbenicima su preživeli. Može se veličati na neki način Srpska "pobeda" ako se govori o ciframa, jer je nadaleko poznato da je izginulo mnogo više Turaka nego Srba i njihovih saveznika, a Kosovo je predstavljalo zaista veliku prekretnicu, ne samo za Srbe, nego i za čitavu Evropu. Evropa je drhtala od negativnog ishoda bitke jer se znalo da Venecija, Beč, Rim i Pariz nemaju nikakve šanse protiv razularene turske vojske.

Evo kako je Srpsko učešće na Kosovu pomoglo Evropi: rekao sam da su Srbi izgubili, što je tačno, postali su potčinjeni Turskom carstvu za narednih 500 godina, ali Turska vojska je potpuno razbijena i nije imala čime da nastavi svoje juriše i prvobitni plan da prodre skroz do Italije.

Što se tiče zahovog posta, navodiš ti, citirajući Malkoma, neku izdašnu pomoć Tvrtka. Ajde, prihvatićemo cifru od 25.000 vojnika na Lazarevoj strani. Da li šačicu od 300 vojnika, na čelu sa Vlatkom Vukovićem smatraš izdašnom? Tvrtko je prvobitno planirao poslati 2.000 vojnike, ali se onda malo prekombinovao i došao, tako glupo i naivno do zaključka da će njemu ti vojnici biti potrebniji, ako Lazar izgubi na Kosovu. Nisi nigde pomenuo odred Hrvatske vojske koji se hrabro borio na Srpskoj strani, a em je bio brojniji, em su se borili do poslednjeg čoveka, u poređenju sa Bosanskom vojskom. Istorijski fakt je samo da je mongolska vojska na čelu sa Timur Lenkom zakasnila na Kosovo polje, a Timurlan je obećao pomoć Lazaru.

U uvodo drugog dela ti pišeš:

Meni nije poznato. Meni nije poznato jer ja znam za bitku kod Velbužda, znam za Bitku na Marici. Odakle je tebi poznato da su srbi u SVIM SVOJIM VOJNIM POHODIMA ODUVIJEK ZAVISILI od plaćenika?


A ovo dovoljno govori o kompetentnosi Nešrija kao istoričara.

Što se tiče priča o izdajstvu Vuka Brankovića, po mom skromnom mišljenju to su gluposti. Srbi jesu veliki narod, jedan od najvećih na zvaničnoj istorijskoj sceni, ali su Srbi jako sujetan narod. Mnogo im je lakše bilo uzeti nekog omrženog vladara i proglasiti ga za uzrok neuspeha na Kosovu, nego prihvatiti činjenicu da su bili razbijeni od mnogo snažnije i mnogo veće turske vojske. Što se tiče Vuka, poznato je da je on i nakon Kosovke bitke nastavio da se bori protiv Bajazita, kao i da je skončao u njegovoj tamnici.Evo i link jedan, ako nekog zanima..
http://www.srpsko-nasledje.co.yu/sr-c/1 ... cle-5.html

_________________
Always remember that you are unique, just like everyone else...

Vidim da si ozbiljno pristupio pisanju svog komentara. To je bas ono sto sam zelio. Ne volim provokatorske komentare, jer oni brzo upropastavaju temu, i od lijepe teme ne kraju ne ostane nista.

Sve ovo sto si procitao, samo uvodne napomene su moje, a ostalo je orginalan tekst autora knjige, pa tako i onaj naslovi, o placenicima u srpskim redovima.

Ne mogu se sloziti sa tobom da je N. Malcolm sarlatan i nadriistoricar, jer sam primijetio da ga na mnogim skupovima kolege uvazavaju, ali ne tvrdim i da nema protivnika iz ovih i onoh razloga koji su spremni napisati sve ono sto si nam ti prezentirao. Uostalom napisao je knjigu Povjest Bosne, evo sada i Kosova, koje su dobile visoku ocjenu od njegovih kolega istoricara.Po svoj prilici uskoro ce izaci i Povjest Albanije, sutra mozda Bugarske, Grcke, pa i Srbije.

Citajuci njegov tekst, mogao si primijetiti da on gotovo nista kategoricki ne trdi. On iznosi misljenja mnogih autora narocito iz davne proslosti, kako bi stekli sto objektivniju sliku o ovom vaznom istorijskom dogadjaju. Danas sigurno znamo samo da je do boja na Kosovu sigurno doslo, da su tu poginula oba cara. Ko je ubio Lazara a ko Murata i na koji nacin, po svoj prilici nikad necemo tacno utvrditi, jer ima vise pretpostavki, kao sto necemo ni utvrditi ko se borio na cijoj strani, ko je imao koliko vojnika itd,itd.

Mi znamo srpskohrvatski prostup ovom dogadjaju. Nasi istoricari su od mnogih pretpopstavki prihvatili one koja su se njima ucinile najlogicnijom, a prije svega najprihvatljivijom za narod, i na tome su bazirali svoje tvrdnje.

Kad dodjemo do kraja, onda ces i sam zakljuciti da se sve zasniva na pretpostavkama, na nedovoljnim tvrdnjama, i da nista kategoricki ne mozemo tvrditi, zbog cega sam ja vise puta govorio kako je istorija jedna obicna sarena laza.

Pozdrav Zah

Nastavak III

I najnakićeniji biseri epske mašte možda rastu oko nekog komadića istorijske građe

