Antropos je napisao:
Citiraj:
Можемо говорити о схватању појма истине на личном плану,
али у апсолутном смислу истина је нешто сасвим десето одо овога,
и уза њену потврду је потребан општи, саборни ум.
Damaskine, Kako znas ovo?
Одакле знам, не бих о томе сад, али нам Свето Писмо свједочи о болести сазнајног и спознајног духовног апарата човјека,
духовних очију које су се од првобитног Адамовог сазнања - гледања тј сагледавања (созерцања) кроз његов пад затамњивале и слабиле како је човјечанство све дубље упадало у ропство и губило слободу и самим тим могућност спознавања истине.
Повратак у слободу јесте успостављање поновног јединства са оним кроз којег је човјечанство првобитно настало - Логоса божијег, односно Богочовјека Христа, кроз којег поново добијамо могућност заједничарења са Живим Богом, оздрављење духовних очију и престајемо бити робови гријеха, смрти и ђавола.
Роб који живи у тамници и мраку, полако губи вид,
али "дође свјетлост истинита, која просвећује све људе који долазе на свијет..."
Али мислим да би требали отворити посебну тему о гносеологији и самој могућности спознаје у условима онтолошке неслободе у коју се човјечанство довело. Познање истине ван Христа и заједнице?
Засад се нисам увјерио у сличне примјере...Твоје питање се вјероватно односило на управо појам "саборног ума", односно дјелања Духа Светог кроз заједницу љубави :"Јер гдје су двоје или троје сабрани у Име моје, гле и ја сам ту са вама..."
Ово се наравно не односи на било коју групу људи,
или само на људе номинално сабране у Име Христово,
већ на живу заједницу љубави, дакле са свим предусловима који требају за љубав, познавање, поштовање, уважавање различитости и другости над којима је мајка љубав...Заједница са таквим односном јесте заједница Духа Светог кроз коју свака личност засебно узраста у љубви и познању, јер ми себе познајемо кроз друге.
Саборност, собрање (еклисиа), заједница и заједничко дјело (леит-ургиа) јесте основна особина Цркве од Апостола наовамо.
Свако добро!