banjalukaforum.com

Крајем 1801. године четворица јаничарских заповедника убила су омиљеног везира Београдског пашалука Хаџи-Мустафу, верног намесника Селима III (1789–1807), султана реформатора. Његова смрт није била усамљен случај; султанов ауторитет у пограничним областима Царства био је драматично опао у другој половини осамнаестог века, до те мере да су се војници, гувернери и земљопоседници борили за власт чим би се указало неко место у локалној управи.
Током прве четири године Селимове владавине Отоманско царство било је у рату са Хабзбуршком монархијом. То није било погодно време за увођење реформи. Тек 1794. године Селим је открио своје намере да успостави Низам-и-Цедид (Нови поредак). Његову основу чинила је мала, модерна војска обучена за најновије технике ратовања, а обучавали су је претежно француски официри. Под вођством јаничара и високих армијских официра, привилеговане класе Царства кренуле су у одлучан поход у жељи да подрију Нови поредак. Те класе су веровале да утицај Запада у војсци представља опасност која ће, попут клина, прво направити пукотину да би на крају уништила њихов свет привилегованих. Јаничари су били султанови најжешћи непријатељи. Три и по века раније, војна готовост ове царске гарде била је темељ на којем је изграђено велико Отоманско царство. Јаничари, који су били бирани међу дечацима у султановим поробљеним народима, нису имали право да се жене и да имају децу, како би се осигурала њихова лојалност султану. Међутим, до Селимовог доласка на престо 1794. године, ова формација изродила се у касту која је почела да се увећава. Њени чланови су тада почели да се жене и да стварају мале династије. Пријатељи, рођаци и улизице уживали су привилегије ове некад недодирљиве формације. Од 12.000 имена заведених у јаничарским списковима у Истанбулу 1790. године, само њих две хиљаде обављало је војну службу која им је у теорији давала право на чланство. Нови поредак је директно угрожавао њихове интересе; способан ривал разоткрио би њихову лењост. Да би поткопали реформу, они су у своје редове примили огроман број нових чланова, што је Султан морао да плаћа. До 1809. године у Царству је било скоро 110.000 регистрованих јаничара, четири пута више него пре оснивања Новог поретка.

_________________
Banjalucanin-to je zanimanje!

Niko tebi Akrobatiko ne brani da mislis kao sto mislis. Misli ti sta god hoces, mene to ne znaima. Mene zanima da saznam sto vise razlicitih pristupa jednoj problematici, kako bi bar donekle dokucio neku istorisjku istinu. Pozdrav Zah

Cељаци и спахије, устоличени отомански земљопоседници, отворено су сарађивали са Селимовим напредним представницима против јаничарског насиља.Везе између православних сељака и убијеног реформатора Хаџи-Мустафе биле су толико јаке да су га сељаци из поштовања звали "српском мајком".

Ово поверење је ишло дотле да је 1799. године Селим издао ферман (царски указ) без преседана, којим дозвољава православцима да носе оружје – пушку, две кубуре и јатаган, дугачки турски нож извијеног сечива. Сељаци су основали оружане јединице да би помогли спахијама и Селимовим присталицама против јаничара.


Ова важна Селимова одлука увредила је верске достојанственике у Истанбулу према којима је верска припадност одређивала морална и законска права; јаничари су ову одлуку сматрали објавом рата. Њихове вође, четворица дахија, кренули су у противнапад на православце, почевши од сече кнезова 1804. године.

Срби су живели у проширеним породичним заједницама, званим задруге. Група породица бирала је представника у кнежини, некој врсти обласног савета који је бирао кнеза или старешину. Кнез је сарађивао са земљопоседницима и отоманским управитељима. На великим поседима сељаци су уживали наследна права, па чак и одређену законску заштиту. Они су за узврат обављали послове и плаћали утврђени порез сваке године. Осим тога, сељаци су имали слободу да задрже пољопривредне производе које су правили.

Током касног осамнаестог века, међутим, систем тимара био је потиснут суровијим обликом земљопоседничког управљања познатим као читлук, који је сељаке свео на увек дужне кметове. Вук Караџић, родоначелник српског књижевног препорода, рођен 1787. године, дао је чувени опис читлука као "најгоре турске институције у Србији". Спахије у Београдском пашалуку покушавале су да задрже систем тимара супротстављајући се јаничарима који су почели да повећавају своју зараду увођењем читлука.

