I ja sam banovan sa Ihtus foruma, jer sam objavio istinu. Juce sam se registrovao pod imenom Andrej i objavio prvu poruku i ubrzo su me banovali. Evo i teksta koji sam juce objavio, a koji taman odgovara ovoj temi:
Дирк:
Citiraj:
Што се мене тиче, ја немам никакве сумње по питању благодети рукоположења, којом се одређује ко јесте а ко није клирик неке помесне Цркве који може пуноцјено свршавати све свете тајне. Чак ни Ђаковцу то не одричем.
Свети Јован Дамаскин, Тачно изложење Православне вере, IV, 86:
''Свом снагом се, дакле, пазимо да не узимамо причешће јеретика, нити да им дајемо: 'Не дајте светиње псима', вели Господ, 'нити бацајте бисера својих пред свиње' (Мт. 7, 6), да не бисмо постали учесници њиховог кривославља и њихове осуде. Јер ако смо у јединству са Христом и узајамно са сваким од нас, онда се свакако, и са сваким ко се приешћује скупа са нама, сједињујемо својим благовољењем; јер то јединство бива по благовољењу, а не без нашега расуђивања. 'Јер сви смо једно тело, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо' (1.Кор. 10, 17), као што вели божански апостол.''
А ако Ђаковац није јеретик, онда ко је?!
Citiraj:
Када такав клирик почне проповедати јеретичке хуле, он и даље благодаћу рукоположења може свршавати све свете тајне. Доказ за то су сви јеретици у историји Цркве који су били под благодаћу рукоположења СВЕ ДОК их Сабор или надлежни Патријарх или Архиепископ нису избацили из Цркве.
Временски период који је трајао од момента када су почињали своју јеретичку и богомрску активност, па до момента када су били изопштавани као непокајани и упорни у својим антицрквеним намерама, то време је било различито и у неким случајевима је трајало и више од 100 година. Сети се колико је требало времена да се Аријанство осуди и анатемише. Више од двеста година! коначно, колико је времена било потребно да се анатемише папска јерес 1054 године? Такође више од два века од прве појаве папизма који је био антицрквен.
Ти би хтео да СПЦ буде очишћена од свих клирика који јавно сматрају латине за Цркву, и то у року од пар дана, или пар година, па како се то не дешава, проналазиш и подмећеш изговоре којима правдаш хулу на целу помесну цркву и сав клир
Једно су нове јереси које су се тек појавиле, па су после осуђене на Саборима Цркве као аријанство, папизам и остале јереси, а друга је ствар када неко исповеда јереси већ осуђене од Цркве,а СПЦ и остале помесне "цркве" данас исповедају многе већ осуђене јереси: папизам, монофитизам итд. (неке директно, а неке индиректно кроз општење са јеретицима), дакле одбацују одлуке Васељенских и Помесних сабора:
''Ономе који било какво Предање Црквено, писано или неписано одбацује анатема!'' - Акта Седмог Васељенског Сабора
''Онима који одричу Саборе Светих Отаца и њихова Предања, која су у сагласности са Божанским Откровењем и благочестиво чувана од Православне Католичанске Цркве - анатема!'' - Анатематизам у Недељу Православља
Citiraj:
При том намерно релативизујеш појам "општења" (communion) који се односи на заједничко богослужење, а не на заједничко сликање. Ко је то од српских епископа учествовао у заједничком богослужењу, где и када? Хајде пружи неке доказе кад те та појава толико окупира. Па кад их пружиш онда овде напиши који рок има СПЦ да такве одлучи да би сви Брђанини у историји били задовољни и престали да осуђују целу СПЦ.
Доказа заједничких молитви има на претек. Довољно је отићи на сајтове СПЦ или читати њихове часописе. Они ту издају вере већ одавно не крију.
Citiraj:
Лепо је то што си навео пример светог Марка Ефеског. Да си којим случајем живео у његово доба ти би га можда и осуђивао што шурује са латинима, јер би ти неко казао да Марко путује код папе у Фиренцу. Али истина је другачија. Марко се посветио јер је између осталог одбио да потпише унију, а његови сапутници себе одсекли од Цркве својим потписима. А видиш, Бог зна колико дуго су они радили на припреми уније, али ТЕК КАД су потписали, тек су тада отпали а да их пре тога није ниједан Сабор или Патријарх рашчинио.
