|
Bebe nam šalju misaone poruke
Kako jedan Škotlanđanin telepatski razgovara sa novorođenom decom i pomaže im prenoseći njihove poslanice roditeljima; Fenomen zainteresovao psihologe i pedijatre, a očekuju se i naučna istraživanja
autor teksta: Jovo Marić
Sve je počelo pre nekoliko godina, kada je Derek Ogilvi, poznati škotski ekstrasens, otkrio da ima veoma redak dar.
Jedna mlada žena pozvala ga je u svoju kuću da joj nešto pomogne svojim moćima, i u neko doba jasno je osetio da mu "kroz glavu" počinju teći nečije tuđe misli. Imao je već izvesnog telepatskog iskustva, ali ovo je bilo nešto dosta različito. Naime, ovaj put nije on bio taj koji svesno, kako je ponekad činio, prodire u misaoni svet drugih, već je neko drugi upao u njegov sopstveni. Ali ko? Sem toga, imao je utisak da je taj neko tu, veoma blizu njega. Ali u kući je sem mlade žene, kako je ustanovio, bila još samo njena tri sedmice stara beba. Mužje bio negde poslom.
Da preskočimo detalje, tek, nedvosmisleno je utvrdio da mu telepatske poruke šalje upravo beba, a one su se, u najkraćem, odnosile na život članova porodice čiji je gost bio, ali najizrazitija poruka ticala se neke nevolje koju je beba imala u vezi sa hranjenjem.
Oglivi je sve ispričao majci, ona je, zapanjena, potvrdila ono što je beba "rekla" o problemima u njenoj porodici. Uskoro su mlada žena i njen muž, koji je i sam poverovao Ogilviju, otklonili ukazane međusobne probleme, a i majka je promenila, prema bebinim telepatskim zahtevima, način njenog hranjenja, i beba je očigledno, kako je mlada majka kasnije rekla Ogilviju, bila time veoma zadovoljna i brže je napredovala.
Ogilvi je onda u svoju praksu uveo i "telepatsko komuniciranje sa bebama", na brojnim primerima se uverivši da onaj prvi slučaj nije bio njegova puka "misaona halucinacija", niti da mu misli dotiču od roditelja. Tako je u dosta slučajeva, misaono ragovarajući s bebama, ali sada svesno im se obraćajući, pomogao da roditelji isprave ovo ili ono što njihovom čedu smeta, uvaže neku njegovu želju ili potrebu, da na vreme saznaju za kakvu njegovu boljku, ili šta je najbolje za njegovo lečenje, šta za održanje dobrog zdravlja i sl.
Uplašen još kao fetus
Fiona MekKejd je majka jednogodišnjeg sina. Pozvala je u kuću Ogilvija jer joj je dete imalo priličnih problema sa spavanjem i hranjenjem.
Telepatskom komunikacijom sa njenim sinčićem otkrio je uzrok njegovog problema i sugerisao majci šta bi valjalo da učini.
Fiona svedoči da Ogilvi pritom nije bio ni u kakvom fizičkom dodiru ni sa njenim sinom ni sa njom, čak je svoju telepatsku operaciju, tu pred njima, izvodio sasvim zatvorenih očiju.
"Vaša beba ima traumu iz vremena dok je bila u vašem stomaku. Rekla mi je, naime, da ste u 7. mesecu trudnoće imali neki problem vezan za matericu, nekakav mehanički potres, što je ona i te kako dramatično doživela", rekao je Ogilvi Fioni.
Začuđena, Fiona je potvrdila da je bilo tako. Ogilvi je nastavio da objašnjava: "Beba je zbog toga doživela svojevrsni stres, i otud sada kod nje strah, što se odrazilo na njen veoma nemiran san, problem sa hranjenjem..."
