banjalukaforum.com

Тек на овом форуму сам имао прилику да се детаљније упознам
са теолошким учењима која проповиједају припадници покрета "Јеховини свједоци".

Био сам искрено, немало изненађен када сам отркио да је суштина њиховвог учења у ствари учење које је проповиједао Арије, учитељ рођен у Либији 256. године, због чијег је учења сазван Први Васељенски сабор Православне Цркве.

Сам термин "васељенски" означава да су на њему били присутни представници свих древних Патријаршија
(Александријске, Римске, Антиохијске, Цариградске и Јерусалимске),
а на сабору се окупило 318 епископа, те око 2000 презвитера и ђакона.


На овој теми ћемо изложити многа саборска документа,
записане расправе које су се водиле између аријевих следбеника и осталих учесника, те многа писма и коментаре учесника на оно што се на самом сабору дешавало.

На том сабору је главно било питање о суштини
Сина Божијег - Исуса Христа.

МОлио бих учеснике да се уздрже од прераних коментара док овдје не објавимо сва важнија саборска документа, и не пренесемо утиске учесника, те и неких световних историчара о самом Сабору и дешавањима на њему.

Такође ћемо овдје изнијети учење Аријевих следбеника,
због којег је Сабор и сазван, те одговоре оних епископа који су изнијели супротне ставове.

Мислим да ће увид у ове расправе детаљно показати суштину самог Сабора,
те да ће многе предрасуде и недоумице које су постојале
по питању самог овог сабора бити много јасније свима нама.

Кратки историјат Првог Васељенског Сабора


- Учени александријски презвитер Арије (Areios 256 - 336)
почиње проповиједати да је Бог од вјечности,
а Син његов први створ, преко кога је све остало створио.

Истичући да Светог Духа ствара Логос - Син,
Арије схвата:

- Оца, јединог, од вјечности;

- Сина / Логоса у времену насталог,
стога није вјечан, па ни једнак Оцу;

- и Духа Светог, као првог створа Логоса - гдје је, према томе,
истински Бог само вјечни нестворени и нерођени Отац.

Међутим, како Син није одувијек, него је рођен у времену,
то и Бог није могао одувијек бити Отац.



- Овакав покушај рационалног објашњења Тројичности
наишао је на отпор александријских хришћана,
којима је Арије проповиједао.


- Александријски епископ Александар
покушао је објаснити презвитеру Арију његову заблуду.

- Међутим, наишавши на потпуно Аријево одбијање приговора,
епископ Александар сазива помјесни (локални) сабор
320-321 године у Александрији.
Уз учешће око 100 епископа, разматрано је
и на крају од апостолских наследника осуђено Аријево учење.
Сам Арије је на крају сабора лишен пастирског звања,
а због одбијања да уважи ичије исповиједање и свједочење
осим свога, констатовано је да је одбио покајање и иступио из Цркве.


- Његове ватрене сљедбенике,
епископе: Секунда и Теона,
презвитере: Ахила, Аетолија, Карпона, Сармата и два Арија,
као и ђаконе: Евзела, Луција, Јулија, Менаса, Халадија и Гаја
- сабор је такође лишио свештеничког тј пастирског чина.

- Одлуку сабора Арије је сматрао неправедном,
те са следбеницима одлази у Палестину.
Њему и присталицама пружио је заштиту
епископ кесаријски Јевсевије (Eusebie), познати историчар.
Арије је подршку тражио и налазио
и у чувеним личностима, блиским двору,
попут Јевсевија епископа Никомидијског.
Утицајни Јевсевије Никомедијски био школски друг Арију,
из времена њихова школовања код Лукијана у Антиохији.

- Интерпретација Аријевог учења,
као могућег потенцијалног учења Цркве,
добијало је много нових присталица,
посебно оних који су божанске објаве
покушавали тумачити искључиво рационално,
умјесто мистичким опитом у Духу тј молитвеном созерцању
(мистичком сагледавању).

- Оволико омасовљење Аријевих присталица
омогућило је сазивање и одржавање два аријевска сабора:
У Британији и Палестини,
са циљем и захтјевима за укидање одредби александријског сабора.

- Популарности и убрзаном ширењу овог учења
допринио је сам Арије његовом "Талијом"
у којој је, у прози и лаким стиховима, образлагао своје учење,
извргавајући подсмјеху нападе противника,
који су одбацили његово учење,
оцјењујући га као погрешно и страно Духу.


