banjalukaforum.com

Босна након пада краљевства


Почетак

Oсманска империја је била у својој суштини војна организација, коју су интересовала само нова освајања у циљу убирања пореза и стварања исламске државе на шеријатским принципима, те је њен административни систем био дизајниран за обезбјеђивање превасходно двије ствари: људства за војску и новац за њено плачање. Овај административни систем је био врло ревносно провођен, првенствено кроз порезне регистре становништва из којих се могу врло прецизно видјети, што се Босне тиће, двије ствари: процес насилног исламизирања домицилног православног становништва у Босни, али и малобројног добровољног преласка православаца у ислам усљед тешког начина живота под турцима, такође и жеља бивше босанске властеле да задржи своју баштину. Исто тако, можемо видјети да није било никаквог масовног досељавања Турака у Босну или било кога другог, које би значајно промјенила етничку слику босанског народа. Углавном су ту живјели Срби, исламизирани Срби из бившег српског и босанског краљевства и нешто римокатолика, са чиновничком администрацијом састављеном од Турака.

Први порезни регистар турска империја успоставља у Босни већ 1468 године и из њега се може видјети да у првих пет година турске окупације Босне, не баш велики број православаца прелази на ислам, да би већ, по порезном регистру из 1520 године број исламизираних Срба прешао 45 % од укупног становништва. Порезни регистар из 1624 године даје нам поптунију слику становништва у Босни, у којој тада живи 150.000 Срба православаца, око 75.000 Срба католика и чак 450.000 Срба муслимана. Дакле, главни процес прелажења Срба на католицизам, који је у то вријеме био у нешто повољнијем положају од Православља, и прелажење Срба на ислам трајао је око 150 година и није се десио преко ноћи, као што то неки муслимански интелектуалци желе да представе.

Такви интелектуалци чак иду до те мјере да без икаквог срама знају рећи: ''Освајање Балкана од стране Турака Османлија у 14 вијеку донијело је правду и цивилизацију у регион и спасило је његове становнике од власти која их је тлачила''(IRCICA, Bulletin d` information, бр.21/1989, Истанбул, стр.21). Буквално тако. Зар су Османлије 1389 дошле да Србе ослободе од праведног кнеза Лазара или можда Краља Стефана Твртка и завеле правду и толеранцију, а потом порушили немањичке задужбине и остале цркве из тог периода, а онда одвели у робље велики број Срба, неке потурчили, а оне што нису стигли набили су на колац. Цивилизовано, нема шта. Или је то привилегија освајача?

Ако се подсјетимо да је према свим историјским изворима, које и данашњи ''бошњачки'' интелектуалци знају, окупација Босне изведена у име ислама и да је систем експлоатације становништва вршен у име вјере, онда се не може закључити ништа друго осим да ти интелектуалци настоје да фалсификују историјске чињенице не би ли омогучили законску промоцију муслимана који су Босну рушили. А све то, тобоже, у име исте те Босне. Они тако доприносе да се код Срба шири осјећај угрожености. Јер ако су Срби у вријеме османске империје живјели горе него робови у најмрачнијим временима, и били потпуно препуштени милости муслиманских власника земље као да су робови, онда је јасно да такви људи који такав положај оцјењују као добар, не могу бити здраворазумни и представљати се као пријатељи..


Пад Босне

У великој кризи, у којој се српски народ у 14 вијеку налазио, државници српски изгубили су били сваки осјећај за опште интересе; они су у то доба стално и без размишљања били готови да њих жртвују личним, локалним и тренутним интересима. Док је у западној Европи владало свуда растројство, у Италији се крвиле државе и вароши међу собом, у католичкој цркви борба између папе и либералних елемената све више узимала маха, дотле су се и код Срба поједине државе и династе крвиле тако да су српске земље у то доба биле стално поприште међусобне борбе. Свако мјерило било је изгубљено; Ђурђева држава и Босна ратовале су због Сребренице, претендент на босански престо Радивој упао је са Турцима у Босну, да протјера Твртка, а врхунац политичке незрелости показали су деспот Ђурађ и Сандаљ Хранић, кад су купили од султана Босну, па ударили на Твртка II и протјерали га из земље (1433 год.).

Све је то наравно ишло на руку Турцима, који су тако стање у српским земљама подржавали. Послије смрти Сандаљеве и Нелипићеве (1435 год.), Турци опет продру у Босну и утврде се поново у Врхбосни.