Кад упоредимо те историјске догађаје са стањем у СПЦ, онда се лако може уочити да код неких епископа постоји изражена тенденција латинизовања и братимљења са "сестринским" плућним крилом коју проглашавају такође Црквом. Такве треба и изобличавати аргументовано, а не одрицати свима благодат зато што је Лаврентије водио попове у Рим и целивао Папу. Сулудо је све трпати у исти кош и проглашавати јеретицима без благодети зато што опште са онима који се цмачу са папистима. И свети Марко Ефески је општио са свим оним епископима све до момента када је потписивана унија. Тада је престао.
Свети Марко Ефески је разговарао са папом о томе да је унија неприхватљива, али се није са њим молио, већ га је изобличио као јеретика и унију није потписао. Са православним епископима је општио док нису обзнанили своју намеру да потпишу унију и тада је за њих рекао да су издајници вере. Такође, да је било и молитве тих православних епископа са папом пре уније и тада би прекинуо са њима општење, јер није званично потписивање уније са јеретицима једини и неопходни услов за прекидање општења. Довољна је и заједничка молитва или причешће са јеретицима. О томе говоре многи канони Свете Цркве, а навешћу пар њих:
10.правило светих Апостола:
"Који се заједно са одлученим, ма било и у кући буде молио, нека се одлучи".
45.правило светих Апостола:
"Епископ или презвитер или ђакон који се са јеретицима само и
молио буде нека се одлучи; ако им пак допусти, као клирицима, да што раде нека се свргне".
64 . правило светих Апостола:
"Ако који клирик или световњак пође у синагогу Јудејску или
јеретичку да се моли, нека буде свргнут и одлучен".
33.правило Лаодикијског Сабора:
"С јеретицима или расколницима не сме се заједно молити!"
Дакле, довољно је и ово, па да се од екумениста удаљујемо као од јеретика. Али они се нису зауставили ни на томе него су и потписали унију са јеретицима у Баламанду 1993. године. Потпис је ставило 13 ''православних'' учесника Међународне Мешовите Комисије православно-папског дијалога, у својству представника девет ''Православних'' Цркава:
1. Архиепископ Аустралије Стилијан – Константинопољски Патријархат
2. Митрополит Нубије Дионисије, професор Константин Пателос – Александријски Патријархат
3. Митрополит Библа Георгије Ходр, архимандрит Јован – Антиохијски Патријархат
4. Игуман Нестор (Жиљајев) – Московски Патријархат
5. Митрополит Трансилваније Антоније, професор Димитрије Раду – Румунски Патријархат
6. Митрополит Морфа Хрисант, професор Макарије Папахристофору – Кипарска Црква
7. Јеромонах Варсануфије (Дороскевич) – Пољска Црква
8. Професор Тедор Папавли - Албанска Црква
9. Епископ Јуенса Амвросије – Финска Црква
Пошто је СПЦ у молитвено-евхаристијској унији са свима њима то је исто као да је и она ставила потпис. А ево шта тој унији каже архијеретик цариградски Вартоломеј:
''... Документ из Баламанда (из јуна 1993) о
унијатству био је велики корак у дијалогу двеју Цркава, иако из разлога тактичке природе(?!) нису све Православне Цркве учествовале у том сусрету...''
А о јеретичности тог документа довољно говоре нпр. његова 13. и 14. тачка:
13. тачка: ...Како с једне, тако и са друге стране признаје се то, да све, што је Христос поверио Својој Цркви, – исповедање апостолске вере, учешће у једним и истим св. тајнама, нарочито у једном свештенству, које савршава једну жртву Христову, апостолско прејемство епископа, – не може да се сматра као искључива сопственост једне од наших Цркава. У таквом контексту је очигледно, да је свако прекрштавање искључено.
