banjalukaforum.com

СОПОЋАНСКА ДЕКЛАРАЦИЈА

ОБРАЋАЊЕ СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ САБОРУ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ


Сабравши се у свештеној обитељи манастира Сопоћани, а руковођени бригом и љубављу према светосавском наслеђу своје Цркве, обраћамо се са молитвеним вапајем Светом Архијерејском сабору Српске Православне цркве.


1. Подсећамо Сабор на одлуку донету 1997. о иступању из свејеретичког Светског савеза "цркава" због тога што је он подложан све већој секуларизацији, бављењу дневном светском политиком, окренут религиозном синкретизму. Такође, ССЦ има чланице које уводе нове обичаје у праксу туђу хришћанском предању Истока и Запада (рукополагање жена за "бискупине "и "пасторине "); толерише у својим редовима заједнице које легализују противприродни блуд ( хомосексуализам и лезбејство). Екумено-санкристички дух преноси се и на поједине православне кругове, па су постале честе молитве И богослужења са инославним, што доводи до озбиљних поларизација међу помесним православним црквама и саблазни у православном народу. ( На пример, код нас има све више тзв. " старокалендараца" који, позивајући се на молитвено општење са инославнима присутно у појединим епархијама СПЦ, тврде да је наша Црква постала безблагодатна).

2. Због свега овога безусловно тражимо да се што пре изврши одлука СА Сабора о иступању наше Цркве из ССЦ. Неодржива је као неистинита тврдња да ми то не можемо учинити, осим у заједници са осталим помесним Црквама, обзиром да је свака црква понаособ у ССЦ ушла. Такође, није истина (како је тврђено на солунском скупу православних Цркава оджаном 1998.) да је учешће православних у екуменском покрету засновано на Светом Предању. (Нетачност ове тврдње доказује и образложење одлуке наших архијереја о иступању из ССЦ, дато 1997.) Неодложност и правоваљаност решења о изласку из загрљаја женевске свејереси потрвђује и чињеница да су Јерусалимска, Грузијска и Бугарска црква ССЦ напустиле, а Московска патријаршија се повукла у статус посматрача.

3. Тражимо такође да се однос са римокатолицизмом ( који сви Свети Оци и учитељи Цркве, од Фотија Великог преко Марка Ефеског до Јустина Ћелијског сматрају јересју, а не " сестринском црквом") врати у нормалне оквире разговора о неопходном, а да се престане са било каквим молитвеним општењем са римокатолицима и папом римским под изговором " братске љубави." У овом општењу најдаље је отишао епископ шабачко - ваљевки господин Лаврентије, који се са 36 својих свештеника у августу 2000. поклонио римском папи, тражећи његов благослов. Његови свештеници су на православном антиминсу служили у бенедиктанском самостану у фиренци у коме је 1439. потписана срамна флорентијска унија, што је догађај без преседана у новијој историји СПЦ. Оправдано очекујемо да ће Архијерејски Сабор, следујући Светим оцима, испитати повод који је довео до саблажњавања верујућег народа. Противимо се финансирању СПЦ од стране инославних заједница које је често условљено " противуслугама" у области компромиса по питањима вере.

4. Свим силама се противимо често најављиваном папином доласку у посету Светосавској Србској Цркви. У случају да се та несрећа ипак догоди (што не дао Бог) и да дође човек који је покренуо распад Југославије меморандумом државама КЕБС од 26.11. 1991., благосиљао бомбардовање Срба у Републици Српској и прогласио блажеим Павелићевог духовног оца Алојза Степинца, народ ће, као и 1937., у доба антиконкордатске борбе, умети да брани своје духовно достојанство.

5. Настојавамо да се зауставе извесне тенденције ка увођењу новог календара у нашу Цркву. Треба да останемо верни Светоотачком календару који је у цркви присутан вековима, а потврђен је многим одлукама помесних сабора. Питање календара није пиртање науке него питање канонског празновања Васкрса, очувања богослужбеног круга и постова Цркве, што би било поремећено увођењем новог календара. То би неминовно довело до великог раскола и нашој Цркви што се већ десило у свим оним помесним Црквама које су увеле нови календар. Сматрамо да је најбоља потврда православног календара као иконе времена силазак благодатног огња на Велику Суботу у Јерусалиму.