Од тога времена Турци су стално продирали и освајали у Босни. Када је, послије смрти Твртка II (новембра 1443 год.), изабран за краља Стеван Томаш, незаконити син Стевана Остоје, плануо је у Босни опет грађански рат. Под утиском угарских побједа над Турцима, у зиму 1443-4 год., а и стога што је властела, која је држала с Турцима, била против њега, Томаш је одмах пристао уз Угарску. Али је његов положај био врло тежак. Одмах кад је изабран за краља устао је на њега један дио босанске властеле и Стеван Вукчић, наследник Сандаља Храњића, а радио је против њега и Херман Цељски, који је по уговору требало после смрти краља Твртка II да насљеди босански пријесто. Стога је Томаш тражио јачег ослонца својој власти и својој држави: он се обратио папској курији. Али је после битке код Варне (10 новембра 1444 год.) Томаш морао мјењати своје држање. Стога се он, после угарског пораза, приближио Стевану; отјерао је своју прву жену и узео кћер Стеванову. Удајући се за краља Томаша, она је, истина, примила католичку веру, али је Томаш, знајући колико су православни снажни и колико имају присталица у земљи, морао да их трпи и да им попушта. Тако његово држање према православцима изазвало је против њега ревносне католичке мисионаре, који га оптуже папској курији. Али су на папској курији у тај мах били толико увиђавни, да су прихватили разлоге, које је краљ Томаш навео у своју одбрану, па је папа одобрио његово држање према православцима, због тешких прилика у којима се Босна у тај мах налазила. То је папска курија учинила тим прије, што је у то доба, кад се Угарска, енергичним заузимањем неуморнога борца против Турака, Сибињанина Јанка, спремала поново на рат, свима било стало до тога, да не отјерају босанског краља Турцима у наручје. Али је Сибињанин Јанко био потучен на Косову (1448 год.), а прилике су за озбиљну акцију против Турака бивале све горе.

На Балкану се, због укрштених интереса, водила у то доба међусобна борба баш оних фактора, који су у првом реду били позвани да поведу снажну акцију против заједничког непријатеља. Босна, која је и иначе била растројена верским раздором, ратује у то доба готово непрестано са деспотом Ђурђем због Сребренице; Ђурађ се бије у Зети са Млецима; херцег Стеван Вукчић, који се већином наслања на Турке, у сталној је готово завади и са краљем Томашем и са Млецима, а у један мах покушава да изведе економну еманципацију своје државе, долази због тога у сукоб са Дубровником (1451–1454 год.) и води рат, у који су се заплели и деспот Ђурађ и Угарска и Млеци. ( Станоје Станојевић, Историја БиХ, 1909)

Млеци, који и у ово доба гледају наравно у првом реду своје интересе, воде борбу за Зету и Албанију и са деспотом Ђурђем и са херцегом Стеваном и са Ђорђем Кастриотом, Западне државе и народи воде отворен рат или потмулу борбу. Због укрштених интереса, антагонизам је узео маха баш међу оним факторима, који су били највише позвани да помогну акцију за ослобођење Балканског Полуострва.

Побједа Сибињанина Јанка под Београдом (1456 год.) дигла је за тренутак поуздање хришћана. Краљ Томаш је после те побједе отказао Турцима данак и спремао се да зарати на њих. Он се обраћао за помоћ западу, надајући се, да ће му се оданде моћи бар нешто учинити. Папа се истина хтео заузети за Босну и објавио је крсташки рат против Турака, али су државе и народи на западу у то доба били заузети својим пословима и својим бригама. Тако је Босна остала усамљена да се бори с Турцима. Увиђајући јасно, да у тој борби не може успјети, и Томаш је, послије кратког отпора, учинио мир с Турцима, под врло тешким условима (1458 год.).

У том је ускоро умро насљедник Ђурђев, деспот Лазар (20 јануара 1458) и у деспотовини је настала огорчена борба између туркофилске странке и странке, која је хтела да се помоћу Угарске енергично води и даље борба с Турцима. За време борбе око тог питања у последњим данима државног живота у деспотовини, Босанци су опет напали на Сребрницу и заузели је.Тако су унутрашња борба у деспотовини и рат између две српске државе, краљевине и деспотовине, у очи пропасти још јаче ослабили снагу и отпор српскога народа у борби с Турцима.