последице јаничарског гнева највише су осетили управо српски сељаци. Редовни претреси које су у потрази за оружјем обављали муслимански полицијски чиновници често су се завршавали насиљем. Али, највећа грешка дахија било је наметање драконских пореза на столу, посебно на свиње.

Узнемиреност дахија расла је упоредо са повећаним допремањем оружја из Хабзбуршке. До краја јануара 1804. "пуна кола православног оружја стизала су до Београда".3 Велики број српских одметника, хајдука, служио је у аустроугарској војсци за време рата који је Хабзбуршка монархија водила са Турском 1789-92. године. Везе између хајдука и хабзбуршке војске и полиције остале су чврсте, пружајући Србима логистичку подршку на смени векова, иако је влада у Бечу покушавала да прекине снабдевање Срба оружјем како би спречила оптужбе да се меша у послове Отоманског царства.
(hajduk veljko)

Превентивни удар дахија није ишао сасвим по плану. Мада су јаничари успели да уклоне између 70 и 120 кнежева и на стотине несрећних сељака, велики број угледних Срба је побегао. Једна јаничарска јединица није успела да убије Ђорђа Петровића, или Карађорђа (Црног Ђорђа), који је ускоро преузео војну команду у Првом српском устанку.


Почетни циљ устаника био је уклањање дахијске наоружане полиције из села. Касније су Срби кренули на јаничарска упоришта, утврђене градове, а та војна операција захтевала је много бољу координацију. И спахије и православци тражили су обнављање царског ауторитета и повратак благој владавини коју је оличавао убијени Хаџи-Мустафа. Од маја 1804. до јула 1806. године вође устанка су се без престанка обраћале султану, изражавајући своју бескомпромисну оданост Порти

_________________
Banjalucanin-to je zanimanje!

Cijenim tvoj trud Kapo da nam prezentiras sto vise sadrzaja. Ipak mislim, da nije dobro prezentirati poznate stvari. Pokusaj naci nesto interesantno, nesto sto odudara od onoga sto smo ucili u skoli, ili nadji nesto sto nismo ucili. Tada bi tekstovi mogli biti ineresantni, ovako ne znam, kako za koga. Pozdrav Zah

karakteristicno....

_________________
Samo 4 miliona ljudi imaju srecu da zive u BiH, ostali nemaju tu srecu ali imaju sve ostalo!
Zemlja gdje se istok i zapad srecu!

zašto bi bilo pogrešno sve što smo učili u školi? nemoj mi samo pričati o nekoj velikosrpskoj zavjeri i sličnim sranjima.
inače, evo jedne male zanimljivosti vezene za despota stefana, za koga si ti onako velikodušno izvalio da je stradao negdje u anadoliji, ne iznoseći pri tom nikakve dokaze.


na današnji dan 1412

Srpski despot Stefan Lazarević potpisao je zakon o rudarstvu - jedinstven po sadržini i opremi, čija je pravna i istorijska vrednost prelazila nacionalne granice - i deo statuta grada Novo Brdo, velikog rudarskog centra na Kosovu i Metohiji.

Lord Kinross a cije misljenje navodi Josip Vrbic u svojoj knjizi "Bosna i Hercegovina od turskih vremena do danas" II dio st.48/49 ,"..Lijevo krilo Bajazitove vojske sacinjavale su njegove najvjernije anadolske trupe pod vodjsvom najstarijeg musina Sulejmana, pozadinu je predvodio njegov najomiljeniji sin Mehmed, dok su desno krilo drzali saveznici mu Srbi pod vodjstvom Stefana Lazarevica. Bajazit je sa svojim janjicarima izabrao sredinu".

Bajazit je napravio neoliko neoprostivih gresaka, ali najsudbonosnija mu je ipak bila, da je svoju anadolsku tatarsku konjicu inace mu vjernu bio poslao naprijed da zapocne bitku. I sta se moglo ocekivati? Tatari ne udarise na Tatare, nego se okrenuse protiv Turaka.

Bajazit izgubi bitku Tatari ga uhvate svezu i dovedu pred Timur kana, koji je u to vrijeme igrao sah sa svojim sinom u svom satoru. Bajazit mada u lancima drzao se dostojanstveno, prema kome je Timur pokazao postovanje kako se pokazuje suverenima velike imperije. Poslije ga Timur kan dao okovati i u krletci nositi, a kad bi se kan zaustavljao na boraviste, Bajazit mu je sluzio kao oslon za noge.

