banjalukaforum.com

Слободан Јарчевић:
МЕМОРАНДУМ
О СРБИМА ИСЛАМСКЕ РЕЛИГИЈЕ

********

СРБИ ПОДЕЉЕНИ ДРЖАВАМА И ВЕРАМА
У писмима Петра Петровића Његоша, налазе се и она одашиљана скадарском везиру Осман Масхар–паши Скопљаку, ''једноплеменику различита исповеданија... једне крви''. Његош је подсећао Скопљака да су им породице из истог српског завичаја - Скопљакова од Бугојна, а Његошева од Зенице. Осман Масхар–пашу су ове речи, мада је био охол, дотакле. Био је разапет, како то народ каже, између корена своје нације и својих обавеза непријатељској Турској, у чијој државној структури је био великодостојник. Паша, о својим мукама, није оставио писмена трага, али ће се пашин унук Омер–бег Сулејманпашић-Деспотовић, с великом групом младића из угледниих муслиманских породица, крајем деветнаестог столећа, окренути своме роду и најумилније му певати. Омер–бег ће уздизати српску крсну славу, род и српско име, уверен да је доживео срећене дане, о којима је, његовом деди Осману Масхару, писао умни Његош:
''Ја бих рад (обавештава и јадикује о тим данима Његош) да сам се мало доцније родио, јер бих видио своју браћу ђе су се себе и својих споменули и ђе јавно пред свијетом казали да су они достојни праунуци и потомци старијех витезова нашег народа''.
Стихови Омер-бега у песми Лети пјесмо су треперили овом изговореном поруком Његоша и притајеним мислима Османа Масхар-паше:

''Желиш видјет љутог лава,
за слободу што се бори,
ти полети, пјесмо моја,
оној малој Црној Гори.

Под Ловћеном на камену
Наћеш тамо оног лава,
Што слободи крчи пута
Оштрим мачем и гуслама.

Понеси му поздрав вјерни
Зарад среће братског гледа,
Крв нас веже, а не д'јели
Вјера Христа, Мухамеда''.

Други велики родољуб међу Србима муслиманима био је Авдо Карабеговић Хасанбегов. Он ће, у ''Босанској вили'', Сарајево, 15. јуна 1898, објавити песму У очи Видова 1898. и у њој ће, пун слутње о могућем будућем братоубилаштву, преклињати да се српски завичаји загрле:

''... Еј, Косово тужно и жалосно!
Склањали се за високе горе
Јарко сунце сјетно, невесело,
Да не гледа ђе се браћа боре?

Да не гледа мачеве крваве
Ђе брат брату кроз груди пробада,
Да не гледа срца издајничка
Ђе паклена злоба, завист влада.

Да ли чекаш ај, Косово тужно!
Нове братске борбе и мегдана?
Да ли чекаш – еј судбино клета –
Сретнијега туде Видов дана.

Или чекаш да изглади врјеме
Црне боре са твојега чела,
Да на гробљу праотаца својих
Загрле се браћа превесела.

Да ли чекаш братско разбојиште,
Опет бојна труба да затруби?
Или чекаш – ах злаћани санци –
Да се Призрен с Авалом пољуби?!