У Смедереву је напосљетку побједила страна, која је била за борбу с Турцима. Они који су сада узели државне послове у деспотовини у своје руке, ријешили су се на корак, који је необичан, јер се јавио у доба потпуног политичког растројства, када је била изгубљена свијест о заједничким интересима, када је изгубљено било мјерило за морал у политици, када су лични и локални интереси били пречи и од најбитнијих и најважнијих интереса народних и државних. Српски дворови споразумели су се и решили, да обе српске државе, деспотовину и краљевину, споје у једну државу. Тај план је требало да буде остварен на тај начин, што ће престолонасљедник босански Стеван Томашевић, узети за жену Мару, јединицу покојног деспота Лазара и деспотице Јелене; у мираз је Стеван имао добити деспотовину. Тако је послије смрти краља Томаша требало да српска краљевина и српска деспотовина буду спојене у једну државу. Али је цио овај план и рад наишао на јаку опозицију у деспотовини; а када у прољеће 1459 год. турска војска пође на деспотовину, надвлада опет у Смедереву туркофилска странка и преда Турцима град (20 јуна),(Ст.Станојевић, Историја БиХ, 1909.).

Турцима су, после пада деспотовине, биле слободне руке; они су сада у првом реду обратили пажњу на Босну. Видећи опасност, која му прети, краљ Томаш је морао попуштати и испунити све што су Турци тражили. Тако је Томаш одмах идуће (1460) године начинио с Турцима уговор, по коме је турској војсци био допуштен пролаз кроз Босну. У исто доба су Турци били напали на херцега Стевана; он је сада опет имао прилике да се увјери, да туркофилска политика, коју је цјелога свог вјека водио, често против и личних и државних и народних интереса, није доњела, ни њему ни држави његовој, никакве трајне ни сигурне користи. Турци су поступали према њему исто као и према онима, који су радили против њих и војевали с њима. Свеједно је било у оно доба какву ће политику водити српски династи. Ма каква била њихова политика, она је доводила до истих резултата: Турци су освајали и оне државе, чији су државници држали с њима, као и оне, које су војевале против њих. Њима је само било важно да створе државу на исламским принципима и да што више народа потурчи и одведе у јањичаре.

_________________
Nikad Srbin kukavica nije,
smrt ga gleda , on se na nju smije.

Када је умро краљ Томаш (1461 год.) и када је на престо сјео краљ Стеван Томашевић, били су босанској краљевини дани избројани. У исти мах су онда хтели да нападну Босну и Турци и угарски краљ Матија. Уз то је и у самој држави владао раздор и борба. Краљ Стеван је видео да му је држава на прагу пропасти. Он је од некуд имао наду, да ће га папска курија још моћи спасти, па се обратио папи са молбом за помоћ, истичући, како је Босна у великој опасности и напомињући, како су Турци разним обећањима задобили за себе особито сељаке.

Пред великом опасношћу, коју је јасно видио, краљ Стеван је био вољан да се мири са свима, са којима је био у завади, у првом реду са херцегом Стеваном. И херцег је у овај мах био ријешен да мјења политику, коју је до сада водио, јер су га Турци потискивали са свих страна. Тако су се краљ Стеван и херцег измирили и сложили на заједничку акцију против Турака.

Рат са Турцима постао је међутим неизбјежан. У таквим приликама краљ Стеван је мислио да новац, што га даје Турцима, може корисније употрјебити на одбрану своје државе, кад већ до рата мора доћи, па је отказао данак, што га је плаћао Турској. Судбина босанске краљевине била је тиме ријешена.

У прољеће 1463 год. кренула је велика турска војска на Босну. Краљ Стеван био је препуштен сам себи. Готово без отпора заузимали су Турци редом градове један за другим. Краљ Стеван буде ухваћен у Јајцу. По његовој изнуђеној наредби предаше се Турцима у јуну и остали градови, а Стеван буде после тога погубљен. Тако је пала Босна.

Крајем исте године удари на Босну угарски краљ Матија, освоји Доње Крајеве и Усору, па у освојеним земљама оснује двије бановине: јајачку и сребреничку, које су се одржале преко педесет година (до 1520 и 1528).

