banjalukaforum.com

ВАЖНОСТ ТАЈНЕ

Ако не једете Тијело Сина Човјечијега
и не пијете Крви Његове,
немате живота у себи.
(Јн. 6, 53)

Који једе Моје Тијело и пије Моју Крв
у Мени пребива и Ја у њему.
(Јн. 6, 56)

Овим речима је Господ указао на апсолутну неопходност за све хришћане да учествују у тајни Евхаристије. Сама тајна је била установљена од Господа на Тајној Вечери. И кад јеђаху, узе Исус хљеб и благословивши преломи га, и даваше ученицима, и рече: Узмите, једите; ово је тијело моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви; Јер је ово крв моја Новога завјета која се пролијева за многе ради отпуштења гријехова. (Мт. 26, 26 - 2.
Како учи Света Црква, хришћанин, примајући Свето Причешће, тајанствено се сједињује са Христом, јер свака честица раздробљеног Агнеца садржи целога Христа.
Неизмерни је значај тајне Евхаристије и њено схватање превазилази наш разум. Оно разгорева у нама Христову љубав, узноси срце Богу, подстиче нас на добродетељи, одгони од нас нападе тамних сила, дарује снагу за борбу против искушења, оживљава душу и тело, исцељује их, даје им снагу, умножава добродетељи - васпостављајући у нама ону чистоту душе коју је имао првородни Адам до грехопада.
У размишљањима о Божанственој литургији епископа Серафима Звездинског налази се опис виђења једног старца подвижника које на карактеристичан начин осветљава значај причешћа Светом Тајном за хришћанина. Подвижник је видео следеће: "Огњено море, таласи се подигли и кључају, све у свему страшна слика. На супротној обали налази се прекрасан врт. Отуда је допирало певање птица и благоухање цвећа.
Подвижник је чуо глас: "Пређи преко овога мора". Али, прећи није било могуће. Дуго је он стајао размишљајући, како прећи, и чуо изнова глас: "Узми два крила која је дала Божанствена Евхаристија: једно крило - Божанствено Тело Христово, друго крило - Животворна Крв Његова. Без њих, ма како велики подвизи били, није могуће достићи Царство Небеско".
Старац Партеније Кијевски једном је у благочестивом осећању пламене љубави ка Господу дуго у себи понављао молитву: "Господе Исусе, живи у мени и дај ми да живим у Теби", и чуо је тихи, слатки глас: "Који једе Моје Тело и пије Моју Крв у Мени пребива и Ја у њему".
Код неких духовних болести тајна причешћа представља најделотворније средство лечења: тако на пример, при нападу на човека тзв. "хулних помисли", духовни оци предлажу за борбу против њих често прибегавање Светој Тајни.
Свети праведни Јован Кронштатски пише о значају тајне Евхаристије при борби са великим искушењима следеће: "Ако осећаш тежину борбе и увидиш да не можеш да изађеш на крај са злом, отиђи ка свом духовном оцу и моли га да те благослови да прибегнеш Светој Тајни. То је велико и свемоћно оружје у борби". За једног душевно оболелог, отац Јован је препоручио, као средство излечења, обитавање у дому и чешће прибегавање Светој Тајни.
По обичају Цркве, тајна покајања (исповести) и причешћа следују непосредно једна за другом. Преподобни Серафим говори да се препород душе савршава кроз две тајне: "кроз покајање и савршено очишћење од сваке скверни греховне Пречистим и Животворним Тајнама Тела и Крви Христових".
Није довољно само покајање за чување чистоте нашег срца и укрепљење нашега духа у благочестивости и добродетељи. Господ је рекао: Када нечисти дух изиђе из човјека, пролази кроз безводна мјеста тражећи покоја, и не налазећи говори: Вратићу се у дом свој откуда сам изишао. И дошавши нађе пометен и украшен. Тада отиде и узме седам других духова горих од себе, и ушавши обитавају ондје; и потоње стање бива човјеку ономе горе од првога. (Лк. 11, 24 - 26).
И тако, ако нас покајање очишћава од скверни наше душе, то причешће Телом и Крви Господњом напаја нас благодаћу и спречава враћање у нашу душу лукавог духа, изгнаног покајањем.
С тим у вези, ма како за нас било неопходно причешће Телом и Крви Христовим, оно не може имати места уколико му не претходи покајање.
Апостол Павле пише: ... који једе овај хљеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив тјелу и крви Господњој. Али човјек нека испитује себе, и тако од хљеба нека једе и од чаше нека пије.
Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тијела Господњега. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире. (1. Кор. 11, 27 - 30).
Као што видимо из речи апостола Павла, тајна причешћа ће бити делотворна само уз одговарајућу припрему за њу, уз претходно испитивање себе и покајање за грехе. И ако задњега нема, то човеку причешће бива на немоћ, болест и чак смрт.
Шта би могло да буде за нас показатељ да смо се припремили за тајну причешћа на одговарајући начин? Наводимо мишљење о томе преподобног Симеона Новог Богослова: "Једном, када смо читали богонадахнуте речи светога оца нашега Симеона Студитског - "брате, никада се не причешћуј без суза", - тада су се слушаоци, чувши то, а било их је више не само мирјана, већ и монаха и то познатих и славних по добродетељи, задивили тој речи и, погледавши један другога, насмешивши се, рекли једнодушно, као један глас: "Значи, ми се никада нећемо причестити, јер смо дужни да останемо без причешћа".
Затим, преподобни Симеон разматрајући особине делатног живота, пуног напора покајања закључује да они који проводе такав живот стичу нежно и осећајно срце и умилење, и код њих ће сузе увек пратити причешћивање. А они пак који проводе живот у наслађивању, лености, нераду, не кају се и не смирују себе, увек остају са тврдим, суровим срцем и никада неће знати шта су то сузе при причешћу.
Како пише архиепископ Арсеније (Чудовски) : "Велика је ствар примати Свету Тајну и велики су од тога плодови: обновљење нашег срца Духом Светим, блажено настројење духа. И колико је то дело велико толико темељиту припрему захтева од нас. И зато ако хоћеш да од Светог Причешћа добијеш благодат Божју, труди се непрекидно да исправљаш своје срце". Овде се треба сетити и речи светог Теофана Затворника: "Деловање тајне се не испољава увек у осећањима, већ делује и скривено".

