banjalukaforum.com

Када је Христос умирао на Крсту,
он је и у самртним мукама
се трудио да буде од користи људима
и стрепио је за њихово добро.

Не мислећи о себи него о људима својим,
Он је у самртном ропцу изрекао једну од најдубљих поука,
које је људски род икада чуо.
То је поука и наук(а) о опраштању.

Оче опрости им, јер не знају шта раде!

Никад ни са једног губилишта није се до тада чула таква ријеч...
Напротив, они који су до тада гинули на губилиштима,
били прави, били криви, призивали су богове и људе на освету:
„Освети ме“, то је ријеч, која се до Христа најчешће чула на губилиштима,
па на жалост и данас чује међу многим народима,
чак и оним који се називају именом Христовим.

А Христос при последњем даху опрашта Својим ругатељима и мучитељима и убицама,
моли Свога Оца небеског, да им и Он опрости,
и још поврх тога налази извињење за њих -
јер не знају, вели, шта раде!

Зашто баш ову поуку о опраштању да понови Господ на Крсту?
Од безброј других поука, које је Он на земљи дао људима,
зашто изабра баш ову поуку, а не неку другу,
да изрекне Својим божанским устима на крају, баш на самоме крају?
Несумљиво зато што је нарочито хтио да нам се ова поука утисне у сјећање.

У незаслуженим мукама на Крсту,
величанствен над сваким величанством свијета
и узвишен над царевима и судијама земним,
над мудрацима и учитељима,
над богатим и сиромашним,
над друштвеним реформаторима и политичким вођама.
Он је примјером опраштања запечатио Своје Јеванђеље...

Да покаже тиме,
да без опраштања нити цареви могу царовати,
нити судије судити,
ни мудраци мудровати,
ни учитељи учити,
ни богаташи и сиромаси живјети животом човјечанским а не скотским,
ни плахи реформатори и политичке вође шта корисно учинити.

А прије свега и после свега да покаже,
да без опраштања људи не могу Његово Јеванђеље ни разумјети
нити још мање - испунити.

С ријечима о покајању Господ је почео Своју науку,
а с ријечима праштања завршио је.
Покајање је сјеме, опраштање је плод.
Никакву хвалу нема сјеме, које не доноси плода.
Никакво покајање нема вриједности без опраштања.

Шта би било друштво људи без опраштања?
Један звјерињак усред природног звјерињака.

Шта би били сви закони људски на земљи
до неподношљиви ланци, да их не блажи опраштање?

Зар би се без опраштања могла мајка назвати мајком, и брат братом,
и пријатељ пријатељем, и хришћанин хришћанином?
Не; праштање чини главни садржај свих ових назвава.

Да не постоје ријечи:
опрости ми! и: нека ти је просто!
људски живот био би савршено неподношљив.

Нема те мудрости на земљи,
која би могла засновати ред и утврдити мир међу људима
без примјене опраштања.
Нити има те школе и тога васпитања,
које би могло створити људе великодушним и племенитим
без вјежбања у опраштању.

Шта помаже човјеку сва његова свјетска умјетност,
ако он није у стању опростити своме ближњем једну увриједљиву ријеч,
или један увриједљив поглед? Ништа.
И шта помаже човеку сто ока зејтина пред олтаром,
ако свака ока није свједок бар једне опроштене увреде? Ништа.

Кад бисмо само знали,
колико се нама прећутно опрашта сваки дан и сваки час
не само од стране Бога, него и од стране људи,
и ми бисмо са стидом пожурили, да другима опростимо!

Колико нехатних, уврједљивих ријечи ми избацимо,
на које се одговори ћутањем;
колико јаросних погледа;
колико неприличних покрета;
па чак и недозвољених дјела!
И људи прелазе преко тога,
не враћајући нам око за око, и зуб за зуб.

Шта онда да кажемо о опраштању Божијем...
За ово је недовољна свака људска ријеч...

Кажу овако велики молитвеници првих вијекова:

"Ако би сви гријеси свијета
неким чудом спали на плећа само једног човјека,
и ако тај човјек пожели да се врати Христу,
онда би тај свегријех постао само зрно
у бескрајном океану Божије љубави."

Пожуримо се да опростимо свима гријехе и увреде,
"да би се и нама опростили безбројни гријеси и увреде наше"...

Свко добро!

Kako da oprostim kad ni ne zamjeram?
U cemu to Bog prasta, kad ne zamjera?
Da li nas Bog kaznjava ili mi sami sebe?