У исто доба ударили су Турци и на Херцеговину, да покоре и земљу свог некадашњег штићеника. Али се Херцеговина храбро бранила, тако да је овај поход остао без успјеха. Послије двије године (1465) Турци су поново ударили на херцега. Они су истина и овога пута били одбијени, али је херцег Стеван на самрти (+ 22 маја 1466 године) јасно видио, да је његова политика, и ако је вођена у противном правцу, доњела исте резултате као и политика државника у деспотовини и у краљевини; он је морао бити увјерен да и његова држава неће дуго преживјети ове двије српске државе, против којих је он често радио, помажући Турке, из уверења да тиме чини добро својој држави и својој династији. После његове смрти завладали су његовом државом његови синови, али су 1482 год. Турци освојили и Херцеговину.


Стање у Босни под Турцима

По народном предању Турци су при освајању Босне заробили 100.000 душа - мушких и женских , поред тога су одвели у Цариград у јањичаре 30.000 младића и погубили све великаше, који се нису хтјели предати.

Првих дана иза освајања свакако било је насиља и пљачке, али слично држању Османлија према хришћанима и бившој Византији послије пада Цариграда вјероватно је, да су се они прво вријеме показали врло либерални и у Босни и Херцеговини. Православна црква у тим крајевима као бројем највећа остала је таква и у другом периоду, а познато је, да су обазриви турски државници врло радо изашли на руку свој Српској Цркви и њеној јерархији при обнављању пећке патријаршије 1557. год. (Владимир Ћоровић, Историја Босне, 1925)

Освајач Босне султан Мехмед II чак је и малој римокатоличкој вјери својим знаменитим атхнамом (уговором) на Милодражеву пољу (срез фојнички) 1463. г. дао слободу и потврдио права фрањеваца на молбу знаменитог фра Анђела Звиздовића (1420-1498), који бјеше од племићке и православне породице из Врхбосне. Дакле и у срцу средњевековне Босне било је православних чак и по признању фрањеваца. Према томе историја не говори о прелазу у ислам већине народа, који је припадао православној цркви, а још мање се, бар у почетку, потврђује примање исламске вјере под притиском. Историја потврђује само то, да су још од почетка турског освајања и пада Босне и Херцеговине (Хума) нека властела добровољно примала ислам, нпр. дјеца краља Стевана Томаша, Сигисмунд и Катарина. Стеван (Ахмет бег Херцеговић), најмлађи син Херцега Стевана, и други, а по њихову примјеру то су чинили и други очекујући одатле какву личну корист. То се тумачи тиме, што су хришћани у почетку османлијске управе у Босни могли бити закупници рудника и царине, дипломати и административни чиновници, али као хришћани нису имали права на положај управитеља санџака, на које су Турци подијелили Босну и Херцеговину. Нарочито су властела добровољно прелазила у ислам ради бољега јемства за очување своје баштине, а осим тога хришћани нису могли добити на уживање владарских и државних имања (Владимир Ћоровић, Историја Босне, 1925). Тако од некадашње хришћанске властеле постадоше "бегови" Куленовићи, Херцеговићи, Бранковићи, Филиповићи итд., а за ратне заслуге - ратовали су само Срби-муслимани - војници су добивали земљу, те тако постаде нова врста посједника, који се назваше "спахије".

Од тада у Босни и Херцеговини почињу насиља, да се искали гњев на раји због пораза и изгубљених земаља. Тиме се разјашњује факт што у Босни и Херцеговини има највише муслимана у градовима, јер су се они после примања мухемаданства највише ту населили, те их по броју има око 1/3 становништва, (мање од православних, а више од римокатолика). И то доказује, да у ислам нису прешли само православци, него и вечи број римокатолика како би сачували своју баштину. Незнатан број Срба се доселио у периоду од 1878. године из Црне Горе. Тек од пада сребреничке (1512. г.) и јајачке (1528) бановине (које основаше Маџари од неких дијелова бивше босанске државе још крајем 1463. г.), тј. од Хусрев бега јављају се и поједини случајеви насилног исламизирања и других невоља код хришћана, које су узрок и сеоби српског православног народа из унутрашњости Босне у њезине западне крајеве и у Хрватску, а све сеобе без изузетка јасно говоре, да су се те земље добровољно или под турским притиском селили скоро све само православни Срби или "Власи и Морлаци", ''јеретици и шизматици'', како их називаху римокатолици у хрватским крајевима.

