banjalukaforum.com

Kafa i bonton

Serviranje kafe

Kafa je uvijek uzitak kod kuce, u caféu ili u uredu.
Ipak, kafa ima svoj bonton koji treba postovati kako bi ovaj napitak bio jos ugodniji.

Kada posluzujete goste, savjetujemo posluzivanje u dnevnom boravku, a ne u trpezariji. Pravila bontona nalazu da iznesete servis za kafu na pladnju i sipate kafu u soljice nakon sto ste pitali svoje goste kakvu kafu zele. Tada dodajte secer - ako je gost trazio - i dodajte gostu kafu.

Keramicke soljice su uvijek dobre, ali ako je moguce koristite porculan. Takodjer, zapamtite da bonton nalaze unaprijed ugrijane soljice. Kod tocenja kafe, soljice punite do dvije trecine. Najbolje je koristiti kasicice koje su nesto manje od cajnih. Šoljicu prinasajte ustima desnom rukom, drzeci tanjiric lijevom.

Kada posluzujete samo obitelj kafa se moze posluzivati izravno iz loncica za kafu. U drugim prilikama koristite vrc za kafu, koji moze biti keramicki ili porculanski, u kompletu sa servisom za kafu. Na trzistu postoje i vrlo elegantni modeli od srebra, mjedi, bakra ili celika. Nezavisno od materijala, vrc treba prethodno zagrijati ispiruci ga vrucom vodom, da se kafa ne bi ohladila prije serviranja.

Naravno, gostima uz kafu trebate ponuditi razlicite vrste secera - bijeli ili smedji - posluzen u zdjelama za secer. One takodjer mogu biti dio servisa ili mogu biti napravljene od srebra ili drugih metala.

Buduci da mnogi piju kafu s mlijekom, vrc s mlijekom je obavezan. Napunite ga hladnim ili mlakim mlijekom.

Uz kafu mozete posluziti i razne vrste poslastica. To ovisi o dobu dana. Na primjer, ujutro je prirodno da posluzite brioch ili croissant. Poslije rucka ili vecere, mozete odabrati cokolade, razne kekse ili komad kolaca. Ako posluzujete kekse ili kolace, trebali bi gostima takodjer posluziti i salvete.

Kratka lista najcescih pogresaka prilikom ispijanja kafe:
- stavljanje secera u soljicu prije kafe
- mjesanje kasicicom tako da glasno zvecka po soljici
- ostavljanje kasicice u soljici
- podizanje malog prsta prilikom ispijanja
- stavljanje kasicice u usta, makar samo da se proba jeli kafa
dovoljno slatka .

Pozdrav Zah

ako srcem kafu hocu li biti nekulturan?
ja znam za doljevusu, procerusu i sikterusu kafu

_________________
nisam ja luda, mene su samo proglasili ludom

@duffman: Brišu ti se postovi jer ovdje nikog ne zanima šta ti misliš o naslovu teme. Meni masa tema smeta i ja ih izbjegavam. Na kažem da se ne slažem sa nekim stvari koje pišeš, ali otvori si novu temu pa piši što želiš. Apelujem da se prouči pravilnik (što se može uraditi u roku od 3 min), tako ćemo izbjeći svu zbrku oko brisanja postova.

@Le Point: Tema nema veze sa Radojičinim potpisom, stoga ne vidim potrebu da se 3-4 posta protežu oko toga.

@XentoniX: Mislim da si ti promašio podforum.. Jasno sam stavio do znaja da ovdje neću tolerisati nikakve nacionalističke ispade i vrijeđanja. Bošnjaci su jedan od tri konstitutivna naroda Bosne i Hercegovine, tema se odnosi na običaje Bosne i Hercegovine, tako da tvoje mišljenje o (ne)postojanju Bošnjaka nije dobrodošlo na ovoj temi. Otvori neku drugu, na nekom drugom mjestu pa pokreni raspravu.

@urbana_extravaganca: Žao mi je što sam morao obrisati tvoj post, bilo je tu dosta dobrog napisano, slažem se sa svim, ali ovo nije mjesto. Apelujem još jednom da se iščita pravilnik prije postovanja, a naročito ozbiljnim korisnicima, poput tebe. Zaista mi teško pada kad moram obrisati tako dugačak, a kvalitetan post, ali ako ja ne poštujem pravila koja sam sam napisao, ko će?

U nastavku vam obećavam da će sve što nema veze sa običajima ovog područja, ovog ISTORIJSKI gledanog područja biti brisano.

_________________
Always remember that you are unique, just like everyone else...

Уз кафу се служи : две коцке шећера, кашичица, ратлук са чачкалицом, мала кисела

_________________
Nikad Srbin kukavica nije,
smrt ga gleda , on se na nju smije.

Kod Bosnjaka je bio obicaj da roditelj svojoj djevojcici kad navrsi 10 godina kupi seharu, a cesto se dodgadjalo da majka svojoj djevojcici ako je jedinica pokloni svoju seharu. Nekada je ta sehara bila stara cak i tri generacije. Uvijek ju je majka poklanjala svojoj kcerki, a kcerka opet svojoj kcerki, itd.

