|
Dragi moj klube, nikada nisam bio od nekih velikih riječi, pošto riječi često nisu uopšte potrebne da bi se iskazala ljubav ili poštovanje prema nečemu ili nekome. Bitnija su djela. Sve što mogu reći je da osjećam ponos i čast. Ponos što sam nosio tvoj dres i čast što sam tvoj grb predstavljao. Odlazim…
Ima i ta jedna ptica, koju sam sinoć posmatrao, nisam mogao da zaustavim suze, samo su se slivale niz lice. Drugima, ta ptica i nije čak naročito lijepa, ali šta oni znaju, imala je svoje gnijezdo u mom srcu, pune četiri godine.
Hoću da se zahvalim svima, od ekonoma, trenera do predsjednika, ali najviše igračima i navijačima. Jer klub nije bord direktora, nisu ni one zgrade okolo stadiona, nisu ni ljudi koji ga predstavljaju… klub je, mališan koji vuče oca za revere, ne bi li što prije ušli na stadion, penju se stepenicama, a mali ostaje očaran, nemoćan da se ne zaljubi u isti za sva vremena. Kao i ja u tebe. Jedini, kada sam stigao na za mene najljepši stadion, nisam vjerovao da ću se toliko zadržati. Danas, toliko te volim, da bih na prvi sastanak sa tobom došao po drugi put. I ponovo četiri godine. I opet suze, porazi, nemoć oko titule. Razni problemi, ali opet… opet bih ja prije zaplakao sa svima vama, nego skakao po svlačionici sa ostalima, slaveći titule.
Mnogo ćeš mi nedostajati, idem daleko, znaš. I nadam se, da ću uz sve spakovane stvari, ponijeti svaki djelić moje Banjaluke, sliku one ptice, koja drugima nije privlačna, ali svaki put kada pogledam u nju, osjetiću nešto. Osjetiću da bih istog trena pokupio sve stvari, vratio se, kao po običaju popio kafu, pa onda tamo… na jedan stadion, ne nešto veliki, zato je i uspio da se cijeli zauvijek sklupča u mom srcu.
Hvala vam svima, hvala na podršci u svakom momentu. Hvala ti, Banjaluko što si me pretvorila u čovjeka. Što me je Foča rodila, a ti vaspitala. Drhtaj usana, posljednji pogled ka mom stadionu sa terase, oči pune suza. Ma šta sam odužio, odoh… Mare, Coa, Ćiki, Ćosa, Suba, Ziki, Zaka, Stole, Sale i svi ostali momci, ubiće me nostalgija. Svakoj priči dođe kraj, iz svakog sna se jednom probudiš. Brišem suze, a ide ona čuvena: "Jer mi smo učeni da samo zivimo za tvoje boje". Hvala vam, nikada vas neću zaboraviti", napisao je Danilović.
Inače, večeras ubiše Koljića u 35 minuti i vjerovatno nema ništa od transfera. Momak je baksuz teški. Baš mi ga žao.
Poslato sa VOG-L29 pomoću Tapatoka
_________________
U ŽIVOTU JE VAŽNO BITI BORAC
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
. Владану срећно још једном, не сумњам да ће постићи велике ствари у каријери. Ове ријечи које је написао... Чиста емоција, није неискрено. Стварно је заволио Борац... Желио бих да нам се врати некад.