Карактеристично је, да поисламљени великаши из Босне и Херцеговине не прекидају родбинске везе с хришћанским члановима својих породица, јер се посјећују и дописују. Многи од тих Срба-муслимана у XV и још више у XVI вијеку, за владе султана Селима I и Сулејмана Великог играју на турском двору најважнију улогу. Српски језик тада бјеше дипломатски језик Турске са страним државама. Велики везир Мехмед Соколовић чини српској православној Цркви услугу од највеће историјске важности помажући њено организовање, које је знатно олакшало српском народу сносити све тежи турски јарам. Стога је обновљена пећка патријаршија, под коју су заједно с осталим српским крајевима потпале и Босна и Херцеговина, имала не само вјерско, него и велико политичко значење: српска црква тада је склопила компромис с турском државом, а народ је признат као "срб милет" (тј. српски народ), али се је у исто вријеме очитовала код свега српског народа и жеља за духовним јединством, које је заиста и постојало од 1557 до 1766. г.(В.Ћоровић, Историја Босне,1925).

Прелазом на Ислам, босанска властела је добрим дијелом спасла своје насљедне посједе или баштине. Од њих су, у главном, постали бегови; задржавши готово сва своја феудна права. Из много обзира султани су према њима правили изузетке од правила у другим областима. Турска је обновила још и установу старих пронија као тимаре и зијамете и давала их је обилато својим спахијама за ратне заслуге. Та добијена добра нису била насљедна; према томе, нису се могла ни продавати. Спахије су добијале од њих само приходе. Њихова тежња бјеше, природно, двострука: да посједе обезбједе за своју породицу и да од њих добију што више прихода. Ово друго истјеривало се помоћу раје, односно хришћанских поданика који су, нарочито у доба опадања турске централне власти, остајали све више без праве заштите, угрожени највише од потучених Срба.

Обрађивачи земље били су кметови, у главном хришћани. На баштинама ти кметови нису били потпуно слободни, нарочито не од извесних утврђених обавеза. Али је било и потпуно слободних кметова закупаца, на разни рок, за себе, па, чак, и за три и више нараштаја унапред, који су узимали да обрађују земље властелинске и спахијске. Њихове погодбе биле су обично да се половина или трећина прихода предаје власнику. Поред турских постоје у исто време и хришћанске спахије. Врло је вероватно да они постоје од раније; а то би био најбољи доказ да Турци нису тражили прелаз на Ислам, као безувјетну погодбу за одржавање самог имања. У манастиру Житомислићу, у Херцеговини, чува се и данас слика ктитора Милисава, „спахије”, односно Милисава Храбрена од породице Милорадовића, из 1601. године, за чије претке постоје недовољно провјерени подаци, како им је још султан Мехмед II дао „право на шест кућа у селу Житомишљићу”. За Рашковиће у Староме Влаху зна се, исто тако, да су имали спахилук све до XIX вјека. Било је, поред тога, и слободних сељака хришћана. Један путник, из XVII вјека, даје ово јасно обавјештење о турским аграрним начелима: „Што остане у рукама оних хришћана који се затекну на својим имањима, а вољни су да остану, то се не дира и пушта им се и да уживају и да наслеђују”(В.Ћоровић, Историја Босне, 1925).

На очи, и по намјерама турског законодавства, сигурно је да положај земљорадника и хришћана у турској царевини не би био тежак или бар за земљораднике не би био тежи него – у дотадашњој феудалној хришћанској држави. Али је у стварном животу све било знатно друкчије. Расплинута и у вечитој борби, турска царевина није имала више од оног осјећања да све мора ићи онако, како тражи једна воља из Стамбола, нарочито не тамо гдје је у питању лична корист. У том отимању од закона посебно се истичу спахије са својим интересима. Они траже више од оног на што имају права и то траже немилосрдно. Њих на то гони несталност посједа и жудња за благом; послије се појавило и то да су тимари добијани митом; да су могли да буду прекупљени; и најпосле су се почели продавати јавном лицитацијом.

Све то имао је да плати тежак, из кога се цједило, што би год привредио. Већ XVI вијек даје масу примјера о бједном стању раје, а касније ти су примјери све гори. Тако је, временом, положај спахијских привремених кметова постао тежи од беговских и на крају просто неподношљив.