- Настају двије одвојене групе:
Арија и Александра Александријског,
који су пренијели тумачења и схватања суштине хришћанства
међу неупућене, на улице и тргове,
препуштајући тумачење укупности
све тананости мистерије Тројичности
навијачким страстима неупућене масе.

- У оваквој ситуацији, следбеници старих античких религија,
користећи се тим смешним јавним расправама
још неупућених хришћанских вјерника,
новонасталу збрку у хришћанству узимају као иснпирацију
за своје комичне позоришне комаде.

Овакво стање у источним провинцијама затекао је цар Константин након побједе над Лицијем 324. године
- победом којом је коначно поништио Диоклецијанову институцију савладарства,
поставши једини владар целе Империје
- када је у обиласку провинција стигао у Никомдију, бившу Лицинијеву резиденцију.

- Утицајни никомедијски епископ Јевсевије
није изложио цару сву озбиљност насталог спора,
који је већ потпуно изашао из сфере Александријске цркве,
у којој је поникао.

- Сам цар Константин није био довољно упућен
у суштину проблема око кога је избио читав спор,
те налаже, у име мира у Империји,
да се помире епископ александар и Арије.

- Стога шаље у Александрију Осију епископа шпанске кордобе
са писмом за завађене стране.

-По повратку је епископ Осија извјестио цара о његовој неуспјелој мисији,
саопштавајући му о свој озбиљности спора који је настао у Цркви,
о Аријевом учењу као учењу истински страном Духу и Истини,
која напада основу самог хришћанства, његову суштину: Богочовјечност Христа као оваплоћеног Бога Логоса.

- Цар одлучује да позове епископат Цркве
да би се ријешио настали спор,
одређујући Никеју као мјесто великог састанка.

- На царев апел сакупља се у Никеји, у прољеће 325. године,
318 епископа, као и око 2000 презвитера и ђакона.

-Доласком царевим отпочиње сабор 25. маја 325. године.
Већина епископа била је из источних провинција, јер је аријанство било много мање раширено на хришћанском западу.

- Учење Арија и његових присталица саборска већина накрају оцјењује као неистинита и као разумско рационализовање - "умовање по тијелу",
формулишући своје учење догмом о Тројичности,
а о Сину свједочењем изнесеним у II чл. Симбола вјере.

Арија и њехове присталице
- еп. Секунда Птолимедиског и еп. Теона Мармаричког
су као непокајане означили као оне који су се изопштили из Цркве,
а цар шаље у Илирик.
Епископе Јевсевија Никомедијског и Теогонија Никејског
цар прогони у Галију због исповиједања аријанства
и након другачијих одлука сабраће Епископа.

- Тим Општим сабором се потврђују учења Александријске катедре
и одлуке Александријског помјесног сабора,
а учења Атанасија Александријског, Осије Кордобског, Евстатија Антиохијског, Макарија Јерусалимског, Јакова Нисибијског, Спиридона Кипарског, Пафнутија Тиваидског, и св.Николаја Мириклијског се означавају као православна
и у Духу Христове Истине.

Највећа небулоза у учењу јеховиста је кад кажу за Господа Христоса да је ``јединородни БОЖИЈИ син који је први створен``.

_________________
Ιησούς Χριστóς Θεoύ Υιóς Σωτήρ

1.


[b]Јеховисти кажу да у Светом писму нема спомена о Светој Тројици.


Kрштење Исусово у Јордану описано је овако:


(Матеј, 3, 3; Марко, 1, 10 – 11; Лука, 3, 21 – 22).



2.

Јеховини сведоци кажу да Христос није Бог.
Свето писмо за које Јеховини сведоци говоре да вjерују у њега,
каже нешто сасвим другачије.


Сам Спаситељ каже о себи:




А своје божанство доказује својим чудесним дjелима рекавши:





Кад се Исус после васкрсења јавио апостолу Томи,
овај увjеривши се у стварност васкрслог Господа,
рече:




У 1. Посланици Јовановој пише о Христу:




У посланици Римљанима пише да је Христос




Ето, тако каже Свето писмо о личности Господа Исуса Христа,
а Јеховини свjедоци кажу да вjерују Светом писму,
а оспоравају Божанство Христово!


++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

3.