"Dok smo bili djeca, sehara je za nas predstavljala čarobnu kutiju iz koje nas je nana često darivala poklonima. Jedino je ona imala ključ, a mi, koliko god da smo pokušavali da ga pronađemo, nismo uspjevali, jer je nana ključ čuvala u svojim njedrima.

Jedne prilike, dok smo ja i nana sjedjeli na katu našeg čaradaka, nana je ustala i otvorila seharu.Po prvi put sam imao prilike da provirim u njenu unutrasnjost. Bila je išarana blagim bojama, imala je špiglo i par unutrašnjih cekmedža.

Nana me je pogledala i počela priču o sehari:
„Vidiš li ovu seharu? Ona je vrijedna koliko i moj život. Naslijedila sam je od svoje majke, jer nije imala više čime da me daruje. Tu se nalazi moje ruho, koje sam godinama vezla. U svakom cvijetu uvezeno je par uspomena. Jer djevojacko ruho je najveći miraz, a sadrži vrijeme, mladost i uspomene. Ovaj jastuk (pokazuje rozi jastuk uz blagi osmjeh) vezla sam cijele zime. Jelek sam naslijedila od svoje nane i star je 200 godina. Sve ovo što vidiš treba da čuvaš i da znaš, da dok ima ovoga, biće i nas...“

U seharama su djevojke cuvale svoje ruho. Tu je bila njihova najljepsa odjeca, tu su bili njihovi rucni radovi. Naime, cim djevojcica navrsi 10 godina, a nekad je to znalo biti i ranije, majka ju je ucila da veze i kera. Djevojka je trebala da zna vesti i kerati, jer je to bila jako cijenjena bosnjacka tradicja. Vez sam gledao i u porodicama Srba i Hrvata, ali ne znam, da li je to bio sastavni dio njihove tradicije, ili je to kupljeno, ili pak dobijeno na poklon. Vezle su se obicno jastucnice za jastuke na kojima stavljamo glavu kad spavamo, pa jastucnice sa jastuke za naslanjanje koji su stajali na secijama, vezle su se krpe koje su stajale iznad sporeta-stednjaka, vezle su se zavjese na prozorima itd. Dakle, vez je bila jedna izrazito jaka bosnjacka tradicja, koje vise gotovo i nema, jer vez malo ko uci, a jos manje koristi nekad popularne vezene stvari. To jos uvijek mozemo naci samo kod ljudi koji drze do bosnjacke tradicije, a drze je tako, sto u svojoj kuci imaju takozvanu bosdansku sobu, o kojoj ce kasnije biti rijeci.

Keranje je iskljucivo bosnjacka tradicija. Nauciti kerati je mnogo teze nego vesti. Keranje je mukotrpan poso, ali kerani radovi su nesto izuzetno liijepo, i jos uvijek sastvani dio bosnjacke tradicije. U Banja Luci tacnije u Gornjem Seheru bilo je nekoliko zena koje su do pred sami rat kerale i prodavale svoje radove.Njihovi radovi bili su na posebnoj cijeni. Danas u nekim mjestima kao u Gracanici, mala bosanska carsija na putu Doboj-Tuzla mnoge zene keraju, a njihovi radovi se prodaju sirom BiH pa i sire. Meni je moja majka ostavila puno keranih radova, za male stolove, stolove srdnje velicine i velike stolove. Uradila je to za svako svoje dijete, a kcerkama je iskerala i rukavice.Radovi moje majke su isti onakvi kao onaj kerani rad na markizitu, sto mozete vidjeti na linku koji cu kasnije postaviti. Kerani radovi se drze na stolovima, ali obavezno ispod stakla, da se slucajno po njima ne proloje kahva, kava ili kafa, sok itd.


Vise o keranju pogledajte ovaj link.
http://64.233.169.104/search?q=cache:PW ... cd=5&gl=us

Vise o vezi pogledajte ovaj link.
http://www.bascarsija.info/zanati/vezilje.html

Zahvaljujem se moderatoru na podrsci.

BADNJI DAN i SJECA BADNJAKA

Od svih praznika tokom godine, kao i tako raznovrsnih i lepih običaja koji ih prate, Badnji dan se izdvaja po načinu svetkovanja, živopisnosti obrednih radnji i značenjima koja sadrži. Kao što je krsna slava osobeni i prepoznatljivi znak za Srbina, tako je i badnjak naročita srpska običajna odlika.
Posmatran u ovoj ravni, gledan očima čoveka koji je živeo pre pet hiljada godina, Badnji dan se čini kao prastari praznik izbavljenja od pomora, kao prava svetkovina borbe za život. U studenom okruženju, okovan zimom i ledom, svele i mrtve prirode oko sebe, u danima koji su tako okraćali da se čini da će prevladati beskonačna noćna tama, uz sve dalje sunčevo svetlo i njegovu zgaslu i nedopiruću toplinu, čoveku davnine se nametao utisak kraja sveta i veka i neizbežne smrti. Prevaga sila tame i podzemnog sveta u tim danima je očigledna, te se čini da je došlo poslednje vreme. I kao što sa očajanjem počinje pravi optimizam, i u beznađu zaiskri podsticajna nada, tako u zimskoj kratkodnevici, ljudskim dejstvom nastaje prevratna borba. Sečom badnjaka, čiji je koren u donjem, čoveku nenaklonjenom svetu, njegovim prinošenjem na žrtvu, razgorevanjem na ognjištu pojačava se čistilačka snaga i životodavno dejstvo vatre, kao pripomoć Suncu, sa željom da bude onoliko života koliko se sa badnjaka roji varnica. Samo pregorevanje badnjaka je taj delbeni čin početka pobede nad mrakom i smrću i novo raspretavanje života.