Timur kan da bi do krajnosti ponizio velikog i ponositog turskog sultana kakav je bio Bajazit ( koji ga je u nekoliko navrata bio molio da ga ubije ), dovede Bajazitovu zenu Srpkinju Despinu, i naredi joj da gola plese na stolu ispred svog prijasnjeg i novog gospodara. Ta silna uvreda slomila je srce Bajazita, a odmah poslije i um. Osam mjeseci poslije toga dogadjaja, pao je Bajazit u epilepsiju i umro.


Poslije pobjede na Kosovu "Stefanu Lazarevcu su Turci ostavili sve casti i privilegije njegova oca kneza Lazara. Stefanova sestra Despina se udala za sultana Bajazita, i tako Bajazit postane srpski zet, ako to nije uspjelo njegovom ocu Muratu, kome je srspki car Dusan ponudio svoju kcerku za zenu.Kasnije se Stafan Lazarevic sa svojim cetama borio na Bajazitovoj strani protiv tatarskog Timur Kana, gdje je po izgleda i poginuo, jer je Timur kan nemilosrdno unistavoa Bajazitovu vijsku, str.62.

Mozda i ovo nisi znao, ali. Kao sto mozes primijetiti mene interesuju manje poznate stvare, koje ponekad prezentiram, a sto kod nekih izaziva jad i ogorcenje. Pozdrav Zah

naravno da sam znao. ali to nije tema naše diskusije. tvrdiš da je despot poginuo u anadoliji, ŠTO JEDNOSTAVNO NIJE TAČNO. despot je umro u srbiji, u lovu, 1427. bitka kod angore je bila 1402. dakle, 25 godina ranije. u medjuvremenu su umrli i bajazit i tamerlan.
obrazuj se mladiću. shvataš li sada u kakvim zabludama živiš?
mani se knjiga nekih anonimnih lorodova i kvazi - istoričara, koji na karti ne znaju da pokažu gdje je balkan.

u bici kod Angore(danas Ankara) 1402 godine gde su se „potukli” Temerlan(hronike kažu da je bio direktn Dzingis Kanov potomak preko zenske linije) na jednoj i Bajazita i njegovog saveznika Stefana Lazarevica na drugoj strani. CELA bajazitova vojska je bila potpuno unistena, a Srpska prakticno NEOKRNJENA. Temerlan je bitku posmatrao sa jednog brda i pitao svoje vojskovodje(parafraziram):„ko su oni dervisi što se onako hrabro i u savrsenoj liniji bore, pobise mi najbolje ratnike?” njegovi vojnici su odgovorili:„nisu to dervisi to su Srbi”. U toku bitke Stefan Lazarevic se nekoliko puta probijao do Bajazita nudeci mu da ga spasi ali ovaj je to odbijao. I na kraju ga je Temarlan zarobio. Stefan Lazarevic je otisao po svoju sestru koja se kasnije zamonasila.
Temerlan zarobivsi nekoliko Srba pozva ih u svoje odaje i na opste zaprepascenje naredi da im se vrati oruzje jer je bio odusevljen nacinom na koji su se borili u savrsenom redu i satrli njegove najbolje trupe!
Treba reci posto to nisam rekao na ovoj temi. Stefan Lazarevic je po ocevoj smrti potpisao savez s Bajazitom, a za uzvrat dobio na upravu nekoliko gradova koje iskreno ni bajazit nije mogao da kontrolise jer ga je Kosovska bitka skoro unistila, da je kojim slučajem on poginuo, a da Lazar nije izdat Turaka danas ne bi bilo!
Savez je potpisao iz prostog razloga jer nije zeleo da Srbija ratuje na dva fronta protiv madjara i protiv turaka, zato je pametno odlucio su u tom trenutku madjari puno opasniji od turaka!
Za ovaj mucki napad madjara Stefan se osvetio u bici na Nikopolju kada je svojom teskom konjicom potpuno razbio francuske i madjarske vitezove i nemacke Ritere! Osveta je bila slatka ali i pogubna za pravoslavne hrišćane u kasnijim vekovima! Nazalost madjari su prvi poceli i umesto da posalju pomoć Lazaru na Kosovu polju poceli su da kuju plan da ga i oni napadnu sa severa. Dakle istorijska odgovornost lezi na HUNGARIMA odnosno madjarima za ekspansiju Turaka sve do srednje Evrope!
Stefan Lazarevic je za Srbiju učinuo ono sto je mogao. Isao je niz dlaku gospodaru Bajazitu od čega je Srbija imala korist jer je bio mir.
Šta bi bilo sa Srbijom da je Stefan stao na stranu Timerlanovu, a Timerlan izgubio rat? Izdajnik i njegova zemlja bi bili kaznjeni.
Da je Lazarevic stao na Timerlanovu stranu i da su zajedno pobedili Bajazita, Srbija bi i dalje bila pod Turcima jer je Timerlan bio takođe Turcin. Znaci sipanje iz praznog u suplje uz veliki rizik. Da je Timerlan pobedio Bajazita, ne bi se ništa strasno desilo jer bi Lazarevic priznao Timerlana za gospodara i obecao da će ga podržavati kao sto mu je bila duznost da podržava Bajazita
Srbija Lazarevića je posle 1402 (uža Srbija bez Beograda, Mačve, Golupca, Niša itd.) bila ipak samostalna, iako je plaćala godišnji danak Osmanlijama od, ako se ne varam, 50.000 dukata. Vodila je samostalnu unutrašnju i spoljnu politiku, 1402 dobila Beograd, Mačvu, Golubac i polovinu današnje Vojvodine, uz to i posede u Ugarskoj, posle 1405 Brankovići na Kosovu morali su da priznaju njenu vrhovnu vlast, dobila je dalje natrag Niš sa Znepoljem i Čemernikom, i Vranje i Preševo, a 1421 i Duklju sa Primorjem. Za dvadesetak godina, od 1402 do 1423, proširila je na duplo više svoju državnu teritoriju.

