|
Описаније народа
1. ПРЕГЛЕД СТАРЕ ИСТОРИЈЕ
Из старе историје народа српскога засад ћемо напоменути само узгред да би се нова боље могла разумјети:
1) Да су Срби или Србљи под овим именом зацијело познати у Европи од VI вијека.
2) Да су од тога времена по свему старом Илирику (данашњој Србији, Босни, Ерцеговини, Црној Гори, Боки Которској, Далмацији, Рватској и Славонији) имали различне своје државе, којије су се поглавари називали жупани. Они су из почетка час Грцима (по уговору) помагали против Авара и други народа, и плаћали им понешто на годину; час ударали на саме Грке и били се с њима.
3) Да се око половине ХII вијека између свију ондашњи жупана подигнуло у данашњој Србији краљевско племе Немањића, које се сасвим отме од Грка, и из којега је до конца XIV вијека било осам самодржавни краљева и два цара, који су се са свима ондашњим европским краљевима и царевима удадбама и женидбама пријатељили. Стефан Душан I. цар српски, осим млоги други земаља, узме од Грка сву Маћедонију, осим Солуна, Тесалију до Негропонта, Етолију, Акарнанију, Епир и Арнаутску и назове се царем српским, грчким, бугарским и арнаутским. Он раширено а неутврђено царство српско (којега су границе биле Адријатичко и Црно море,
Дунав и Архипелаг) раздијели на војводе и на кнезове, које његов осамнаестољетни син и насљедник Урош не буде кадар под уздом држати, него остану сваки по себи, и још Вукашин, најсилнији између њи, убије и њега, и сам постане краљем.
Утом Турци, које су Грци против Срба били дозвали у Европу, навале на српско, домашњим неслогама раздрто, царство. Кад Вукашин, бранећи од Турака своје краљевство, изгуби и живот, онда ступи на пријестол српски кнез Лазар, који 1389. године 15. јунија на пољу Косову заврши српско самодржавно царство и краљевство и кнештво. По смрти Лазаревој постане српско деспотство под турским кесимом; но и њега Турци наскоро прећерају из Србије у Сријем, а онђе се потом и затамани. И тако Турци мало-помало, које с помоћу сами српски неслога, које с помоћу ондашњега времена немарности и око закона свађа околни ришћански држава, са свим обладају свом Србијом и Ерцеговином; и из саме Србије одведу више од 200,000 душа у ропство; а камо из Босне и из Ерцеговине! С царством и с господством народ српски у оним земљама погуби и све старе (племените) фамилије своје: неки изгину у бојевима, неке Турци онако побију и жене им и ђецу поробе; неки се у невољи истурче, особито по Босни; неки побјегну у друге државе, особито у Маџарску; а који остану онамо, они посакривају своја имена и помијешају се међу простаке и сиромае.
Откако су Турци дошли у Србију, једнако су ђекоји знатнији људи пребјегавали с браћом својом преко Саве и преко Дунава; а 1690. године Арсеније III Чарнојевић, патријар српски, на позивање ћесара Леополда I, побуни народ српски против Турака и уједанпут преведе у Маџарску 37,000 фамилија, и насели Србе чак до више Будима.
Године 1737. патријар Арсеније IV Јовановић, на позивање чесара Карла VI, подигне опет народ српски да бјежи у Маџарску, но Турци, опазивши зарана, више народа побију и поробе него што с њим пребјегне на ову страну (сам је патријар казивао да је у Карловцима снио уочи Божића како је Бог од њега искао одговор за 80,000 душа, које су њега ради изгинуле!).
Премда су Срби, и ови одовуд и они одонуд, као зид између царства аустријскога и турскога, у свакоме аустријском рату с Турцима највише гинули и робљени и свакојако пропадали, опет ји и данас има око пет милиона душа.
Од ови пет милиона може се отприлике узети да су три милиона закона грчкога, то јест: један милион у свој Србији, један милион у Маџарској и у Аустријској војничкој граници, један милион у Босни, Ерцеговини, Црној Гори, Боки Которској и Далмацији; а од она друга два милиона двије трећине закона турскога у Босни, а једна трећина закона римскога у Славонији, Рватској, Далмацији и Босни. Само прва три милиона зову се Срби или Србљи, а ови други не; него они турскога закона зову се Турци (премда турски говорити не зна ни од иљаде један), а римског закона зову се или по предјелима, нпр. Славонци, Далматинци, Илирци, Дубровчани, или, као што ји обично ови други зову, Шокци или (у Бачкој) Буњевци.