Anonimni firentinski hroničar, koji je pisao vjerovatno manje od dvadeset godina nakon bitke, daje malo razrađeniju verziju iste priče: po njemu, Lazar je lično sa još dvanaestoricom ljudi napao Muratov šator (nakon što su Turci porazili Lazarovu vojsku na polju) i ubio ga kopljem. Elementi ove priče se pojavljuju u još jednom prikazu sijenskog trgovca koji je živio na osmanskom teritoriju do 1402, a svoje historijske radove je objavio 1416. U njegovoj verziji priče, Lazar i nekoliko njemu odanih ljudi jurnili su na Muratov šator, ali su zaustavljeni i zarobljeni; a onda, kada su izvedeni pred sultana, jedan od njih je uspio da ga izbode. Ovdje vidimo dvije priče spojene u jednu - viteški napad i lukavo ubistvo nožem.
Međutim, od svih ranih prikaza, najdetaljniji i najfascinantniji je onaj anonimnog katalonskog autora, koji je sigurno napisan prije 1402. Većina povjesničara Kosova ne posvećuje dovoljnu ili gotovo nikakvu pažnju tom prikazu bitke, zato što on dolazi na kraju jednog uglavnom izmišljenog teksta, sentimentalne romanse pune čudesnih izmišljotina. Samo djelo predstavlja romansiranu biografiju Jakoba, starijeg Muratovog sina, koga Bajazid ubija nakon bitke kako bi osugurao prijestol za sebe. (Završni odlomak knjige opisuje Bajazida koji je još na vlasti, što ovaj tekst smiješta u vrijeme prije nego što ga je porazio i zarobio Tumirlenko 1402.) Ipak, što su uočili i mnogi katalonski naučnici, opis Kosovske bitke, koji čini zadnji dio knjige, sasvim je drugačiji od izmišljene romanse koja mu prethodi: on se izgleda dobrim dijelom temelji na jednom ili više istorijskih prikaza, koje su možda napisali neki bizantski Grk ili Turčin koji je pripadao antibajazidskom lobiju. U cijeloj knjizi, autor pokazuje neobično tačno poznavanje naziva mjesta, osmanskih običaja i povijesnih detalja.
Prema ovom autoru, Lazarove snage (26.000 pješadije i 4.000 naoružane konjice) uključivale su “mnogo Njemaca i mnogo Mađara”. Jedan od vitezova na konju, “krupan Mađar”, tražio je od Lazara da ga stavi na čelo vojske; udovoljeno mu je i dobio je pod svoju komandu više od jednog cijelog odreda (ostali komandanti su bili sam Lazar i “njegov zet”, tj. Vuk Branković). Autor potom iznosi razne detalje o dvijama vojskama, uključujući i to da je Murat poredao kamile u tri reda, jedne ispred drugih, “vezane debelim lancima”. (Ovo je važan detalj, jer se potpuno slaže sa navodom o vezanim kamilama u pismu firentinskih senatora.) Tokom bitke jedna grupa njemačkih vitezova probila se kroz redove kamila i prodrla duboko u tursku vojsku. U nastaloj zbrci, mađarski vitez koj se bio zakleo da će se lično boriti s Muratom, podbo je svog konja pravo na sultana, ne bojeći se strijela koje je na njega ispaljivao sam Murat.
On se probi, sa kopljem u ruci, i zada mu takav udarac potpomognut konjem u jurišu, da su Muratov štit i oklop potpuno probijeni, a vrh koplja mu se zario četiri prsta duboko u tijelo, i Murat se sruči na tlo teško ranjen.
Mađarskog viteza je odmah potom oborila kiša strijela; Murat je uskoro podlegao ranama.
Indentificiranje Muratovog ubice kao mađarskog viteza vrijedi ozbiljno razmotriti. Kao što smo vidjeli, Lazar je gotovo sigurno u svojoj vojsci imao i mađarski kontingent; njegov zet, Nikolas Garai, bio je jedan od najmoćnijih plemića u Mađarskoj i veoma angažovan u balkanskim događajima. Sam Garai nije bio prisutan prilikom bitke, ali svaki vitez višeg ranga koga bi on poslao dobio bi počasno mjesto. Možda ona simetrija sa dvojicom zetova, koja se pojavljuje u epskom predanju, ima neke veze s ovim. Još jedna karateristika ovog epskog predanja bi mogla imati mađarsko objašnjenje. Među najčuvenijim pjesmama su one koje opisuju podvige devetorice Jugovića, braće koji su se viteški borili i izginuli u bitki. Prema narodnom predanju, oni su bili braća Lazarove žene, kneginje Milice; ali povijest ne zna za njihovo postojanje. Međutim, često se dešava da imena u epskoj poeziji imaju neku, makar i vrlo daleku pozadinu u stvarnosti: čak i najnakićeniji biseri epske mašte možda rastu oko nekog minijaturnog komadića istorijske građe. (Već smo spominjali jedan primjer iz jedne druge kulture: albanski nazivi mjesta koji su se, u iskrivljenom obliku, našli u Pjesmi o Rolandu.) U najranije zabilježenoj pjesmi o Kosovu, ime koje će kasnije autori zabilježiti kao “Jugović” u stvari je bilo “Ugović”, a prvi redak u kome se pojavljuje to ime povezuje braću Ugović sa “ugarskim”, tj. mađarskim, plemićima. Možda su Ugovići prvobitno bili “Ugarovići”, mađarski sinovi - mala grupa vitezova koje je poslao Lazarov mađarski rođak. Veza sa Garaiem možda objašnjava zašto su oni, u epu, posmatrani kao neka vrsta svojte kneza Lazara.

Tek u osamnaestom vijeku jedan izdavač uljepšao je ime Kobilić i napisao Obilić što je pogrešno

I, da odemo još malo dalje u ovim spekulacijama, možda je takva jedna grupa eltinih mađarskih vitezova, predvođena “krupnim Mađarem” iz katalonskog prikaza, krenula na Murata, da bi poslije bili stavljeni kao dvanaestorica vjernih vitezova u ranom izvještaju koji je u Firencu uputio bosanski kralj Tvrtko.
Nijedan od ranih kršćanskih izvora ne može se mjeriti sa ovim talonskim prikazom kada je riječ o podrobnosti detalja. Ali, postoji još jedan tekst, bugarska hronika napisana u periodu između 1413-21, koja ne samo da daje jednu (vrlo kratku) verziju viteške priče, nego dodaje i jedan vrlo važan element: imenuje viteza koji je ubio Murata. “A među ratnicima biješe čovjek ogromne snage, po imenu Miloš, koji je svojim kopljem pribo nevjernika Murata, baš kao sv. Dimitrije…” Pred kraj petnaestog stoljeća spominje se cijelo ime Miloš Kobilić ili Kobilović; a u nekoliko narednih stoljeća ono se stalno pojavljuje u bezbroj varijanti kao u kineskoj igri šaputanja: Milois, Miloss Kobyla, Milos Kobilith, Milossus Kobyliczh, Milosch Khobilovitz, Milo Comnene i Minkos Koplaki. U folklorno-epskoj tradiciji to je uvijek Miloš Kobilić - odnosno uvijek je bio, sve dok jedan nadobudni izdavač iz osamnaestog stoljeća nije odlučio da ga “uljepša” u “Obilić”, u želji da sugerira riječ obilje. Oblik “Obilić” koriste svi suvremeni srbijanski pisci; začudo, čak i vrlo ozbiljni historičari i književni stručnjaci nastavljaju da ga koriste, mada su potpuno svjesni da se radi o patvorini i očiglednoj izmjeni.
Može li se išta zaključiti na osnovu originalnog imena? Nažalost, odgovor glasi da se mogu ili bi se mogle zaključiti mnoge stvari, ali nijedna sa sigurnošću. Ako pretpostavimo da je to bilo pravo ime stvarne ličnosti, onda bi dokazi sadržani u hrivosuljama ukazivali da je on vjerovatno došao sa zapadnog Kosova, gdje je ime “Miloš” u to doba bilo vrlo popularno. Mada danas Miloš zvuči potpuno srpski, imena koja su se završavala na -oš ili -uš nisu bila tako uobičajena u srednjem vijeku, i moguće je da su odražavala izvjestan albanski utjecaj; dok je ime Miloš bilo popularno na zapadnom Kosovu, u sjevernim dijelovima ga uopće nije bilo. Isto tako, “Kobilić” ili “Kobilović” je moglo nastati od vlaške ili albanske riječi “copil” odnosno “kopil”, koja, kao što je već rečeno, znači “dijete” ili “vanbračno dijete”. “Kopil” se u nekim srednjovjekovnim spisima pojavljuje i kao vlastito ime Vlaha; postoji također i selo po imenu Kobiliće i Kopiloviće na sjeverozapadnom Kosovu. S obzirom na sve to, bilo je tvrdnji da je Miloš Kobilić bio vlaško-albanskog porijekla.

Međutim, po jednoj drugačijoj etimologiji, “Kobilić” se izvodi iz riječi kobila: “Kobilić” bi prema tome značilo “kobilin sin”. U tom smislu je narodna tradicija tumačila ovo ime: prema legendi, Miloša je u djetinjstvu dojila kobila. Podsjetimo se da je osmanski historičar Nešri spominjao vodećeg viteza na srbijanskoj strani po imenu Dimitrije, “Jundovog sina” (Yund-oglu): yund u stvari stara turska riječ koja znači “kobila”. Ostaje nejasno zašto ga naziva Dimitrije umjesto Miloš; možda je pobrkao “Miloš” i “Mito” (deminutiv za Dimitrije), ili se radi o utjecaju popularnog poređenja sa sv. Dimitrijem (kao kod ranije spomenutog bugarskog hroničara). Ali ono što je ovdje važno jeste da se taj “Yund-oglu” opisuje kao komandant Lazarevog lijevog krila, gdje su bile raspoređene strane trupe - što se u potpunosti podudara sa prikazom koji daje anonimni Katalonac.
Ukoliko smatramo da ovo pridonosi vjerodostojnosti katalonske verzije, onda bismo možda trebali razmotriti mađarsko porijeklo vitezovog imena. Vjerovatno bi bilo pretjerano pretpostaviti da je “Miloš” prvobitno bio “Miklos” (mađarska verzija imena Nikola”, a da je “Kobilović” u stvari nastalo od kaborlovog (”vitez-lutalica” na mađarsko društvo tog doba bilo je još uvijek pod snažnim utjecajem šamanizma koji su Mađari donijeli sa sobom iz centralne Azije. Te tradicije su bile osobito snažne u vojsci: naprimjer, mađarski vojnici tog vremena su na svojim odijelima nosili magijske kosti (motiv koji se zadržao na uniformama husara, oblikovan zlatnim širitima). Ova vjerovanja nisu njegovali samo vojnici iz sela: umjetničko-historijski dokazi pokazuju da se tokom ovog perioda mađarski plemići namjerno usvajali lokalne “etničke” nošnje i običaje.

