|
+++
ЛИТУРГИЈСКИ МИР И ЈЕДИНСТВО У НАШОЈ ЦРКВИ
Слава Богу у Тројици слављеноме: Оцу и Сину и Светоме Духу!
У Недељу по Рођењу Пресвете Богородице, а пред Крстовдан, у манастиру Ћелије у селу Лелићу, код Ваљева, кад је Владика Ваљевски г. Милутин и његова Епископија славила "Епархијски дан", на Св. Литургији освећени су темељи цркве задужбине Блаженог спомена Оца Јустина Новог, коју су служили 12 Српских Владика, са началствујућим Синодалцем Митрополитом г. Амфилохијем, и саслужујућима: Митрополитом Дабробосанским г. Николајем, и Епископима: Канадским, Банатским, Бачким, Рашко-Призренским и Косовско-Метохијским, Осјечко-Пољским и Барањским, Шумадијским, Врањским, Будимљанско-Никшићким, Липљанским и долепотписаним, уз саслужење свештенства и у Христу ђаконства, и великог броја свештенства, монаштва и христољубивог народа из многих наших крајева и иностранства. Домаћин Владика Милутин је епископовао над свим и свима, све је надзиравао и усклађивао, јер Епископ, као жива слика Пастира и Епископа душа наших Христа (1Петр.2,25), и јесте координатор свега живота и дeлања Цркве.
Божанска Литургија, служена у манастирском дворишту, права небоземна Мистагогија Свете Евхаристије, са већим бројем верника причасника, као и освештање Троцркве - по тестаменту Аве Јустина посвећене Св. Сави, Св. Јустину Мученику и Св. Марији Египћанки - и све остало саборовање у Обитељи Св. Архангелâ, у којој су Свету Тројицу-Јединицу служили и славили два Божја новојављена Светитеља наших дана: Св. Николај и Св. Јустин, протекло је у најбољем складу и реду, у Литургијском миру и заједништву вере, љубави, благодати, заједничког Причешћа Телом и Крвљу Христовом, саборног приопштења Телу Богочовека и Спаса свију, духовно-телесног саједињења Цркви, чија природа и битовање, живот и животовање, и на земљи и у Царству Небеском, и јесте: мир и љубав и јединство - у благодати Христа, љубави Бога Оца, заједници Светога Духа (2Кор.13,13 и Литургијски возглас).
Заиста, овде су молитве Св. Николаја и Аве Јустина, учиниле да се видљиво и опитно остварује њихова жеља и молитва: "да се Срби сложе, умноже и обоже" - и духовно и телесно, и историјски и есхатолошки. Света Литургија=Евхаристија увек и јесте таква, и тако се дејствује, и тако делује - једнотворно, како вели Св. Ареопагит, у Светопедесетничкој полифоничној симфонији и симфоничној полифонији, где су сви чланови Цркве, сваки понаособ, и сви заједно, као Један - у Христу сједињени (Гал.3,2, по живој слици Свете и Животворне Тројице.
Хвала Богу за овај дан, и ову свечаност, за ову Литургију, за мир и јединство у нашој Цркви, по молитвама свих Светих, а изрјадно Пресвете Богородице, Часних Арханђела, Светих Отаца Литургâ, Светих Николаја и Јустина, чије су Свете Мошти ту у близини чудотворно присутне и делатне. И још, уз остало, хвала Господу што није било ниједне од оних однедавно жалосних појава, које се ту и тамо јављају у неким нашим Епархијама: да долазе којекакви људи, однекле и од некога послани, као "уходе" и "согљадатељи", али не Земље Обећане - да би се у њој настанили, уцрквили и оцрквили, ухристовили и охристовили, него, како вели Апостол, да би као "придошла лажна браћа што се увукоше да уходе слободу нашу коју имамо у Христу Исусу" (Гал.2,4), и да притом деле којекакве пашквиле и лажне списе, којима незнавено а пакосно сеју смутњу и раздор у народу Божјем: како је, тобоже, настао "раскол" и "пропаст" у Српској Цркви; како су неки, чак и Епископи, одједном постали "издајници" и "плаћеници Ватикана", а други, тј. једино шачица тих самозванаца, ето, остали "прави ревнитељи предања", "чувари вере", "браниоци Православља", итд. А о Православљу такви букачи знају толико, да им је, по Св. Апостолу, у читавом Православљу једино и главно: "не дотакни, не додирни, не окуси" (Кол.2,21). То су однедавно изникли, ко печурке после кише, малобројни али дрски и тврдоврати "ревнитељи" окамењеног нечувствија, ширитељи духовног унинија, безнађа и безделија, којима је, изгледа, једини циљ: "да користе слободу за прикривање злобе" (1Петр.2,16), те да дижу грају и сеју смутњу, и по сваку цену товаре "бремена тешка и неподносива" на наивне вернике, тек ослобођене од тираније безбожног комунизма, како би их спречили и што више удаљили од Светог Учешћа=Причешћа у Заједници Цркве као Тела Христовог, од устима-срцем-душом приопштења свеспасоносном Саборном Телу Богочовека Спаситеља, јединој Лађи Спасења, наспрам безбројних чунића и чамчића разноразних бродоломаца и душегубаца, који долазе с лева и с десна, и улазе "не на врата - не кроз Врата Овцама (Јн.10,9) - него прескачу и ускачу на другом месту у Тор овчији као вукови"...
