1.
[b]Јеховисти кажу да у Светом писму нема спомена о Светој Тројици.
Kрштење Исусово у Јордану описано је овако:
Citiraj:
“И крстивши се Исус изиђе из воде,
и гле, отворише му се небеса
и видjе Духа Божијег
гдjе силази као голуб и стаде на њега.
И гле, глас с неба који говори:
“ово је Син мој љубљени
који је по мојој вољи””
(Матеј, 3, 3; Марко, 1, 10 – 11; Лука, 3, 21 – 22).
2.Јеховини сведоци кажу да Христос није Бог. Свето писмо за које Јеховини сведоци говоре да вjерују у њега,
каже нешто сасвим другачије.
Сам Спаситељ каже о себи:
Citiraj:
“Отац је у мени и ја у њему”
(Јован, 10, 38 ).
“Ја и Отац једно смо”
(Јован, , 30).
“Ко види мене, видје Оца”
(Јован, 14, 9).
А своје божанство доказује својим чудесним дjелима рекавши:
Citiraj:
“ако мени не вjерујете,
дjелима мојим вjерујте” (Јован, 10, 38 ).
Кад се Исус после васкрсења јавио апостолу Томи,
овај увjеривши се у стварност васкрслог Господа,
рече:
Citiraj:
“Господ мој и Бог мој” (Јован, 20, 28 ).
У 1. Посланици Јовановој пише о Христу:
Citiraj:
“Он је истинити Бог и живот вјечни”
(Јован, 5, 20).
У посланици Римљанима пише да је Христос
Citiraj:
“над свима Бог”
(Рим. 9, 1 – 5).
Ето, тако каже Свето писмо о личности Господа Исуса Христа,
а Јеховини свjедоци кажу да вjерују Светом писму,
а оспоравају Божанство Христово!
++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++
3.О Светом Духу Јеховини сведоци говоре
да није треће лице Свете Тројице,
дакле, да није Бог,
него само несвjесна сила Божја. Спаситељ, међутим, говори другачије.
Он каже својим ученицима
да ће им послати Духа Светога који ће их
“научити свакој истини”
(Јован, 14, 26).
Ако Дух Свети није свjесна Божанска личност,
него само несвjесна сила,
како онда икога може научити икаквој истини?
Дух Свети ће, по обећању Спаситељевом, јавити ученицима
“шта ће доћи” (Јован, 16, 13). Дакле, Дух Свети зна будућност.
А будућност је позната само Богу.
Апостол Петар је укорио Ананију
што је сакрио део новца од продате њиве, па му вели:
“Зашто је сатана испунио срце твоје
да слажеш Духу Светоме?
Ниси слагао људима, него Богу”
(Дјела апостолска, 5, 1 – 4). Дакле, Свето писмо изричито тврди да је Дух Свети Бог. 4.Јеховини сведоци кажу да Бог није дух
и да није свуда присутан. А Спаситељ изричито каже:
Citiraj:
“Бог је Дух” (Јован, 4, 24).
Преко пророка Исаије, Бог говори о себи:
Citiraj:
“Може ли се ко сакрити од мене да га ја не видим?...
Не испуњавам ли ја небо и земљу?”
(Исаија, 23, 24).
Дакле, јеховисти су и овде у заблуди,
или су, можда, у свјесно – намјерном извртању
ријечи и смисла Светог писма.
5.Сведоци Јеховини сматрају да је изузетно важно и неопходно звати Бога његовим “правим” именом.
А то име по њиховом схватању гласи: Јехова.
И овдје су у вишеструкој заблуди.
Прво, Јехова је јеврејска ријеч,
али они стручњаци за старојеврејски језик
кажу да се то не чита као Јехова, него Јахве.
Друго, не постоји никакав разлог
да читав свијет мора Бога називати јеврејским језиком и именом.
Треће, што је најважније,
кад је Мојсије запитао Бога
који га је послао у Мисир да изведе јеврејски народ оданде,
како ти је име? –
Бог му није одговорио:
име ми је Јехова,
него је рекао јеврејским језиком:
Citiraj:
“Ехје ашер ехје”
(“Ја сам Онај који постоји (који јесам)”) – и додао:
Citiraj:
“То је моје име довијека”
(2. Мојсије, 4. 14 – 15).
6.Јеховини сведоци одбацују знак крста
тврдећи да је то многобожачки знак
и да Христос није распет на крсту,
него је објешен о дрво или на стуб.
Да ли су понеки многобошци у мноштву симбола и мистичких знакова
употребљавали крст још пре Христа,
то се нас Хришћана ништа не тиче.
Ми крст поштујемо као средство нашег спасења и искупљења,
јер је на крсту Христос распет.
То тврде сва четири јеванђелиста,
а они – нарочито Јован који је стајао под крстом док је распети Спаситељ на њему висио,
- то свакако боље зна него Јеховини сведоци.
А пошто је материја од које је тај Христов крст направљен,
била дрво, а не камен или гвожђе,
то онда понекад апстол Петар каже да су Христа убили:
Citiraj:
”објесивши о дрво”
(Дела апостолска, 10, 39).
Али пошто исти апостол Петар
у својој бесједи приликом силаска Светог Духа на апостоле
каже да су Христа
Citiraj:
”приковали на крст и убили”
(Дела апостолска, 11, 23),
то онда оба израза заједно значе да је крст био од дрвета,
или да је дрво о које је Христос објешен било у виду крста.
7.Јеховисти сматрају да је Библијом забрањено
да се човјеку да трансфузија крви.
Дешава се да неко и умре,
а био би спасен само да је примио трансфузију.
Међутим, и то је бесмислица.
Не постоји никаква библијска забрана з
а давање и примање трансфузије крви.
У вријеме када је Библија писана није нико ни сањао о трансфузији,
па зато у Библији нема нити препоруке нити забране за трансфузију,
Свето Писмо када говори о крви забрањује да се једе тј пије крв,
што је одувијек био магијски сатанистички ритуал,
док је трансфузија лијек и нема везе са никаквим ритуалима
или поштовањем демона.
8.Јеховини сведоци, одбацују све хришћанске празнике.
Они кажу да су и Божић и Ускрс и сви остали празници
остатак многобоштва, и да Јехова мрзи те празнике.
Библија и историја и психологија говоре сасвим супротно:
У Старом завјету Бог (Јехова) прописује Јеврејима које ће празнике обавезно празновати ”законом свечаним”,
и чак прописује смртну казну за прекршење тога празновања
(3. Мојсије, 23, 1 – 30). Ако Бог тако строго наређује празновање старозавјетних празника који су по тврдњи Библије само сјенка новозавјетних
(Колошанима, 2, 26),
зашто би му били мрски новозавјетни празници
који су само успомене на догађај из Христовог земаљског живота.
Да Бог мрзи Божић или Ускрс
или празник Силаска Светог Духа на апостоле,
Он се не би ни оваплотио, ни васкрсао
нити би Дух Свети сишао на апостоле.
А сви ти празници су не само успомене на библијске догађаје
него и духовно доживљавање тих догађаја,
што осјећамо у души, а и извор су велике духовне радости,
што пише и у Светом писму.
Приликом Христова рођења анђео рече пастирима:
Citiraj:
”не бојте се, јављам вам велику радост” (Лука, 2, 10).
Приликом васкрсења, апостоли су се радовали
(Лука, 24, 41).
Приликом вазнесења Христова,
апостоли се вратише са Маслинске горе у Јерусалим
Citiraj:
”с великом радошћу”
(Лука, 24, 52). [/b]