banjalukaforum.com

Kad mi dođe da idem,

mnogo moram da idem.
Nije važno kuda ću.
Nije važno dokle ću.
Došlo mi je da idem
i ja idem kao lud

- unutra u mene.

Vetar mi je gudalo.
Ja sam violina.
Vetar svira na meni
u „E“ žicu kad plačem,
u „E“ žicu kad pevam,
u „E“ žicu kad sanjam,
jer ja nemam drugu žicu
osim „E“

- unutra u mene.

Za travu se tabanima hvatam
da me vetar nikud ne oduva.

Al kad dođe da idem,
strašno moram da idem.

Nije važno kuda ću.
Nije važno zašto ću.

Krv se sva u žeravicu pretvori.
Nebo dlanom poravnava puteve.
Široko me kiše zaobilaze.
Obuva mi sunce žute cipele.
Kad mi tako strašno mnogo dođe
samo idem, idem kao lud

- unutra u mene.

_________________
sometimes you go la di da di da di da da
til your eyes roll back into your head

PSOVKE NEZNOSTI


Sad shvatam:
nismo došli zadovoljni ko trave
što rastu da se zgaze kroz cvrkutave zore.

Mi smo zvezde
što ludo u mrak se stmoglave
i zbog jednog bljeska ne žale da izgore.

Imamo ruke
dobre
kao pijane laste
da se grlimo plavo i gasimo u letu.

I prisutni smo zbog neba što mora da izraste
u saksijama oka ponekome u svetu.

Prejeli smo se davno i zubatog i nežnog.
Sad svako pruža šape i nova čuda traži.
A sve je smešno,
i tužno,
i sve je neizbežno,
i ove istine dobre i ove dobre laži.

Prejeli smo se,
kažem, i svako ume da sanja,
i svako ume da psuje i ore daljine glavom.

I jednako je u nama i kamenja i granja.
I jednako je u nama i prljavo i plavo.

I svesni da smo lepi isto koliko i ružni,
stigli smo gde se gmiže
i stigli gde se leti.
I znamo šta smo dali,
i znamo šta smo dužni,
i šta smo juče hteli
i sutra šta ćemo hteti.

Goreli smo,
al nismo postali pepeo sivi
od kojeg bujaju žita i obale u cvetu.

Uvek smo bili živi,
pa ipak:
drukčije živi
od svih ostalih živih na ovom luckastom svetu.

I najzad:
tako je dobro što nismo samo trave,
što talasanja svoja nijednom vetru ne damo,
već smo zvezde što sjajem sve nebo okrvave
željne da budu sunce makar trenutak samo.

ROĐENDANSKA PESMA


Ja mislim da smo svi redom
iz lepe ljubavi rođeni,
ogromne, čudne i drhtave
kao jasike zelene.
Posle su došle kolevke,
cucle i zubi, i ostalo.
I noći kad smo kmečali.
I pelene. Pelene. Pelene.
Svejedno je da li su oblaci
jesenjim nebom tumarali,
ili je košava bila,
ili je mećava bila,
ja mislim: oni su videli
sva sunca kad su nas stvarali.
Zato je kosa bebama
meka i topla kao svila.
Ja mislim da su se voleli
i mislim da su zamišljali
najlepše usne za nas,
najlepše oko i dlan.
I želeli su da budemo
najbolji na ovom svetu.
Da li se ikad upitaš,
ličiš li na njihov san?
Mama i tata su stari već
i kažu: ljubav vene.
A ljubav njihova ostaje
i u nama se širi.
I nastavlja se. Nastavlja
u nekom malenom švrći
što će iz našeg srca
uskoro da izviri.

****
Bar ja znam da postoje i druge vrste prostora,
i da se moze prelaziti iz jednog vremena u drugo.

Nije to sa vulkanom i mahovinom bilo
tek snovidjenje decaka koji je trcao za pticama.

Bar ja znam da postoje u meni samom svetovi
u kojim se radjaju i gase neba u spiralama.

I da je svaka vlat mahovine po jedan svemir
u kojem se dogadjaju cudesna sazvezdja i vecnosti.