_________________
Nikad Srbin kukavica nije,
smrt ga gleda , on se na nju smije.

% Код нашег свјета јавила се врло рано љута мржња на Турке. Милешевски ђак Владислав, који је 1508. године путовао у Сарајево и преписивао живот Св. Саве, наводи с очитим огорчењем, како је тад владао „законопреступни и тројицу хулни и хришћанима досадителни злочестиви турски цар Бајазит”. У Манастиру Тврдош писан је један запис у 1509. години и у њему се каже: „ради наших грехова постиже нас измаилска железна палица, која нештедно поражава установе православне вере; и разрушише се свете цркве и изменише предања светих ктитора, тако те се умалише и закон и књиге. И многи немучени ни од кога отступише од православља и присташе уз њихову веру, као што апостол пре рече, гледајући њихово множење и великославље” (Прото С.Давидовић, Историја СПЦ у БиХ). 1537. године забиљежио је један писар из Манастира Св. Тројице код Плевља, како Турци насрћаху на хришћане „као лави свирепи”; „и велика нам нужда од њих беше. Што имасмо имања, све нам узимаху, једни нам долазећи, а други отходећи, и све што смо стицали, све нам узимаху. (В.Ћоровић, Историја Босне). Те су све биљешке из прве половине XVI вјека, кад је Турска још била у напону и дисциплинована. Тужбе из каснијих вјекова, кад је зло узимало више маха и Турци постајали све гори, прелазе понекад у беспомоћне очајничке вапаје. Стање хришћана постаде још несносније, кад избише сукоби између домаћих ''потурчењака'' и досељених Османлија. Из разних војничких и административних потреба Цариград је слао у Босну добар дио чиновника, као што смо још раније споменули, који су се као „прави” „хак Турци”, понашали с много ниподаштавања према домаћем елементу. Један дио тих људи сматрао је Босну као пролазну станицу, добродошлу да се искористи за материјално богаћење. Од везира до ситних покрајинских дефтердара, поступало се без много разлика, сем по суми, да се истјера не само трошак за скупо плаћене положаје, него и да се обезбједи будућност. Као идеал добра положаја ушло је чак и у народну пјесму „на Босни везирство”, и то „без промјене за седам година”. Мањи дио тог досељеног чиновничког свјета остајао је у земљи и ту стварао свој дом. Од таквих досељеника, из Мале Азије, потиче, на примјер, чувена беговска кућа Ченгића, чији је предак Исфендијарбег имао имања далеко доле на Еуфрату. На турско порекло указују, даље, ова и слична имена данашњих босанских муслиманских породица, као Кајтази, Кемуре, Фирдуси, Бехрами, Коркути, Бехмени, Хулусије, Џумхури, Музури и тд. Између тих дошљака и босанских муслимана није било праве љубави. Домаћи су се сматрали запостављени и искоришћавани и у више су прилика дизали оштар глас против тог цариградског намета.(В.Ћоровић, Историја Босне).

Хришћани су од срца жељели да се ослободе турске власти. Економски притисак; социјална неједнакост; тешка атмосфера вјечите крви; осјећање правне незаштићености; а нада све, као праизвор општег зла, власт туђинца иновјерца, „богомрског и тројицу хулног”, нагонили су свјет да улазе у све комбинације уперене против опстанка турске власти на Балкану. Нема покрета на хришћанском западу против Турака који не би нашао одјека код хришћана Босне и Херцеговине. Турци и муслимани то осјећају. Ради тога њихове мјере од XVII вјека бивају све оштрије. Кад су, постепеним напредовањем хришћана, од друге половине XVII вјека, муслимани морали напуштати средњу Далмацију, Славонију, Боку и Лику, њихово се становништво сручивало обично на Босну. Озлобљени, као сви људи који напуштају створена огњишта, обично пострадали и оголили, ти су се бјегунци, у Босни и Херцеговини, настављали и дизали редовно на штету раје. Најљући херцеговачки муслимани били су Корјенићи, који највећим делом потичу од прогнаних турских насеља око Херцег Новог, као и становништво „проклетог Лијевна” од далматинских муслиманских бјегунаца. Није онда чудо, што су односи између раје и муслимана господара бивали све несноснији, а устанци све чешћи.

