banjalukaforum.com

NASELJAVANJE SRBA

Pre tri hiljade godina, hiljadu godina pre Hrista, grana prastarog srpskog stabla koja se uputila ka jugu naselila je danasnje predele Austrije, Kranjske, Hrvatske, Slovenije i Ugarske, gde su osnovali Panonsku Srbiju. Od Srba u Bojci jedno pleme nazvano, Spori ili Anti, seleci se proslo je pored Karpata i naselilo Daciju. Kasnije su presli Dunav i naselili Srem, Slavoniju, Hrvatsku do Siska, Podravinu i Zapadnu Ugarsku do Komornog, a na jug do Titela (danasnje teritorije). Panonija se delila na gornju i donju Meziju (grcki i rimski naziv za deo Srbije od Drine do Crnog mora), a Dacija prostirala od Tise do Crnoga mora, juzne Ugarske, Banata i Rumunije. Zatim su naselili predele sadasnje Srbije. Prema tome, Srbi u danasnjoj postojbini nisu samo od sedmoga veka nove ere, vec od davno pre Hristovog rodjenja. To je rekapitulirao istoricar Stojan Boskovic u svojoj "Istoriji sveta" rekavsi: "Po starini vremena na prvo mesto dolaze Srbi ili Anti, koji su tu stanovali davno pre rodjenja Hristovog i Sloveni u ovim krajevima su starosedeoci".


Tek u trecem veku nove ere rimski car Trojan naselio je u ovim krajevima svoje veterane koji su se izmesali sa Srbima. Od te mesavine nastao je rumunski narod. Po Srbima Seberanima grad Turnu Severin je dobio ime. U Rumuniji su poznata srpska plemena Dragasani, Radovan, Gradiste, Stanisevci, Sokola. U petom veku nove ere kan Bajan pozove Srbe na predaju ali dacki knez Dobrota to odbije. Bajan ih ostavi neko vreme na miru, ali nesto kasnije padose pod vlast Mongola, B'lgara. Otuda ovi Bugari nisu istoga porekla sa Bugarima srpsko-antskog porekla (slovenskog). Po Milojevicu, Bugari su se sukobili sa Srbima u Maloj Vlaskoj (danasnji Banat). Srbi iz Dacije sirili su se prema Jadranskom moru i gde god su se naseljavali nailazili su na srpsko stanovnistvo, koje je u iste krajeve naseljeno jos pre Aleksandra Velikog. Bugari, tursko-mongolskog porekla bili su dobri ratnici i kao takvi pokorili Srbe u Daciji, dok su Bugari slovenskog porekla nazivali sebe Srbima i govorili staroslovenski. Od petog do devetog veka lepo su ziveli sa Srbima, primali su srpski jezik i obicaje a zadrzavali bugarsko ime. Otuda i danas imaju srpska imena: Borisav, Vojin, Dragomir, Radomir itd. Istoricari su taj process nazivali poslovljavanje. I francuski istoricar Leon Rousset pisao je 1882 da su Srbi i Bugari grane istovetnog starog srpskog naroda, a car Dusan je sebe proglasavao carem Srba, Grka i Bugara. Madjarski istoricar dr Sentklaraj pisao je da su se oko 650 godine slovenska plemena naselila duz Tise, Save, Drave i Dunava. Racki za to stanovnistvo tvrdi da su to bili Srbi i Hrvati iz Bele Srbije. Tvrdi se da su se tim naseljavanjem Srbi sukobili sa Avarima, koje su isterali i nastanili Panoniju i Dalmaciju. Hrvati su se pretezno preselili u Dalmaciju, dok su Srbi ostali u Panoniji. Sam Maretic pise da je predeo izmedju Drave, Save i Dunava bio srpski. Porfirogenet navodi da su i pre doseljavanja Avara u Panoniju tu ziveli Srbi, koji su se nazivali Belim Srbima, a zemlju su zvali Bela Srbija. Konstantin Porfirogenet Slavoniju naziva Srpskom Slavonijom. A Gavrilo Vitkovic kaze da su Ugarsku nastanjivali Srbi davno pre dolaska Madjara. On kaze da su Srbi takodje nastanjivali Srem, Banat i Backu u vreme doseljavanja Srba na Balkan u sedmom veku. Otuda se Srbi Bodrice smatraju praroditeljima danasnjih Bacvana i Banatskih Srba. Kada su Srbi pod Arsenijem Carnojevicem dosli, hiljadu godina kasnije, oni su u stvari dosli u stare srpske krajeve. Krajem sestoga veka Srbi iz Panonije krecu na zapad i zaposedaju Korusku, Stajersku, Kranjsku, Istru i Furlaniju, sve do Tirola, o cemu je pisao Racki i te krajeve nazivao Norik. A Nemci su to stanovnistvo nazivali Vendima. Srbi su bili zaposeli Dalmaciju pa je Papa Grgur pisao poslanicu nadbiskupu u Solinu o svojoj zabrinutosti zbog srpskog dopiranja i do Italije.