Verujem da postojim. I strasno mi je zao moga tela.
Ko zna koliko svetova sam unistio u njemu danas.

Ko zna koliko se decaka u njemu ovog trena
tetura prema moru i uz put povraca otrovanu dusu.

_________________
*gonna wash that man right out of my hair:)

Kroj

Ukrascu tvoju senku, obuci je na sebe i
pokazivati svima. Bices moj nacin odevanja
svega neznog i tajnog. Pa i onda, kad
dotrajes, iskrzanu, izbledelu, necu te sa sebe
skidati. Na meni ces se raspasti.
Jer ti si jedini nacin da pokrijem golotinju
ove detinje duse. I da se vise ne stidim pred
biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno cemo plakati.

Zasivacu te vetrom. Posle cu, znam, pobrkati
moju kozu s tvojom. Ne znam da li me
shvatas: to nije prozimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je ciscenje nekim. Ljubav je neciji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje mastom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj nacin toplog. Obuci cu te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoce.

_________________

Епилог је мислим једина пјесма коју знам напамет...Мика је нешто више и од легенде...

Ко је читао "Мит о птици" нека дигне два прста

BOLEST

Volim te kao svezi beli zalogaj
seljackog znoja
i truda
i dana jesenjih na crnoj popucaloj ravnici.
Proci ce proljece
kao san razbarusen
i cudan sto lici crvenoj ptici.

Doletece i odleteti danas sva cvetanja.
Bicemo i meki i okoreli,
i u radost i u setu cemo zaroniti.
Izgazicu tvrdim usnama tvoja ramena detinja,
a zvezde ce zvoniti ... zvoniti ...

Ima u nama prostranstvo za koje ne znamo.
Izgubicemo se u njemu i opet dohvatiti.
Ima u nama srce,
u krpe smeha i placa vezano.
Kako cemo se iz sebe vratiti?

Proci ce proleca ...
Ona nose trave i cvrkutanja.
Ona nose mir od kog se ruke jeze.
Mir. Samo malo mira, malo kisa, saputanja,
tamo gde se nebo za njive zakiva i veze.

Mir radi buducih nemira,
radi ludovanja,
na uzglavlju od tvojih toplih detinjih saka,
pa da dugo zvezdama masem i odzvanjam
prepun kikota i cvetnih naramaka.

Volim te. Eto.
A nebo je u prolece plavo
kao nesto cega se nikad setiti necu.
Nista ...
Samo crvene ptice nad glavom
uzlecu.

JEDRA


Bogat sam. Imam oci. Ruke.
I pune dzepove dobrih reci.

Proci cu nocas kroz sve luke
brodove stare da izlecim.

Zubate kotve da odvalim.
Rumenom pesmom da plane mrak.

Da za plovidbe svi signali
u pravcu svitanja dadu znak.

Postoje nekakva bela vremena
kad prva mladost u oko kane.

To je ta lepa praznina mene
u koju ceo svet moze da stane.

Sa jednom smedjom, toplom vescu
usne ce obalom da mi odu.

Limune zrele s neba natrescu
u tamnu gorku vodu.

Za mnom ce vetar, kad me sretne,
mrmljati neki osmeh nov.

Krisom cu svima da podmetnem
pomalo svoga srca pod krov.

Zorom ce okolo cvece radjati
gde god sam iz krosnji visine pio.

I jos ce dugo ljudi pogadjati
i nece znati ko je to bio.

In memoriam

Postoji jedan neverovatan gad koji se zove Miroslav Antic.
Zdere moj hleb. Pravi moju decu. Nosi moja odela.
Sa mojom zenom leze u krevet na moje rodjene oci,
jer zna da sam tog trenutka sigurno negde daleko u Lenjingradu.

I taj Antic sto me je upropastio i kao pisca i kao coveka,
dakle: taj, koji ce na kraju leci u moju sopstvenu grobnicu,
pita me jedno jutro: sta vam je, boga mu, covece,
izgledate mi nekako bolesni ?
A sta se, izvinite za izraz, bas njega tice kako je meni i dokle mi je ?