Posavetovao je zatim Fionu u vezi sa tačnim vremenom bebinog spavanja i buđenja, takođe da uzme nešto odmora od posla kako bi jedno vreme stalno bila uz nju, da se što više opusti i tako relaksirana i smirena verbalno objašnjava bebi, najbolje pred spavanje, šta se onda, s matericom, tačno događalo, da nema razloga za njenu (bebinu) dalju paniku i da se slično neće ponoviti. Dodao je da sinčiću pritom obavezno govori što jednostavnijim rečima, što iskrenije, rečima punim ljubavi i živih slika.
Takođe joj je savetovao da svojoj bebi daje hranu u manjim porcijama, ne iz velike činije. Rekao je još i ovo: "Vaš sinčić želi da šeta i bude nezavisan. Pre nego ga stavite u kolica, držite ga uspravno pored kolica i objasnite mu da će već jednog dana biti dovoljno veliki da sam šeta."
Zanimljivo je šta je beba preko Ogilvija još zaželela. Da joj majka napravi meku igračku, i to od različitih parčića njene odeće, koji imaju njen miris. To treba da bude lutka veličine medvedića, u obliku kobasice i sa očima. Takođe, tu igračku treba da pravi pred svojom bebom, tako da i ona bude učesnik njenog stvaranja.
Fiona je sve tako učinila, i kad ju je Ogilvi izvesno vreme posle toga ponovo posetio, rekla mu je sva radosna, a i sam se u to mogao uveriti, da joj je sinčić očigledno sve bolje i da je sve zadovoljniji.
Prema dodatnoj Ogilvijevoj preporuci, počela je takođe da sinčića gleda i oseća sve više kao osobu u pravom smisli te reči, a.ne kao nemoćno detence, nesvesno sebe, roditelja, okoline, života uopšte. I primetila je da joj se sinčić sve više smeje, i to na različite načine, a ponekad, tvrdi, činilo joj se da se veoma zagonetno smeši gledajući je skoro kriomice dok je nečim drugim zaposlena.
Dete samodijagnostičar
Od brojnih slučajeva koje je imao, ovaj "čitač uma", kako još zovu Ogilvija, izdvaja još dva koje smatra posebno interesantnim. Jednom je telepatski komunicirao sa 21-mesečnom devojčicom koja je imala veliki poremećaj ponašanja. "Ona je u moj mozak neprestano projektovala sliku kotla koji burno vri. Nisam razumeo o čemu je reč, odnosno ona mi nije mišlju objasnila šta je posredi. Posle tri teška "čitanja" postalo je jasno da dete tako slikovito predstavlja frazu koju njegova majka često koristi govoreći o svom, inače agresivnom partneru, odnosno o njegovoj prekoj ćudi koja je "slična kotlu koji burno ključa". Očigledno da je ne mali deo problematičnog ponašanja te devojčice bio upravo izazvan agresivnošću majčinog ljubavnog partnera...
U drugom slučaju pozvali su Ogilvija u jednu porodicu u kojoj je bila mala devojčica sa znatnim invaliditetom. Porazgovarao je telepatski s njom, i na zaprepašćenje roditelja, od nje je "izvukao" značajnu medicinsku (dijagnostičku) informaciju koju niko dotad nije znao, čak ni njen doktor. Doktor, iako i sam začuđen, a i sumnjičav, uvažio je pomenutu informaciju kao relevantnu za njeno lečenje, i na devojčici su se uskoro počeli pokazivati znaci zdravstvenog poboljšanja, a i odnos njenih roditelja se prema njoj iz osnove promenio...
Šalju mu slike
O svom "čitanju dečjih misli" Ogilvi je više puta govorio i na televiziji. U tim emisijama, kao često i roditeljima dece s kojom je telepatski komunicirao, on je objašnjavao još dosta značajnih aspekata svog rada i iskustva.