Недељни сабор и литургијско сабрање у манастиру Ћелијама - средишту тога дана старонове Епископске Епархије Ваљевске - заиста је била јавна и истовремено Тајанствена Вечера Царства Божијег, Царства које је Отац завештао Сину, а Син Јединородни, као Првородни међу многом браћом, нама - браћи и деци Својој, учесницима и саслужницима, сапричасницима и сутелесницима у Пасхи Крста и Васкрса Његовог, и нашег у Њему и са Њим, Који нас овако литургијски, са свима Светима, приводи и уводи у мир и јединство са Оцем и међусобно, да бивамо и будемо сатрапезници за Трпезом Свадбе Јагњетове, за коју нас је, преко Епископа и ове Обитељи, позвао Ава Јустин овим утемељењем Храма-Задужбине: "да с’ у њему поје Летурђија, овог света као и онога".
Ово је саборно славље показало, пројавила и објавило свима неверицама, маловерицама, кривоверицама: да у Цркви Христовој на Српској земљи постоји истинско литургијско јединство и заједништво, какво је и до сада постојало, и какво ће, Богу слава и хвала, постојати док смо Христови ученици, следбеници и причасници. "Јер смо постали заједничари Христови, само ако почетак ипостаси наше (=првобитну веру Христобитијну) до краја одржимо"(Јевр.3,14).
Осећао сам дубоко и радосно, и не само ја, него и присутни Оци и Браћа, и сва Пуноћа Цркве Божије, како су ми после и говорили, стварно присуство и дејство Духа Утешитеља, и Надахнитеља, и Дародавца "јединства Духа у свези мира" (Еф.4,3).
Епископ Ваљевски, смирени и скромни Владика Милутин, у својој Епископији заиста је славио и прослављао, и сви ми са њиме, тај благодатни дар и дан истинског, ненаметљивог литургијског мира и јединства Цркве Божје у народу Светога Саве и Светих Николаја и Јустина.
Није никоме засметало ако је нешто током Св. Литургије било разнолико (читање Царе Небески једном; Апостол читан од чтеца-Епископа; изговор Тропара Трећег часа /пре Молитве Епиклезе/; полугласно читање свих Молитава, а на крају гласно Молитве по Причешћу свих; немање двери и завесе, јер је служено напољу, између старог и новоподизаног Храма; неиспитивање верних пред Причешће "јеси ли постио", итд.итд.). Тако бива данас свуда у Православљу од краја до краја васељене, и Литургијско јединство Православних Цркава у свету и данас је оно што задивљује неправославне, јер је то јединство у Ономе Који је Једино на потребу.