Badnji dan je nepokretni praznik i pada uvek 6. januara (24. decembra po starom kalendaru). Njegovo svetkovanje počinje sečenjem badnjaka, koji se po pravilu odseca u osvit samog praznika, pre izlaska sunca. Za badnjak se seče uglavnom hrastovo drvo, a može i cerovo ili graničevo.

Nije teško prepoznati ostatke starog slovenskog obožavanja drveća, u načinu ophođenja prema badnjaku prilikom seče: kad se pristupi drvetu od koga će se seći badnjak, ono je obavezno pozdravljano, najčešće sa: „Dobro jutro badnjače, i čestit ti Božić!”, pa je posipano žitom donetim od kuće u rukavici, a ponegde je badnjaku donošen i posebni obredni kolač. Očito, u badnjaku je personifikovano živo i božanstveno biće.

Badnjak se seče sa istočne strane i pazilo se na to da odsečen padne na istočnu stranu, što je postizano tako jer je poslednji udarac sekirom zadavan sa zapadne strane. Ako se ima u vidu značaj i simbolika strana svet u narodnom životu i verovanjima, onda je shvatljivo da Badnjak simboliš božanstvo sunca i životodavne vatre. Pazilo se na to da je sečenje badnjaka potrebno obaviti ćuteći, jer je ćutanje bitan preduslov uspeha magijske radnje. Prvi iver od badnjaka nije smeo da padne na zemlju, čime bi izgubio delotvornu moć, već je hvatan rukom, a imao je višestruku namenu: njegovim stavljanjem u karlicu trebalo je omogućiti da se u njoj skuplja kajmak debeo kao iver, ili, ako se stavi na košnice, da niko ne može pčelama da naudi, a verovalo se i u lekovitost vode u koju je prvi iver potopljen, pa su je oboleli pili radi ozdravljenja. Ni badnjak, pri padu, nije bilo poželjno da padne na zemlju, već ga je onaj što ga seče dočekivao na rame.

Negde se seče jedan badnjak, negde su sečena dva ili tri a ponegde onoliko badnjaka koliko je muških glava u kući. Badnjak je nošen kući na ramenu, a pridržavan je rukom koja je morala biti u rukavici. A kad se svi poslovi podmire; badnjak je uveče unošen u kuću. Ponegde, kao u Aleksinačkom Pomoravlju, badnjak je i oblačen, obavijan u žensku košulju, da bi se množili ženski jaganjci. Pri unošenju badnjak je posipan kukuruzom, da bi godina bila rodna. Kad ga stave na ognjište, ukućani su ga darivali večerom i celivali, a tek potom je potpaljivan.

Važnu ulogu u badnjedanskom običaju ima slama koja se unosi u kuću. Pošto bi obišao sa slamom oko kuće, praćen od kućne čeljadi, koja je za njim pijukala, nagovešćujući time želju da se izleže što više pilića, onaj ko nosi slamu razastre je po podu. Budući da su Badnji dan sve stolice iznete iz kuće kao sofra će poslužiti pokrovac položen na slamu, a svi ukućani, obavezno izuveni, podsedaće po slami. Kad se od badnje danske trpeze izdvoji deo namenjen precima, a ponegde vuku ili Đermanu, i razbacaju po uglovima orasi, može se pristupiti badnjedanskoj večeri koja je, razume se, posna.

U badnjedanskoj noći se peče božićna pečenica (veselica), namenjena sutrašnjem danu - Božiću.

Tokom noći se pazilo kad će badnjak da pregori. Onome ko to prvi spazi je pripadala nagrada od domaćina, a sam trenutak pregorevanja domaćin je oglašavao pucnjem iz oružja. U staro vreme se znalo kad počnu pucnji da se razležu, badnjaci, znači, prispevaju. U mnogim krajevima, u Crnoj Gori pogotovu, držalo se da bi bilo sramota tad - ne pucati!

_________________
И само дотле, до тог камена,
До тог бедема...
Ногом ћеш ступит, можда, поганом?
Дрзнеш ли даље?...

Ал' један израз, једну мисао
Чућеш у борбе страшној ломљави
"Отаџбина је ово Србина!..."

Da, paljenje Badnjaka, pijukanje, sve u vezi sa Božićem je baš lijepo..