Овакво одушевљење за ''грљење браће превеселе'', браће хришћана и муслимана, налазимо у прозним и епским делима Срба од 15. столећа. У њима, видимо да су српски државници и војсковође оба исповеданија били разапињани између жеље да обнове царство Немањића и закључка да су се томе, судбоносно, испречиле освајачке силе Азије и Европе. Зато су се колебали и сврставали под један, други или трећи барјак – верујући да је избор врсте барјака Божија воља, или изнуда историјског тренутка - надмоћи државе под крстом или државе под полумесецом. Српску државу су, једнако, сатирали и Турци и Европљани. То је искусио Ђурађ Црнојевић, који је, у намери да очува остатке српске државе у Зети, отпутовао у Млетке и тражио помоћ, а кад је тамо наишао на непријатељско држање, вратио се у Зету и склонио се у Турску. ''Ђурађ се у избеглиштву уверио да је Млетачка Република имала исте циљеве као и Турска – освојити што више српских земаља. Млечани су своје војне експедиције усмеравали према Зети, док је она била у саставу Србије Стефана Лазаревића и сестрића му Ђурђа Бранковића. Користили су сваки турски напад на Србију да би окупирали зетске поседе на морској обали. У ту сврху, дужд је чинио све да Зету ослаби изнутра. Покушавао је да изазове династичке борбе међу Црнојевићима. Против Стефана Црнојевића је подстицао његову браћу и издашно их помагао новцем, робом и оружјем. Забележено је да су Млечићи успели против Стефана дигнути и једно племе с обала Скадарског језера''.
У оваквом окружењу, Срби су, без обзира на верску припадност, били приморани да служе Турској или некој од европских држава. А те државе су, следећи свеприсутну идеју увећања територије, сурово уклањале препреке на том путу. Ништа им није било свето, као што се то види на овом примеру Млетачке Републике. Она ломи хришћанску Србију, на исти начин како то чини и исламска Турска. Државном интересу се све подређивало. У Турској, и животи султанових синова. Ништа није смело реметити снажење и ширење државе. К том циљу, моћни Сулејман је наредио да му убију сина Мустафу, који је и умно и телесно био испред остале браће по оцу, а извесно време пре тога, убио је и сина Ибрахима. Овако су то забележили историчари:
''Цару су разапели чадор, огроман као двор, подељен преградама од свиле на неколико одаја. 'Био је то октобар 1553, кад је Сулејман позвао сина да га посети. Тако је некад довео на вечеру и миљеника Ибрахима...' Сав у тешкој златној одећи, више налик на мумију него било кад раније, цар је непомично седео под чадором и кроз завесу, довољно провидну, зурио у другу одају, која је још била празна. У једном тренутку, напољу је завладала тишина, и у одају је, без пратње, ушао Мустафа, његов син, сав у белој одећи, леп као јунак из приче, и зачуђен застао што никог нема у полутамној просторији. А онда је Сулејман видео како из углова искачу мутавци, огромни и црни, и бацају се на Мустафу да га задаве. Док је трајало рвање, султан је приметио да га је син запазио кроз завесу и, зајаукавши да му помогне, последњом снагом збацио са себе џинове. Принцу је тада пришао с леђа дворанин Зал Махмуд-паша, потоњи везир и зет царске куће, и набацио му гајтан око врата. За то време, цар се није ни померио''.
Кад имамо у виду овакво султаново жртвовање сопственог сина за интерес државе, постаје јасно зашто је Осман Масхар–паша Скопљак био принуђен да не спомиње своје српско порекло у преписци с Његошем. А да је о српству бринуо и говорио у кругу породице и са својим блиским пријатељима – Србима муслиманима, види се у списима његовог унука Омер-бега Сулејманпашића – Деспотовића. Омер-бег је, кад је минула опасност од страшне казне турских власти – крајем деветнаестог столећа, предао Богдану Милановићу Крајишнику родослов Сулејманпашића. Крајишник је то објавио у часопису Голубу, у Сомбору, 1. октобра 1899. године. Родоначелник ове угледне муслиманске породице у Босни био је, нико други, него српски племић, с титулом деспота – Михајло. Прешао је у муслиманску веру у време Мехмеда Другог и узео име Али-паша. Руски конзул у Сарајеву Александар Ф. Гиљфердинг је истраживао порекло Сулејманпашића Скопљака и дошао до податка да им је родоначелник Михајло био Јаблановић. То је племићка породица, за коју неки историчари тврде да су се из ње издвојили Котроманићи.
Скопљаци су, мада племенитог српског рода, гласили као одани турски државници и војсковође. Били су принуђени на предузећа против српских националних интереса, али је сигурно, да то нису чинили мирне савести. Посебно не у првој половини деветнаестог столећа, кад су муслимани Босне и Херцеговине подигли буну против турске окупације. Вођа српског муслиманског устанка био је Хусеин – бег Градашчевић. Уз њега су пристали чланови многих племићких породица и отворено су позивали Србе муслимане да се освете Турцима за српски пораз на Косову пољу 1389. године. Устаници су кренули с војском из Сарајева према Травнику 1831. године, а супроставила им се турска војска на челу са Сулејманпашићима Скопљацима: Мустај–пашом и Осман–алајбегом. Надомак Травника, две војске су се жестоко потукле. Победила је војска Срба муслимана, а Скопљаци су се спасили бекством у Дувно. Хусеин - бег Градашчевић је војевао против Турака десетак година. Једном приликом је продро у Србију и победио је турску војску и на Косову. Но, 1851. године је турска војска, састављена од Арнаута, на челу с Омер-пашом Латасом (потурченим Србином из Лике) упала у Босну и угушила устанак босанско-херцеговачких Срба муслимана. Без обзира што су присталице капетана Градашчевића биле привржене исламској религији и противиле се султановим реформама о проширењу права хришћанима, њихов покрет је имао српско национално обележје – борбу против окупатора из Азије, ослобађање Босне и Херцеговине и припајање Србији. Ту српску свест код муслиманских устаника, препознао је немачки историчар и писац Леополд Ранке. У књизи Србија и Турска у деветнаестом веку, Ранке ће, на стр. 114, навести да су Срби муслимани певали:

''Ми идемо на Косово равно,
Где нам стари славу изгубише,
Стару нашу славу прађедовску.
И ми ћемо на пољу Косову
Ил' изгубит вјеру и јунаштво,
Или ћемо, ако Алах даде,
Душманина свога побједити,
И у Босну вратити се славно''.

_________________
Nikad Srbin kukavica nije,
smrt ga gleda , on se na nju smije.

Побуна муслимана против турске власти у Босни и Херцеговини под воћством Хусеин-бега Градашчевића (Змаја од Босне) није била усамљена. Против Турака је подигао муслимане Херцеговине Али-паша Сточевић Ризванбеговић 1849. године. Да је његова побуна имала чисто српске побуде, говоре чињенице да је он био велики пријатељ Петра Петровића Његоша и да је на устанак позивао и Србе хришћане - православне и католике. И ову буну, као и ону Градашчевићеву, угушиће Омер-паша Латас.
За оно време тешког средњевековног наслеђа у Босни и Херцеговини, с необразованим становништвом и без сарадње с националним покретима у европским државама, феудална елита Срба муслимана је наговестила, овим устанцима, своју националну самобитност. То што устанку нису масовније пришли Срби православни и католици, последица је уобичајених српских, међусобних, подела. Не само по религиозним швовима, него и по завичајним, сталешким, династичким, идеолошким - ослањањем једних на Русију, других на Аустрију, трећих на Турску, Млетке, Мађарску, итд.
Национално штетна, српска склоност ка поделама је била побеђена у Херцеговини 1882. године. Тад су Стојан Ковачевић и Салко Форте подигли против аустријске окупације 150.000 устаника, од којих су половина били муслимани, а половина православни. На челу ове заборављене српске револуције, били су прваци и једне и друге конфесије: Хајдарбег и Ибрахимбег Ченгић, Омер-бег Филиповић, Ибрага Тановић, Бег Танковић и многи други, а од православних: Стојан Ковачевић, Перо Тунгуз, сердар Васо Бува, Јово Самарџић, Лука Дангубић, итд.
Одсуство српске државне идеологије у Југославији од 1918, условило је да се ова српска ратна и ослободилачка слога муслимана и православних заборави и да се њен дух уклони из свести млађих генерација, једних и других. Утапање српске идеологије у југословенство у двадесетом столећу је кључна грешка српских државника и интелектуалаца и она ће условити страховите међусобне српске покоље у два светска рата и у сепаратистичким ратовима у Југославији од 1990. до 1999. године. А да до тога није требало доћи, показују примери муслиманских првака који су следили тековине муслиманско-православног устанка против Аустрије 1882. године. Најугледнији међу њима, био је Мехмедбег Капетановић-Љубушак. Он је 1887. године написао збирку пословица, песама и анегдота: Народно благо. Ово дело је штампао ћирилицом. Поклонио је своје земљиште код Бихаћа и Санског Моста за подизање православних цркава и парохијалних домова. Његов син Ризабег је пригрлио очево српство - писао је родољубиве песме и штампао их у српској Босанској вили.
Да је свест о припадности муслимана српском стаблу било међу народним првацима однеговано пре стварања Југославије, показује муслимнско-православни уговор о уређењу Босне и Херцеговине од 1902. године, којим је покушано спречавање аустријске намере да све дошљаке у Босну и Херцеговину (странце) представи за Хрвате и да српски језик прогласи ''земаљским'', или ''бошњачким''. Зато су Глигорије Јефтановић, Војислав Шола, Алибег Фирдус и Бакирбег Тузлић унели Члан 11:

''Народни и службени језик је српски, а писмо ћирилица. Не признаје се право завичајности никоме – ко је дошао с окупацијом или после ње, па ни њиховим потомцима, макар да су у Босни рођени''.

Овај државни и национални документ је, убрзо, дао резултате – и права је штета што је после 1918. године муслиманско-православна слога занемарена и одрођавање муслимана од српског стабла државно подстицано. Посебно, у Југославији после Другог светског рата. Али, тих првих година двадесетог века, све је наговештавало братство истородних муслимана и православаца. Тако су муслимани основали Српско муслиманско потпорно ђачко друштво и почели да издају часопис Гајрет. Председник Друштва је Мехмедбег Фадилпашић, велепоседник из Сарајева. Уредник Гајрета, од 1907. је Осман Ђикић и часопис руши оквире међусрпске верске подељености. Залаже се за српство и муслимани престају да се зову Турцима, схватајући да припадају српском роду. Осман Ђикић, са Смајом Ћемаловићем, покреће и часопис Самоуправу, 1910. године. Атмосферу српског родољубља међу муслиманима Босне и Херцеговине, крајем 19. и почетком двадесетог столећа, најупечатљивије приказује лепа лирска песма Србина муслимана Аливерић Тузлака, Аманет од ђеда, објављена у Босанској вили, 1898:

''У долафу мога ђеда
с десне стране у претинцу,
кад још бијах грјешно д'јете
виђах малу иконицу.

Прикрадох се да разгледам,
Каква ли је на њој слика,
Бјеше сребром опточена
Слика Ђурђа мученика.

Ја то онда нисам знао.
Зазир'о сам од аждаје,
Ал' с аждајом ко се бори,
Осјећ'о сам, јунак да је.

Само зато, само зато,
Ја пољубих тог човјека.
Ђед униђе – ја сезбуних –
А он рече: 'Нека, нека!

Истог Ђурђа, љубили су
Наши преци ко свечари,
Па зар да јађунах љубнут'
Што љубљаху наши стари.

Ал' ти н'јеси пољубио
Само хадер – илијаза,
И пољупце си пољубио
Својих рахмет праотаца'.

Тако ђедо, ал' он оде
Већ одавно с овог св'јета,
А ја чувам иконицу
Поред других аманета.

Ал' ја зато, Алах-икбер,
Чврсто с држим свог мезхеба,
А мезхеб ми ништ' не смета
Да србујем како треба''.


Тих година, муслимани Босне и Херцеговине пролазе, пред аустријским властима, као и саплеменици православни. Ибрахим Балта, Херцеговац, постаје чувени четник код војводе Војина Вука Поповића. Погинуо је 1912. године, у борби против Турака. Изет Телалбашић, пред аустријским судом у Бихаћу, изјављује да је Србин, од рођења. Чланови ''Младе Босне'' и борци за ослобађање од аустро-угарске окупације су: Ђулага Буковац, Мухамед Мехмедбашић, Мустафа Голубић и други. Др Авдо Хасанбеговић, дугогодишњи председник Гајрета и сенатор, био је у српској војсци у Првом светском рату. Борио се на Добруџи и Солунском фронту. Одликован је ''Карађорђевом звездом''.