_________________
ДОГОДИНЕ У ЈЕРУСАЛИМУ, ЦАРИГРАДУ

КОЛИКО СЕ ЧЕСТО ТРЕБА ПРИЧЕШЋИВАТИ СВЕТИМ ТАЈНАМА?

Допао си напасти (пао си у невољу) зато што се већ пет недеља ниси причестио. (Свети Макарије Велики)

У 4-ом прошењу молитве Господње "Оче наш" ми упућујемо прозбу да нам се свакодневно дарује "хлеб насушни". Према тумачењу многих отаца Цркве, овде не треба разумети обични хлеб и храну које нам даје Бог у изобиљу и без наше прозбе (Мт. 6, 31 - 32). Тако свети Кипријан пише : "Хлебом нашим ми називамо Христа, зато што Он и јесте Хлеб оних који узимају Тело Његово... Хлеб пак овај да нам даје свакодневно, узносе прозбу они који пребивају у храму на Евхаристији и храну спасења примајући, у том смислу да се не догоди какав тежак грех који би нас спречио да се причестимо сами и Хлебом Небесним... Због тога ми и молимо свакодневно дај нам Хлеб наш, т.ј. Христа, да ми, који пребивамо у Христу никада не би одступили од освећења Телом Његовим".
Свети Јован Касијан Римљанин, по овом питању пише следеће: "Хлеб наш насушни дај нам данас. "Насушни", т.ј. "над - суштни" - изнад сваке суштине, какав може бити само Хлеб који силази с неба. Када се каже "данас" показује се да јучерашње узимање није било довољно ако нам он не буде дат и сада - то нас уверава у неопходност да свакодневно, у свако време изливамо ту 4. молитву тако да нема дана у који не би било неопходно да укрепљујемо срце нашег унутрашњег човека узимањем и једењем тога хлеба".
А ево мишљења о томе светог Василија Великог. У писму Кесарији он пише: "Добро је и корисно причешћивати се и примати Свето Тело и Крв Христову сваки дан. Ми се причешћујемо четири пута седмично: у недељу, у среду, у петак и суботу, а такође и у оне дане када празнујемо некога од светих".
Преподобни Нил Сорски се свакодневно причешћивао Светим Тајнама и говорио да причешће "видљиво подкрепљује снагу душе и тела".
Тако је пак размишљао и свети Амвросије Милански. У књизи о тајнама он пише:
"Ако се увек излива Крв, која се излива за остављење (опроштење) грехова наших, то је потребно увек је и примати, да би се опростили моји греси; и ако ја увек грешим то ми је увек потребно лечење...
Узимај сваки дан оно што те може исцелити. Живи тако како би увек био достојан да то примиш (причешће)".
Свети Теофан Затворник такође је благословио једно од својих духовних чада да се сваки дан причешћује са резервним Светим Даровима.
Свети праведни Јован Кронштатски је подсећао на заборављено апостолско правило - одлучење од Цркве оних који три недеље не би приступили Светоме Причешћу.
Преподобни Серафим Саровски је заповедио дивјејевским сестрама: "Неизоставно се исповедајте и причешћујте за време свих постова и осим тога на дванаест великих празника: што чешће то боље, не мучећи себе мислима да сте недостојне, и не пропуштајући ни један случај што је могуће чешће користите се благодаћу, која се дарује причешћем Светим Христовим Тајнама. Благодат која се дарује причешћем тако је велика да ма како био недостојан и ма колико био грешан човек ако би само са смиреним сазнањем о својој великој греховности приступио ка Господу, Који је искупио све нас, чак и када би од главе до ногу био прекривен живим ранама греха, очистиће се благодаћу Христовом, све више и више ће сијати, потпуно просијати и спашће се".
Разуме се, веома је добро причешћивати се и на своје имендане и рођендане, а супружници и на дан њиховог венчања. Отац Алексеј Зосимовски препоручивао је својим духовним чадима да се причешћују и у дане сећања на умрле њихове ближње, у дане њихове кончине и имендана: то сједињује душе живих са покојницима.
Ако пак постоји жеља за још чешћим причешћивањем (може бити чак сваки дан) неопходно је следовати следећем савету преподобног Симеона Новог Богослова: "Ко свакодневно не открива тајне срца свога, ко због њих и учињеног у незнању не приноси потребно покајање, ко увек не пребива у плачу и сети, и пре свега овога увек не пази на себе тај је засигурно недостојан (свакодневног причешћа). А ко све то испуњава и у уздасима и сузама протиче његов живот тај ће веома бити достојан причасник Божанских Тајни, и не само на празник већ и свакодневно, и чак могу смело да кажем од самога почетка свога покајања и обраћења".