O meni se najlepse brinu oni koji me ostavljaju na miru.
A on pere ruke mojom rakijom. Ima kljuc od mog ateljea.
Ljudi, taj me tera da citam knjige. Petlja sa mojim plavusama.
Dere se u mojoj kuci. Ogovara me. Svasta laze.

Deca mi lice na njega, a on nosi kravatu.
Brije se, poznaje neke ljude. Radi.
Svako jutro se tusira. Pravi se da zna sve o zenbudizmu.
Prevodi knjige. Cini mu se da ima prijatelje.
Mom sinu, zamislite svinjariju, mome jedinom sinu, kupuje sladoled.

Bio sam mornar. Bezao sam, ili odem, na primer, u Pariz.
Pokrijem se cebetom preko glave. Pustim brkove.
A on me i tu pronadje, u nekoj ulici Zolive, u nekom bednom hotelu,
i vrati kuci. I rasplace me.

Mati moja Melanija, koja ne zna da je rodila mene, a ne njega,
vise ga voli. Vise mu veruje. I on to jos kako koristi.
A on je, uveravam vas, on je ta upeglana stoka kojoj ja dizem spomenik.

On je ta uvazena zivotinja kojoj ja pisem biografiju
ovako popljuvan i sam, i do krajnosti zgadjen
sto moram da mu javno pozajmimoci i dusu
i ono malo para koje sam jedva pozajmio.

Kad sam ja, na primer, skocio sa Petrovaradinske tvrdjave,
on je uskakao u djacke citanke.
Kad me je doktor Savic lecio od alkohola,
on se pravio kao da ima neke veze sa filmom.

Gde god se pojavim, gurao me je da ga ne obrukam.
Pristajao je na kompromise. Cerekao se na prijemima.
Primao je moje nagrade. Mesao se u moje snove.
Jedan licemer.

Jedan stvarni licemer. Jedan provincijalac !
Jedan koji je trpeo sve ono sto ja nikada necu trpeti.
I koji sada tako fino zuri da crkne umesto mene,
da bi umesto mene,
svinja jedna,
da bi umesto mene sto pre jedini ziveo.

_________________

_________________
sometimes you go la di da di da di da da
til your eyes roll back into your head

USPOMENA

Razisli smo se,
al nase detinjstvo ostaje
u prvom osmehu
kojim sam usne opekla.

E, moj pegavko,
za ceo zivot dosta je
to malo nicega
cim sam ti najvise rekla.

Nase su oci
tad pomesale boje,
pa isto vidimo
svet ovaj ludi i trsavi.

I jos ce dugo
na usni da ti postoje
sapati oni
daleki,
meki,
leprsavi.

I ja, kad grickam
bombone ili zvaku,
il lizem kornet,
il nesto luckasto usnim,

il se bez veze
isplazim nekom decaku,
osecam ukus
osmeha tvog na usni.

Razisli smo se,
al nase detinjstvo ostaje
svejedno kakvim
stazama sutra lutali.

Malo je bilo.

Al ipak, kad pogledas:
dosta je
sve ono sto smo
i rekli i precutali.

jao.istopih seeeeeeee:)

_________________
*gonna wash that man right out of my hair:)

I

Vredi li se upustati u tumacenja stvari
kojima nismo u stanju da sagledamo obim?
Milijarde su godina potrebne da se vratimo
u dubine strpljenja.
Jer ogromna je starost
tog svojevrsnog cuda
koje se zove: nas dvoje.

U tami prastare proslosti,
bas kao i sad,
ovako,
spusti mi polako glavu
na neko bivse rame,
i zagledaj se pazljivo
u plave barice neba.

Da se ti nisi rodila,
neko bi morao biti voljen na ovom mestu.
Da se ja nisam rodio,
neko bi umesto mene bio tu da te voli.
Drugi bi primili poruku
i drugi bi produzili
to sto se zove beskrajno.

Veruj mi,
prva ljubavi,
nemoguce je voleti prvi put
u ovoj vecnosti.