Притисак Турака растао је с њиховим поразима. Први и најосјетнији у босанској Крајини бјеше после турске погибије код Сиска 1593. године. Иза њега долазе борбе на све стране. Бјесни, Турци 1594. спаљују тијело Св. Саве, на што Срби одговарају устанком у Херцеговини. Иза тога учесташе четовања, ускакања, погранични сукоби; оно тешко доба, кад је „с крвљу ручак”, а с крвљу вечера”. Јуначке пјесме хришћанске и муслиманске с уживањем описују ту хајдучију на граници, кад се харају куле, одводи робље, пресрећу сватови; мејданско доба Јанковића, Сењанина Тадије, Смиљанића. Слично је стање и у Херцеговини и у Црној Гори са Бајом Пивљанином, Мандушићем и Вуком Мићуновићем. Јавна безбједност постаде никаква. Свјет се помало острви на крв и у извесним неплодним крајевима четовање постаде и један елеменат народне привреде. Какво је стање могло да настане после тог општег клања, показују најбоље ови примјери за вријеме трајања борби Светог Савеза. Фрањевачки љетописац фра Никола Лашванин казује 1688. године како „крадиау Турци карстианску дицу гдигод могау и однили би у друго мисто и продали”; а за 1690. прича и још страшније ствари. У земљи бјеше незапамћена глад; шиник жита дође на 6000 бјелих аспри. Силан народ помре у највећој муци. „А бижаниа бижаше од Саве прид воиском цесаровом. Кудгод би се мако лежаху мартци нит се копаху, нит имадиаше ко. Јиђају ресу липову, з дарвја кору, винову лозу, псе, мачке. У Сараеву изидоше дица матер мартву. У Бањој Луци кога би обисили, обноћ би га гладни људи свега изили. У то вриме паша сицијаше и вишаше и ускоке и рају, кога год би довели; и те би људи мартце све изили. И давали бисмо јист убогим, али како би се најило та би и умарло”. За време тог рата, 1697. године, у једном смјелом залету, провалио је принц Евген Савојски до Сарајева, – опљачкао је и попалио добар део града, не штедећи ни православне, – а онда је велик број људи повео са собом делом као робље (муслимане), а делом као присилне колонисте (православне). Тим је још више повећао биједу рата и оставио неславан траг о хришћанском оружју (В.Ћоровић, Историја Босне)

У XVIII вјеку Босна и Херцеговина постаје периферијска област турског царства. Муслимански редови збијају се и бивају гушћи, јер се у земљу повлаче потиснути муслимани са сјевера и запада. Усљед тога борбеност њихова осјетно расте. Најбољи доказ о њој даје побједа код Бање Луке 1739. године, коју су одњели над престрављеном аустријском војском. Али, у осталој царевини ствари иду врло рђаво и стање из дана у дан бива горе. Учесташе дворске афере; грабеж великих везира; недисциплинованост појединих војних организација; и опасна узајамна разрачунавања. То се опажа и у Босни. Изложени непријатељу, а видећи опадање ауторитета и добре воље централне власти, босански бегови, господари појединих срезова и области, почињу да све више раде на своју руку и да на неки начин, у атавистичкој традицији, стварају нове организације средњевјековних жупних јединица. Цариградски господари примјећују то, али трпе, исто као и у Албанији, такво стање, јер су ''потурчењаци'' били добри муслимани и тврд бедем против хришћана. Шта више, они отворено помажу једно врјеме то јачање феудног система и 1777. објављују право насљедства на тимаре оним људима који се покажу достојни награде. То им се после осветило. Кад је султан Селим III почео да проводи своје реформе, главни противник свакој новотарији бјеху ''потурчењаци''. Конзервативни; у сталној борби с хришћанима осјетљиви на сваки уступак, који би се чинио као попуштање противнику; фанатизовани вјерским обиљежјем читаве борбе и живота; уско везани за локално и насљеђено; босански муслимани су енергично устајали против свега, што је, по њиховом увјерењу, доводило исте у опасност. Гоњење јањичара у Београдском пашалуку чинило им се као отворено помагање хришћана и кад је избио Карађорђев Устанак они су указивали на то као природну посљедицу турског „попуштања раји”. У том увјерењу подржаваху их многобројне турске избјеглице из Србије, нарочито из Шапца, Ужица, Ваљева, Сокола и осталих западних мјеста, који се населише по Босни, а посебно у тузланском округу. Подјаривани више њима, него честим султановим позивима, ''потурице'' су у неколико махова нападали на Србију, али нису све до 1813. године имали неког успјеха. Напротив, Мишар је био, у главном, њихова, и то врло осјетна погибија.
Dejan Miric

_________________
Nikad Srbin kukavica nije,
smrt ga gleda , on se na nju smije.