Како пише архиепископ Арсеније (Чудовски): "Стално причешће треба да буде идеал свих хришћана. Али, непријатељ рода људскога је одмах схватио какву нам је силу даровао Господ у Светим Тајнама. И он је почео дело одвраћања хришћана од Светог Причешћа. Из историје хришћанства ми знамо да су се у почетку хришћани причешћивали свакодневно, затим 4 пута недељно, затим недељама и празницима, затим за време постова, т. ј. 4 пута годишње, и на крају једва једном годишње а често ређе и од тога".
"Хришћанин је дужан увек да буде спреман за смрт и за причешће", говорио је један од духовних отаца.
И тако, од нас зависи колико ћемо често учествовати у Тајној вечери Христовој и примати на њој велике благодати Тајне Тела и Крви Христових. И ако срце свецело живи Богом - и у делима, и у речима, и у мислима, ако хришћанин плаче у души због сваког греха свога и има за циљ свога живота Богоугађање и стицање Светога Духа Божијег, то код њега нема препрека да се и свакодневно причешћује Светим Тајнама, како су то чинили хришћани првих векова и како пише о томе свети Симеон Нови Богослов.
Један од мудрих савремених пастира, отац Валентин Свенцицки пише: "Живот духовни није апстрактно богословље већ делотворни и несумњиви живот у Христу. Но како он може и започети ако ти не примаш у тој страшној и великој тајни пуноту Духа Христова? Како ћеш не примајући Плоти и Крви Христове бити у Њему?
И овде, као код покајања, не оставља те непријатељ на миру. А овде ће он смислити за тебе разна лукавства. Он ће подићи мноштво и спољашњих и унутрашњих препрека. Тако ће ти се некада догодити да се осећаш нездравим, те да пожелиш да одложиш (причешће) на кратко, "како би се боље припремио". Не слушај. Иди. Исповеди се. Причешћуј се. Јер не знаш када ће те позвати Господ".
Нека свака душа пажљиво ослушкује своје срце са страхом да не пречује куцање у његова врата руке Високога Госта; нека се боји тога, да њен слух не огруби од мирске сујете и да не може да чује тихи и нежни призив, који долази из Царства Светлости. Нека страхује душа да не замени преживљавање небеске радости јединства са Господом тамним (мрачним, мутним) светским забавама или ниским утехама телесне природе. А када се она у сили отргне од света и свега похотљивог, и када осети сету (тугу) због светлости Вишњега света и застреми ка Господу, нека се осмели да се сједини с Њим у великој тајни, одевајући себе при том у духовне одежде искреног покајања и дубоког смирења и неизмерну пуноћу нишчете духовне. Нека се не смућује душа таквога - да је она упркос свем свом покајању ипак недостојна причешћа.
Старац, отац Александар Мечев, овако говори: "Причешћујте се чешће и не говорите да сте недостојни. Ако тако будете говорили, то се никада нећете причестити, зато што никада нећете бити достојни. Ви мислите да на земљи постоји макар један човек достојан причешћем Светим Тајнама? Нико тога није достојан па ако се ми ипак причешћујемо, то је само по нарочитом милосрђу Божијем. Нисмо ми створени ради причешћа, већ је причешће ради нас. Управо ми, грешни, недостојни, слаби, више од било кога имамо потребу за тим спасоносним источником".
И тако, како сам Господ, тако и свети оци и старци зову нас да се причешћујемо сваки дан. Зашто ми не чинимо тако и зашто не добијамо за то благослов наших духовних отаца? Само због суровости и немарности наше, зато што при нашем греховном животу и одсуству сталног покајања и трезвења ми бисмо примали Тело и Крв Господњу недостојно.
Ако су се хришћани првих векова трудили да приступају Светој Чаши свакодневно, у 19. веку су у Русији многи хришћани сматрали причешће предсмртним испраћајем. У наше време изнова је васкрсло стремљење ка честом причешћу. Исто тако, знајући да Чаши треба приступати после темељите припреме - уздржања, многи не могу да нађу снаге и времена за припрему (која се претвара у циљ сам за себе).
У основи одговора на питање о томе колико често треба да се причешћујемо, лежи степен припремљености душе, њене ревности, њене љубави ка Господу, силине њеног покајања. Зато Црква и препушта (решење) одговор на то питање свештеницима, духовницима, пастирима, Епископима или пароху.
Управо се са духовним оцем и треба саветовати, колико се често можемо причешћивати, колико дуго и како строго се за то морамо припремати.
Људима који стреме да уцрквене свој живот многи савремени пастири саветују да се причешћују једном или два пута месечно. Понекад баћушке дају благослов и за још чешће причешћивање.
Наравно, не треба се причешћивати формално да би испунили "норму". Тајна Евхаристије треба да буде за православног хришћанина потреба душе, без чијег испуњења (задовољења) није могуће живети.