О Светом Духу Јеховини сведоци говоре
да није треће лице Свете Тројице,
дакле, да није Бог,
него само несвjесна сила Божја.



Спаситељ, међутим, говори другачије.
Он каже својим ученицима
да ће им послати Духа Светога који ће их
“научити свакој истини”
(Јован, 14, 26).

Ако Дух Свети није свjесна Божанска личност,
него само несвjесна сила,
како онда икога може научити икаквој истини?


Дух Свети ће, по обећању Спаситељевом, јавити ученицима

“шта ће доћи” (Јован, 16, 13).

Дакле, Дух Свети зна будућност.
А будућност је позната само Богу.


Апостол Петар је укорио Ананију
што је сакрио део новца од продате њиве, па му вели:

“Зашто је сатана испунио срце твоје
да слажеш Духу Светоме?
Ниси слагао људима, него Богу”
(Дјела апостолска, 5, 1 – 4).

Дакле, Свето писмо изричито тврди да је Дух Свети Бог.




4.

Јеховини сведоци кажу да Бог није дух
и да није свуда присутан.

А Спаситељ изричито каже:




Преко пророка Исаије, Бог говори о себи:



Дакле, јеховисти су и овде у заблуди,
или су, можда, у свјесно – намјерном извртању
ријечи и смисла Светог писма.



5.

Сведоци Јеховини сматрају да је изузетно важно и неопходно звати Бога његовим “правим” именом.
А то име по њиховом схватању гласи: Јехова.
И овдје су у вишеструкој заблуди.


Прво, Јехова је јеврејска ријеч,
али они стручњаци за старојеврејски језик
кажу да се то не чита као Јехова, него Јахве.

Друго, не постоји никакав разлог
да читав свијет мора Бога називати јеврејским језиком и именом.

Треће, што је најважније,
кад је Мојсије запитао Бога
који га је послао у Мисир да изведе јеврејски народ оданде,
како ти је име? –
Бог му није одговорио:
име ми је Јехова,
него је рекао јеврејским језиком:



(“Ја сам Онај који постоји (који јесам)”)

– и додао:





6.

Јеховини сведоци одбацују знак крста
тврдећи да је то многобожачки знак
и да Христос није распет на крсту,
него је објешен о дрво или на стуб.

Да ли су понеки многобошци у мноштву симбола и мистичких знакова
употребљавали крст још пре Христа,
то се нас Хришћана ништа не тиче.
Ми крст поштујемо као средство нашег спасења и искупљења,
јер је на крсту Христос распет.


То тврде сва четири јеванђелиста,
а они – нарочито Јован који је стајао под крстом док је распети Спаситељ на њему висио,
- то свакако боље зна него Јеховини сведоци.


А пошто је материја од које је тај Христов крст направљен,
била дрво, а не камен или гвожђе,
то онда понекад апстол Петар каже да су Христа убили:




Али пошто исти апостол Петар
у својој бесједи приликом силаска Светог Духа на апостоле
каже да су Христа



то онда оба израза заједно значе да је крст био од дрвета,
или да је дрво о које је Христос објешен било у виду крста.


7.

Јеховисти сматрају да је Библијом забрањено
да се човјеку да трансфузија крви.
Дешава се да неко и умре,
а био би спасен само да је примио трансфузију.
Међутим, и то је бесмислица.
Не постоји никаква библијска забрана з
а давање и примање трансфузије крви.
У вријеме када је Библија писана није нико ни сањао о трансфузији,
па зато у Библији нема нити препоруке нити забране за трансфузију,
Свето Писмо када говори о крви забрањује да се једе тј пије крв,
што је одувијек био магијски сатанистички ритуал,
док је трансфузија лијек и нема везе са никаквим ритуалима
или поштовањем демона.



8.

Јеховини сведоци, одбацују све хришћанске празнике.
Они кажу да су и Божић и Ускрс и сви остали празници
остатак многобоштва, и да Јехова мрзи те празнике.

Библија и историја и психологија говоре сасвим супротно:

У Старом завјету Бог (Јехова) прописује Јеврејима које ће празнике обавезно празновати ”законом свечаним”,
и чак прописује смртну казну за прекршење тога празновања
(3. Мојсије, 23, 1 – 30).