_________________
Always remember that you are unique, just like everyone else...

Dan svetog Djordja, Djurdjevdan je veoma polularan praznik u Bosni medju Srbima.

Evo sta kaze Wikipedija o tome

http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%82%D1 ... 0%B0%D0%BD

Proslava svetog Djordja medjutim vodi porijeklo jos od paganskih staroslovenskih vremena i staroslovenskog boga Gerovita koji je bio vitez, zastitnik slabih i koji je nagovjestavao budjenje prirode. U Gerovitovom mjesecu listaju hrastove sume. Povorke staroslovenskih ranoranilaca su tada kretale u svete gajeve da mu u prinesu zrtve. Ovaj obicaj se zavrsavao narodnim veseljem. Slican obicaj je prenjet i na hriscanstvo.

Istoricari (recimo Corovic) su zabiljezili pojavu proslave Djurdjevdana i kod bosanskih muslimana pocetkom 20-tog vijeka a prelijepi opis Djurdjevdana kod muslimana darovao nam je Mesa Selimovic u svom romanu “Dervis i smrt”.

”Iza taraba su se culi vreli glasovi djevojaka sto su spremale miloduh i crvena jaja u bakrace pune vode, da se u ranu zoru izmiju, kao divljaci vjerujuci carolijama cvijeca i noci.

Sram vas bilo, govorio sam u drvenu tarabu, sram vas i stid bilo. Ciju vjeru vjerujete? Kojim se sejtanima predajete?

Uzalud je bilo ista ciniti i govoriti te veceri, ludje od drugih. U ponoc otici ce ove djevojke pod vodenice i gole se kupati na vodenoj maji sto je rasipa vodenicni tocak, i sejtani, sto tad ustaju sa svojih legala, rutavim sapama pljeskace ih po vlaznim butinama, sjajnim od mjesecine.

Idite kuci, kazem mladicima sto nailaze, objesni. Sutra je Durdjev, kaurski svetac, nije nas. Ne cinite grijeha.

A njima je svejedno, i cijeloj kasabi je svejedno, niko im ovu noc ne moze oduzeti.

To je staro pravo na grijeh u jurjevskoj noci. Cuvaju ga mimo vjere, i protiv nje, pogani u ova dvadeset cetiri sata razbludnog mirisa miloduha i ljubavi, miloduha sto grijesno mirise na zenu i ljubavi sto mirise na miloduh zenskih bedara. Grijeh je prosut u tom spregu dana i noci, stedro, kao iz ogromnog vedra, iz zatvorenih mijehova zelje. Vuce se staro tudje vrijeme za nama, jace od nas, javljajuci se u pobuni tijela, koja kratko traje, a pamti se do slijedece pobune. Tako i ne prestaje, i sve ostalo je privid, sve sto je izmedju tih iskonskih pobjeda grijeha. I nije toliko nevolja u razbludnosti vec u vjekovnom trajanju tudjeg zla, jaceg od prave vjere. Sta smo ucinili, sta smo postigli, sta smo srusili, sta izgradili? Da li se uzalud borimo protiv prirodnih nagona, jacih od svega sto moze da ponudi razum? Da nije suvise suho i neprivlacno ono sto dajemo u zamjenu za socno drevno divljanje? Cime se suprotstavljamo carima pradavnih doziva? Hoce li nas osvojiti daleki divlji preci i vratiti na svoje vrijeme? Nista drugo ne zelim vec da moje strahovanje bude gore od istine, ali se bojim da je pogled moje uznemirene duse bistriji nego u moje brace kojima je blizi ovaj svijet od onoga. Nikoga ne tuzim, Boze, koji sve znas, i budi milostiv i meni, i njima, i svima grijesnim ljudima.”

Durdjevdan je kako danasnja tradicija Bosanaca tako i drevna. Durdjevdan spominje 1466 godine gost Radin, visoki svestenik Crkve Bosanske u svom testamentu i to kao svoje licno krsno ime.

Djurdjevdan, obicaj u Bosni i nekad i sad.

Radojica

PS Kome se ove cinjenice o Bosni ne svidjaju ima pravo da se ljuti ali ih ne moze poreci

_________________
Ko se stidi svog bosanskog porijekla, bosanskih imena i bosanske kulture nije dostojan zvati se Bosancem

Vrlo lijepo i detaljno opisano!
A evo sad malo o ramazanu nekad i sad...

"Na sofru dode najprije čorba, za ovim ćevab, za ćevabom nešto slatko, pa onda opet slano, pa slatko - uvijek mora slijediti za slanim, sahan slatki i obratno", zapisao je Fejzi-beg Kulinović u svom Zborniku za život i običaje Južnih Slovena. Ono što nije zapisao jeste da su se slatko i slano za bosanskih iftara izmjenjivali i do 15 puta. Uz spisak jela, koja je danas teško naći na menijima aščinica, započinjali su i završavali iftari, koje je nekada davno oglašavao top. Danas je pucnjava sporadična, a izbor hrane dovoljan za nekadašnje predjelo.