_________________
ДОГОДИНЕ У ЈЕРУСАЛИМУ, ЦАРИГРАДУ

ОБИЧАЈИ (ПРАВИЛА) ЦРКВЕ ЗА ДАН ПРИЧЕШЋА СВЕТИМ ТАЈНАМА

Они који желе да се достојно причесте Светим Христовим Тајнама, дужни су да се најмање 2 - 3 дана молитвено припремају за то: да се више и усрдније моле код куће изјутра и увече, да посећују црквена богослужења. Уочи дана причешћа треба обавезно бити на вечерњој служби.
Домаће вечерње молитве треба допунити (из молитвеника) правилом пред Свето Причешће. Његов обим одредити у договору са духовником и у зависности од здравственог стања. Обично оно садржи каноне: покајни Господу Исусу Христу, молебни Пресветој Богородици, Анђелу Чувару, а такође и молитве пред Свето Причешће.
Требало би притом имати у виду следећи савет оца Јована Кронштатског: "Неки мисле да се њихова благочестивост и исправност пред Богом огледа у ишчитавању свих прописаних молитава, не обраћајући притом пажњу на припремљеност срца за Бога - на своју унутрашњу усрдност, на пример, многи тако ишчитавају и Правило пред свето причешће. Међутим, овде пре свега треба пазити на унутрашње настројење и спремност срца за примање Свете Тајне. Ако је срце твоје у утроби твојој у одговарајућем настројењу по милости Божјој, спремно да сусретне Женика, то нека је слава Богу, мада и не успео да ишчиташ све молитве. Царство Божије није у речи, већ у сили" (1. Кор. 4, 20). Треба бити у свему послушан Мајци - Цркви, али са расуђивањем и ако је могуће, да обавите дугу молитву. Но не могу сви примити речи ове (Мт. 19, 11), ако је пак дуга молитва неспојива са ватрености духа, боље је сатворити кратку али ватрену молитву... Сети се да је једна реч цариника од ватренога срца изречена, оправдала га. Бог гледа не на множину речи, већ на расположење срца. Најважније је - жива вера срца и топло покајање због греха".
Молитви се придодаје уздржање од мрсне хране - меса, јаја, млека и млечних производа, а при строгом посту и од рибе. У посној храни треба бити умерен.
Онај који жели да се причести треба, најбоље вече уочи, пре или после вечерњег богослужења да принесе искрено покајање због својих грехова, пред свештеником, срдачно отварајући своју душу и не утајивши ни један грех. Пре исповести је неопходно измирити се како са онима који су се нама замерили тако и са онима које смо ми увредили, смирено молећи од свих опроштај. На исповести је боље не чекати питања свештеника, већ сам рећи му све што носиш на савести, и ни у чему себе не оправдавати и не пребацивати кривицу на друге. Ни у ком случају не треба на исповести осуђивати било кога или причати о туђим гресима.
Постоји добар обичај: после исповести, а до Светога Причешћа не јести, не пити и не пушити. Безусловно, то се забрањује од поноћи. Причешћу треба приступити строго наштину (пре било каквог јела и пића). Уздржању од хране и пића пред Свето Причешће треба научити и децу.

_________________
ДОГОДИНЕ У ЈЕРУСАЛИМУ, ЦАРИГРАДУ

Пред Светом Чашом

Завршава се литургија и причасник је спреман да се сједини са Христом. Отварају се Царске двери.
"Са страхом Божјим и вером приступите..." - оглашава се ђакон. Вера и страх Божји, ето шта је неопходно да се уреже у срце свакога који прилази Чаши. Ту нема места разговору и сујети. А у пракси...
Ко од нас није био сведок гурања пред Светом Чашом! Људи одгурују једни друге, настојећи да се што пре домогну Светих Дарова, не марећи за опомене свештеника. А зна се да недостојним понашањем пред Чашом можемо у тренутку поништити брижљиви напор уздржања.
Да се то не би догодило, сваки причасник треба добро да зна и придржава се правила приласка Светој Чаши, које је установила Црква. Ево их.