Ако Бог тако строго наређује празновање старозавјетних празника који су по тврдњи Библије само сјенка новозавјетних
(Колошанима, 2, 26),
зашто би му били мрски новозавјетни празници
који су само успомене на догађај из Христовог земаљског живота.
Да Бог мрзи Божић или Ускрс
или празник Силаска Светог Духа на апостоле,
Он се не би ни оваплотио, ни васкрсао
нити би Дух Свети сишао на апостоле.
А сви ти празници су не само успомене на библијске догађаје
него и духовно доживљавање тих догађаја,
што осјећамо у души, а и извор су велике духовне радости,
што пише и у Светом писму.


Приликом Христова рођења анђео рече пастирима:


Приликом васкрсења, апостоли су се радовали (Лука, 24, 41).

Приликом вазнесења Христова,
апостоли се вратише са Маслинске горе у Јерусалим

Незнам да ли ставио онај стих што је приписан Светом Апостолу Јовану:Јер је троје што сведочи на небу,Отац,Реч и Свети Дух,а ово троје је једно.``

_________________
Ιησούς Χριστóς Θεoύ Υιóς Σωτήρ

Суштина расправе на сабору је била у теминима:

"Ομοουσιος" и
"εκ της ουσιας",

("једносушни" и "из суштине")

који се односе на то да је Христос, Син Божији
једне суштине са Оцем, дакле једнак Оцу,
предвјечни нестворени Бог,
који се вјечно рађа од Оца.


По свједочењу историчара Јевсевија Кесаријског ови термини су били подвргнути
"брижљивој анализи" на самом сабору:




Сам израз оμοουσιος је на сабору донио Осија Кордобски,
који је по ријечима Атанасија Александријског:
"био предводник вјере у Никеји"

По свједочанству Филосторгија,
Александару и Осији је овај израз истовремено дошао на ум,
у путу ка Никеји.

Znaš li ti išta napisati što ti misliš ?

Ovo je dobar primjer da se pokušalo promijeniti Riječ Božju.Te riječi ne nalazimo ni u jednom ranijem rukopisu Biblije.Očito ih je netko dodao pokušavajući poduprijeti nauku o Trojstvu! Budući da ove riječi nisu dio Riječi Božje ,one se više ne javljaju u novijim prijevodima Biblije!

"Jer troje je što svjedoči:duh i voda i krv,i to je troje složno!" (1.Ivanova 5.7)

Откуд сада "сложно", то је други појам, ко је сада написао обвај превод?

_________________
Удри врага, не остав` му трага!

E pa tako piše u izvornim grčkim i hebrejskim spisima! Uostalom cijela Biblija govori da su Otac ,Sin i duh sveti složni,a ne da su jedno! Netko tko je podupirao Trojstvo očito je da je promijenio citat! Trojstvo nije Biblijska nauka,već nauka poganskih religija.

Ma kako bona slozno, otkud to, de ti to meni navedi koji si tekst uzela (nemoj samo WH, jer ima boljih i to nekoliko) i prevedi tu rijec na srpski.

Meni se cini da si ti nesto tu pomijesala, i mozda cak sa srpskim.

_________________
Удри врага, не остав` му трага!

Ај ти опет до те твоје дворане, како рече Солунац ти си то и у Српском погрешила!

_________________
ΘΕΟΔΟΥΛΕΙΑ

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ ИЗ МЕРТВИХ СМЕРТИЈУ СМЕРТ ПОПРАВ И СУШЧИМ ВО ГРОБЈЕХ ЖИВОТ ДАРОВАВ.

Samo se vi tješite da ja neznam dobro srpski jezik. Bolje bi vam bilo da sami provjerite,a ne da pričate gluposti!

Молио бих модератора да обрише коментаре
који нису конкретно везани за тему,
јер се овдје врло конкретно анализирају историјски и научни извори
који се тичу аријанства и савелијанства,
односно проблематика и сачувани документи прије и током
Првог Васељенског Сабора одржаног у Никеји.

Хвала унапријед!

Цуро, ја врло добро знам о чему пишем, а овакав начин забијања главе у пијесак баш не приличи некој дјевојци.

Изгледа да ти и не знаш у ствари шта сам ја тебе питао, то је ствар лингвистике, и то како старогрчког (тачније проблематике превођења) тако и граматике српског језика.

И даље ниси навела како се то пише на грчком и који си текст користила, тако да се ми уопште не тјешимо, него ти дјевојко.

_________________
Удри врага, не остав` му трага!