Tragedija panonskih Srba pocela je dolaskom Madjara u devetom veku. Bio je to narod bez znanja zemljoradnje i trgovine i bez prosvete i kulture. U svoj jezik primili su neke srpske reci. Tako i ime Pesta potice od srpske reci Pec. Osnivac Madjarske drzave bio je Vojko, a sin mu se zvao Marko i pripadali su praoslavnoj veri. Kasnije mu je rimski papa dao ime Stefan (Istvan). Poznati madjarski istoricar Petefi opisao je krunu Svetog Stefana radjenu u istocnjackom stilu i ispisanu cirilicom. Cirilicom je ispisan i nadgrobni spomenik Stefanov.

Tragedija po srpski narod nastavlja se vekovima. U 19-om veku Austrija je povela ostru kampanju protiv Juznih slovena, na svakom mestu i na svim nivoima, proglasavajuci ih "nizom rasom", sto je imalo za posledicu stvaranja samouverenja kod germanskih zavojevaca i gubljenje samopouzdanja kod napadnutih Srba. Srbi, mada nekada najmnogobrojniji i miroljubivi narod, nisu uspevali da se odupru zavojevacima Nemcima sa zapada, Tatarima sa istoka i Turcima sa juga. Slicne sudbine po srpsko zivlje nastavljaju se i tokom najnovijih dogadjanja. Cak u Larusu XX veka porucuje nam se da cemo se spasiti samo kada se prekrstimo u katolicanstvo i priznamo papu. Zle li katolicke poruke?

Hrvat Racki, Rus Nestor i Poljak Surovjecki potvrdili su da su Srbi, Vendi, prastanovnici Evrope od pocetka istorijske ere. Ne zna se sa sigurnoscu koliko hiljada godina su postojali u Indiji pre seoba, a na danasnjim terenima su preko tri hiljade godina. Ceh Dalimil je pisao: "Srbi su dosli iz Azije, nastanili su Balkansko poluostrvo uz more pa sve do Rima". Safarik cak nalazi Srbe u nasim krajevima pre pet hiljada godina, znaci tri hiljade godina pre Hristova rodjenja. On kaze da su Srbi u ove krajeve dosli 1600 godina pre pojave Srba u Severnoj Evropi, a Mavro Orbini kaze da su dosli iz Skandinavije 1460 godina pre Hristova rodjenja.

Poznato je da su srpske vojvode ratovale sa Aleksandrom Velikim, da su predvodili Atiline Hune ka Rimu, a cetiri stotine godina davali su najbolje vojskovodje turcima (Mahmud Pasa Sokolovic, Sulejman Pasa, Omer Pasa Latas). Srpska slabost je sto su pitom i pomirljiv narod i lako se asimiliraju. Safarik Srbe tretira kao juzne evropljane. On kaze da su Srbi dosli iz Indije, preko juzne Azije, zaposeli Malu Aziju i Balkansko poluostrvo jos tri hiljade godina pre Hristova rodjenja. Kasnije dolazi do njihovog pomeranja do Rima, pa Lombardije i zatim u predele sadasnjih slovenskih zemalja. Njihovo desno krilo nastanilo se preko Save i Dunava u Daciji i Panoniji. Ovim Srbima, mnogo kasnije dolaze Srbi sa severa od Baltika i Labe. Po Bonfiniju do pomeranja severnih Srba ka jugu doslo je usled njihovog potiskivanja od strane skandinavskih naroda. Dolaskom na Balkan oni su se sjedinili sa svojim sunarodnicima. Otuda je i Grk Halkokondila za Srbe rekao da su najstariji i najveci narod na svetu. Mavro Orbini takodje spominje da su Srbi gospodarili Azijom.