Vjerovatno najstariji pisani trag nekog običaja vezanog za ramazan u Bosni i Hercegovini jeste zapis Mula Mustafe Ševki Bašeskije, zabilježen u Ljetopisu, koji je vodio od 1746. do 1804. U njemu se kaže: "Još od davnina je uobičajeno da se početak ramazanskog posta oglasi iza ikindije uoči ramazana. Medjutim, ovaj put, s obzirom da se nije vidio mladak mjesec, odredjeno je da se zaposti u utorak. Naknadno stiže vijest da je vidjen mladak, pa su zato pucali topovi u šest sahata noću i tako post poče u ponedjeljak."

Činjenica je da su topovi za ramazan u Sarajevu, ali i u drugim gradskim sredinama, sve do kraja Drugog svjetskog rata pucali čak tri puta: prvi put da označe početak sehura ili ručka, drugi put da upozore kako se (kako piše Antun Hangi u svojoj knjizi Život i običaji muslimana u Bosni i Hercegovini) "ostavlja jelo, piće i pušenje i sve ide na počinak", a treći put na kraju posta, odnosno početku iftara. Top je iz ramazana u BiH nestao nakon 1945, kao i čuvena iftarska škembe-čorba, koja se pravila u Ferhadiji i po koju bi dolazili iz svih dijelova grada. Čorba se krišom počela ponovo praviti šezdesetih na Vratniku, pa ako su vlasti koje su je zabranile i znale, pravile su se da ne znaju.

Običaj koji se u BiH održao do danas jeste veliko spremanje prije ramazana. Ono je nekada podrazumijevalo krečenje, ribanje, češljanje vune u dušecima i jastucima, pranje ručnog rada, kumanje sinija (struganje pijeskom nasutim u vlažne platnene vreće) i kalajisanje svog bakarnog posudja - posebno tepsije u kojoj se spravljao kadaif. Kadaif je posebno ramazansko jelo, što, s obzirom na činjenicu kako se kadaif danas prodaje u svakoj samoposluzi, zvuči nevjerovatno. Kadaif se pripremao u bosanskim kućama i do mjesec dana prije samog ramazana, kao i bamija, koja bi se kupovala mnogo ranije, pa zatim ostavljala da se dodatno osuši.

Osim kadaifa i svježe vode, na koju se u avlijama za koje se znalo da imaju dobre bunare nekad čekalo u redovima, iftari su bili nezamislivi bez somuna. Iako će se u svakom bosanskom gradu čuti kako se baš tu prave najbolji somuni, historija bilježi somune žepčanskog pekara Ibrahima Spahića. Tadašnji Ibro pravio je tzv. "patke ramazanlije", po koje bi svijet dolazio i iz drugih gradova. Elipsaste, na krajevima blago uvrnute, bile su obavezno posute ćurekotom. Pored somuna, uz ramazan su se pravili ćureci - peciva izdužena i podijeljena na dvije polovice, obrubljena vjenčićima i ukrašena tzv. šapicama, pa posipana ćurekotom. Po pekarama su prodavana i slatka peciva, tzv. ekmek kadaif, masno tijesto koje se pripremalo kao pogača i zalijevalo jakom agdom pred iftar.

Postoji i nekoliko vrsta iftara. Obični iftar je onaj koji se sprema za ukućane, dok je zvanični iftar onaj na koji se pozivaju gosti. Pozivanje na iftar u Bosni ima čak i svoj protokol, odnosno, najbliža familija zove se u posljednjoj sedmici ramazana. U gradskim sredinama postojao je običaj da vlasnici zanatskih ili trgovačckih radnji u čaršiji naprave jedan iftar tokom ramazana upravo u radnji. Takav se iftar nije spremao u kući, vec bi se naručivao u čaršiji. Iako se po sunnetu (praksi Božijeg poslanika s.a.v.s.) iftar sastoji od hurme i laganog obroka, u Bosni su obroci sve samo ne lagani.

Sarajevski iftar tako započinje ledenim šerbetom (šerbe se pravi od djulbešećer ruže i služi sa ledom), a nastavlja slatkim od trešanja ili narandži, travničkim sirom i bademli kolačem po izboru domaćice. Glavno jelo zapoćinje čorbom i topom, nastavlja se bamijom i finim ćevapom sa slatkim od dunja, zeljanicom, ekmek kadaifom sa kajmakom, šarenom dolmom, studenom jalandži-dolmom, toplom džanecijom, bijelim pilavom, rumenim hošaf-kompotom, a sve završava nargilom, čibucima i kahvom.

Fejzi-beg Kulinović piše kako se pri svakom svečanom ručku (zijafetu) na stolu treba smijeniti od petnaest do trideset različitih jela. Dok su se u kućama spremala jela od po 13 jemeka, po aščinicama su se služili obroci koji su sadržavali i do 20 jela. Ovakav običaj bio je rasprostranjen u cijeloj BiH. Na prvom mjestu obavezno je dolazio čimbur, pa čorba. Slijedili su jače mesno jelo, pa glavno slatko jelo, a zatim tzv. "hladni sudi". Tek onda služila se bamija, dolmljena jela, koja su se razdvajala slatkim jelom i pitama, izmedju kojih bi se služili "hladni sudi". Na kraju je serviran pilav, pa opet "hladni sudi" i na kraju hošaf.