РАНИЈЕ СРПСКО РОДОЉУБЉЕ МУСЛИМАНА
Српско родољубље код муслимана није новијег датума – не односи се само на 19. и 20. столеће. Остао је писмени траг о Мухамеду Хеваји из Тузле. Он је средином 17. столећа писао песме о Србима хришћанске и муслиманске вере. Пророчки је закључио да ће зло задесити нацију ако се буде делила по религиозном шаву – ако нација заборави да су муслимани и хришћани од једног оца и једне мајке:

''Отац један, једна мати,
Прво би нам ваља знати,
Јер ћемо се паски клати...''

Почетком 19. столећа, један од првака муслимана у Мостару, Али-ага Дадић, оснива политички покрет и тражи аутономију Босне и Херцеговине у Турској. Његови следбеници су, подједнако, и муслимани и православни. Ово је било превише за турску власт. Она се уплашила жешћих захтева Срба оба закона у Босни и Херцеговини, који су могли да се поведу за примером Срба у Србији, где је буктао Први српски устанак. Да не би изазвали отворену побуну у БиХ, Турци нису смели да затворе или погубе Али-агу Дадића, него су га, тајно, отровали.
Да су српски интелектуалци, последња два века, више бриге посвећивали својој нацији, историјска литература би била много богатија и друкчија – сврсисходнија националним интересима. Да су се, рецимо, младе генерације муслимана, у деветнаестом и двадесетом столећу, васпитавале на примеру Синан-паше Сијерчића из Горажда, сигурно је да хрватска пропаганда не би могла да их придобије у оноликом броју - у којем су се прикључили фашистичким јединицама 1941. године. А Синан-паша Сијерчић је, крајем 18. столећа, чинио све да муслиманима укаже на њихову припадност српској нацији. Свакако, у то време, био је то опасан корак за муслимана и високог достојанственика Турске. Но, Синан-паша се није обазирао на опасности. Штитио је православне Србе од разузданих турских зулумћара, најчешће придошлица из осталих крајева Турске. Помагао је обнављање православне цркве близу Горажда – задужбине Херцега Стефана. Синан-паша је неговао успомену на своје православне претке. Имао је писмене записе да су били српски племићи Шијеринићи у средњевековној Босни. Шијеринићи су огранак још познатије племићке породице Лучића. Кад је Синан-паша Сијерчић, као један од команданата у турској војсци, кренуо против српских устаника у Србији, блиским пријатељима је рекао да би желео да Турци буду поражени, па макар и сам главу изгубио. Жеља му је испуњена. Срби су победили на Мишару 1806. године, а Синан-паша Сијерчић је, у тој бици, погинуо.
Живот је, због српства, изгубио и песник Сејид Вехаб Илхамија из Жепче, јер је, својим стиховима, нападао турску власт. У једној песми је написао:

''Турчин нема амела.
Кривда правду замела...''

Турци су га затворили у Травнику и удавили 1821. године.

_________________
Nikad Srbin kukavica nije,
smrt ga gleda , on se na nju smije.

ЈУГОСЛОВЕНСТВОМ ПРОТИВ СРПСТВА МУСЛИМАНА
У Југославији је, до 1941. године, чињено све да се негује југословенство, а не српство, па је то омогућило да се велики број муслимана, према упутствима из фашистичке Немачке и Независне Државе Хрватске, придобије за антисрпско деловање. Муслиманска омладина је регрутована у хрватску фашистичку војску (усташе и домобране), по замисли др Џафера Куленовића, који је између два светска рата већ неговао међу муслиманима југословенство, уместо српства. Он је, 1941. године, прихватио хрватство и постао Павелићев доглавник. (До рата је био руководилац Југословенске муслиманске организације, у којој се, полако, гасило српство, неговало југословенство и припремао савез с фашистима). Но, српска свест код многих муслимана је била непоколебљива у том страшном Другом светском рату. То показује и пример судије из Мостара Мује Пашића. Кад су хрватски војници (усташе) тражили од Срба да предају своју имовину хрватским властима, Мујо Пашић је дотерао бицикло и рекао:

''Ја нијесам човјек берзе и спекулације. Стари су ми били Срби, српски мислили и осјећали – и кад је свањивало и смркавало, како за вријеме Југославије, тако и под Турском и Аустријом. И ја не могу ништа друго бити. Ваше наређење односи се и на мене и ево вам бицикло''.