Sutra nastavak IV

Obrisao sam nekoliko poruka sa ove teme koje su za podlogu, naravno imale političke aluzije. Privatna prepucavanja sa drugih podforuma ostavite za druge podforume ili pp, ovde će svakako biti brisane. Tema je Kosovski boj, a ne podela Kosova.

Zah, ti se zanimaš za istoriju, ne tako preterano za opštu istoriju, koliko za lokalnu, ali i dalje se zanimaš za nju. Iz tog je razloga meni nejasno zašto ceniš Malcolma kao pisca, Malcoma koji se poziva na jednog Nešrija i neke, kako i on sam kaže "anonimne pisce" kojima se ne znaju ni imena. I sam uviđaš da on pravi čiste insinuacije, tako da mi je ovaj tekst više za zabavu, nego za istoriju. Njegovi tekstovi nisu potkovani ama baš nikakvim istorijskim činjenicama, a najbolji istorijski izvori su mu narodna predanja. A koliko narodna predavanja mogu biti pouzdana kada se govori o ovoj temi najbolje nam svedoči postojanje likova poput devet Jugovića, Toplice Milana i Marka Kraljevića.

Po mom mišljenu, Miloš nikako nije mogao voditi levo krilo tokom bitke, iz samog razloga što Miloš nije imao vojsku, te je bilo nelogično da će se pored Kosančića i Vlatka Vukovića, proslavljenih vojskovođa koji su sa kakvom-takvom vojskom došli na Kosovo upravljanje kompletnim odredima biti prepušteno mladom junaku bez pravog iskustva. Čini mi se da sam još ranije negde pročitao da je upravo Vlatko Vuković bio na čelu levog krila, što mi je i najprihvatljivija opcija.

Dalje, iz narodnih predanja je poznato, a meni sasvim logično da su se trupe predavale Muratu u toku bitke, zato mi je i najprihvatljivija filmska verzija Muratovog ubistva, odnosno da ga je Miloš ubio prilikom predaje. Priče kako se neki Mađarski vitez probio kroz 800 metara otvorenog "fronta" jureći na konju dok su ga gađale strele mislim da ne pije vode ni među osnovcima. Priča oko imena Kobilić - Obilić ima istorijsko pokriće, tako da se tu nema šta ni raspravljati, isto kao i učešće Marka Kraljevića u Kosovskom boju. Marko je učestvovao kao turski vazal i poginuvši relativno rano nije odigrao ama baš nikakvu ulogu ni za jendu ni za drugu stranu u toku bitke.

_________________
Always remember that you are unique, just like everyone else...

Slazem se da treba brisati sve ono sto nije vezano za naslovljenu temu, ali isto tako treba brisati neozbiljne komentare, komentare koji neki pisu samo da bi napisali komentar.

Kosovska bitka bila je davno, i kao sto si mogao vidjeti nema ni jednog zapisa nekog od ucesnika bitke. Svi zapisi nastali su kasnije, a njihov sadrzaj se cesto ne poklapa jedan sa drugim, tako da ima i oprecnih navoda, kao onaj koji govori o ubistvu Murata.

Zasto volim da citam Malcolma? Ja volim citati one ature, a Malcolm je jedan od njih, koji u opisivanju nekog dogadjaja navodi puno izvora, bez obzira sto se oni medjusobno razlikuju. Dakle, nije iskljuciv i jednostran u pristupu nekom dodgadjaju, a to ostavlja mogucnost svakome od citalaca da sam zakljuci-izvede zakljucak, sta bi za njega moglo biti prihvatljivo, ili pak da ne izvede nikakav zkljucak, jer nema valjanih cinjenica na osnovu kojih bi mogli nesto sa sigurnoscu tvrditi.

Kad razmisljam o ovom vaznom istorijskom dogdjaju, tesko mi je prihvatljiva tvrdnja daje Murat bio direktni ucesnik bitke. On je vec bio u godinama, tako da se nije mogao nositi sa mladim i snaznim borcima, sobzirom na ono cime je ratnik u to vrijeme bio opremljen, tako da je ona verzija o madjarskom snaznom plemicu za mene neprihvatljiva.

Mozda za nekog drugog i bude prihvatljiva, jer svako zakljucuje na sebi svojestven nacin, a to dokazuju i oprecne tvrdnje nekih istoricara o vaznim dogadjajima iz nase proslosti.