Dok su iftari bili obroci u pravom smislu te riječi, na sehurima se jelo ono što je ostajalo od iftara. Nakon što čovjek samo baci oko na spisak stvari koje su se kuhale tokom dana, vrlo je jednostavno zaključiti da postaćci nisu lijegali praznih stomaka.

_________________
Lično više volim strat,
jer mi leži takav vrat...

Ево још нешто о Ђурђевдану ..


Порекло празника

Ђурђевдан је празник са јако пуно народних обичаја везаних за њега, и магијских радњи за заштиту, здравље и плодност, које се тог дана обављају. Обичаји и веровања српског народа везана за Ђурђевдан су у народу свакако постојали и пре него што је примио хришћанство. Свети Ђорђе је својим празником свакако заузео место неког старог српског божанства плодности и његовог празника.



Народни празник

Ђурђевдан се сматра за границу између зиме и лета, празник везан за здравље укућана, удају и женидбу младих из куће, плодност стоке и добре усеве. За мало који празник код Срба је везано толико обичаја и веровања, па и магијских радњи.

Плетење венаца од биља

Увече, уочи Ђурђевдана, неко од укућана накида зелених гранчица у најближој шуми и њима окити врата и прозоре на кући и осталим зградама као и улазне вратнице и капије. Ово се чини да би година и дом били берићетни – Да буде здравља, плода и рода у дому, пољу, тору и обору. Понегде је обичај да ово кићење зеленилом врше на сам Ђурђевдан пре зоре.

Такође, оплету се венчићи од ђурђевског цвећа: ђурђевка, млечике и другог, и њиме се оките улазна врата на дворишту и кући. Ти венци стоје изнад врата читаву годину, до следећег Ђурђевдана.[2]

Многи праве крстове од лесковог прућа и стављају их по њивама, баштама и зградама – да би се сачували од града (слично крстовима од бадњака за Божић).

Умивање са биљем

Уочи Ђурђевдана, домаћица спушта у посуду пуну воде разно пролећно биље, а онда одмах спушта: дрен, па за њим здравац, и на крају грабеж и црвено јаје, чуваркућу која је остала од Ускрса[3]; то се затим стави под ружу у башти да преноћи. [4]

Ујутру се сви редом умивају водом: деца - да буду здрава као дрен, девојке - да се момци грабе око њих, старији - да буду здрави, домаћин – да му кућа буде добро чувана, итд. Сваки према својим потребама и жељама. [5]

Купање на реци

Велику важност има и купање на реци, пре сунца (понекад се у реку бацају венци од разног цвећа, или се сипа млеко).[6] Да би били здрави и јаки, људи су се китили цвећем и биљем, опасивали се врбовим и дреновим прућем. Понегде се младеж љуљала на дреновом дрвету, да би била здрава као дрен, а девојке су се ваљале по зеленом житу, да би им коса расла као жито. [7] Посебној је за ове обичаје значајно биље (попут селена, коприве, врбе, дрена, зелене пшенице итд.), којим се људи и жене ките, или „причешћују“ или потапају у воду, у којој ће се купати, или се по њима ваљају, или (ако је дрво) љуљају, итд.[8]

Ђурђевдански уранак

Народ на Ђурђеведан, рано пре зоре, одлази у природу заједнички на ђурђевдански уранак, на неко згодно место у шуми које се изабере, на пропланку или поред реке. За ово се припреми јело и пиће; обавезно се припреми јагње на ражњу а они који су за то задужени, оду много раније на заказано место и отпочну са припремама тако да се ражањ већ увелико окреће кад остали дођу. Песма, игра и весеље трају често и до подне.[9]

На ђурђевданским уранцима се млади опасују врбовим прућем да буду напредни као врба, ките здравцем да буду здрави као здравац, копривом да коприва опече болести са њим, и селеном да им душа мирише као селен. [10]

Трпеза

Око Тимока сваки домаћин на Ђурђевдан дотера пред цркву по једно мушко јагње, и ту му на сваки рог прилепи по воштану свећицу, па поп после литургије изађе међу јагањце, запале се јагањцима свеће на роговима, очита им се молитва и благослове их за трпезу. [11]

Орање бразде око села

Земљорадници су око села оборавали бразду која је чинила магијски круг у који зле силе нису могле да продру. [12]

Сточарски празник

Овај празник нарочито поштују сточари. Овог дана се стока истерује у планине на летње паше. Тада се коље прво јагње чијом су се крвљу, ради здравља, укућани мазали по челу и образима. [13] Сакраментална жртва јагњета, с којим се „причешћују“ сва деца, је уједно и најважнији од обичаја за тај дан. [14]

Разна веровања

Пре Ђурђевдана не треба селена брати или мирисати, а на Ђурђевдан свако узме по један стручак те омирише и задене се за појас, а девојке и младе за ђердан. [15]

На Ђурђевдан не ваља спавати, да не би болела глава, а ако је неко спавао онда на Марковдан да спава на том истом месту. [16]