Да је било среће, ова реченица би красила школске књиге Југославије и данашње Србије. Али, није само овај херојски поступак Мује Пашића предат забораву, вољом комунистичких вођа Југославије и немаром четничких хроничара и мемоариста. Мало ко зна да је Мујо Пашић, заједно с Фехимом Мускадићем, др Исметом Поповцем и другим муслиманским првацима, био четири године у четничким јединицама, под командом Драгослава Драже Михаиловића. У Невесињској и Мостарској четничкој бригади, било је постројено 5.000 (пет хиљада) четника муслимана. Неопростиво је овакве догађаје препустити забораву, јер су последице историјског заборава штетне за нацију. Уклањањем чињенице о масовном учешћу муслимана у четничким јединицама, створен је нови јаз међу Србима – опет, по верском шаву. Јер, да се то није прикривало, онда би се четничким покретом, ако је био национално оправдан, поносили и православни и муслимани, а ако је био национално штетан, онда би и православни и муслимани, равноправно, извлачили поуке за будућност.
Можемо закључити да је српски национални опрез био одсутан у Југославији, па је четнички покрет приказиван у литератури као антимуслимански – једнако као и антикомунистички. Податак о четницима муслиманима је објављен, можда Божијом промисли, у новинама Срба у Чикагу – ''Братство'', мајски број 1954. године. Аутор је био инжињер Владимир Зечевић, командант батаљона у Невесињској бригади и ратни друг Мује Пашића, Фехима Мускадића и др Исмета Поповца.

СРБИ МУСЛИМАНИ О СРПСТВУ - ПОТОМСТВУ
(песме с краја 19. и почетка 20. столећа)

Омер Скопљаковић:

Ж Е Љ А
... Душмане мрзи, а Српство љуби,
Тако ми сине ти био жив,
Пане ли бабо у борби љутој,
Освет' га сине, соколе сив...

Србин Авдо Карабеговић:

ОХ, ТА ЉУБИМ ТЕ...
... Тако ми правде
Вишњега Бога
Тако ми српског
Имена мога...
Противу ислама,
То ништа није,
Син Отаџбину,
Љубити смије.

Омер-бег Сулејманпашић-Деспотовић:

СРПСТВУ
Из мог срца, из пламених груди,
Из уздаха, из душе, из снова,
Теби Српство, моја срећо драга,
Лети, ево, лака пјесма ова!...

Суза чиста; суза душе моје,
Суза, што ме милом братству веже,
Суза вјернаљубави и крви,
Теби, Српство, што ме вјечно стеже!

Аливерић Тузлак:

ЗНАМ ЈЕ ШТА САМ
... Ево пјесме, није вјешта
Ал' за својим лети јатом.
Немојте ме више вр'јеђат'
Зовите ме Србом, братом!


Нуридин Ибнул-Хаџер:

ПЈЕСМИ
Уздижи се, пјесмо моја,
Из пламених, српских груди,
Смјело лети кроз крајеве,
Ђе год сл'јепи гуслар гуди!

Уз гусала гласе миле,
Ђегод чујеш да се поје,
Ту слободно спусти крила,
Ту ћеш наћи браће моје...

Ал' међ'њима ако видиш,
Ко те кривим оком гледи,
Тог се клони! Изрод то је,
Тому демон стопе сл'једи.

Уздижи се пјемо моја,
Из пламених, српских груди,
Смјело лети кроз крајеве,
Ђе год сл'јепи гуслар гуди...


Аливерић Тузлак:
(песма против аустријске одлуке да се српски језик зове ''земаљски'' – касније и ''бошњачки'')



СРПСКИ ЈЕЗИК
Српски језик, рајски језик –
Не што њиме збори раја,
Већ за то, што у себи
Све милине звука спаја.

Српски језик, рајски језик –
Знаш како с' у души хори,
Кад нам мајка, кад нам сестра,
Кад нам љуба њиме збори.

Српски језик, рајски језик –
Знаш како нас он потреса,
Кад нам гуслар њиме пјева,
Те нас диже у небеса.