- Када се отворе Царске Двери, треба прекрстити руке крстообразно на грудима, десну руку преко леве, и са тако сложеним рукама причестити се; одлазећи од чаше не растављати руке.
- Прилазити треба с десне стране храма, а леву оставити слободном.
- Први се причешћују служитељи олтара, затим монаси, затим деца, а потом сви остали. Треба омогућити ближњима да стану у ред, и ни у ком случају не гурати се.
- Жене пред причешће треба да обришу усне од кармина.
- Дошавши до Чаше, јасно и гласно изговори своје име. Примивши Свете Дарове, сажвакати (ако је то потребно) и сместа прогутати, а доњи крај Путира целивати као ребро Христово.
- Не треба додиривати Чашу рукама нити целивати руку свештеника.
- Поред Чаше не треба крстити се! Подигавши руку ради крсног знамења, можемо нехотице закачити руку свештеника или Свету Чашу и просути Свете Дарове.
- Ако се Свети Дарови дају из неколико Чаша, можемо их примити само из једне. Два пута се причестити у току једнога дана је велики грех.
- На дан причешћа се не клечи, (са изузетком поклона у Великом Посту за време читања молитве светог Јефрема Сирина, поклона пред Плаштаницом Христовом на Велику Суботу и коленопреклоне молитве на дан Свете Тројице).
Дошавши кући треба, пре свега, прочитати благодарне молитве по Светом Причешћу; уколико их већ читају у храму по завршетку службе треба их ту и одслушати.
После причешћа, до следећег јутра не треба прати и исплакивати уста.
Причасници су дужни да се чувају од испразних разговора, нарочито од осуђивања, а да празнословља не би било треба читати Еванђеље, молитву Исусову, акатисте, Свето Писмо.
Дан причешћа је посебан дан за хришћанску душу, када се она на тајанствени начин сједињује са Христом. Како говори свети Никодим Светогорац: "Прави причасници, после причешћа увек бивају у осетљиво благодатном стању. Срце тада окуша Господа духовно. Но како смо ми стешњени телом, и спољашњим пословима и односом са окружењем у којима смо принуђени да учествујемо, то духовно окушање Господа услед расејаности наше пажње и осећања, дан за даном бива слабије исчезава и нестаје... Због тога ревносни, осећајући Његово нестајање, хитају да Га поново васпоставе у сили, и када васпоставе, осећају, као да изнова окушају Господа".
Као што се због дочека најдражих гостију цео дом чисти и доводи у ред и сви уобичајени послови се остављају, тако и дан причешћа треба проводити као велике празнике проводећи их, колико је могуће, у усамљености, молитви, умној сабраности и читању духовних књига.
О томе дану отац Валентин Амфитеатров давао је следеће савете својој духовној деци: "У дан причешћа треба јести умерено, говорити више о Господу, а о световним проблемима не говорити, то је грех; одбацити све зле мисли и осећања". Старац, отац Алексеј Зосимовски осим тога, указивао је да је неопходно чувати себе нарочито првих часова после причешћа: у то време се непријатељ људски својски труди како би човек оскрнавио светињу и она престала да освећује човека. Она може бити обесвећена и погледом и несмотреном речју, и слухом, и празнословљем, и осуђивањем. Он саветује да је на дан причешћа боље ћутати.