Сматра се да на Ђурђевдан делују вештице и друге зле силе, због чега су сељаци палили велике ватре да би заштитили себе и село. [17]

Врачања за плодност

Обичаји везани за Ђурђевдан се врше пре изласка сунца, и то често на реци, што свакако има свој магијски значај. Међутим, највећи број обичаја спада у чисту магију, код чега онај, који их врши, нема у виду никаквог одређеног демона ни божанство. [18]

Жене и девојке донесу увече кући омаје тј. воде са кола воденичнога, да се од њих свако зло и прљавштина отресе и отпадне, као омаја од кола, и ставе у њу различитог биља а нарочито селена, да преноћи, па се ујутру њом купају у градини поред селена и поред осталог цвећа. [19]

Зарад плодности своје стоке, да би одузеле млеко туђој стоци, ноћу неке жене врачају (ретко мушкарци), које су голе и јашу на вратилу (обилазе око туђих торова). [20] Све то показује, да је обичај веома стар.

На сличан начин привлачи се и пољска плодност. Са великом ревношћу практикују се и љубавна врачања и гатања. Врсте гатања и предмети, по којима се гата, врло су многобројни (по хлебу, копривама, кукавици, свињама, роси итд).[21]

Веровања о времену

Веровало се да ако је на Ђурђевдан ведро - да ће бити плодна година, а ако на овај празник и сутрадан буде падала киша - да ће лето бити сушно.

Каже се у Србији да колико недеља пре Ђурђевдана загрми, толико ће бити товара жита те године. [22]

Многи од горе наведених обичаја су везани за различите крајеве и доста од њих је нажалост изумрло ..

_________________
И само дотле, до тог камена,
До тог бедема...
Ногом ћеш ступит, можда, поганом?
Дрзнеш ли даље?...

Ал' један израз, једну мисао
Чућеш у борбе страшној ломљави
"Отаџбина је ово Србина!..."

Ja sam mislila medju Ciganima? Zar nije bio vasar gore na Veselom Brijegu 6. maja?

Uzvracam cestitke na takodje vrlo fino opisanom ramazanskom prazniku . Ja sam inace znatizeljna osoba pa bih volio da mi civi objasni porijeklo ramazanskog obicaja u Bosni. Da li je to staroslovenski obicaj ili mozda neciji drugi, da li je taj obicaj bio prisutan od postanka bosanske drzave ili je mozda dosao kasnije i ako je dosao kasnije kako je dosao u Bosnu?

Radojica

_________________
Ko se stidi svog bosanskog porijekla, bosanskih imena i bosanske kulture nije dostojan zvati se Bosancem

Шта фали Циганима? Имају и они права да славе празнике

_________________
Nikad Srbin kukavica nije,
smrt ga gleda , on se na nju smije.

Da imas pravo Dust. Taj obicaj je popularan i medju Ciganima sa naseg podrucja. Djurdjevdan slave jos i dan danas i neki muslimani pa i Albanci. Medjutim vise je nego ocigledno da su sve ove tri grupe naroda poprimile ovaj obicaj od Srba zbog jasne staroslovenske simbolike koja lezi u pozadini toga obicaja. Kao sto znas ni Albanci ni Cigani nisu Sloveni. Muslimani su ..... to ti necu reci, imas logiku pa zakljuci sam

Radojica

_________________
Ko se stidi svog bosanskog porijekla, bosanskih imena i bosanske kulture nije dostojan zvati se Bosancem

Lijepo je što si znatiželjan. Ali postavio si pitanje na koje već znaš odgovor. Dakle, ne moram da ti objašnjavam.
Mogli bismo raspravljati staroslovenske običaje, oni su stariji i od islama i od hrišćanstva među Slovenima. Ali to nije tema. Znaš i sam. Tvoja tema o "izvornim običajima u Bosni" je pod ključem. Ako želiš da je otključaš, pitaj moderatora. A ovdje možeš da nastaviš prezentirati običaje u BiH, nekad i sad, kod svih "naroda i narodnosti."

Ne fali im ništa osim da ih se naziva korektnim nacionalnim imenom: Romi.

_________________
Lično više volim strat,
jer mi leži takav vrat...

a sad malo o Bozicu ..

Na Božić, pre ručka se obavlja mirobožanje. Ovaj obred se vrši tako što domaćin uzme čašu sa rakijom ili vinom, prekrsti se i kaže Mir Božji, a ukućani odgovaraju Da Bog blagoslovi, ovaj ritual se ponavlja tako što domaćin uvek govori Mir Božji, a ukućani odgovaraju: da zdravi budemo, da žito rodi, da nas sreća prati i tome slično. Posle mirobožanja se postavlja svečana božićna trpeza. Kao na Badnji dan, tako se i na Božić velika pažnja posvećuje prazničnoj trpezi. Treba takoðe istaći da nisu sva jela na božićnoj trpezi imala podjednak značaj. Posebno mesto zauzimaju česnica i pečenica.