po meni Stevan Lazarevic je jedan od najvaznijih srpskih vladara. On je pametnom politikom uspio da ojaca srbiju u tako teskim vremenima, digao mnoge crkve, dobio veliko stepen autonomije, otvorio skole, sve to uz pomoc diplomatije, bez poznatog srpkog prkosa, koji nas je doveo ovde gdje smo.

_________________
Banjalucanin-to je zanimanje!

Prvo Timur kan nije Turcin, ali jest musliman. Medjutim bez obzira sto je bio musliman, on je unistavao tursku vojsku gdje god je do boja dolazilo, pa nije nikakvo cudo, sto je Bajaziti i ovu bitku na svom terenu izgubio.

Mozemo mi pravdati S. Lazarevica na ovaj ili onaj nacin, ali je istina da je ratovao za interese Turske. To sto se navodi da je njegova vojska ostala netaknuta, da je Bajazitu nudio da mu pomogne, da ga oslobode itd, predstavlja pokusaj spiranja nacionalne ljage, i prikazivanja svoga vodje u pozitivnom smislu. To je otprilike kao ona cuvena tvrdnja " kosovski boj nije bio poraz nego pobjeda Srba" ili ona druga " mi smo pobijedili NATO, i zato se meni ovdje sudi". Previse uljepsana proslost, i previse idealizirana sadasnjost. Stvarnost je drukcija. Pozdrav Zah

ne vidim zasto bi ga neko pravdao, pa sta je on to ucinio da ga treba opravdat. to da je stevan lazarevic bio veliki vodja vidi se iz njegove ostavstine. za njegove vladavine, nije bilo turskog zuluma, niti je bilo danka u krvi, osnovane su skole i izgradjene mnoge crkve. niti je on volio bajazita, niti su mu bili dragi turci, da nije morao da ratuje za turke sigurno nebi, ali sila boga ne moli. kao da nebi stevan volio da bude kralj da osvoji cjeli balkan i sire da se proglasi za cara. u to vrijeme srbija nije mogla biti potpuno samostalna, il ces biti vazal turskoj ili ugarskoj pa biraj.
a sta se ti javljas, kolko su se to puta bosnjaci borili za sebe protiv porte, a koliko puta ste ginuli pod turskom zastavom? koliko ste pjesama i pripovjetki posvetili svojim kraljevima, koliko ste zaduzbina od kralja tvrtka sacuvali? gdje je bosanki folklor od prije turaka nestao, gdje je bosnjacka autenticna kuhinja, narodna nosnja i imena?