Свети Нил Сорски је после причешћа имао обичај да неко време проводи у дубоком ћутању и чувању мисли у самоме себи и другима је то саветовао говорећи пак, да је: "потребно да у тишини и ћутању угодност (благодат) Светих Тајни почне дејствовати спасоносно и целебно на душу оболелу гресима".
Како саветује старац Аристокло: "На дан причешћа никуда не иди у госте, читај Еванђеље".
У време Педесетнице, по типику, не чине се земни поклони.
У вези тога, старац отац Алексеј Мечев је овако говорио о својим осећањима у то време: "Понекад осећаш да си недостојан и да погледаш на икону, на лик Господа, па како онда да не учиниш поклон? Ја ето, не могу да се не поклоним до земље, када певају: "Поклонимо се Оцу и Сину и Светоме Духу".
А један други хришћанин, када су му ставили примедбу: "да се не треба сада клањати до земље", одговорио је: "То се правило односи на вас праведнике, а не на овакве грешнике какав сам ја".

_________________
ДОГОДИНЕ У ЈЕРУСАЛИМУ, ЦАРИГРАДУ

Свети Амвросије Оптински
ПОУКА ПРИЧАСНИЦИМА

После причешћа треба молити Господа, да бисмо дар достојно сачували и да би нам Господ помогао да се не враћамо натраг, т.ј. на претходне грехе.
Када су баћушку питали: "Зашто после причешћа понекад осећамо утеху а понекад хладноћу?" - он је одговорио: "Хладноћа бива код онога ко од причешћа тражи утеху, а ко себе сматра недостојним, код таквога благодат остаје".
Питање: "Говоре, да тај дан у који се причестиш треба да једеш посно?" Одговор: "Отац Леонид је говорио да треба поштовати тај дан и не јести млечну храну, а баћушка Макарије је снисходио немоћи и говорио да се може све јести".
Када се причестиш, то само тај дан немој исплакивати уста и немој пљувати. Ако је частица Светих Дарова велика, раздробити је у устима, а тако малу прогутати; и не обраћати пажњу на хулне помисли, већ укоревати себе за гордост и осуђивање других.


Прегледао и за штампу благословио:
Епископ Атанасије ( Јевтић )

_________________
ДОГОДИНЕ У ЈЕРУСАЛИМУ, ЦАРИГРАДУ

Ja za pričest nisam ni čuo dok nisam uočio crkvu i sablažnjavam se i dan danas od tu riječ, odavno idem ka Bogu i tragam ga, ali nekako nikako da idem ka crkvi, a to su dve različite stvari, tako i ta pričest mi strana, i mora da je to satanska radnja bez sumnje, Onoga mi gore.

uuuu pa covjece nisam znao da sam Satanista....!!!

_________________
GROB CEMO TI POZLATITI SVE DUGOVE NAPLATITI SA SRBINOM NEMA SALE SLAVA TEBI DJENERALE!!!

Без причести нема покајања, а без покајања нема спасења, а пре свега потребно је КРШТЕЊЕ У ПРАВОСЛАВЉУ

_________________
ДОГОДИНЕ У ЈЕРУСАЛИМУ, ЦАРИГРАДУ