Česnica predstavlja obredni kolač koji se mesi rano izjutra i to sa osveštenom vodom i belim brašnom, ali bez kvasca. U česnicu se prilikom mešenja stavlja novčić, a česnica se isključivo lomi i to za ručkom. Naziv česnica potiče od izraza "čest", "deo", "sreća", jer se lomi na delove i svakom porodičnom članu se daje deo, po kome se sreća proriče. Veruje se da će osoba koja pronaðe novčić imati berićetnu i uspešnu godinu u svakom pogledu. Takodje se u nekim krajevima stavlja i komad drvceta, te se vjeruje da ce onaj koji nadje drvce tokom cjele godine biti zaduzen za najteze poslove kao sto su rad u sumi i slicno.

Pečenica predstavlja vrstu žrtve koja se prinosi bogu. Ovaj običaj koji vuče korene iz prethrišćanskih verovanja, crkva je prihvatila i blagoslovila. Pečenica, tj. prase ili jagnje, moralo se peći sa glavom i nogama. Plećka od pečenice u pojedinim krajevima služi za predviðanje kakva će biti naredna godina. Ukoliko je na pečenoj plećki, kad se izvuče kost, ostalo mesa na kosti, verovalo se da će te godine stoka biti plodna.

Dolazak položajnika u kuću predstavlja jedan od nezaobilaznih sastavnih elemenata božićnog rituala. Položajnikom se naziva lice koje na Božić prvo stupi u kuću. Običava se da u ulozi pložajnika bude odrasla osoba muškog pola ili muško dete. Njegova dužnost je da čestita Božić tako što blagosiljanjem poželi ukućanima zdravlje i berićetnu godinu. Domaćinova dužnost je da položajnika dariva nekim poklonom.
Iako su božićni dani "neradni", smatraju se kao povoljni za započinjanje novih poslova. Veruje se da će poslovi koji se započnu prvog dana Božića, pa makar i simbolično, biti uspešno završeni.

Drugog dana Božića, odnosno na Božji dan se posećuju prijatelji i roðaci. Ljudi se tokom božićnih praznika pozdravljaju sa "Hristos se rodi", a odgovara se sa "Vaistinu se rodi"! Pozdravljanje sa Mir božji, Hristos se rodi, predstavlja jedan segment božićnog obreda, čija se osnovna namera ogleda u sprečavanju omraze i zavade meðu ljudima.

Deveti jaunar se proslavlja kao treći dan Božića. Toga dana se iznosi slama iz kuće, što predstavlja prvu i najosnovniju radnju koja se izvodi trećeg dana Božića. Ljudi veruju u plodotvornu moć slame, što vjerovatno vuče korijene na ovim prostorima pre preuzimanja Hrišćanstva. Zbog toga se ona nije bacala, već se nosi u voćnjak, vinograd, a stavlja se i u privredne zgrade. Pravoslavna crkva tog dana slavi i Sv. Stevana.

Razlog zbog kog sam boldirao neke rečenice je da se uvidi koliko se u Srpskom narodu zadržalo tih običaja koji su karakteristični upravo za narode koji vjeruju u više bogova, tj. za narode koji su živjeli na ovim prostorima prije dolaska Hrišćanstva a kamo li Islama.

_________________
И само дотле, до тог камена,
До тог бедема...
Ногом ћеш ступит, можда, поганом?
Дрзнеш ли даље?...

Ал' један израз, једну мисао
Чућеш у борбе страшној ломљави
"Отаџбина је ово Србина!..."

XentoniX, primi čestitke za dobar članak!
Vidim da je moderatorova kritika bila konstruktivna. Samo tako, nastavi u istom stilu! Što više znamo jedni o drugima, bolje je za sve nas. Više znanja = više tolerancije.

_________________
Lično više volim strat,
jer mi leži takav vrat...

Hvala! Slažem se s tobom i moram napomenuti da nisam želio nikog da uvredim.
Jednostavno imam neke svoje stavove i stojim iza toga.
Što se tiče muslimanskih običaja i Islama dosta znam o tome tako da od ovih članaka što sam pročitao nisam mnogo saznao osim nekih detalja. Rodjen sam u sredini gde je muslimansko stanovništvo bilo većinsko, spletom okolnosti i nakon rata sam završio u takvoj sredini. Imam dosta prijatelja muslimana, imao sam i djevojku koja je muslimanka. Svake godine im čestitam Bajram kao i oni meni Božić. Smeta mi ono sto Radojica navodi, a to je svojatanje Bosne kao muslimanske zemlje i mnoge laži i neistine koje se plasiraju putem medija. Ne želim da ulazim u politiku ovde, i tako sam offtopic. O nekim stvarima ćemo diskutovati i drugom prilikom.
Pozdrav svima.

_________________
И само дотле, до тог камена,
До тог бедема...
Ногом ћеш ступит, можда, поганом?
Дрзнеш ли даље?...

Ал' један израз, једну мисао
Чућеш у борбе страшној ломљави
"Отаџбина је ово Србина!..."

Who the man?

I'm the man ;)

_________________
Always remember that you are unique, just like everyone else...