Prvo, šta on zapravo doživljava kad "čita" bebine misli, um? Ogilvi objašnjava: "Ja otvaram deo svog uma prema energiji koja dolazi od deteta. I ja govorim telepatski detetu: - Vidi, ja mogu da komuniciram s tobom ako ti želiš da mi se otvoriš... Neka od te dece imaju neverovatnu moć da mi šalju slike. Ili mi šalju snažna osećanja, prožimajući i mene njima, a neka od njih čak kao da prave čitave scenarije od svoje poruke... Ima opet dece koja kao da ili neće, ne žele ili ne mogu da telepatski komuniciraju sa mnom - njih je negde oko 25 odsto."
Zanimljivo je i šta se događa kad tretira dete u čijoj je porodici recimo česta svađa ili slično između roditelja. On tada ne "čuje" detetov glas, već besne glasove njegovih oca i majke, ili pak oseća, skoro kao svoj, majčin strah i sl. Dete mu tako, kaže Ogilvi, tačno pokazuje šta se dešava u njegovoj porodici, a time i traži pomoć kako da se to reši, bilo zbog samih roditelja, bilo zbog samog njega (deteta) koje možda od roditeljske svađe doživljava stres. Ogilvi onda pokušava da razgovorom sa roditeljima reši dotični problem.
Ogilvi naglašava da pokušava, a često i uspeva, da na telepatski način pomogne pre svega deci koja ne mogu govoriti - bilo onima koja su sasvim mala ili pak onima sa zdravstvenim problemom koji onemogućava dete da uopšte verbalno opšti.
Inače, zbog vidnih uspeha, za Ogilvijev rad se interesuje sve više psihologa i pedijatara, a očekuju se uskoro i eksperimentalna naučna istraživanja njegove telepatske komunikacije s malom decom.
Mama, čujem te
Ogilvi poručuje roditeljima: "Poštujte svoju decu, govorite im, pričajte s njima, objašnjavajte im. Budite uvek pozitivni i pokazujte dobra osećanja kad govorite ili nešto činite pred njima. Jer to su daleko zrelija i svesnija bića nego što možete i pretpostaviti."
Na staje tačno mislio pod "zrelija" i "svesnija"? Odnosno, čime to tako mala bića, čiji su telo i mozak tek u početku razvoja, mogu registrovati, razumeti pa i memorisati ono što im govorimo ili pred njima činimo?
Naravno, reč je o onome što nazivamo dušom, a reinkarnacionisti bi svakako dodali - ponovo otelovljenom dušom.
Neki od njih koji imaju uvid u Ogilvijev rad, čak izričito veruju da on u i stvari naprosto ima paranormalni dar da svojim moždanim (mentalnim) sistemom telepatski opšti, ne sa (nerazvijenim) moždanim sistemom male dece, već upravo, direktno sa njihovim dušama. Dušama koje su, istina, takoreći prigušene u majušnim nerazvijenim telima, ali nikako nisu izgubile samosvest, svoje znanje i iskustvo, kao ni svoju aktivnost. Uostalom, kažu oni, zar bebina duša preko svog telašca ne daje neprestano razne signale-poruke o detinjim potrebama ili stanju (gestikulacije, plač, smeh itd). Roditelji ponešto pogađaju šta je u pitanju, i šta treba da preduzmu, ali većim delom - tvrdi se - nisu u stanju da tačno "pročitaju" bebine poruke iz tih signala.
Istina, zabeleženi su i slučajevi da su veoma senzitivne majke spontano telepatski komunicirale sa svojim bebama. A neke, verovali ili ne, čak sa svojim čedima dok su još bila u njihovom stomaku. Kao na primer Austrijanka Mirabel Kurdis koja je, zajedno sa mužem Reneom, 1984. godine zabeležila 29 opširnih poruka svog još nerođenog sina Manuela, s kojim je duhovno-telepatski komunicirala 44 dana. Od tih zapisa nastala je svetski čuvena knjiga "Mama, čujem te" (i kod nas prevedena 1987), koja je veoma zainteresovala i naučni svet.
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