_________________
Banjalucanin-to je zanimanje!

nije turcin al su veoma bliski narodi, i mnogi su se turci borili na njegovoj strani.


volio bi da mi nabrojis koji su to srpski istoricari napisali da je srbija pobjedila na kosovu?

_________________
Banjalucanin-to je zanimanje!

Timur lenk, je bio jebeni Mongol...sto znaci turski brat od tetke...azijati i jedni i drugi...

Neki kazu da su Hrvati i Srbi azijati. Da li je to bas tako, utvrdit ce nova istorija. A sto se tice Bosnjaka i njhova odnosa prema Turcima mogu kazati samo to, da su Bosnjaci muslimani kao i Turci, da su kao muslimanin ginuli za muslimane ciljeve, za razliku od pravoslavaca koji su kao pravoslavci ginuli za muslimanske ciljeve.

Vi ste boj na Kosovu izgubili, a Bosnjaci sa Albancima su taj boj dobili. Bosnjaci su pozvali i Srbe da dodju da se bore protiv vjekovnog okupatora, ali Srbi radije poslase delegaciju sultanu, trazece za uzvrat neucestvovanja u boju na Kosovu, iseljenje svih muslimana iz Srbije.

Dakle, vise im je stalo do isleljenja muslimana, nego do svoga vjekovnog oslobodjenja. Zasto im bas nije bilo stalo do vjekovnog oslobodjenja?

Svi iseljeni muslimani ostavili su kuce, zemlju, koja nikad nije placena, a oni koji su ostali da bi zadrzali svoja imanja, mogli su ostati, ali da se u buduce pisu kao Cigani, pa smo tako imali a mozda i danas ima ciganska mala u Sapcu, Loznici, Uzicu, itd.

Istoricari su pisali o porazu na Kosovu sto je istorijska cinjenica ,a politicari su pricali o pobjedi, konkretno onaj kome ste kclicali "Slobo slobodo, Slobo slobodo", i hrlili na mitinke, a kasnije ga kao nikogovica isporucili Hagu. Pozdrav Zah

ne treba nama novija istorija da utvrdi ko smo i šta smo. ima nekih naroda kojima je to potrebno, pa malo-malo mijenjaju ime, porijeklo, jezik i ostalo.
ali, to su već posljedice nekih istorijskih strahova, kompleksa i dezorjentacije. i činjenice da su kroz vijekove uvijek bili na pogrešnoj strani, strani gubitnika ili okupatora.
ali, to će vaša nova istorija ispraviti, odnosno falsifikovati.
e, sad i ti i ostali muslimani, moraćete se navići da je vaše vrijeme terora i zuluma, pljački i ubijanja prošlo za sva vremena. a, trajalo je dugo.

Kolko su samo turci zena silovali,a tek koklo su djece napravili.

_________________
ČOS (Čarsijska obavjeątajna sluľba)
http://www.geocities.com/Eureka/Park/73 ... is_jus.htm
Jedna si Jedina Srbija i Vojvodina
Ko to kaze, ko to laze Nokia je mala.

DELETED

kavi su to muslimanski ciljevi pod becom u u rusiji. to su bili ciljevi sultana, koji je ratovao nebili se jos vise obogatio i nebi li bio jos mocniji. i kad je pobjedjivao i kad je gubio, vi od toga nikave vajde niste imali.
a bogami ratovali ste i za austiju i za ugare, po toj tvojoj logici ratovali ste za hriscanske ciljeve.
sila boga ne moli, da su srbi tada imali mocnu vojsku ratovali bi za sebe, a posto nisu onda su morali da biraju izmedju dva zla.

znacaj tog vaseg boja je neupored s znacajem prvog otpora najezdi turaka u evorpi. poslje te turske pobjede na kosovu, osmanlije su se dugo oporavljale od gubitaka i rasula koje je nastalo, a poslje poraza od vaseg kapetana, vratili su se jos jaci i *ebali vam majku, a kapetan nagulio.
srbi nisu htjeli da se bore protiv porte, jer su reforme trebale da poboljsaju polozaj srba, protiv cega su se bosanci pobunili, niko nije lud da se bori da bi mu bilo gore.


komentar ti nema veze s vezom.