14. тачка: Ето зашто Црква Католичка и Црква Православна узајамно признају једна другу у својству Цркава-сестара, које заједно чувају Цркву Божију у верности њеном божанственом предназначењу, а нарочито по питању јединства. По речима Папе Јована-Павла II, екуменски напори Цркава-сестара Истока и Запада, засновани на дијалогу и на молитви, усмерени су ка потпуном и свеопштем општењу, које не може представљати ни асимилацију, нити мешање, већ сусрет у истини (?!) и љубави...
Дакле, не може се рећи да "код неких епископа постоји изражена тенденција латинизовања и братимљења са "сестринским" плућним крилом коју проглашавају такође Црквом. Такве треба и изобличавати аргументовано, а не одрицати свима благодат зато што је Лаврентије водио попове у Рим и целивао Папу. Сулудо је све трпати у исти кош и проглашавати јеретицима без благодети зато што опште са онима који се цмачу са папистима". Горе поменута 14. тачка јасно говори да је братимљење и латинизовање већ извршено од стране не неких епископа, већ целе СПЦ и свих званичних помесних "цркава".
Такође веома је јасно да су савремене званичне "цркве" под анатемама Светих Васељенских и Помесних Сабора Православне Цркве и услед тога што су у општењу са Финском
новопасхалном "црквом":
Правило Прво Светог помесног Сабора Антиохијског:
''Сви који се дрзну да наруше одлуку Светог и Великог Сабора Никејског, сабраног у присуству најблагочестивијег и најбогољубивијег Цара Константина, о светом празнику спаситељне Пасхе, да буду одлучени од општења и извргнути из Цркве, наставе ли да се упорно противе овој доброј установи. И ово је речено за мирјане. А ако се неки од предстојника Цркве, епископ, презвитер или ђакон, после ове заповести усуди, развраћајући народ и узнемирујући цркве, издвојити се и са јудејима светковати Пасху - таквога Свети Сабор
већ од сада осуђује као туђег Цркви, јер не само да је био узроком грeха самоме себи него и узроком растројства и рaзвраћења многих. И не само њих Сабор свргава од свештенодејства, него и све који се дрзну да опште са таквима после њиховог свргавања. А свргнути се имају лишити и спољашње части која им је припадала по свештеном правилу и Божијем свештенству.''
Citiraj:
И ја сам за то да се упорни кваритељи вере и поретка рашчине. Имам и своју листу кандидата Али не пада ми на памет да Цркви одређујем рокове за такву одлуку, а поготово да због њих свима одричем благодат. Благодат рукоположења одлази преко руку архијереја који на Сабору одлучују и рашчињују, а не ветри као кисела вода. Ветри расуђивање, ветри врлина која се не вежба, ветри послушање Цркви, ветри искрена молитва, ветри љубав према Истини, ветри богопознање... али НЕ и благодат рукоположења. Њу клирик добија од епископа и преко епископа му се и одузима.
Архијерејска заклетва, на Јеванђељу
''Обећавам да ћу чувати каноне Светих Апостола и седам Васељенских и православних помесних Сабора, који су узакоњени на учење правих заповеди (...) тврдо и ненарушиво до конца мојег живота; и све што они примише и ја примам, а што они одбацише и ја одбацујем. (...) Преступим ли ишта од овог обећаног, или се нађем противан Божанственим правилима, (...), тада
нека сместа будем лишен својег чина и власти, без било каквог одговора или речи, и
нека будем туђ небеског дара, који ми је на рукопложењу дат Духом Светим.''
Благодат рукоположења клирик не добија од епископа него од Бога
преко епископа. Бог је извор благодати. Он даје, Он и узима. Када неки епископ падне у јерес, он више није епископ, већ јеретик којег се Господ гнуша и одмах повлачи своју благодат као што се и каже у Архијерејској заклетви.
Citiraj:
Црква на земљи је војујућа, а на небесима торжествујућа.
Баш тако. СПЦ и све остале званичне "цркве" су на основу свега горе показаног отпале од Торжествујуће Цркве и осуђене су од Васељенских Сабора и то јасно показује да немају благодат Божју. Такође су анатемисане и од стране Војинствујуће Цр
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