Nastavak IV


A među raznim totem-životinjama koje su koristili mađarski šamani, konj je bio najmoćnija i najpopularnija. Vjerovali su da svaki šaman ima svog bijelog čarobnog konja koji će ga odnijeti na nebo. I, mada je identificiranje Miloša Kobilića kao Mađara prilično nepouzdano, zanimljivo je primijetiti da je Mađarska, više nego ijedna druga zemlja u regionu, posjedovala kulturu koja je mogla proizvesti harizmatičnog ratnika koji je imao neku magičnu vezu sa kobilom.
Naravno, ukoliko je cijeli prikaz katalonskog autora tačan, onda postaje teško objasniti zašto su turski historičari razradili potpuno drugačiju priču o Muratovoj smrti. I ovdje je moguće ponuditi nekoliko objašnjenja. Pogibija sultana u bitki predstavljala je događaj bez presredan; možda je podmuklo ubojstvo i blo manje uvredljivo za tursko samopoštovanje od obične pogibije u borbi. Možda je kombinacija dviju priča koju nudi sijenski autor upad na konjima, zarobljavanje vitezova, a potom iskorištena prilika za ubojstvo od jednog od njih - bila bliža istini. Možda se juriš mađarskog viteza završio neuspjehom, tako da je Murat ubijen u drugom odvojenom događaju; kršćanski izvori su možda zabilježili samo da je vitez posljednji put viđen kada se bacio na sultana, i da je kasnije objavljeno kako je sultan ubijen. Bez dodatnih dokaza, prava istina možda nikada neće biti utvrđena. Ali prema svemu što sada znamo, moguće je logično zaključiti da je Murata ubio neko, vrlo moguće neki Mađar koji se zvao, ili čije ime je zvučalo slično, odnosno čije ime je naknadno promijenjeno ili je značilo isto što Miloš Kobilić.
I Lazarova smrt je bila predmetom brojnih različitih priča; i tu su književni zahtjevi narodnog epa igrali važnu ulogu. U nekim verzijama epa, završni, dramatični sukob se dešava između Lazara, koji umire, i Murata, koji je već zadobio smrtonosne rane. Kod otomanskih povjesničara, priča je jednostavnija: zarobljenog Lazara dovode pred Bajazida na kraju bitke, koji naređuje njegovo pogubljenje; najranije srpske hronike daju vrlo sličan prikaz. Verzije prema kojima je Lazar bio vitez koji je ubio Murata prate, naravno, drugu liniju priče; ali ove prilično prozirne pokušaje da se Miloševa uloga pripiše Lazaru, ne treba uzimati za ozbiljno. I ovaj put, Katalonac daje najprozaičniji prikaz; po njemu, ubrzo nakon Muratove smrti gine i Lazar, “nakon što se uključio u borbu protiv Ajna-bega” (komandant anadolske konjice na lijevom krilu osmanske vojske”. Kada bi ovo bilo sasvim istinito, tad bi bilo sasvim razumljivo zašto je srpski narod težio drugačijoj varijanti priče, u kojoj je Lazar imao priliku barem da održi još jedan junački govor prije nego što pogine.
Možda se čini čudnim pitanje da li je ova bitka bila turska pobjeda ili neriješeni boj, s obzirom nato da se radi o najčuvenijem porazu u srbijanskoj povijesti. Ipak, neki od ranih izvora iznose još čudniju tvrdnju; oni bitku opisuju kao srpsku pobjedu. Pismo firentinskih senatora ne ostavlja nimalo sumnje da ih je kralj Tvrtko obavijestio o velikoj pobjedi protiv Turaka; isti dojam se stiječe nekoliko godina kasnije, čitajući knjigu francuskog autora Filipea de Mezieresa; a prva reakcija bizantiskih prisaca bila je da ustvrde kako je Kosovo bilo poniženje za Turke. Neki stari srpski vjerski tekstovi o Lazaru, napisani u obliku pohvale, kažu da je Murat poražen. Narodne epske pjesme koje je čuo neki slovenački putnik prolazeći Kosovom oko 1530., slave Miloša Kobilića koji je ubio Murata, završavajući: “Kad su Turci izgubili svog vođu, dali su se u bijeg. Tako su Markogrof (Lazar), njegova vojska i njegova zemlja oslobođeni od Turaka.
Očigledno su postojala dva osnovna razloga za formiranje ovih različitih ocjena ishoda bitke. Prvi je bila činjenica da je sultan poginuo u ovoj bitki: to je privuklo zanimanje bizantskih pisaca, koji inače ne bi mnogo marili za ono što se desilo u ovoj udaljenoj slavenskoj kneževini. To je bio najvažnije i za pisce srpskih podvala koji su, usredsređeni na Lazara, sve događaje u bitki posmatrali na vrlo ličan, umjesto na vojno-strateški način: omiljeno im je poređenje bilo sa Davidom i Golijatom, koji su se naravno borili kao pojedinci, a ne kao vojskovođe. Drugi razlog je najvjerovatnije bio taj što, nakon bitke, tuska vojska nije krenula dalje u osvajanje srpske teritorije, nego se brzo povukla u Anadoliju (radi osiguravanja prijestola za Bajazida). To je moglo ostaviti dojam da su Turci uspješno odbijeni.

Svaki prikaz bitke nastao je pod pritiskom vjerskih, književnih i političkih uticaja

Da li je bosanski kralj Tvrtko imao neki dodatni, skriveni razlog, da širi vijesti o pobjedi - naprimjer, kako bi dobio vojnu ili finansijsku podršku od talijanskih vlasti, koji su, u protivnom, mogle dodijeliti Mađarskoj - o tome možemo samo nagađati.
Još jedna karakteristika bitke koja je sigurno uticala na ove izvještaje jeste činjenica da su i Turci pretrpjeli teške gubitke. S obzirom na strašne gubitke u ljudstvu na obje strane, postojala je osnova da se na bitku gleda kao na neriješen rezultat za koji je plaćena visoka cijena. Jedan stari srpski vjerski tekst zaključuje: “Obje strane su bile iscrpljene, i bitka je prestala”, više ranih hronika, talijanskih i dubrovačkih, daju približno istu verziju ishoda. Većina savremenih povjesničara su skloni opisati bitku kao uglavnom neriješenu, ali uz dvije bitne kvalifikacije. Prvo, u tehničko-vojnom pogledu, bitka se ipak može okarakterisati kao osmanska pobjeda, zato što se srpska vojska raspala i dala u bijeg, dok je turska na kraju dana zadržala polje u svom posjedu. Drugo, dok su Srbi upotrijebili svoju punu vojnu snagu, Turci su bili u stanju da iz dana u dan dovlače nove i sve jače jedinice. Stoga, dugoročno gledano, ova bitka se s pravom može smatrati velikim porazom srpske strane. Postoje i jasni dokazi da su tako mislili i ljudi s Kosova u sljedećoj generaciji ili dvije: bugarski pisac Konstantin, koji je bio na dvoru Lazarovog sina od 1411, jasno je opisao bitku kao tursku pobjedu. Isto je postupio i katolički biskup Martino Segono, koji je služio na Novom Brdu u prvoj polovici petnaestog stoljeća.
Ali, da li su gledišta pisaca poput Konstantina i Segona uopće predstavljala javno mišljenje? Na ovo nema sasvim sigurnog odgovora. Svaki prikaz bitke sačuvan do naših dana je sačinjen pod pritiskom različitih posebnih utjecaja - vjerskih, književnih i političkih. Nema načina da se prodre u pozadinu tih tekstova i izvora i izvrši neka vrsta imaginarne ankete među lokalnim stanovništvom. Jedino što možemo učiniti jeste da uočimo i pratimo najranije niti predanja koje su, na kraju, utkane u popularni, savremeni “mit o Kosovu” (uglavnom u devetnaestom stoljeću), koji danas prevladava u srpskom načinu razmišljanja.
Najuočljivija nit koja se pojavljuje vrlo rano jeste srpski pravoslavni kult kneza Lazara. Oko godinu dana nakon bitke, Lazarovo tijelo je prebačeno i ponovo sahranjeno u manastiru koji je on osnovao u Ravanici, između Niša i Beograda. Napisani su vjerski tekstovi koji su ga proglasili mučenikom, a za godišnju komemoraciju 15. juna sastavljena je posebna liturgija, koja je sadržavala pripovijest o njegovom životu i smrti. Međutim, glavni akcenat u ovom i drugim manastirskim tekstovima bio je na njegovim pobožnim djelima. Mnogo više prostora je posvećeno njegovom zavještanju Ravanice nego njegovoj posljednjoj bitki protiv Turaka. Jedini važan doprinos koji su ovi tekstovi dali kasnijem mitu o Kosovu bilo je, u nekima od njih, uključivanje govora koji je navodno Lazar održao svojim vojnicima prije bitke, i u kojem im je, koristeći retoričke modele, rekao da je “bolje poginuti u borbi nego živjeti u sramoti… Živjeli smo dosta na ovom svijetu; na kraju, želimo prihvatiti mučeničku borbu i vječno živjeti na nebu”.
Kao što smo vidjeli, od tih religijskih tekstova (manji broj) opisuju bitku kao Lazarovu “svetu pobjedu”. Standardni način slavljenja svetaca bilo je recitiranje njihovih dostignuća, a ne patnji; u Srpskoj crkvi je postojala snažna tradicija kraljevskog svetaštva, ali ne i mučeništva. Stoga ne iznenađuje da se Lazarova komemoracija sastoji uglavnom od nabrajanja njegovih vrlina i uspjeha - među kojima se ubojstvo Murata smatra najvećim. Slavljenje je važnije od oplakivanja u ovim tekstovima: i mada se tu spominju i pogibije srpskih vojnika na Kosovu, u ovoj ranoj fazi se još ne naslućuje nastanak mita o nacionalnoj katastrofi. Ni ovo nas ne treba čuditi; kada su pisani ovi tekstovi, deceniju ili dvije nakon bitke, Lazarov sin je neometano vladao srpskim zemljama i, štaviše, činio je to kao lokalni sultanov vazal. Za monahe, koji su ovisili od njegovog pokroviteljstva, ne bi bilo baš mudro opisati ovakvo stanje stvari kao katastrofalno za narod - čak i ako su ga smatrali takvim, što je malo vjerovatno.
Ova prva liturgija slavljenja Lazarove smrti 15.juna svake godine (28. juna po novom kalendaru) mogla bi izgledati kao dokaz neprekinute tradicije obilježavanja godišnjice Kosova od 1390. g. do danas. Međutim, taj kontinuitet je ustvari vrlo krhak.