gdje je ostavstina bosanskih velikana, koje te to pjesme opjevali o kralju tvrku, koje price o kapetanu. koji je to bosnjo ucinio nesto veliko za ovaj narod, otvorio skole, rudnike, razvio zemlju. sve su izgradili turci(mostove i dzamije) i austrija(puteve, skole i pilane), a danas to rade visoki predstavnici. eeee bosno ponosna

_________________
Banjalucanin-to je zanimanje!

Bajazit, koji je brzo uspeo da se učvrsti na prestolu, nije više vojnički napadao na Srbiju i bio je voljan da s njom sklopi mir. Ljudima oko kneginje Milice, ogorčenim na Mađare, činilo se, da se s Turcima lakše nagoditi nego s njima i da je opasnost od Turaka manje neposredna.
Prema Mađarskoj bila je Srbija prva na udaru i potpuno izložena. Karakteristično je za Srbiju da je, i pored te opasnosti, primila sporazum s Turcima. Za tu politiku nisu, istina, bili svi srpski državnici. Vuk Branković je bio pre za sporazum sa Mađarima.
Srbija je primila na sebe vazalske obaveze prema Turskoj. Priznala je vrhovnu vlast turskog emira, obećala mu davanje pomoćne vojske za slučaj ratovanja, obavezala se da srpski prinčevi Stevan i Vuk, dolaze na sultanov dvor i Milica je, uz to, morala dati i svoju najmlađu ćerku Oliveru u sultanov harem. S turskom pomoću Srbi su potpuno očistili zemlju od mađarskih četa i za izvesno vreme, što se kaže, dahnuli dušom.

Hrišćanske državice na Balkanu bile su toliko oslabljene, da apsolutno nisu bile sposobne za ozbiljan otpor. Vizantija je bila presečena i carigradski gospodar jedva je imao pod svojom vlašću nekoliko srezova. Bugarska i Srbija behu skoro prebijene. Bosna, još dojuče država velikog obima, pala je posle Tvrtkove smrti na državu trećeg reda i povukla se ponovo u svoju pasivnu ulogu. Druge, još manje državice i oblasti, nisu imale skoro nikakva većeg političkog značaja. Ko je onda mogao da preuzme odbranu Balkana od Turaka? U obzir su mogle doći samo dve sile: Mletačka Republika i Mađarska.

U leto 1392. počeo je kralj Sigismund borbu protiv Turaka na srpskom zemljištu, ali bez srpske saradnje. Razbivši Turke kod Braničeva on je prodro sve do Ždrela na istoku, a povratio je Mačvu na zapadu. Emir Bajazit bio je zauzet borbama u Maloj Aziji i nije mogao na vreme sprečiti tu ofanzivu, a sami Srbi sa turskim posadama nisu bili za to dovoljni. Posle mađarskih uspeha on se odmah iduće godine rešio na odlučniju akciju na severnim granicama svoje države, da bi suzbio mađarski uticaj i mogućnost okupljanja severnih i severozapadnih balkanskih država oko Mađarske. Prvi napad upravio je protiv Bugarske, po svoj prilici s toga što je njen vladar počeo kakve veze sa Sigismundom. U julu 1393. palo je Trnovo i srušeno je južno Bugarsko Carstvo. Sam car Jovan Šišman bio je zarobljen i u ropstvu je i umro, a protiv ostalih Bugara, naročito boljara, Turci su preduzeli oštre i svirepe mere, hoteći da njihovim primerom zastraše druge. Dobar deo Bugara, naročito njihovih intelektualnih sveštenika, prebeglo je tada u Srbiju. Među njima su se nalazila i dva dobra pisca, Konstantin Kostenički, zvani Filozof, i Grigorije Camblak.

Nezadovoljni vlaški boljari pozvaše Turke protiv svog gospodara Mirče i Bajazit im se odazva. Prognati Mirča priđe Sigismundu i ovaj pristade da ga pomaže i povrati na vlast, da ga ne bi Turci opasali i s te strane. Bajazit pođe lično u Vlašku, s velikom vojskom, da spreči njihove namere. U njegovoj vojsci nalazili su se i srpski vazali Stevan Lazarević, Konstantin Dejanović i kralj Marko, odnosno u narodu bolje poznati Kraljević Marko. Savremenik tih događaja, Konstantin Filozof, saopštava, kako je Marko nerado išao u tu borbu protiv hrišćana i kako je kazao Dejanoviću: "Govorim i molim Gospoda da bude pomoćnik hrišćanima, pa makar ja prvi da budem među mrtvima u toj borbi." Ta mu se želja ispunila. U borbi na Rovinama, 17. maja 1395., poginuli su i on i Dejanović. U narodnom predanju zapamtilo se, da je naš najpopularniji junak srpske narodne poezije završio život na Urvini planini, što je čista metateza od Rovina.