***
Ипак, као у анпасану, да кажемо, било је ружно, у најмању руку неукусно: да се у Николајевом Лелићу и Јустиновим Ћелијама продају којекакве брошурице неких пискарала, којима је, изгледа, злурадост раздора и поделâ важнија од радости заједништва. (Нико их у томе није ометао, нити "гонио", јер би то било ружно пред онако величанствено мирном и сједињујућом Светом Литургијом). Наиме, било је на продаји пар "либелуса", свешчица, књижица, "књига сваштара" - у којима преовлађује самопромовисање сопствених претензија незнања и, нажалост, злурадости, што индукују и продукују неколицина људи (чак и неки калуђери, и - калуђерице!) код нас - доспевају такви чак и у Херцеговину, али тамо тло не налазе. Неколико људи "свезнадара" и "свенадлежних", у своме секташком менталитету и понашању, расписали су се "о свему и свачему и још о понечему", па су у својим очима израсли у модерно назване "православне публицисте", "ревнитеље", "борце за вековно предање", а уствари, по Апостолу, ради се о људима који "сами себе хвале, сами себе собом мере, сами себе са собом пореде, а - неразумни су" (2Кор.10,12), или, како би то благо рекао Митроп. Амфилохије, "незнавени су".
Има већ десетак таквих ситних брошура и летака, штампаних и фотокопираних, и пар "књига" са громопуцатељним насловима, у којима од самих наслова скоро да и нема ништа, јер су већином испуњене предубеђеним "приређивањима", "коментарима", набеђивањима (право идеолошко "прање мозга") простих људи слоганима: како је, наводно, у нашој Цркви на делу "реформаторство", "обновљенаштво", "модернизација", "гажење Канона", "мењање Календара", "укидање Иконостаса", "порицање Славе", "долазак папе" - речју: "пропаст" (како нпр. говори један "игуман", чије касете и ЦД-и круже из руке у руку). Уствари је то, подмукло забадање трна у здраву ногу. Ту, у том усплахиреном и смућеном писању, нападани су, или под сумњу доведени, наши истакнути Епископи (којима се остали Православни поносе, јер имају чиме и киме), па и сам Свети Синод са Патријархом (Св. Арх. Сабор се формално мимоилази, али га они деле на "наше" и "њихове").
Примера овога има не тако много, али их има. Например: у Крагујевцу су се недавно појавиле 2 књижице-брошуре, где су као ауторитети "одбране Првославља" наведени неки "монаси и духовници", за које се зна ко су и какви су били, па се наивном свету такви пласирају као учитељи и ревнитељи "Православног предања", попут нпр. о. Стефана са Каруље, или о. Пере "Сикирчета"! Има, такође, и свесних и злонамерних злоупотреба појединих заиста уважених имена православних подвижника и духовника, али навођених и коришћених тако као да су они, и само они, безгрешни и непогрешиви, оци и учитељи Православља. За пример, узгред, цитира се мишљење Старца Клеопе из Исихастрије-Румунија, како он, наводно, тврди, да "у древној Цркви није било честог Причешћивања". Честитог Старца Клеопу лично смо познавали, и сматрамо да то он не би тврдио (јер пре свега, човек је прост, а знање историје и праксе древне Цркве не стиче се на брзину), а ако је и рекао, "једна ласта не чини пролеће", како каже Св. Григорије Богослов (за сличан случај у његово време). Има ту навођења и самих Светитеља (нарочито новијих, међу које је доспео чак и Петар Могила, ноторни латинствујушчи у теологији сколастик, мада је и као такав "бранио Православље"). Има чак и навођења Светих Отаца, без правог познања текста и контекста, без критеријума: где, када, како, зашто је дотични Светитељ рекао то и то, ако је то уопште и рекао или написао (јер најчешће, попут псевдозилотâ тзв. "Старокалендараца", не наводе одакле је узето, из ког дела и издања Св. Оца, или је преписано негде од некога, а зна се да има и неаутентичних дела приписиваних Оцима, која нису њихова, ни сасвим православна. А да додамо и то: да ни неки Светитељи нису привилеговани од Бога да их Он аутоматски "ослобађа грешака и заблуда", ако се сами нису усрдно молили Богу да их ослободи, и трудили се да науче пуну Истину, какву Црква има и држи са свима Светима (Еф.3,1, како вели Св. Варсануфије (Одговори 606-611, изд. Хиландара, 2000, 309-316). Има и изврнутог цитирања, бољерећи лицитирања (као протестант
_________________
Nikad Srbin kukavica nije,
smrt ga gleda , on se na nju smije.
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