Nacionalisti poput Vuka Karadžića uzeli su kosovsko predanje i pretvorili ga u ideologiju

Kult Lazara se naravno održavao na Ravanici; svi manastiri su njegovali kult svojih svetih osnivača. Međutim, potkraj sedamnaestog stoljeća Ravanica je bila jedino mjesto gdje se još slavio njegov kult. Možda je još poneka crkva tu i tamo obilježavala 15. jun kao Vidovdan; ali u zvaničnom crkvenom kalendaru, taj dan je bio posvećen Amosu iz Starog zavjeta, dok je sv. Vid formalno unesen u kalendar tek u devetnaestom stoljeću. Cijela zamisao nacionalno-vjerske proslave ovog dana u stvari je izum devetnaestog stoljeća.
Šire o poznatim tradicijama može se naći u narodnim epskim pjesmama. Najranije pisane verzije ovih pjesama o Kosovu pojavljuju se tek u drugoj polovini osamnaestog stoljeća; ali to je jasan dokaz (na osnovu bilješki putnika i vidljivog stoljća; ali to je jasan dokaz (na osnovu bilješki putnika i vidljivog utjecaja pjesama na druge pisane tekstove) kontinuiranog prenošenja i razvoja, koji se protežu od najranijih godina neposredno nakon bitke. Pažljivim proučavanjem ranih dokaza dolazimo do zaključka kako su neposredno nakon bitke sačinjene dvije glavne pjesme: “Smrt Lazara” i “Smrt Murata od ruke Miloša Kobilića”. Razrađena je zajednička linija priče koja povezuje ove dvije, a dodate su i neke druge pjesme, kao što je ona o kneginji Milici i njenoj braći Jugovićima ili Ugovićima. Međutim, počev već od petnaestog stoljeća, jasno je da je najpopularnija od svih bila pjesma o Milošu Kobiliću. (To je pjesma kojoj je slovenački putnik Benedikt Kuripešič posvetio svoj prikaz iz 1530, opisujući je kao takvo slavljenje srpskog junaštva, da se cijela bitka doima kao poraz Turaka).
Neke od pjesama o Lazaru uključuju stihove koji bitku oslikavaju kao istorijski poraz cijelog srpskog naroda; ali, čak i u tim pjesmama, fokus je na sudbini samog Lazara kao junaka-mučenika, a ne na nacionalnoj sudbini Srba. Nema sumnje da je u dugim stoljećima osmanske vladavine bilo mnogo Srba koji su ove pjesme shvatali kao izraz nečega što je povezano sa istorijskim korijenima njihove nesrećne sudbine kao turskih podanika. Ipak, tradicija narodnih pjesama se teško moće koristiti kao direktni dokaz “javnog mišljenja” o političkim pitanjima: kako bi se ona tako tumačila, tada bismo trebali izvući sasvim drugačiji zaključak iz činjenice da je najpopularniji junak u narodnoj poeziji - daleko popularniji od Lazara i vjerovatno popularniji čak i od Miloša Kobilića - bio Marko Kraljević, osmanski vazal, koji je gotovo sigurno davao vojnike za Muratovu vojsku i koji se možda i sam borio u njoj.
Ideja da ova folklorno-pjesnička tradicija posluži kao građa za samu suštinu posebne vrste historijsko-nacionalne samosvijesti kod Srba u stvari je produkt devetnaestog stoljeća. Nacionalistički nastrojeni autori i graditelji nacije, poput Vuka Karadžića (utjecajni sakupljač narodnih pjesama sa početka devetnaestog stoljeća i autor rječnika) i Petra Petrovića Njegoša (pjesnik i kneževski vladar Crne Gore, čija je poznata epska poema “Gorski vijenac” objavljena 1847), uzeli su elemente narodnog kosovskog predanja i pretvorili ih u nacionalnu ideologiju. Ni ovo ne treba da nas čudi. Devetnaesto stoljeće je bilo period u kojem je došlo do razvoja nacionalnih identiteta u mnogim dijelovima Evrope; u slučaju Srbije, sama ideja o formiranju nezavisne nacionalne teritorije nužno je podrazumijevala pobunu ili rat protiv osmanskih Turaka. Nacionalni mit zasnovan na simboličnom tretnutku turskog osvajanja, istovremeno usredotočuje svu pažnju na neprijatelja i podsjeća Srbe na slavnu prošlost prije Osmanlija.

Kraj

lazar okupio vojsku trostruko vecu od turske?
vrlo duhovito.

Увод

Бој на Косову или Косовска битка је битка која се одиграла између Срба и Турака на Видовдан 15. јуна 1389. по јулијанском календару, на Косову пољу. Српску војску је предводио кнез Лазар Хребељановић, а турску султан Мурат. У овој бици су погинула оба владара, а Србија је постала турски вазал.

Позадина

После победе у бици на Марици, Турци нису одмах почели са правим освајањима на Балкану, него су, учврстивши своје положаје, стали да шире свој утицај и да стварају упоришта за даље напредовање.
Зато они нису заузели Вукашинову област, него су пристали да у њој влада као краљ, Вукашинов син и наследник Марко. Марко је владао јужном српском Македонијом са седиштем у утврђеном граду Прилепу, који је имао и природни положај врло погодан за одбрану и од старина изграђиван као најтврђе место Пелагоније. У северном делу Вукашинове краљевине власт је имао млађи Марков брат Андријаш, чија се задужбина на реци Трески, подигнута између 1388. и 1389. године, очувала све до данас.

Вукашинови наследници имали су борбе и са западним и са северним српским суседима, који су се пожурили да им, после очеве погибије, окрње поседе. Призрен су преотели Балшићи, а Скопље Вук Бранковић. Отимање око Костура постало је чак и предмет епске песме. Као Марко, турску власт су признали и браћа Дејановићи, Драгаш и Константин, сестрићи цара Душана, који су господарили на левој обали Вардара, од Куманова до Струмице. Трећи српски династ на југу, Тома Прељубовић, држао се у Епиру дуже времена само као турски штићеник.

Од осамдесетих година XIV века Турци су постали активнији и агресивнији. Они упадају чак и у области изнад Шаре, а њихове се чете залећу и у западне области све до близу приморја, и то не само у Албанији него и у Хуму. Ти упади вршени су исправа са малим оделењима и нису могли имати освајачки карактер. Извођени су ради пљачке и с намером да изазивају неспокојство и страх.

Српски летописи, који настају у овом време, бележе све чешће датуме тих упада и сукоба, осећајући им из дана у дан све већи значај. Први од сукоба на границама северне Србије био је 1380, када је Цреп Вукославић сузбио Турке на Дубравници. У то време, због опасности од Турака, подигнут је недалеко од ушћа Нишаве у Мораву град Копријан (после назван Курвин град), да брани нишавску долину од њихова насртања.
У исто доба Турци су продирали и према Албанији, пошто су у јужној Македонији и у Епиру утврдили своју превласт. Хришћански господари тих области ишли су им посредно на руку својим борбама око појединих крајева или за власт. У тим борбама нарочито су били активни чланови Анжујске династије из јужне Италије и други великаши пореклом из Италије, који су, помагани делом од својих земљака, одржавали своје раније владарске поседе на источној обали Јадранског Мора и у Грчкој, или тежили да их прошире, или да добију нове. Од српских династа у Албанији је био активан једино Балша Балшић који је успео да женидбом постане господар Валоне и Берата, и који је водио дуге борбе да би добио и Драч. Тај врло борбени и недовољно разборити човек, са великим амбицијама, створио је себи непријатеље на више страна.