Српски језик, рајски језик –
Ране вида, л'јечи боле,
Знаш како нам души прија
Кад нас, старци њим соколе.

Српски језик, рајски језик –
За то велим, што да кријем:
Сваки онај Богу гр'јеши,
Ко га зове земаљскијем.

Овако величанствене стихове српском језику, вероватно, није могуће пронаћи у делима других српских књижевника – православне или римокатоличке вере.
Да је ова песма треперила у уџбеницима Југославије, била би кадра да сузбије лудило у филолошкој науци, у којој се, ненаучно, српски језик прозва и ''српскохрватским'' и ''хрватскосрпским'', и ''хрватским'', и ''бошњачким'', и ''босанским'', и ''црногорским''... А да су негована и друга (из литературе уклањана) дела Срба муслимана и Срба католика, не само да се српски језик не би оволико пута преименовао, него се ни Срби не би осипали и градили нове нације – хрватску, муслиманску, бошњачку, црногорску... Не би се ни отуђени делови српског народа тако лако поводили за интересима великих сила и кидисали на саплеменике верне својој нацији.

_________________
Nikad Srbin kukavica nije,
smrt ga gleda , on se na nju smije.

Овако величанствене стихове српском језику, вероватно, није могуће пронаћи у делима других српских књижевника – православне или римокатоличке вере.
Да је ова песма треперила у уџбеницима Југославије, била би кадра да сузбије лудило у филолошкој науци, у којој се, ненаучно, српски језик прозва и ''српскохрватским'' и ''хрватскосрпским'', и ''хрватским'', и ''бошњачким'', и ''босанским'', и ''црногорским''... А да су негована и друга (из литературе уклањана) дела Срба муслимана и Срба католика, не само да се српски језик не би оволико пута преименовао, него се ни Срби не би осипали и градили нове нације – хрватску, муслиманску, бошњачку, црногорску... Не би се ни отуђени делови српског народа тако лако поводили за интересима великих сила и кидисали на саплеменике верне својој нацији и својој држави – не би онако сулудо, да то подвучемо, разбијали своју државу у ратовима од 1990. до 1999. године. Разбијали су је у име глобалиста из САД и Западне Европе, а из тих држава (од крсташких ратова, преко колонијалног истребљења народа на расној основи, до концентрационих логора смрти у Другом светском рату) никад ништа добро није стизало другим народима и другим државама. Као што су сакривана родољубива књижевна дела Срба муслимна, тако је у Другој Југославији било забрањено читати дела Светог Владике Николаја Велимировића. Он ће, пре грозног Другог светског рата, наслутити шта Европа значи у светским размерама, па ће, 9. јануара 1920, на Краљевском колеџу у Лондону, изговорити:

''Европа је помрачила извор светлости, изгубила прави пут и постала несигуран водич човечанства у будућност''.

