Citiraj:
Samoubistvo jedne zemlje
28. mart 1941. Šef operacija SOE (britanske obaveštajne službe) u Jugoslaviji Hju Dalton. Telegram na ruke Vinstonu Čerčilu: "Otkako sam preuzeo SOE u Jugoslaviji potrošili smo najmanje 100.000 funti sterlinga. Novac je, uglavnom, otišao na finansiranje Zemljoradničke stranke i ostale vidove podmićivanja. Mislim da smo dobili dobru protivvrednost za uloženi novac! Ponosim se rezultatima koje, u velikoj meri, smatram Tejlorovom zaslugom i zaslugom njegovih glavnih pomagača - poručnika Mastersona i Beneta."
Tejlor, Masterson, Benet... Umesto Simovića, Bore Mirkovića, braće Knežević. Tita! Zaista čudna imena jugoslovenskog spasavanja duše od 27. marta, kako je, posle primljene depeše, zadovoljno uzviknuo Vinston Čerčil.
Ovo je samo jedan od dokumenata u knjizi "Knez Pavle, istina o 27. martu", istorijskom besteleru, koji posle 67 godina baca novo svetlo na jedan od najsudbonosnijih dana u srpskoj istoriji, dan koji je zemlju uveo u strahovito razaranje Drugog svetskog rata, pad dinastije Karađorđevića i 50 godina komunizma u Srbiji.
Knjiga je nastala iz 12.000 za našu istoriju potpuno nepoznatih dokumenata, koji su i danas pohranjeni na Kolumbija univerzitetu u Njujorku. Jednostavno, bilo je previše zainteresovanih strana za oreol tajnovitosti. Kod nas ona nikome ne odgovara - i komunisti i monarhisti i danas slave taj dan. Ali otkrivamo i licemerje velikih sila. Prvi put dokumenta pokazuju kako su nas u rat gurali "prijatelji" Englezi, "neutralni" Amerikanci, ali za istoriju najšokantnije - Rusi, koji su, saznajemo iz depeša našeg ambasadora u Moskvi Milana Gavrilovića, po svaku cenu želeli otvaranje balkanskog fronta, dobijanje vremena za sukob s Nemačkom i osvajanje moreuza.
Rat na Balkanu odgovorao je svima, osim Jugoslaviji i Nemačkoj. Iz obilne građe, prepiski sa stranim državnicima iz dnevnika kneza Pavla i kneginje Olge saznajemo da je sve to bio plod čudnih Hitlerovih osećanja prema Srbima. Otkrivamo zašto su ga nemački generali stalno zapitkivali zašto se prema Jugoslaviji ponaša kao prema nekoj primadoni.
Ali, i tome je ubrzo došao kraj. Spremajući napad na Sovjetsku Uniju Hitler je želeo da osigura južni bok. Pozvao je kneza Pavla 4. marta u Berhtesgaden... Ultimatum - bio je jasan. Nije vođen zapisnik, tako da o poslednjem razgovoru pred izbijanje rata saznajemo iz kneževog pisma tašti, velikoj vojvotkinji Jeleni Vladimirovnoj, kojoj iz izbeglištva piše 1947. godine:
"Neću opisivati ceo razgovor, koji je trajao nekoliko časova, već samo nekoliko stvari koje bi vas mogle zanimati. Hitler je direktno zatražio od mene da pristupimo Trojnom paktu, tvrdeći da mu je potrebna jaka, nezavisna Jugoslavija, 'iz egoističkih razloga', i da više neće moći da nas štiti ako Musolinijev potpis ne bude na istom dokumentu pored njegovog.
To je, verovatno, značilo da je Musolini hteo da ima odrešene ruke u Jugoslaviji kako bi obezbedio neke teritorijalne dobitke za svoju zemlju. Odgovorio sam mu da je to nemoguće, jer moja zemlja mrzi Italijane (nisam mu svakako mogao reći da mrzi i Nemce) i jer su, po mom mišljenju, kralja Aleksandra ubili Italijani. Kada mi je uzvratio da će me moja zemlja zbog toga blagosiljati za šest meseci, ja sam mu odgovorio da neću ostati na vlasti ni šest dana potpišem li taj dokument."
Knez nije odgovorio Hitleru. Rekao je da mora da se konsultuje s Krunskim savetom.
Sudbonosna sednica održana je 6. marta 1941. godine. Za stolom je sedelo devet najmoćnijih ljudi u zemlji: knez Pavle, ostala dvojica namesnika: Radenko Stanković i Ivan Perović, predsednik vlade Dragiša Cvetković, ministar spoljnih poslova Aleksandar Cincar-Marković, ministar vojske i mornarice Petar Pešić, ministar dvora Milan Antić, potpredsednik vlade Vlatko Maček i Fran Kulovec.
Čitamo zapisnik:
Knez Pavle je opisao svoj razgovor s Hitlerom i obavestio savet kako firer zahteva da Jugoslavija potpiše Pakt. Naglasio je ozbiljnost situacije i pozvao Cincar-Markovića da izloži situaciju. Ministar je upozorio na mogućnost italijanske invazije i zamisao kako da se s Nemačkom potpiše Pakt. Istakao je da je siguran da Nemci neće postavljati teritorijalne zahteve, kao i da se jedino potpisivanjem Trojnog pakta mogu obuzdati Italijani.