Анжујци су хтели да свакако добију Драч као своје старо упориште, а за Драч се отимао и Карло Топија, најмоћнији албански династа. Балша је имао извесних тренутних успеха, али се исцрпео у честим подвизима, који нису одговарали његовој стварној снази. Турци су, видећи та трвења, окренули своје чете и на ту страну. У борби с њима, у Мусакији, Балша је 18. септембра изгубио главу.

Иза тога Турци понављају своје упаде у северне и северозападне области. Год. 1386. Турци су освојили Ниш, главно чвориште на путевима од југа према северу и од истока према западу. Намера им је била да поседајући то место и крај ближе прате везе између Србије и Бугарске. Српска војска разбила је Турке код Плочника, али Ниш није успела да поврати. Исте ове године јављају се први пут и турске чете у Хуму. Њихов ненадни и необични упад изазвао је запрепашћење и велику пометњу; људи су, у страху, бежали са стоком на дубровачко земљиште, према мору. Две године потом кренула је нова турска војска према Хуму, али је претрпела пораз код Билеће.
Порази код Плочника и Билеће натерали су султана Мурата на озбиљне припреме за борбу са Србима. Мада растројени и тешко погођени поразом на Марици, Срби су још увек претстављали главну војничку силу Балкана. Турске припреме за напада вршене су дуго и већ у фебруару 1389. год. знало се за њих у Млецима, а и у самој Србији.
Кнез Лазар је створио средиште у Крушевцу, држећи најбогатији и најплоднији део српске државе, цео слив Јужне и Западне Мораве. Испред њега, према Турцима, налазило се у Косово под влашћу Лазаревог зета Вука Бранковића, које је штитило Србију с југа. Лазар се надао, да ће у савезу са Босном и Бугарском моћи обезбедити своје подручје од судбине јужне српске државе.
Пред опасношћу од Турака, која се јавила у свој озбиљности, кнез Лазар је потражио помоћи код својих савезника. Велику бригу задавало му је држање угарског краља Жигмунда. Раније, Лазар је једно време, притешњен од Николе Алтомановића, пристајао да буде угарски вазал, али се после Лајошеве смрти, с Твртком заједно, ставио на страну Жигмундових противника. С тога је Лазар имао разлога да се боји од његове освете. Да би га ублажио, Лазар је, преко свог зета Николе Гаре, поново понудио Жигмунду да му постане вазал. Жигмунд је то примио, али до склапања уговора није дошло, јер је већ пре тога пала одлука на Косову.


Припреме за битку

Дуга припремања и на српској и на турској страни говорила су јасно да се ради о великој и одлучној борби. То се видело већ и по том, што су на бојно поље кренула и оба владара лично, кнез Лазар и емир Мурат са два сина, Бајазитом и Јакубом. У Лазаревој војсци једно крило водио је Вук Бранковић, а друго су сачињавали босански одреди под заповедништвом победника код Билеће, војводе Влатка Вуковића. Са одредима из Босне, дошли су у помоћ Лазару, као старом савезнику, и хрватски "крсташи", под водством Ивана Палижне, који је као врански приор имао под собом крсташе-витезове Јовановце(Хоспиталци, Малтешки витезови).
Српски династи с југа нису смели да се у овом одлучном часу определе за Лазара, делом из страха од огромне турске снаге, делом због недостатка свести о потреби националне солидарности, а делом и из себичних интереса, не увиђајући да ће Лазарев слом само отежати и њихов положај. Константин Дејановић је и угостио турску војску која је преко његове области полазила на Косово и дао јој је и своје помоћне чете.



Црква Самодрежа, посвећена св. Јовану, у којој се Лазарева војска последњи пут причестила пред битку, изглед из 1932. године

Битка

Одлучна борба на Косову збила се на Видовдан, у уторак, 15. јуна 1389. по старом, а 28. јуна 1389 по новом календару. Појединости о целом току битке нису познате. Непознато је ни кад је погинуо султан Мурат. Ни сами српски извори не слажу се међусобно. Најважнији извор, Константин Философ, казује да су једног српског племића неки завидници тужили кнезу Лазару да ће му учинити неверу. Да покаже ко је вера тај племић, коме је, по доцније уписаном тексту, било име Милош, у згодном часу потрчао је Турцима претварајући се, да хоће да се преда. Кад је дошао до султана, Милош је зарио мач у Мурата. Турци су га, разјарени, сасекли на месту. Други извор, Јефимијина Похвала кнезу Лазару, писана на самом почетку 15. века, саопштава да је Мурат погинуо после борбе. Народно предање је развило верзију да је Милош извршио своје дело пре почетка борбе. Из других извора добија се да Милош свој подвиг није извршио сам, него да је имао и друштва. Једно писмо босанског краља Твртка помиње дванаест племића завереника, а народна песма два Милошева побратима Милана Топлицу и Ивана Косанчића, два иначе историјски сасвим непозната лица. Ни о самом Милошу историја не зна никаквих појединости. Његово презиме Кобиловић или Кобилић, које се од 18. века мења у Обилић, унели су, по народном предању, тек писци од друге половине 15. века. Међутим, турски извори тврде да је Мурат погинуо или после битке или мало пре њеног свршетка на превару од једног српског скривеног завереника или рањеног борца, док је посматрао исход борбе, која је већ била одлучена у турску корист.

http://upload.wikimedia.org/wikipedia/c ... ld.svg.png

поредак две војске пред битку

Османлије су у бици на Косову дошло са слином војском која је бројала 30.000-40.000 војника,док су српске снаге окупљене око кнеза Лазара бројале 15.000-25.000 војника.О самом току борбе зна се сигурно, да су Срби из почетка напредовали и да су потисли одељење султанова сина Јакуба. Влатко Вуковић са Босанцима имао је толико успеха, да је свом краљу, у два маха, слао вести о хришћанској победи. Добро се држало и крило Вука Бранковића. Победу у корист Турака решио је Бајазит, брз и одлучан и с тога прозван "Јилдерим" (Муња), који се са свом снагом оборио на кнеза Лазара. Главна борба водила се око Мазгита и Газиместана. Није сигурно да ли Муратово турбе на Косову показује баш место његове погибије, али је врло вероватно да је на простору око њега развијана главна снага коњице. Кнез Лазар борио се храбро, али турском налету није могао одолети. У српској војсци није било јединства команде и повезаности. Рањен, он је пао Турцима у руке и био посечен у одмазди за Муратову главу. Одељења и Вука Бранковића и Влатка Вуковића могла су да се спасу, јер их Турци нису далеко прогонили. Бајазиту је било прече да погуби брата Јакуба наводно за казну због пораза, а у ствари да га уклони као такмаца за престо и да одмах потом крене кући и да би осигурао свој престо. Народно предање тешко је осудило Вука Бранковића, као да је он издао на Косову. Он је, зна се, и пре и после Косова био противник Турака и препоручивао везе са Мађарима, а од Турака нити је што тражио ни добио. Њему је народно предање ставило на терет каснији сукоб његових синова са Лазаревим наследником Стефаном и једну много каснију туђу издају на Косову, а вероватно му се није хтело опростити што и он на Косову није нашао смрт уз Лазара и остале српске витезове.