XIX

Vredi li se upustati u tumacenja stvari
kojima nismo u stanju da sagledamo obim?
Milijarde su godina potrebne da se popnemo
uz okomitu buducnost
do nekih kristalnih vrhova
nacinjenih od zelja.
Jer ogromno je obnavljanje
tog svojevrsnog cuda
koje se zove: nas dvoje.

U izmaglici dalekog,
bas kao i sad,
ovako,
spusti mi polako glavu
na neko sutrasnje rame
i zagledaj se pazljivo
u plave barice neba.

Ako se ti ne pojavis,
neko ce umesto tebe cekati tamo
da primi
i da prenese poruku.
Ako se ja ne pojavim,
neko ce drugi produziti
to sto se zove beskrajno.

Veruj mi,
poslednja ljubavi,
nemoguce je voleti poslednji put
u vecnosti.

FRAGMENT

Mi smo oboje nalik na jedan osmeh davni,
i tako cudno slicni ponekoj suzi jasnoj.
Mozda je sreca samo sto smo ko nebo ravni
sisli sa istog voza na jednoj stanici kasnoj,
i pronasli u sebi da zajedno umemo
da docekamo drumom i cvetanja i vetar,
pa da idemo bosi ... da idemo ... idemo ...
bez straha da l' postoji sledeci kilometar.

Zna li iko koja je pjesma koja počinje sa "Šta vredi da budeš zabeležen u zvezdama, ako te niko nije pročitao na zemlji"?

_________________

MREŽA

I

Vredi li se upuštati u tumačenja stvari kojima nismo u stanju da sagledamo obim?
Milijarde su godina potrebne da se vratimo u dubine strpljenja.
Jer ogromna je starost tog svojevrsnog čuda koje se zove: nas dvoje.

U tami prastare prošlosti,
bas kao i sad,
ovako,
spusti mi polako glavu na neko bivše rame,
i zagledaj se pažljivo u plave barice neba.

Da se ti nisi rodila,
neko bi morao biti voljen na ovom mestu.

Da se ja nisam rodio,
neko bi umesto mene bio tu da te voli.
Drugi bi primili poruku
i drugi bi produžili
to što se zove beskrajno.

Veruj mi,
prva ljubavi,
nemoguće je voleti prvi put
u ovoj večnosti.


XIX

Vredi li se upuštati u tumačenja stvari kojima nismo u stanju da sagledamo obim?
Milijarde su godina potrebne da se popnemo uz okomitu budućnost do nekih kristalnih vrhova načinjenih od želja.
Jer ogromno je obnavljanje tog svojevrsnog čuda koje se zove: nas dvoje.

U izmaglici dalekog,
baš kao i sad,
ovako,
spusti mi polako glavu na neko sutrašnje rame
i zagledaj se pažljivo u plave barice neba.

Ako se ti ne pojaviš,
neko će umesto tebe čekati tamo
da primi i da prenese poruku.

Ako se ja ne pojavim,
neko će drugi produžiti
to što se zove beskrajno.

Veruj mi,
poslednja ljubavi,
nemoguce je voleti poslednji put
u večnosti.

_________________
Moderna deca ne poštuju svoje roditelje. To je uglavnom zato što za to nemaju ama baš nikakvog razloga.

Ja znam ovo, ali nije na početku, nego na kraju...

Stvari koje su snažnije od tebe, jake su, jer ih samo ti vidiš kao jake.
Zauzdaj konja, postaće krotak i veran.
Zajazi potok i biće sluga vodenici.
Podigni krov nad glavom, i šta ti mogu mećave, pljuskovi ili sunce.

Stvari koje su krhkije od tebe, slabe su, jer ih samo ti vidiš kao nejake.
Zažari grumen uglja, i dobićeš vatru. Zasej u zemlju zrno žita, rodiće hlebovi.
Izmisli sopstveni horoskop i neka sve na svetu bude rođeno u tvom znaku.

Šta vredi da budeš zabeležen u zvezdama, ako te niko nije pročitao na zemlji.

_________________
Moderna deca ne poštuju svoje roditelje. To je uglavnom zato što za to nemaju ama baš nikakvog razloga.