_________________
Banjalucanin-to je zanimanje!

U Turcima se gledao i neprijatelj države i neprijatelj vere, "Agarjanin", "vrag bezakoni i mrski", "bezbožni Izmailit", "zmaj i supostat božanstvenih crkava", kako govore savremeni pisci. Možda bi bilo politički mudrije ne izazivati njihov gnev, nego se pomiriti sa stvorenim stanjem i vršiti primljene obaveze, kao što su i činili tadašnji naši dinasti, i kao što su i tad i kasnije preporučivali mnogi državnici. Bujica turska bila je toliko snažna da joj se moglo teško odoleti. Ali, narodni instikt bio je protiv toga. On je, u tradiciji svoje slobodoljubivosti, tražio borbu i u borbi naslon i na ostale hrišćanske sapatnike. Osećajući to, Konstantin Filozof je, pišući biografiju Stevana Lazarevića i pominjući učestvovanje na strani Turaka njegovo i njegovih savremenika, smatrao za potrebno da naročito naglasi kako se to moralo činiti "ne sa voljom, nego po nuždi."

Kod Nikopolja, 25. septembra 1396., došlo je do strahovite borbe. Učesnik u borbi, Hans Šiltberger, u svojoj vrlo zanimljivoj hronici, izrečno kazuje, da je Bajazitu, u odlučni čas, kad je već pomišljao na povlačenje, priskočio u pomoć Stevan jurnuvši pravo tamo, gde se nalazila Sigismundova zastava. On je rastrojio Mađare i naterao ih u beg. Vlasi, videći obrt sreće, napustiše bojno polje. Sam kralj Sigismund spasao se na jednoj lađi i otplovio niz Dunav, gde ga je prihvatila mletačka flota. Poraz krstaša bio je potpun i Šilteberger donosi o njemu jezive scene.

Posle nikopoljske bitke Bajazit je, kao nagradu Stevanu za ogromnu ulogu u toj borbi, ustupio veći deo Vukove oblasti, od Dečana do Prištine, a Vukovoj udovici i deci ostavio je samo severni deo Kosova, od Trepče i Mitrovice do Vučitrna.

Bajazit se 1402. god. rešio, da protiv Tatara krene on lično. S njim je, po dužnosti, pošao i Stevan Lazarević s bratom Vukom i dva Brankovića, Grgur i Đurađ. Kod Ankare, 28. jula 1402., borba je rešena u tatarsku korist. Istočni izvori pominju jak napadaj teške srpske konjice protiv lako oružanih tatarskih pešaka i početni uspeh koji je ona postigla. Poraz je došao zbog izdaje jednog dela Seldžuka, koja je zbunila Bajazitovu vojsku. Bajazit je bio zarobljen i u ropstvu je i umro, 8. marta 1403. Stevan je vršio tri juriša da ga spase, ali uzalud. Srpska vojska mogla je potom da se povuče bez težih gubitaka. Od znatnijih lica bio je zarobljen samo Grgur Branković, ali je posle bio pošten za skup otkup.

Kao nekad čuveni Ksenofontovi drugovi, srpska vojska je, boreći se, došla do bosforske obale. Tu su se prevezli na evropsku stranu. Kad su stigli u Carigrad car Jovan i prestonička publika dočekali su ih sa pažnjom. Stari car Manojlo beše, međutim, otišao na zapad da pregovara o savezu hrišćana protiv turske opasnosti i o ceni za taj savez. U taj savez Vizantija je želela da uvede i Srbiju kao još uvek najvažniju hrišćansku državu na Balkanu. S toga mu je car Jovan, da bi pridobio Stevana, dao titulu despota, prvi čin iza carskog, i ponudio mu je za ženu svoju svastiku, kćer mitilenskog gospodara, Franćeska Gatiluzija. Stevan se tad na Mitileni verio, a svadba je svršena tek tri godine docnije.

_________________
Banjalucanin-to je zanimanje!