- Je li situacija tako kritična da nema druge nego potpisati Pakt? - pitali su ga prisutni.
- Upravo takva - odgovorio je.
Onda je reč uzeo predsednik vlade.
- On se protivi potpisivanju Pakta. I namesnik Stanković bio je za odlučno ne.
Onda se prvi put umešao Vlatko Maček i zatražio od Cincar-Markovića da odgovori na glavno pitanje: da li odbijanje pakta znači rat s Osovinom?
- Znači - odgovorio je ministar spoljnih spolova.
MaČek se okrenuo generalu Pešiću i zatražio ocenu vojnih sposobnosti za rat s Nemačkom.
- Ako izbije rat - mirno je pričao general - jasno je da će Nemci brzo da ovladaju čitavim severom zemlje; zauzeće dunavsku i savsku niziju i tri najveća grada - Ljubljanu, Zagreb i Beograd. Vojska će morati da se povuče u planine Bosne gde će moći da izdrži oko šest nedelja. Posle toga nećemo imati više ni hrane ni municije i moraćemo da kapituliramo.
Izbila je prepirka. Namesnik Stanković se setio da "Jugoslavija može da uđe u rat makar simbolično".
- Ja sam stari vojnik - prekinuo ga je Pešić - ali još nisam čuo za simboličan rat. Šta je to?
Posle ovog izlaganja svi su prisutni jednoglasno glasali da se priđe Paktu.
U PODNE 7. marta Aleksandar Cincar-Marković pozvao je nemačkog ambasadora Viktora fon Herena i saopštio mu odluku Krunskog saveta: pristupanje Trojnom paktu, ali bez svih vojnih klauzula.
Ribentrop je poludeo, obavestio firera o još jednom srpskom triku, da bi za četiri dana odgovorio da Nemačka prihvata sve zahteve, osim promene klauzule Trojnog pakta kojom se sve zemlje potpisnice obavezuju na uzajamnu vojnu pomoć. Ponuda Beograda, rekao je, bila je Pakt bez pakta...
Ali, istog dana uveče, u 18.05 Nemačka je prihvatila i ovaj zahtev.
Ribentrop je telefonom pozvao Herena i u razgovoru, koji je prisluškivao jugoslovenski "Centralni presbiro", preneo "da je firer pristao":
"Recite toj gospodi u Beogradu kako je ovo jedinstvena prilika koju nikako ne smeju da propuste. Ako je odmah ne prihvate, iskrsnuće razne tehničke poteškoće i čitava stvar će biti otežana. Ja sam prihvatio njihove predloge i to se pitanje ne može odložiti. Japanci dolaze 25. marta. Ostaće ovde pet dana..."
Krunski savet se sastao 20. marta. Došao je trenutak odluke. Nemci su ispunili sve zahteve, pa čak i poslednji Cincar-Markovića: protokoli se neće zvanično objaviti, ali će Jugoslavija da ih "poturi" u svoje novine kao posebne dokumente; a ne deo Pakta.
Nemci neće ni da potvrde ni da demantuju ove klauzule. Jugoslavija je u Beču pristupila Trojnom paktu 25. marta.
U sutrašnjoj "Politici" osvanule su i sve tri tajne vojne klauzule koje su prikazivale jugoslovensku neutralnost.
Ali, Tejlor, Masterson i Benet bili su brži.
27. marta u Srbiji je bio vojni puč...
6. aprila bombardovan je Beograd...
BEZBEDNI OD SILA OSOVINE
Cincar-Marković je čak bio uveren da se mogu izvući određena obećanja: da osovinska vojska neće ulaziti u zemlju, da nikakav ratni materijal, pa čak ni ranjenici, neće prolaziti kroz Jugoslaviju, da ne moramo da ulazimo u rat na strani Osovine, kao i da će Hitler, kada se završi rat, preduzeti sve kako bi Jugosloveni zadržali prava u gradu i luci Solun.
* * * * *
"Srbi se ne mogu pozivati na 27. mart 1941, jer smo mi tu revoluciju kupili...",
specijalni izaslanik predsednika SAD
pukovnik Donovan
* * * * *
Za nas je bolje što se to sada desilo, nego kasnije, u daljem toku rata. Ovako smo sa neznatnim žrtvama eliminisali Jugoslaviju kao vojnog faktora i možemo samo biti zahvalni generalu Simoviću što nam je na vreme otvorio oči. Sada ćemo moći da sa Srbima sondiramo stare račune, još iz prošlog svetskog rata
Gering
* * * *
Srbi su ugroženi u Makedoniji, Bosni i Hercegovini, na Kosovu i Metohiji, kao i u svim prečanskim krajevima. Situacija je takva da bi Srbi, u slučaju raspada Jugoslavije, došli u teži položaj od onoga u kome su bili pre Prvog svetskog rata.
dr Časlav Nikitović knezu Pavlu 15. decembra 1967.
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