2. ТУРСКО ГОСПОДАРСТВО НАД СРБИМА
У царству турскоме ко гођ вјерује свеца Муамеда, он се зове, и јест, Турчин; а ко није Турчин, он је раја (тј. турски подајник). Истина да је сваки Турчин у свом царству племић (немеш), али се опет може рећи да су земаљски прави племићи спаије, под којима је сва Србија, осим нешто царски села, која се зову мукада или јеминлук.
У Србији су спаије, које су понајвише бегови из Босне и из Ерцеговине — стари Србљи, од који су млоги и у турској вјери сачували своја стара презимена до данас, нпр. Љубовићи, Соколовићи, Видајићи, Рашчићи, Бранковићи, Филиповићи, Ђурђевићи; а и од турски имена презимена понајвише им се свршују на ић, нпр. Бегзадић, Шајинпашић, Ченгић итд. — од свију остали Турака најбољи људи за народ.
Нити они имају по селима своји кућа ни намјесника; нити је обичај да им се што ради. Кад буде у јесен, спаија дође сам, или пошаље кога, ако живи далеко, те покупи главницу и десетак, који су му људи дужни однијети кући, ако га онђе не прода или му га они не откупе. Спаија узима главницу само од ожењени људи, па и то није свуда једнака, нити је одређена, јер се у њу ђешто рачуни и десетак које ода шта, нпр. од вина, од кошница итд. Млоге спаије, особито које су надалеко, погоде са сељацима те им плаћају на годину од ожењене главе у име свега; тако ја знам да су ђекоја села до 1804. године плаћала спаији по 10 гроша (као што су онда били грошеви 6 фор. и 40 кр., као што су сад једва 2 фор. у сребру) од ожењене главе, па више ништа. Како спаија нема у селу своје куће, он, кад дође у село, одјаше, ђе зна да је најбоља кућа, па га све село рани док је онђе. Спаија је дужан своје сељаке бранити од сваке биједе и неправде, и то они свагда радо чине, особито који су знатнији. Рашковићи су, као Срби, у Староме Влау имали спаилук до године 1805, па га онда некаком Турчину дали у залогу; може бити, да би се онамо к Ерцеговини још који ђе нашао који је коју кућу задржао од старине; али у биоградском пашалуку Србина спаије нема ни једнога, нити ришћанин данас у Турској може постати спаија.
Спаије су дакле у Србији смиље и босиље; али ђекоја села имају другу биједу, тј. читлук-саибије, који узимају девето. Које село има само спаију, онђе сељаци кажу да је земља њиова, а спаијино је само десето од онога што они ураде; али ђе је читлук-саибија, онђе он каже да је земља његова, па не само што узима девето од свакога усјева него му још људи морају радити (отприје обично у неђељу, али позније и у друге дане, кад му што затреба), а ђекоји начини и кућу у селу, или онако на досаду људма не избива из села. По свој прилици ђекоја су се села још од старине, бог зна у каким несрећним догађајима, морала почитлучити; али су од посљедњега турскога и аустријског рата баше (јањичари) биле готово сву Србију почитлучиле на силу: ђекоји су се наметнули селима без икаке плате и погодбе, и казали: ја сам вам читлук- -саибија; а ђекоји, који су то као правим путем ћели утврдити и за унапредак, везали су људе и тукли нагонећи ји да им своју земљу продаду (пошто они, Турци, — оће). Ласно је знати да спаија мрзи на читлук-саибију, који се и код правога царског суда држи за неправедног господара. У биоградском пашалуку сад се (особито од године 1815) ниједан читлук-саибија не смије ни показати.
Како испод самога спаије тако и испод читлук-саибије, сваки се човек може преселити из једнога села (или наије) у друго, кад гођ намисли, не јављајући се ни ономе спаији откуда полази, ни оном ђе долази. Своју дојакошњу земљу може продати, кућу такођер, или покварити, а вотњаке и винограде може долазити те брати, па спаији давати десетак; а онамо ђе долази, може кућу на пустом мјесту начинити и крчити себи њиве и ливаде, и садити винограде и вотњаке, ђе оће.