Овакве Европе (и Америке), били су свесни и многи Срби муслимани у време сепаратистичких ратова у Југославији. Сврставали су се у војне редове православних Срба, надајући се да ће се сачувати заједничка држава истородног народа – подељеног на три конфесије. Многи су, кад је крвопролиће досегло забрињавајуће размере, схватили да се муслимани, православни и католици никад нису међусобно крвили на српској земљи, док то нису организовале велике силе Европе и Азије. Тога ће, наредних година, бити свесни и они, у све три конфесије, који још мисле да смо једни другима узрок сваког зла у прошлости - и да ћемо то бити и у будућности.
Да бисмо ове слутње одагнали, морали би државници и интелектуалци и муслимана, и православних, и католика вратити у уџбенике и литературу ове сакривене песме Срба муслимана и многа друга сакривена дела – родољубивих порука. А из литературе, треба да избаце све оно што води у заблуду. И тако присутан фалсификат о пореклу муслимана – већина аутора пише да су Турци исламизовали Словене у српским земљама. Каква наивна подвала, а опстаје. Једноставно, Турци нису могли у српским земљама исламизирати: Русе, Чехе, Словенце, Бугаре, Белорусе, Пољаке... Могли су само Србе. А Хрвате су исламизирали само у Загорју, тамо где су повремено продирали и краће се задржавали. Хрвати никад нису живели на простору где се говори српски језик – о којем тако чаробно пева Србин муслиман – Аливерић Тузлак. А кад се буде знало све о српском језику, лако ће се пронаћи и историјска документа о томе да су Турци, у 15. и 16. столећу, из Далмације и Крајине прогнали Србе, а не Хрвате, како то пише у уџбеницима претходне две Југославије.
Истина ће освестити и ујединити Србе сва три закона - европски интелектуалци 19. столећа су говорили о Србима три закона, а не само Вук Караџић, како то кривотворе многи српски противници. Има добрих знакова за опште српско освешћење. Поред наведених примера Срба муслимана у војсци генерала Младића, треба одати велико признање уметнику светског гласа Емиру Кустурици. Обавестио је да је Србин и подигао је српску православну цркву – настављајући родољубиво дело Синан-паше Сијерчића.
А да Синан-паша Сијерчић није усамљен у истицању свог српства у 18. и 19. столећу, видећемо у делу књижевника Јове Бајиће, којег овде често спомињемо. Он сведочи да су муслимани Херцеговине, Босне, Црне Горе, Рашке, Метохије и Косова на служби у Цариграду, у 19. столећу, испољавали своју припадност српској нацији. То су: пљеваљски муфтија Шемсекадић, Ибрахим ефендија Ђумушић, Шахипашић из Бање Луке, Мехмед Али-паша Ризванбеговић, Осман Мазхар-паша Ченгић, Халид-бег Ресулбеговић, Мехмед-бег Јајчанин, Бећир-ага Бихорац, Омер-ага Плава, Зећир-ага Никшић, Емин-ага Травничанин, Али Фехми ефендија Шабић, Али Шефкет ефендија Алићехајић, Мехмед Диздаревић из Љубиња, С. Трто из Доњег Факуфа, Алићехајић из Травника, Адем Бркић из Мостара, М. Фочо из Сарајева, М. Скопљак из Бугојна, итд.

За бољу будућност целокупног српског народа, нека живи порука песника Омер-бега Сулејманпашића – Деспотовића. Грех је, и пред Богом и пред Алахом, огрешити се о њу. Погледајмо:

УСТАЈТЕ БРАЋО!
Тешка је мука робоват, браћо,
На лицу ропски носити срам,
Устајмо, браћо, на борбу свету
Душанов треба поновит' храм...

... Ој, Србе, брате, пружи ми руку,
Признај ми, драги, да сам ти брат!
Заједно ко два хајдемо лава
Прот' црног врага водити рат!

... Спасите дјецу, спасите народ,
Даће нам помоћ и драги Бог!
Јер Алах драги увијек чува
И штити роба правога свог!

А његова песма Жеља је таквог кова да бисмо грешни били ако је не бисмо унели у штиво ове родољубиве намене:

ЖЕЉА
Кроз српски свијет, кроз свијет цио
Свакога брата поздрави мог,
Та сви смо синци једнога дома,
Поштена српског сви дома свог.

Нек иста мисо грије нам груди,
Кад иста боља таре нам врат,
Поштена жеља у Српству милом
Да смо сви сваком: ко брату брат

_________________
Nikad Srbin kukavica nije,
smrt ga gleda , on se na nju smije.

Ovo mi vise lici da ubjedjujes sam sebe nego druge. Mani se naucne fantastike sinko.

Ako ti je predugacak tekst, idi se igrati s decom tvojih godina

_________________
Nikad Srbin kukavica nije,
smrt ga gleda , on se na nju smije.

Evo jos jedan prilog da potkrijepi Tvrtkove tvdnje, narocito ovo pod brojem 3.

Letopis Matice srpske 1825.godina
http://64.233.169.104/search?q=cache:Tb ... pis+Matice

ТВРТКО, ovo nije politika. Molim te da ubuduće pažljivo razgraničiš koje su teme za politiku, koje za istoriju.

Hvala.

_________________
Always remember that you are unique, just like everyone else...