Srbi su na Balkanu primali hriscanstvo jos u doba Hristovo direktno od Svetog Pavla. Rossijskij Sinopsis citira da je Sveti Pavle poslao svoga ucenika Andronika u Panoniju i Ilirik da krsti Slovene, a to su bili potonji Srbi. Srpski istoricari vladika Ruzicic, Milojevic i Sreckovic dokazuju da su te Srbe pokrstavali direktni Hristovi apostoli Pavle, Timotije, Andreja, Luka i Tadija a da su osnovali Panonsku episkopiju, a panonski episkop ucestovao je na prvom saboru u prvom veku u Sirmijumu, a to je bio licno Andronik ucenik Svetog Pavla. Zato ruski letopisac Nestor pise da su Srbi seleci se u sedmom veku iz Bojke u Ugarsku, Srbiju, Makedoniju, Bosnu i Hercegovinu, Dalmaciju, Crnu Goru i Albaniju, dosli ne u novu vec u staru postojbinu, odakle su ih nekada potisnuli Kelti i Rimljani. Godine 520, prve godine vladavine Justinijanove, sto hiljada ratnika Sabira prikljucilo se Grcima. Savremenik iz tog perioda Menadar zapisao je da su ti Srbi u prvoj polovini sestoga veka pokorili celu Grcku i Tesaliju. Istoricari se slazu da su Srbi izmedju sestog i sedmog veka "Sloveni" pokorili Grcku, Makedoniju, Epir i Albaniju. Iz tog doba svedoce imena mesta i reka, u Makedoniji: Srpciste, Srbovo, Srbica, Srbinovo, Srbince, Srbljani i u Grckoj: Srbinovo, Bosna, Njegusi, Bistrica, Bojka. U doba cara Konstantina Porfirogeneta u Solunskoj Srbiji (Juzna Makedonija) nalazio se grad Serblia (sada Servia) koji su Rimljani zvali Serblia Inferior. Svoju samostalnost izgubili su 1018 godine odakle su Srbi posli sa Srbima iz Ilirije i Dalmacije, sa kojima su stvorili drugu Srbiju. Ova drzava je ojacala u 10-om veku pod vlascu velikog zupana Caslava. Posle njega na vlast dolaze Vojislav, Bodin pa Nemanja, koji su obnovili srpsko kraljevstvo, a o njima dovoljno pise savremena istorija.

Srbi koji su dosli u Dalmatinske krajeve u petom veku sa Hunima zatekli su tamo Srbe starosedeoce. Ti Srbi starosedeoci u Boki, Dalmaciji i Albaniji porusili su grcke i rimske gradove i izgradili svoje. Tako su porusili Epidaurus i na njegovim rusevinama podigli Dubrovnik. Vizantijsko carstvo ponovo osvaja Dubrovnik u devetom veku ali ga srpski kraljevi Pavlimir i Bodin vracaju i nakon toga u gradu izgrade tvrdjavu Lovrijenac. Osnivacem Dubrovnika smatra se Ostroilo.

Tokom 630 godine nove ere dolazi do seobe iza Karpata, a 632 godine Srbi iz Bojke masovno krenu na jug. Na putu umre njihov knez i njegova dva sina povedu gotovo sve Srbe iz Bele Srbije. Polovina plemena dodje u krajeve koje su Srbi vec nastanjivali, dok se druga polovina zaustavi sa Srbima u predelima Podravine i Posavine, gde osnovase poslednju Belu Srbiju (danasnji Srem i Slavonija). Novija istorija ove seobe tretira kao prve i najvece, mada su to u istinu bile poslednje i znatno manje od prethodnih seoba. Posle ovih imamo jos jedino seobe Srba pod zupanom Zarijem Pribisavljevic preko Save i Une u predele Zrmanje, Velebita i Jadranskog mora. Od tada su Srbi starosedeoci u Lici, Baniji, Krbavi i Dalmaciji. Rus Gilferding pisao je da je Srbija imala vise oblasti, sadasnju Srbiju, sa Bosnom, istocno i juzno od Hrvata, Neretvanska sa Dubrovnikom, Travunijom, Konavljem i Zetom. A Konstantin Porfirogenit navodi da Hrvatska pocinje od reke Cetine i prostire se uz more do Istre. Safarik i Milos Milojevic, inace, nista ne veruju Porfirogenitu, posto je mnoge stvari o Srbima izmislio, sluzio se neistinama, a srpski kao jezik nije uopste poznavao. Stari srpski istoricar Rajic pise: "Tadanja Srbija obuhvatala je istocnu Dalmaciju, Bosnu, Hercegovinu, Sadasnju Srbiju, Crnu Goru i Dubrovnik sa jadranskim ostrvima.