_________________
pad u pakao uvijek ide kroz slabljenje i dekonstrukciju ega, kad čovjek gubi svoj identitet i mjesto, kad nema jasnu sliku o sebi, svojem poloľaju, i kad izgubi ideju o budućnosti kojoj teľi

Никада ниси никоме ништа замјерио? Никада се љутио?
Још нисам упознао таквог човјека, али узећу у обзир да такав постоји.
Ако је стварно тако онда си сретан човјек.

Човјек пребива у миру са Богом, са ближњим и цјелокупном васељеном онда када испуњава своју логосност
(преведимо то засад као Смисао, мада то није пуно значење),
"Љуби Господа Бога свим срцем својим и љуби ближњег свога као самога себе"
и "Будите савршени као што је савршен Отац ваш Небески",
су само позиви и призиви на остваривање те логосности људског бића,
враћање првобитној намјени човјековој да буде праведни господар цјелокупне творевине.

Кажњавамо себе увијек када отпадамо од тог Смисла и Љубави -
од Онога коме је име Љубав,
а свако постојање без љубави и смисла је остварени и реални пакао...

Jesam zamjerio i naljutio se. Ali sam sve to koristio da bi vidio sebe u odnosu na spoljni svijet, odnosno vidio sebe u odnosu na svijet u sebi. Znaci kad sa sobom rascistis i razumijes, onda vidis da se svijet isto ponasa kao i prije, al ovog puta ne zamjeras. Mi obicno imamo ocekivanja i iz ocekivanja zamjeramo drugima. A onda mislimo da je lijek prastanje ili skromnost. Ali nije! Lijek je vidjenje naseg uslovljavanja prema drugima.

_________________
pad u pakao uvijek ide kroz slabljenje i dekonstrukciju ega, kad čovjek gubi svoj identitet i mjesto, kad nema jasnu sliku o sebi, svojem poloľaju, i kad izgubi ideju o budućnosti kojoj teľi

Подвукао сам само једну врсту ријечи, јер ми је запело за око колико их често изговараш...

А опет таква концепција свијета ми је јако добро позната јер сам је и сам давно проживио и на срећу преживио...

Та прича на папиру дјелује стварно мудро и истинито:

прича се о губљењу "ја" да би се развило ново "ја",
наоко изгледа као хришћанско умирање у води крштења, у којем умире стари човјек, а устаје нови васкрсли,
у којем умиру старе грешне навике, а рађа се човјек позван на савршенство.

Само што је вјешто изврнуто и испреметано све оно најбитиније у животу...ано најважније релативизирано, а највећа важност скренута на највећу духовну замку...

У силном бављењу "собом" заборавимо да дубље и аутентичније доживљавамо "друге",
умјесто истинског духовног мира - стичемо "мир" равнодушности.

Умјесто надрастања "ја" тј "ега" - его узраста само у новији и снажнији суперего, који је у односу на зрело ја које је у непатвореној комуникацији са всељеном, он са свемиром и околином "комуницира" по потреби...

Све у свему умјесто љубави, као оног пламичка божанског у срцу, како рече Кант, "порасте" се само до вишег ступња себичности и самообожавања у свим могућим варијантама гордости...

Истинска спознаја јесте спознаја своје грешности и несавршености и спознаја да постоји нешто више, боље, светије...
Истинска спознаја долази када праштамо, када разумијемо, када волимо...
Наша душа и личност се тек тада истински изграђује и узраста...

++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

Позната и стара прича...а за истинско праштање је потребна духовна снага, а дубоко праштање је коријен правог разумијевања и поштовања те на крају и љубави међу људима...

То је права духовна величина и прави подвиг...

I jos si zaboravio reci:

aleluja!

Obzirom da se me tako ''mudro procitao'' ja ti nemam sta dalje pisati.

_________________
pad u pakao uvijek ide kroz slabljenje i dekonstrukciju ega, kad čovjek gubi svoj identitet i mjesto, kad nema jasnu sliku o sebi, svojem poloľaju, i kad izgubi ideju o budućnosti kojoj teľi

Нисам ја ту никога "читао" само сам говорио о својим искушењима док сам као и ти сматрао да је истинско праштање нешто "неоптребно".

Алилуиа би на хебрејском значило оприлике - "Бог је са нама", односно радосни израз осјећања душе о свеприсутности Божијој у васељени...