Нисам неки екстра верник, ту сам у некој средини, и не волим адвокатисати ( а то се не ради за Џ

), али се стварно јежим од оваквих генерализација. Није могуће да некоме нпр. не сметају лекари који супер живе, а знамо какав им је проценат излечених и колико су љубазни, када имамо ту несрећу да морамо ићи у дом здравља (смешно име , одеш, а тамо сви болесни и надрндани ). Или да не сметају профани који су обарали сиротињу због просека, а оне који су имали лову у индексу пуштали на факсовима где је најтежи посао био отворити врата.
Или да не сметају буџовани типа ЖељкаМитровића који је дрндао гитару у групи Октобар 1864, а види га сад, или Душанића који је пре рата био незапослен.....
Поред њих је маса ситнијих који су се обогатили на разним муважама, али они уживају углед код шире публике, јер су се човече- снашли.
О, како то гордо звучи.
По мени су и попови криви за ове прозивке у једном делу. До деведесетих се знало ко је верник , ко није. Ко је био верник није се бусао у прса да не пада друговима пуно у очи, а они који нису били верници, нико није пуно шљивио када су се про$еравали о вери, јер се то схватало као део обавезног програма.
Е, сад када је љоснуо комунизам , почели су црвени да долазе у цркву, да се крштавају, почињу славити.... И нико није поставио им питање где си ти рођаче био оволике године, кога си цинкао, коме си се смејао, колико си псовао Бога, мрсио на Велики Петак да те сви виде...?
Уместо да се зна неки ред такви су изједначени са онима који су годинама били уз Цркву упркос црвеном терору и када су видели да их нико не прозива онда су се обезобразили. Схватили су Цркву као самоуправљање где можеш да се зезаш до бола, а да никоме не одговараш, само ако си на линији.
И такви га онда даве, причају овај поп ово, онај поп оно, шта треба Црква, а шта не... и тако га тупе до бола, док се сами себи не смуче. Неки су прочитали пар књига , па по убрзаном курсу постали свезналице, али се нису покајањем узлечили од црвеног отрова, него се у њима помешао и марксизам, и кумровачка школа и састанци и директиве и онда то постаје убитачни коктел од кога може да се рикне.
Лично знам колико се лове утуче за Славу за разна јела, предјела, дојела.., на бар пића, разних посластица, колико се спреми милим гостима , да би и они нама спремили, тако да према свему томе је смешно оно што поп узме за резање колача.
Исто тако, када сам се женио, поред уобичајене логистике- шатра, пиће, иће- ту је била маса поклона за блиске, далеке и још даље рођаке и кумове и пријатеље, које опет они враћају, па се то пише....
Све то у мањој мери је код крштења.
Не дај Боже и сахране су у том рангу, само без музике и лупања и рупа у шатри.
И сад после свега тога поставља се питање колико је поп узео, а не колико се разбило, бацило, просуло....
То не , јер тако треба, тако се ваља и јао ти га некоме, ако покуша нешто да смањи одмах га прозивају као цицију, особењака...
Слика из мога суседства

: Комшија правио гала свадбу што укључује редаре и ашчије који се скупљају на три дана пре да месе супу, завијају сарму, кољу, пеку, дижу шатру. Онда момачко вече, свадба, други дан долазе пријатељи, трећи дан реприза репризе... И на крају четвртог дана када се то све растура, купи амбалажа, дели преостала храна, домаћин пошто је све поплаћао, између осталог и хрпу фотографија, на којима се налази маса ликова за које нема појма ко су; сочно је опсовао мајку попу, је је за венчање узео сто марона.
Нормално човече, јер није никакав верник, и венчање у цркви му је било само попуњавање времена између општине и вожње кроз град и да се мало огладни до ручка.
И био је у праву син , када му је рекао : Тата, не с#ри ? Не бламирај ме пред људима, кад немаш појма колико си бацио на музику када си се комирао од вињака.
Има добар текст, ако га нађем постоваћу овде,
