Хришћанска космологија је антропоцентрична. Стварање света по хришћанском схватању претпоставља Христа.
Све је створено, по сведочењу Св. Писма Новог Завета, за Христа и у Христу.
По ријечима Св. Апостола Павла, "Њиме је саздано све, што је на небесима и све што је на земљи, "све је Њиме и за Њега саздано" (Кол.
1, 16 и даље).
Свијет се не може објаснити без човјека, нити је могуће безлично постојање природе. Уосталом, хтјели ми то или не, цјелокупно постојање свијета претпоставља човека.
Христос је по вјеровању хришћана Син Божји.
Међутим, то не умањује улогу човека у постојању творевине, јер је Христос у исто вријеме и човјек.
Другим ријечима, творевина не може постојати мимо човјека, али у његовом есхатолошком савршенству, што тада претпоставља Христа као Богочовјека. Како ово треба схватити?
Да би смо могли разумјети улогу човјека у постојању свијета, као и шта подразумјева хришћанство под тим да је човјек створен по икони и подобију Божјем, најприје треба да видимо у чему се састоји неопходност јединства природе у Христу као Сину Божјем.
Бог је створио свијет, све оно што се види и не види, из небића, слободно.
То значи да, прије него што је био створен, свијет није постојао ни у каквој форми. Постојао је једино Бог. Између Бога и створене природе постоји апсолутна разлика суштина, природа.
Свијет није створен из (од) Божанске природе (суштине), нити из било које претпостојеће природе, духовне или ма које друге. Створен је ни из чега.
По суштини, свијет је апсолутно одијељен од Бога.
Ова последња констатација подразумјева да је створена природа окружена ништавилом. И у односу на почетак стварања, као и у односу на крај стварања, између Бога по природи и створене природе не постоји никаква природна веза.
С друге стране, будући да је створена природа саздана ни из чега, она је и прожета ништавилом, небићем. Суштина свијета је, по речима Св. Атанасија Великог, некадашње небиће. Створена природа, дакле, нема никаквих сила у себи које би могле да је држе у постојању, мимо воље Творца. То што свијет постоји, не зависи од његове природе, већ од воље Онога Који га је и створио и Који га и држи у постојању, дакле од Бога.
(Ово посебно треба нагласити зато што неки сматрају да је свијет створен, у односу на свој почетак, из небића, али као вјечан те да се та вјечност садржи у његовој природи.
Другим ријечима, сматрају ови, да је Бог стварајући природу ни из чега, створио једну вјечну природу (дакле, не да би била вјечна, већ вјечном), која је, иако се разликује од вјечне Божанске природе, ипак и сама вјечна ?!?
Ако би тако било, онда би то значило да је Бог створио другог Бога поред себе, створеног бога, што је апсолутно парадоксално и неприхватљиво. Из овога би такође произилазило и да се Бог по стварању свијета више не брине о њему, о његовом постојању, зато што му је то постојање дао једном заувек кроз природу, што такође не може бити прихватљиво.)
По учењу хришћанских Отаца, ниједна природа, па ни створена, не може постојати безлично, мимо личности.
Личност је та која је носилац постојања природе.
Природа постоји у личности, на начин на који постоји и личност.
Поред тога што природа не може постојати мимо личности, створена природа, која је због своје створености смртна, претпоставља, ради свога постојања, вечну Личност нестворену, у којој би постојала без краја.
Ово подразумјева да је природи у есхатолошком смислу, тј. ради њеног савршенства, потребна Личност Бога Логоса у коме би постојала. У противном, природа не може постати бесмртном јер ниједна створена личност не може бити носилац бесмртности, зато што је и сама створена, а самим тим и смртна.
Природа, дакле, није створена бесмртном, већ је створена да у Личности Бога Логоса постане бесмртна. На крају, и сам израз бесмртан садржи у себи појам смрти која је превладана, побијеђена.
Због тога је Бог све што је створио, створио са намером да буде у Личности Бога Сина који је Вјечна Личност. И само на овај начин, у Личности Бога Сина, може створена природа да буде бесмртна.
Ову чињеницу, да је Бог створио свет са намером да буде у Личности Сина, потврђује и учење Цркве да је Бог створио свет слободно, из љубави.
Јер, љубав Божја према свету и човеку није нити осећање, нити било шта друго. Она је, по речима Св. Писма, Личност Сина Божјег. "У томе се показа љубав Божја према нама што је Бог Сина својега Јединороднога послао у свет да живимо Њиме" (1 Јн. 4,9).
Бог љуби свијет у Сину и преко Сина. Љубав Божија према свијету, односно чињеница да је Бог створио свијет у Сину, најприје се показује кроз стварање свијета и човјека, а затим и у Новом Завјету кроз оваплоћење Христово.
Стварање свијета је, по учењу Старог Завета, а на основу тумачења Св. Максима Исповедника, праслика "отјеловљења Логоса Божјег".
"Рече Бог да буде и би", приликом стварања, представља својеврсно оваплоћење Логоса Божјег пре реалног оваплоћења и прасликује очовјечење Бога Логоса у Новом Завјету.
Стварање свијета је осуштаствљење љубави Божје и жеље Божје да свијет, иако створен, постоји вјечно, али у Личности Сина. Догађај који пак у Старом Завету посебно указује на то да је Бог створио свијет са намјером да овај буде возглављен у Личности Бога Логоса јесте стварање човјека.