http://www.srbijazemljaheroja.com/info_63.html

_________________
http://www.mrdjenovic.com
http://www.telfon.net
http://www.fashionstudio.info

DELETED

mene su u skoli ucili da su stari sloveni dosli vamo i da su se podijelili na srbe, hrvate, marsovce i ostale. ovdje pise da su samo srbi bili neke face. jeli to bas tako? dokazi? istorijske cinjenice? ko je bio prvi?

Ispravka, da su dosli odvojeno Hrvati i Srbi, nisu se ovdje dijelili, vec su dosli podijeljeni.

_________________
democraticus artis crastis individibidualis artis crastis libertas

Hvala Micelijus

Jedan izvor iz Enciklopedije "Wikipedia", ne spada pod "Istoriju", ali nek se nadje...

Srbi
Total population:
10 - 11 million (est.)

-Republic of Serbia:
6,580,173 (2006)
-Bosnia and Herzegovina:
1,669,120 (2006)
-Germany:
Lower est. 125,000-250,000
Higher est. 700,000
-Croatia:
202,263 (2001) (1991.:581.663)
-Montenegro:
200,165 (2003)
-Austria:
177,320
-USA:
Census est. 174,562 (2002)
-Australia:
97,315 (2001)
-France:
60,000-80,000
-Canada:
55,540 (2001 lower est.)
80,000 (1987 est.)
-United Kingdom:
70,000 (2005 est.)
-Switzerland:
45,303 (2000)
-Albania:
40,000
-Slovenia:
38,964 (2002)
-Republic of Macedonia:
35,939 (2002)
-Sweden:
35,000 (1992 est.)
-Italy:
25,000
-Romania:
22,518 (2002)
-Denmark:
12,000
-South Africa:
7,000
-Netherlands:
6,000
-Norway:
6,000
-Greece:
5,500
-Russia:
4,156 (2002)
-Luxembourg:
4,000
-Hungary:
3,816
-Brazil:
2,000
-Chile:
2,000
-Czech Republic:
1,801 (2001)
-Botswana:
1,000
-Zimbabwe:
800
-New Zealand:
753
-Slovakia:
434 (2001)

_________________
http://www.mrdjenovic.com
http://www.telfon.net
http://www.fashionstudio.info

...malo nas je al' smo govna...

Средњевековна Србија (VII – XIV векa)

Као и остала јужнословенска племена, Срби су дошли на Балкан за време велике сеобе народа током 6. и 7. века наше ере. Најраније систематизоване податке о Србима на Балкану налазимо у списима византијског цара Константина VII Порфирогенита, у X веку. Тада су Срби насељавали територију садашње западне Србије, источне и централне Босне, Херцеговину са јадранском обалом између реке Цетине и Скадарског језера, а на југу простор до реке Лима и планинског ланца Проклетије. Прва Српска држава је била формирана под династијом Вишеславића, а у околностима спољашње угрожености од стране Бугара и Византије. Под утицајем Византије догодила се важна промена у Српском народу, која ће имати прворазредни значај у његовој будућности: крајем IX века почиње процес напуштања паганства и покрштавање, у чему је предњачила владарска породица Вишеславића.