Последице

Погибија оба владара, дотле нечувена у историји Балкана, и чињеница што Бајазит чак није остао у Србији да искористи победу, изазвала је утисак да турска победа није била потпуна и да је спорна. Босански краљ чак је и неколико недеља касније, јављао пријатељима о победи хришћана и примао честитке. Ни у добро обавештеним Млецима до краја јула још се није знао прави обрачун борбе. Међутим, по Србију последицу су одмах биле видљиве. Без Лазара и без војске, земља је остала обезглављена са женом на престолу и са још непунолетном Лазаревом мушком децом.

Бајазит I, као нови султан, је узео за жену Лазареву кћерку Оливеру Деспину. Срби су били приморани да плаћају данак Турцима и обавезали су се да ратују у корист Турске. Лазарев син Стефан ће се борити на страни Турака у бици код Ангоре између Бајазита и Тамерланових Монгола. Много касније, након две мање битке, Турци ће 1459. коначно заузети остатке Србије.

Белешке аустријског посланика на Порти Бенедикта Курипечича

Записи Бенедикта Курипечича настали су 250 година након Косовске битке. Бенедикт Курипечич је био члан аустријског посланства у Цариграду. На путу за Цариград су се зауставили и у Приштини. У свом путопису написао је неке интересантне ствари о тој легендарни бици. Како каже Курипечич у својој књижици, током путовања зауставили су се код "чудног гроба", лепо украшеног и покривеног куполом. На том месту султана је ножем распорио неки стари српски витез по имену Милош Кобилић. То је био један од првих описа места погибије султана Мурата. Даље пише о бици и кнежевој свечаној вечери пред битку, при чему му је Милош обећао, да ће направити нешто што млађи не могу и да ће сам завршити његов рат упркос томе да ће изгубити главу. Сутрадан, уочи битке Милош одлази у султанов шатор, где му је султан пружио ногу да је Милош пољуби. На шта му Милош рече: "Није достојно, да ти као хришћанин пољубим ногу, зато ћеш сада примити своју награду." Милош је при томе извукао нож и распорио Мурату трбух. Бенедикт Курипечич завршава књижицу речима да су Турци при том изгубили главу и побегли и тако су се кнез и његова војска лишили непријатеља.

Курипечич у својој белешци заузима гледиште, да су Турци изгубили бој на Косову. Такви су били и први утисци у свету.



Бој на Косову, Адам Стефановић, 1870, уље на платну

_________________
РЕПУБЛИКА СРПСКА

http://www.youtube.com/watch?v=oXo4ox94 ... e=youtu.be

Милош Обилић

Милош Обилић (такође и Милош Кобилић или Милош Кобиловић) је име јунака из српске епске поезије, као и историјских извора који је убио турског султана Мурата I у Косовској бици.

У народним епским песмама и легендама, Милош је слављен као херој натприродног рођења и снаге (његова мајка је била вила или је његов отац био змај; Милош је добио своју снагу кобиљег млека, од чега потиче његово презиме Кобилић или Кобиловић). Имао је изузетног коња по имену Ждрал. Његови побратими су били Милан Топлица и Иван Косанчић, а његова вереница или жена је била Мара, кћерка кнеза Лазара Хребељановића.

Према најпопуларнијој верзији легенде, 15. јуна по јулијанском, односно 28. јуна по грегоријанском календару, током Косовске битке, Милош се дошао до турског кампа претварајући се да је пребегао на страну Турака, и у погодном тренутку се пробио до султановог шатора и смртно га ранио. Према турским изворима, султан Мурат I је убијен након битке, када је српски војник који се правио мртав убио султана када му се приближио.



http://upload.wikimedia.org/wikipedia/s ... landar.jpg

Милош Обилић, фреска, Хиландар



http://upload.wikimedia.org/wikipedia/s ... bilica.jpg

Орден Милоша Обилића



Град Обилић

Обилић (албански: Obiliq) је град и средиште истоимене општине на Косову и Метохији, Србија, са 28.653 становника (2006. године). Налази се северозападно од Приштине, на путу према Косовској Митровици. Општина Обилић формирана је 1989. године. Пре тога Обилић и околина припадали су приштинској општини.

Према попису становништва из 1991. године етничку структуру Обилића чине Албанци са 66,3% Срби и Црногорци са 18,7%, Роми са 12,8% и Муслимани са 1,1%.

Град је добио име по Милошу Обилићу, епском хероју Косовске битке.
У последње време Албанци за град користе име Кастриоти, по Скендербегу.

http://upload.wikimedia.org/wikipedia/c ... Serbia.PNG

Обилић на мапи Србије

_________________
РЕПУБЛИКА СРПСКА

http://www.youtube.com/watch?v=oXo4ox94 ... e=youtu.be

_________________
РЕПУБЛИКА СРПСКА

http://www.youtube.com/watch?v=oXo4ox94 ... e=youtu.be

Још неке историјске чињенице везане са посткосовски период:

После боја на Косову Србија је постала турски вазал а управу над Србијом је преузела кнегиња Милица до пунолетства Стефана Лазаревића.Стефан је по доласку на престо такође био турски вазал и то јако веран,те је са турцима учестовао у њиховом походу на Угарску и био најзаслужнији са својом српском војском за победу код Никопоља 1396 године.Због заслуга у тој битци добија на поклон од Бајазита области Вука Бранковића од Дечана до Приштине.Након неуспеха турског похода на Босну,сва кривица за неуспех је бачена на Стефана,јер је наводно био у дослуху са Мађарима.Ипак дипломатском мисијом кнегиње Милице и монахиње Јефимије на турски двор Стефан је одбрањен од оптужби а две монахиње су са собом у Србију донеле и мошти Свете Петке.Убро после тога Никола Зиоћ(чијом кћерком је био ожењен Стефанов брат,Вук) и Новак Белоцрквић(стари Лазарови противници) покушавају да прошире своје области на рачун младог принца.Он уз помоћ турака Новака погубљује а Николу заробљава и шаље са породицом у заточеништво у манастир.Бјазит је иначе био јако наклоњен Стефану и радо га саветовао.Пошто је већ и сам знао како је дошао на престо,знао је и да ће након његове смрти настати борба за власт у Турској па је саветовао Стефана да то искористи и ојача српску државу.Након битке код Ангоре 1402. где је Бајазит поражен о Татара( и у овој бици српска војска је показала јунаштво) Стефан са војском избије на Босфор тј. Цариград где буде примљен од цара Јована који се спремао за крсташки рат против Турака.Цар радо прими Стефана те му дарује титулу деспота и за жену своју свастику.
Нови султан Сулејман,огорчен због Стефановог савезништва са Византијом успостави везе за сином Вука Бранковића,Ђурђом.Ђурађ је тако покушао да се домогне спрског престола.Турци су нападали српске одреде и нанели им поразе,али деспот и његов брат су се лађама пребацили у Зету где су их дочекали Ђурађ Балшић и њихова сестра Јелена.Сукоб између Лазаревића и Бранковића је кулминирао 1402. када се десио други бој на Косову.Овога пута измеђе Срба.Ђурђу су помагали Турци међутим деспот Стефан их потуче до ногу,али Вук претрпи неуспех.Прекорен од брата Стефана због тога,Вук напусти Србију и оде на турски двор.1403. деспот мења државну политику и постаје угарски вазал,а на поклон угарски краљ му поклања Београд и Мачву.Нова престоница Србије постаје Београд.