Осим спаинскога десетка и главнице раја даје Турцима још царев арач (царску главницу) и порезу. Арач је у Србији и у Босни по 112 пара и с којекаким трошковима изиђе на 3 гроша, од сваке мушке главе од 7 година пак до саме старости. Пореза се обично даје двапут у години, тј. о Ђурђеву дне и о Митрову дне; у њој се дају новци за пашу и за остале све наијске трошкове, нпр. што се понешто даје кнезовима, што се плаћају пандури, ако је какав паша, или други ко, кроз наију прошао и дочекиван био итд. Зато пореза није свагда једнака као арач, него је кад мања, кад већа. Још се плаћа на козе и на овце чибук, по пару или по двије од главе. Ко сије дуван, мора платити на њега понешто ђумрука, Све ове дације кад се скупе у једно, 41 мање долази на човека него и у какој европејској држави. Али су онамо друга зла, којима у европејским државама нема ни спомена, тј. глобе. Кад ко убије човека, онамо се слабо тражи крвник, него се иште крвнина (најмање 1000 гроша); па се крвнина не плаћа само кад ко убије кога него и кад човек падне с дрвета или с коња, те се убије, или се утопи у воду, или умре од зиме, или му макар шта било, само кад се нађе мртав. Такови се човек не смије саранити док не дођу Турци да га чине ћеш (да га виде), за који особито ваља платити. Крвнину по старом обичају плаћа само оно село ђе се крв учини, или на којега се земљи мртво тело нађе; али је у новија времена (да би више изнијела) ударана и на сва околна села, које се зове џивар. Крвник, учинивши крв, побјегне у другу наију, или се ђе ближе сакрије, а пошто се крвнина плати и мало се позаборави, само гледа да се помири с родом убијенога, па се онда врати кући слободно. Од крвнине нимало није мања глоба, кад се догоди да ђевојка роди дијете, које се срећом ријетко догађа (ова је глоба по свој прилици зато постала што се така ђеца понајвише мртва налазе; али се послије није питало је ли дијете живо или мртво). Ово су обичне опште глобе; а случајнима за биједе на јединствене људе (нпр. да је који што рекао против Турака итд.), особито за које се зна да имају новаца, нема ни броја.
У пашалуку је највећи заповједник и управитељ паша од три туга (учтуглија), који се зове и везир. Под оваким пашом има ђешто по неколико паша по од два туга, као нпр. што је под босанским зворнички, сребрнички, гораждски, скопаљски и новопазарски. Учтуглија паша, као намјесник царев, има власт у пашалуку своме погубити свакога човека, и Турчина и рајетина, не бојећи се да ће му се кад одговор искати зашто је то учинио. Послије њега највећи је његов ћаја, који понајвише има два туга, и зато се зове ћаја-паша (ако ли нема тугова, онда се зове ћаја-бег); а од овога је још 48 млого мањи азнадар. Пашини су момци (Leibgarde) делије, све коњици с дугачким калпацима, којије се поглавица зове делибаша; слуге су му кавази и чауши; а сви његови људи зову се пашајлије или пашалије. Кад паша своје људе пошаље у другу варош или куд у земљу, да кога доведу на суд, они се зову бумбашири; а пашина написана заповијест или уредба зове се бурунтија. Паша једнако сједи у ономе граду ђе му је столица (нпр. босански у Травнику, а биоградски у Биограду), а нема обичаја да иде по пашалуку да види како је и шта се ради. Паше се постављају у Цариграду, куда они, осим онога што је одређено у царску азну, морају небројене новце да шаљу министрима и другој којекакој господи; зато је њиов највећи посао да скупе доста новаца. Биоградски паша осим арача, пореза и чибука, добија млого и од ђумрука на Сави и на Дунаву; а и од глоба добија сваки паша млого, јер који је зао и среброљубив, као што су понајвише, он глоби и Турке и рају једнако, и још Турке по на једнога више, јер су богатl
_________________
Nikad Srbin kukavica nije,
smrt ga gleda , on se na nju smije.
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