Човек возглављује цјелокупну природу и даје смисао свему што постоји. На тај начин, стварање човјека иконизује сједињење свега у Сину Божјем који је у исто вријеме и савршени човјек. (Зато је Св. Максим Исповједник тврдио да је оваплоћење Логоса, Сина Божјег, догађај који је узрок постојању света, и да без њега свијет не би могао да постоји.
Оваплоћење Логоса, дакле, није догађај који је само везан за гријех првог човјека. Напротив, догађај оваплоћења Логоса, или, како то Св. Максим Исповедник каже, Тајна Христова, узрок је самог стварања света и почетак је и крај - (циљ свега створеног.)
На основу оваплоћења Сина Божјег, као и његовог васкрсења, Црква закључује да је Бог све створио кроз Личност, и у Личности Сина, кроз Логос и у Логосу-Христу, и да створена природа није по себи бесмртна, већ бесмртност остварује у Христу. Посебно на основу васкрсења Христовог постаје јасно да свијет није бесмртан по себи, по својој природи, већ да је бесмртност природе могућа једино ако буде у Личности Христовој. Јер, једино је у васкрслом Христу природа превладала смрт и постала бесмртном.
Но, Спаситељ свијета, без кога свијет не може постојати, Син Божји, постао је човјек (Јн. 1,1-14.), нови Адам. Тиме је потврђено да је и човјек спаситељ света и да без њега створена природа не може да постоји. Наравно, основ постојања природе је једино савршени човјек, а он је Исус Христос. Први човјек Адам није био савршен, већ је био икона савршеног човјека-Христа. Истинити спаситељ, у чијој личности природа може да постоји бесмртно, јесте Христос. Христос је пак прави, истинити човјек, за разлику од првог Адама који то није био, зато што је личност Христова личност Сина Божјег. Како ово треба разумјети?
По учењу Св. Отаца, дефинисаном на IV Васељенском Сабору у Халкидону (451. год.), Христос је Син Божји, савршен Богу Оцу по Божанству и савршен нама људима по човјечанству, у свему подобан нама људима, осим гријеха. Он је Син Божји, превјечно рођен од Оца, међутим, ради нашег спасења постао је човјек.
Дакле, Христос је као Вјечна Личност, Син Божји, узео у себе људску природу и родио се, постао је и савршен човјек. У Христу, личност није људска, већ Божанска, али то не умањује Христово савршенство као човјека.
Напротив, једино је Христос прави човјек, зато што у Њему, у Христу, не постоји људска личност, већ Личност Сина Божјег и у Личности Сина Божјег људска природа постоји на божански начин - као савршен човјек. Тачније речено, човјек у Христу је постао Бог.
На крају овог одјељка, а у контексту онога што је речено у вези намјере Божје да се све створено сједини у Христу Сину Божјем који би, поставши човјек, постао читав свијет у малом, можемо закључити следеће:
да се бесмртност створене природе на овај начин, сједињењем свега уједно(м), остварује управо на основу јединства природе.
Смрт није ништа друго до раздвојеност, расточеност цјелине, распаднутост једнога.
Свијет је створен као многа бића која, да би постојала, имају потребу да се сједине међу собом. И то се управо догађа у Христу.
Дакле, Бог је све створио што је створио, са намјером да се све сједини у Христу, у Личности Сина Божјег, тако што би Син Божји постао човјек, што се и догодило, и да у Њему све постане бесмртно, односно да постане "Божји Син".
Бог, дакле, свијет држи у бићу слободно, кроз Христа, кроз Личност Свога Сина и зато га и љуби јер љуби свијет у Сину, што је показано оваплоћењем Сина који је постао човјек.
Христос опет, зато што је у вјечној заједници са Богом Оцем, по узимању природе у своју Личност приноси је Оцу, односно створена природа сједињена у Христу постоји као заједница многих, тј. као Црква.
Али, како треба разумјети ову последњу констатацију, да Христос приноси свијет Богу Оцу и да створена природа у Христу постоји као Црква, те да се на овај начин и Христос познаје као истинити Христос, Син Божји, и природа постаје бесмртном?
Зашто се једино кроз приношење створене природе Богу Оцу у Цркви пројављује Христос, а и створена природа у Њему постаје бесмртном?
На основу учења Св. Отаца, личност је носилац постојања природе. По себи, личност је израз за однос.
Личност не може постојати сама за себе. Израз Ја извире из односа према Ти, односно постојање једне личности везано је за заједницу са другом личношћу. Но, заједница, из које извире личност, темељи се на слободи. Без слободе нема личности, већ само постоје ствари.
При том, под слободом треба разумјети ону слободу која се изражава као љубав према другом, јер само кад некога волимо, онда га чинимо личношћу, онда је он за нас личност, односно постоји за нас и од његовог постојања зависи и наше постојање.
У зависности пак од тога са ким је једна личност у заједници љубави, зависи и идентитет те личности. Природа коју носи једна личност, не само да тада постоји, већ јој личност даје и начин постојања.
А тај начин постојања остварен је кроз екстатичност личности, односно кроз заједништво са другом личношћу, кроз однос према другој личности за коју је личност као носилац природе онтолошки везана.
Другим ријечима, природа улази у биће кроз заједницу коју има личност са другом личношћу, не престајући да постоји као природа са свим својим природним својствима.
|