Након овог првог успона Српске државе наступила је осека и период раздробљености и криза, који је трајао до пред крај XII века. Након борбе са браћом око престола, 1170. године на власт је дошао Стефан Немања, оснивач династије Немањића. Он је отпочео обнову Српске државе у Рашкој области. Неки пут под окриљем Византије, а понекад против ње, велики жупан (то је ранг кнеза) Стефан Немања је проширио територију своје државе на исток и југ, и припојио јој поново Зету и приморје. Осим вођења државе велики жупан је много полагао и на подизање манастира. Међу његове задужбине спадају у Рашкој области Ђурђеви Ступови и Студеница у којој је и сахрањен, и Хиландар на Светој Гори.

Стефана Немању је наследио средњи син Стефан, док је најстаријем сину Вукану додељен на управу део тадашње Српске државе, Зетска област (данашња Црна Гора). Најмлађи Немањин син Растко се замонашио и узео име Сава, посветивши се духовности свог народа. Пошто је Римска курија од раније гајила амбиције да под свој утицај подведе и Балкан, Стефан је то искористио, од папе затражио круну и први међу Србима био крунисан за краља 1217. године. Његов брат Сава је у Византији испословао аутокефалност Српске цркве и 1219. године био постављен за првог Српског архиепископа. Тиме су Срби стекли оба вида самосталности која је познавао средњи век: духовну и световну.

Наредна генерација Српских владара, коју су чинили синови Стефана Првовенчаног Радослав, Владислав и Урош I, значила је стагнацију у државном развитку. Сва три краља су била у већој или мањој зависности од суседних држава Византије, Бугарске или Угарске. Везе са Мадарима су условиле да краља Уроша I на престолу наследи син Драгутин, који је био ожењен мађарском принцезом. Касније, када је Драгутин абдицирао у корист свог млађег брата Милутина, добио је од мађарског краља Ладислава IV земљу у североисточној Босни, Срем, Мачву и Београд, а освојио је и припојио и територије у североисточној Србији. Тиме су те области први пут ушле у састав Српске државе.

Под владавином краља Милутина, млађег Драгутиновог брата, Србија је даље ојачала, упркос ситуацији да каткад мора да ратује и на три фронта. Милутин је у историји остао познат и као вешт дипломата, који је радо користио једно од уобичајених средњевековних дипломатских средстава - династиске бракове. Женио се пет пута, мађарским, бугарским и византијским принцезама. Нарочито је остао познат по градњи цркава, од којих неке спадају међу најлепше примере нашег средњевековног градитељства: Грачаница на Косову, Саборна црква у Хиландару, Св. Архангела у Јерусалиму и друге. Због својих задужбина краљ Милутин је проглашен за свеца, упркос свом бурном животу. Њега је наследио син Стефан, касније прозван Дечански. Дечански је донекле проширио територију државе на истоку до Ниша са околином, а на југу области у Македонији. Надимак Дечански добио је због подизања најмонументалнијег Српског средњевековног манастира Високи Дечани у Метохији.

Средњовековна Србија, која је у политичким, економским и културним сферама заузимала угледно место у средњовековној Европи, достигла је свој врхунац средином 14. века, за време владавине цара Стефана Душана. Из тог доба је и Душанов законик, највеће законско достигнуће Српског средњевековља, јединствено међу феудалним државама Европе у то време. Номоканон Светог Саве, Душанов законик, фреске и архитектура средњовековних манастира, који красе Српске земље вечни су сведоци цивилизације Српског народа. Цар Душан је на рачун Византије удвостручио територију своје државе, проширивши је на југу, југозападу и истоку. Наследио га је син Урош, звани Нејаки, што већ само по себи говори о стању државе која почиње да запада у стање феудалне анархије. У то време се јавља и нова опасност: турска Османска држава, која постепено из Азије прелази у Европу, освојивши најпре Византију, а потом и остале балканске државе.

_________________
Kolumbo, jeb*m ti mater radoznalu...

Турско освајање и владавина (XIV - XIX века)