1405. умрла је кнегиња Милица(тада монахиња Евгенија) што је за Стефана био тежак ударац.
Брат Вук такође уз помоћ Турака 1409. креће на Србију(претходно од Стефана тражио пола државе) а депост немоћан да спречи упад поклања јужни део државе са Крушевцом Вуку.Следеће године страдају Вук Лазаревиц и Лазар Бранковић у борбама за турски престо(из освете их убија поражени претедент Муса).Муса ипак на крају збацује Сулејмана и постаје султан.Окреће се против деспота и покушава да уђе у савез са Ђурђом Бранковићем али овај изненада напушта своју стратегију и окреће се савезништву са Стефаном.Тако се после 10 година грађанског рата Србија коначно могла посветити својој обнови.Осећајући да Србија јача Муса крене на Србију 1413. али деспот појачан мачванским баном Моровићем и Мусиним противником Мухамедом порази Мусу у бици код на реци Искру.За Мусу је то била последња битка.Нови султан Мухамед се одужи својим савезницима те Стефану поклони град Копријан и друге области.Културна и привредна обнова узела је маха.Граде се манастири,написана је и прва словенска граматика.
С друге стране српска држава Зета била је у тешкој позицији угрожена од Млечана и Османлија.Ипак уз Стефанову помоћ Зета се сачувала а у знак захвалности Балша III завештао је Зету Стефану.
Овај договори мир са Млецима те им остави Скадар а њему припадну Будва,Дриваст и Бар.Са зетом српска држава је за трећину била већа од лазареве Србије а са облашћу Бранковића већа од целе немањућке Србије у 13. веку.

1425. Турци поново нападају Србију али неуспешно.Ипак ово искориштава босански краљ Твртко Други те заузима град Сребреницу.Деспотова војска ипак убрзо исти поврати а Твртко мораде па потпише мир.Како деспот није имао порода он за свог наследника изабере Ђурђа Бранковића што је потрвђено на сабору у Сребреници.Угарски краљ Жигмунд се такође сложи са овим али под условом да му се врате Београд,Мачва и Голубац.
19. јула 1427 упокоји се деспот Стефан,чиме је лоза Хребељановића била угашена.
1927. СПЦ је канонизовала Стефана који се слави 1 августа по државном календару.
Деспот је био ктитор манастира Манасија,Копорина,Велуће,Тресија и Раденице те три београдске цркве.



http://upload.wikimedia.org/wikipedia/s ... f_Arms.png

Грб деспота Стефана Лазаревића 1415.


http://upload.wikimedia.org/wikipedia/s ... freska.JPG

деспот Стефан Лазаревић

_________________
РЕПУБЛИКА СРПСКА

http://www.youtube.com/watch?v=oXo4ox94 ... e=youtu.be

Lijepo si se potrudio, svaka čast..

_________________
Always remember that you are unique, just like everyone else...

Izvodi iz elektronskog izdanja Dr Zeljka Fajfrica "Kotromanici"

Nekako kao da je u to vreme počeo da popušta pritisak Bosanaca na dalmatinske gradove. Uzrok tome su bile sve jače provale turaka.... Do tada najveća provala se desila 1388. godine kada je jedan veliki turski odred pod vođstvom njihovog poznatog vojskovođe Šahina duboko zašao u Bosnu. Kod Bileće je 27. avgusta 1388. godine ovaj odred od strane Tvrtkovog vojvode Vlatka Vukovića dočekan i isečen. "Kad je u vreme pomenutog Tvrtka ušao u Bosnu turski kapetan Šain s osamnaest hiljada svojih vojnika i počeo paliti celu zemlju, digoše se protiv njega vojvode ili, bolje rečeno, kapetani Tvrtkovi, Vlatko Vuković i Radič Sanković. U prvom okršaju na Rudinama, a zatim u Bileći, Turci su bili razbijeni, poraženi i sasečeni, a Bosanci, kojih je bilo oko sedam hiljada, imali su samo neznatne gubitke" (Mavro Orbin).

---------------------------------------------------


Sada je bilo jasno da Žigmund više neće moći pomoći, pa gradovi zatraže od Tvrtka rok u kojem će da mu se predaju. Tvrtko na to pristane i svakom od gradova odredi rok predaje. Split je imao najduži rok i to do 15. juna 1389. godine. Kada je taj rok došao, drugi događaji su zauzimali pažnju kralja Tvrtka I. Bila je to sudbonosna bitka na Kosovu, gde su se sudarile srpska vojska pod vođstvom kneza Lazara i turska vojska koju je vodio sultan Murat I. Baš ta bitka je omogućila dalmatinskim gradovima jedan kratkotrajni predah. Uočivši jasno da od turaka preti velika opasnost, kralj Tvrtko I je poslao svoje najbolje odrede, pod vođstvom vojvode Vlatka Vukovića, u pomoć knezu Lazaru. Stoga je i pritisak u Dalmaciji opao. Bitka na Kosovu je završena strašnom pogibijom na obe strane, a u kreševu su stradala oba vladara: sultan Murat I i knez Lazar.

"1389, 15. juna, na Vidovdan, u utorak, beše bitka između Srba i turskoga cara. Od Srba su bili: Lazar, srpski kralj, Vuk Branković i Vlatko Vuković, vojvoda. I bi velika pogibija i turska i srpska, i malo ih se vratilo natrag; car Murat ubijen bi, a i srpski kralj. Pobede nisu dobili ni Turci ni Srbi, jer je bila velika pogibija. Boj je bio na Kosovu polju", kaže jedan dubrovački letopis.

Jedno vreme se mislilo da su Turci ovu bitku izgubili, tim više što je na bojnom polju ostao mrtav sultan Murat I. To je izgleda na savremenike ostavio takav utisak da su spremno proslavili pobedu hrišćanskog oružja. Sam kralj Tvrtko, smatrajući sebe srpskim kraljem, smatrao se pobednikom i o tome se u pismima hvalio. Tako Trogiru javlja da je on

"neprijatelja hrišćanskoga naroda i prave vere, nevernoga Murata, koji je već mnoge narode pokorio i koji je već počeo naše zemlje uznemiravati i mislio posle navaliti na vaše, pošto je došao sa svoja dva sina i sa svojim sledbenicima Turcima, započeo s njima bitku 15. prošloga meseca juna i, uz pomoć božje ruke, održao megdan sa pobedom, savladao i na zemlju oborio zarobljene tako, da je malo ko od njih izneo živu glavu, naravno, uz neki gubitak mojih, ali ne mnogih".

Radojica

_________________
Ko se stidi svog bosanskog porijekla, bosanskih imena i bosanske kulture nije dostojan zvati se Bosancem

У сваком случају сигурно сигурнија историјска грађа у односу на ову захову.

_________________
РЕПУБЛИКА СРПСКА

http://www.youtube.com/watch?v=oXo4ox94 ... e=youtu.be

Zavisi kako gledas. Neko ocigledne poraze gleda kao pobjedu

_________________
Prokleta mogucnost izbora mora da postoji

zavisi kako dozivljavas to sto oni gledaju na to tako...u svakom slucaju mnogo je ruku zeljnih prepravljanja istorije i trazenja novih ,nadriistoricara.ipak ,cinjenice koje su na snazi vijekovima nikad nece biti pobjedjene......a to boli.....

а ово није провокација? Као ни читава ова захова тема?
Зах нађи неку другу историју да преправљаш, остави Српску историју на миру.......

_________________
.... поносни потомак истребљене врсте.......
http://www.srbijazemljaheroja.com/wordpress/?p=16864

Ljudi, svako ima pravo na svoje mišljene, ja ga uvažavam.. Ali, dajte da se ne lažemo.. Pročitajte treći post na temi, moj. Sve sam tu napisao što sam imao. Glupo je malo pričati o nekoj Srpskoj pobjedi kad su Srbi poslije toga 500 god. bili pod Turcima, to je defakto, to je činjenica i tu je kraj rasprave u vezi s tim ko je pobjedio, a ko izgubio..

_________________
Always remember that you are unique, just like everyone else...