(1,4)
Али знам онога који је нелажно рекао:
„Господ Бог твој Господ је један",
и „Господу Богу твоме се поклони и њему јединоме богослужи",
и „немој имати других богова" (Понз. 6,4.14; Мат. 4,10; Понз. 5,7);
и „не прави било какво вајано подобије (прилик),
од онога што је на небу горе и што је на земљи доле" (Понз 5,8),
и „нека се постиде сви који се клањају вајаним ликовима" (Пс. 96,7),
и „богови који нису створили небо и земљу пропашће" (Јер. 10,11);
и све што је на тај начин
„из давнине Бог говорио оцима преко пророка,
у ове последње дане говорио је нама у Јединородном своме Сину,
кроз кога је и векове створио" (Јевр. 1,12).
Знам онога који је рекао:
„А ово је живот вјечни да познају тебе јединога истинитога Бога
и кога си послао Исуса Христа" (Јн. 17,3).
Вјерујем у једнога Бога,
једино начело свега,
беспочетног, нествореног, непропадљивог и бесмртног,
вечног и вековитог, несхватљивог,
бестелесног, невидљивог, неописивог, необликог,
једну надсуштаствену суштину, надбожанствено Божанство,
у три Лица (ипостаси), Оцу и Сину и Светоме Духу,
и њему јединоме богослужим
и њему јединоме приносим богослужно поклоњење.
Једноме Богу се клањам, једноме Божанству,
али и Тројици богослужим Лица,
Богу Оцу и Богу Сину отјеловљеном и Богу Духу Светом,
једноме Богу...
Не клањам се твари намјесто Творцу
него се клањам Творцу створившем оно што је моје
и сишавшем у твар непонижајно и непромјенљиво,
да би прославио моју природу
и учинио је заједничарем божанске природе.
Заједно с Царем и Богом клањам се и „порфири" тела (Његовог),
не као одијелу нити као четвртом лицу (да не буде!)
него као ономе што је, постало и остало скупнобожно,
као (бого)помазано, на непромјенљив начин.
Јер природа тијела (Христовог) није постала Божанство,
него као што је Логос постао тијело
и непромјенљиво остао оно што је био,
тако и тело постаде Логос не изгубивши оно што јесте,
поистовећено уз то са Логосом по ипостаси.
Отуда мени и смјелост да изображавам Бога невидљивог,
но не као невидљивог него као онога који је за нас постао видљив,
заједницом тијела и крви.
Не изображавам, дакле, невидљиво Божанство
него изображавам виђено Божје тијело.
Јер ако је немогуће насликати душу,
то тим прије важи за самога Бога
који је дао нематеријалну душу.
|