Пошто су поразили Српску војску у две кључне битке: на реци Маричи 1371. где је поражена Српска властела из Македоније и на Косову Пољу 1389, где је поражена војска кнеза Лазара, који је тада био најјачи обласни владар у Србији и командант војске својих вазала. Битка на Косову је дефинитивно решила судбину Србије, јер након ње у земљи више није било силе која би могла да се супротстави Турцима. То је био нестабилан период у коме су владали син и наследник кнеза Лазара деспот Стефан Лазаревић, који је био прави витез европског типа, војсковођа и писац, а затим његов рођак Ђурад Бранковић, који је престоницу државе преселио на север, у новоизграђени град Смедерево. Турци су наставили своја освајања све док нису успели да заузму целу територију Српске државе 1459. године, освојивши Смедерево. Србија је била под власћу Отоманске царевине скоро пет векова, Турци су се нарочито окомили на Српску аристократију, истребљујући физички друштвену елиту. Пошто је Турска царевина била исламска држава теократског типа, у којој су хрисћански Срби били народ другог реда, изложени насиљу, понижавању и експлоатацији, један део Српског живаља је напуштао развијена и урбанизована рударска, занатска и трговачка средишта и повлачио се у неприступачне планине, бавећи се углавном сточарством, док је други део прихватио ислам да би опстао.

Европске силе, нарочито Аустрија, водиле су бројне ратове против Турске. На њиховој страни су били Срби, који су им помагали, иако су живели под турском влашћу. Током Турско-Аустријског рата (1593-1606) Срби су 1594. подигли устанак у панонском делу Турске, у Банату, која им се осветила спаљивањем тела Светог Саве – највеће Српске реликвије, коју су поштовали чак и муслимани Српског порекла. Друго жаристе отпора Турцима створили су Срби у Херцеговини, али су склапањем мира између Турака и Аустрије били препуштени Турској одмазди. Тај редослед догађаја је постао уобичајен током наредних векова.

У Великом рату (1683 – 1690.) између Турске и Свете лиге уз папину помоћ учествовале су Аустрија, Пољска и Венеција. Оне се подстицале Србе на буну против Турске власти. Ускоро је цео западни Балкан био захваћен устанцима и герилом од Црне Горе, преко Далмације и Подунавља до Старе Србије (Македонија, Рашка, Косово и Метохија). Када је Аустријска војска почела да се повлачи из Србије, позвала је и Српски народ да се повуче са њом, на њену територију. Бирајући између Турске освете и живота у једној хришћанској царевини, масе Срба су напустиле своју постојбину и 1690. године, под вођством свог патријарха Арсенија Чарнојевића кренуле на север. Тада су многе области на југу Балкана остале депопулисане, што су Турци користили да исламизују Рашку област, Косово и Метохију и делимично Македонију. Тада је почео процес чије се последице осећају и данас.

Када је Српска етничка територија, 1716-1718, од Далмације, преко Босне и Херцеговине до Београда и Подунавља опет постала поприште новог Аустијско-Турског рата, који је водио принц Еуген Савојски, Срби су узели учешће у борби на страни Аустрије. Турска је тада, тзв. Пожаревачким миром изгубила све територије у Подунављу, северну Србију и северну Босну, делове Далмације и Пелопонез.

Новим ратом и тзв. Београдским миром Турска је успела да поврати скоро све што је претходним изгубила. Локално српско становништво опет је погодило ратно разарање, прогони и одмазде.

Последњи Аустријско-Турски рат био је тзв. Дубички рат (1788-1791), у коме је опет Аустрија позивала хришћане у Босни да се дигну на устанак. Након њега нових сукоба више није било све до двадесетог века и пропасти обе царевине.

_________________
Kolumbo, jeb*m ti mater radoznalu...

DELETED

Bilo sta sa StormFront-a je cista laz, to je fasisticki sajt i ne mogu da verujem da u svetu tako nesto jos postoji.

_________________
Kolumbo, jeb*m ti mater radoznalu...

DELETED

Ma Srbi su svijet izmislili... Steta sto nismo mi i Ameriku otkrili... tu su nas komsije prestigle

_________________
Đuro je divan.

Evo šta učeni ljudi kažu o ovim baljezgarijama:

http://www.dnevnik.co.yu/arhiva/14-04-2 ... eljton.htm
http://www.dnevnik.co.yu/arhiva/15-04-2 ... eljton.htm
http://www.dnevnik.co.yu/arhiva/16-04-2 ... eljton.htm

_________________
"I'd take the awe of understanding over the awe of ignorance any day."
- Douglas Adams

Ma Radić je fantastičan. Doduše, njegov jedini posao je da blati autohtonističku šklu istorije.

