|
Из претходног поглавља видимо да под молитвом свети Оци нису подразумјевали повремену молитву, јутарње и вечерње молитве, нити благодарења прије и после јела...за њих је молитва имала значење непрестане молитве, живота испуњеног молитвом...Молите се без престанка (1 Сол. 5,17) је заповјест коју су они испуњавали потпуно и безусловно...
Кажу стари мудраци да непријатељи рода људског ни од чег не страхују као од смирене и срдачне молитве и да на самом почетку ће се појавити и говорити да је то дјетињасто, плитко, примитивно, смијешно, плод нечије маште, фантазија, и стога беспредметно. Молитва је њеихов пораз, јер искорјењује себичност, изгони страх, а доноси љубав и мир у срце.
Нека молитва не престане све док сузе не отопе отврдлост наших срца и док њиме не загосподари мир, благодат и љубав.
Молитва је из те перспективе наука над наукама и умјетност над умјетностима, јер умјетник ради са бојама, ријечима, тоновима...а онај који се моли обликује живу природу човјечију, молитвом је обликује и даје јој пуноћу и љепоту, прво у самоме себи, затим у другима...
Научник изучава створени свијет и његове појаве и законе, а молитвеник тихо корача ка Створитељу и Узрочнику цјелокупне твари.
Љубав његову не подстиче топлина, већ управо онај благородни извор топлине; не животне функције, већ источник живота, не његово "ја", већ извор свијести тог "ја", сами Творац тог нашег прецјењеног "ја".
Умјетник и научник морају да уложе страшно много труда и рада прије но што достигну зрелост у своме раду и скоро никада не достигну умјеће да у потпуности искажу идеал којем стреме.
Када би само чекали на Божанско надахнуће сваки пут када би се латитли рада, никада не би савладали основне поставке свог заната.
Виолиниста, на примјер, мора марљиво да вјежба како би продро у тајне свог инструмента....
...а колико је тек срце тананије од било које материје или инструмента...Радост у сваком послу расте са степеном којим усвојимо праксе и знања, колико постанемо вјешти у послу, а тако и са молитвом...
Колико се ми приближмо Богу, толико се и Он приближи нама (Јаковљ. 4,8 ). На нама је да прихватимо онај тихи позив на савршенство, на загрљај са Бесконачним, гозбу и радост Женикову.
Ако ми учинимо један корак, он ће уичинити десет према нама.
Свето Писмо прича о Оцу љубави...
Оцу који је угледао Блудног Сина док је овај био још далеко, сажалио се на њега, потрчао му у сусрет, загрлио га и пољубио...(Лука 15,20) Он ће на наш први, климави и неспретни корак раширити руке ка молитвенику грлећи га као родитељ своје чедо...
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