Ja lično najviše vjerjem da kada je riječ o srbima i hrvatima da se govori o vojnim kastama velikog slavenskog naroda.

Kada se slavenski narod nalazio u svojoj istoriji na udaru različitih plemena njma bi u susret išle posebne ratničke kaste iz slavenskog naroda. Jedna od tih kasta su i Srbi koji su nosili teret ratovanja protiv Obra. Slično je i sa hrvatima.

Ovo je možda i objašnjenje za genetsku ratobornost ovih naroda u poslednjih 1000 godina na ovim prostorima.

srbi su mesavina raznih plemena. kada se govori o necemu 1000 g. pre hrista ne mozes pominjati srbe vec: slovene, protosrbe (neko pleme koje se mozda zvalo kao mi danas), kelte... posle je bilo mesanja i mesanja i - nastali smo mi.

radic. veliki strucnjak. zadovoljstvo je citati njegove radove.

radivoj radic prica gluposti kojima ismeva pametnije (dobro, i neke gluplje) od sebe. ja sam procitao 60-ak knjiga o neprihvacenim teorijama istorije, a procitao sam i neke kritike ukljucujuci i knjigu: srbi pre adama - posle njega ovog autora. zasto su to gluposti:

1. on ne navodi kako su ljudi dolazili do zakljucaka vec se sprda sa njima.
2. zakljucci koje on pominje su uglavnom iz dela iz 19. veka, a danas su istrazivaci nepriznatih teorija o istoriji srba, a i sveta, znatno napredovali.
3. kao glavnog nepriznatog naucnika pominje deretica koji nije ni poznat ni priznat kao recimo safarik. i njegove zakljucke navodi. i zakljucke drugih bezveznjaka.
4. sprdajuci se sa istrazivacima radic ih predstavlja kao iskljucivo neskolovane i ljude koji se ne bave istorijom zaboravljajuci akademika relju novakovica i mnoge druge.
5. buni se zbog pravopisnih gresaka nekih istrazivaca, a i u njegovoj knjizi ih je dosta...

alo ljudi, uzmite knjigu 'o poreklu slovena' pavla josifa (ili pavela jozefa) safarika i videcete da radic samo blefira nauku i pravi nas blesavim.

Dakle, Srbi jos prije Hrista na Balkanu, poznati kao Mezeji, Dalmati, Dacani ... i ini ostali Iliri, Tracani,....
Car Trajan smiksao Rumune od Srba i rimskih ratnih veterana,..
Direktni Hristovi apostoli pokrstavali Srbe,...
Pesta dobila ime od srpske rjeci pec,...
Srbi predvodili Atiline Hune ka Rimu,....
Ne mogu dalje citati.

Izvrtanje rjeci Porfirogeneta, Rackog, Orbinija, Sarafika,.. je ili laz ili dijagoza.


Jebote ovo baca u zasjenak i bosansku piramidoligiju.

P.S.
Deretic nije nikakav riznat naucnik a jos manje sarafik. Koliko mi je poznato,. Cesi, Poljaci, Rusi, Ukrajinci,... ne uce u skolama kako su nastali od Srba.

ne znam zasto safarika uzimate kao nekoga ko je bas toliko mjerodavan da sudi o nekim stvarima. ima mnogo boljih istoricara koji obradjuju pomenuti istorijski period.

"Cetiri vere zive na ovom uskom, brdovitom i oskudnom komadicu zemlje. Svaka od njih je iskljuciva i strogo odvojena od ostalih. Svi zivite pod jednim nebom i od iste zemlje,ali svaka od te cetiri grupe ima srediste svoga razvoja daleko, u tudjem svetu, u Rimu, u Moskvi, u Carigradu, Meki, Jerusalimu ili sam bog zna gde, samo ne onde gde se radja i umire. I svaka od njih smatra da su njeno dobro i njena korist uslovljeni stetom i nazatkom svake od tri ostale vere, a da njihov napredak moze biti samo na njenu stetu. I svaka od njih je od netrpeljivosti nacinila najvecu vrlinu i svaka ocekuje spasenje odnekud spolja, i svaka iz protivnog pravca."
("Travnicka hronika",Ivo Andric

_________________
Nikad Srbin kukavica nije,
smrt ga gleda , on se na nju smije.