6. Очекујемо да се у СПЦ покрене унутарцрквени дијалог о свим питањима духовног живота и богословња. Недостатак дијалога доводи до унутрашњих подела на следбенике различитих богослужбених, богословских и пастирских струја, од којих неке представљају новачења туђа Светом Предању. Одбијање овиг дијалога би значило превиђање духовних потреба највећег дела Цркве.

Због свега овога забринути и ожалошћени стањем у коме се наша Мајка Црква нашла тражимо и вапијемо нашим архијерејима да нас чују и услише. На питање којим путем треба ићи, одговарамо речима Светог владике Николаја: " Наш је одговор јасан и заснован на светом јеванђељу и на историјској судбини нашег народа. Ми идемо путем Крста Христова. Не смемо се ни нагнути са тог пута ни лево ни десно, а камоли сићи са њега. Јер пропаст зјапи са обе стране правога пута. Са једне стране је пропаст безверства, са друге стране пропаст кривиоверства. Ми морамо држати пут праве вере која нас снажи и весели. Јер то и јесу истинске одлике вере која право слави Бога, који је православна Морална снага и духовно весеље. Ми идемо путем Светога Саве, који је ишао путем Крста Христова. Савин пут јесте пут националне цркве. Духом Божјим вођен и руковођен Свети Сава је изградио нашу националну цркву, да се у њој као у неком добром суду чува животворно пиће Христове науке и Христове силе за српски народ кроз векове и векове.. то је један одмерен и умерен суд, ни сувише голем, ни сувише мален. Јер да је сувиће голем, пиће би се лако покварило, а да је сувише мален, пресушило би. То јест: ни црквени интернационализам ни протестантски субјективизам, него јеванђелски национализам. Да би тако сваки народ на свету урадио своју цркву и био као једна породица Божија, И сви народи са својим црквама, везани истом вером, истим духом и узајамном љубављу, чинили једну свету васељенску цркву, једну велику породицу Божију. Ни са овога пута ми не смемо скретати ни тамо ни амо, да не бисмо пали у пропаст империјалистичког интернационализма, нити у пропаст протестанрског субјективизма. Ми морамо, дакле, држати пут праве цркве, која право слави Бога - да запаја и сбнажи народ јеванђелским хероизмом, да сједињује народ једним духом у једну Божију породицу и да весели народ као децу Божију небеским весељем. Најзад, ми идемо путем труда и одбране. Наш је труд двојак: да живимо вером и да ширимо веру православну. Наша је одбрана од клерикализма, од протестантизма и од атеизма. Морамо се непрестано и трудити око вере и бранити веру. И морамо се без престанка трудити на снажењу и одбрани своје православне цркве. Ако неко каже: јуче је била опасност по нашу цркву, а данас је та опсаност престала, страшно се вара. То је трубач који свира на спавање. А ми морамо имати у ово време што више трубача који ће свирати на буђење, на устајање, на приправност, на одбрану. Јер онај "непоменик" , коме је наш свети народ са својим свештенством осујетио "ваплоћење у форми закона," ипак иде по овој земљи као дух, као авет, дејствује, дејствује и дејствује."

Молимо се Светим Србима, од светога Саве до владике Николаја да нас умудре на путу верности Господу нашем Исусу Христу.

Просећи молитве Светог Архијерејског Сабора,
остајемо са синовском оданошћу.

У манастиру Сопоћани

8/21.2.2001

Следе потписници Апела - преко 250 свештених лица,
монаха, монахиња

_________________
Абвун дбашмајо

Odakle tebi svi ovi tekstovi?

Ко тражи нађе.

_________________
Абвун дбашмајо

ЧУДЕСА СВЕТОГА КРАЉА СТЕФАНА ДЕЧАНСКОГ

Свети краљ кажњава насилнике

Ради заштите манастира од злих људи, царица Јелена (Душанова жена) поставила је челника Ивоја. Али уместо да брани манастир од насилника и пљачкаша, он је и сам почео да чини насиља и да пљачка манастир. Но убрзо га је стигла казна Светог краља: погинуо је на коњу на очиглед својих наоружаних људи. На место Ивоја буде постављен неки Јунац, који се још горим показао: тукао је монахе а игумана је затворио. Једне ноћи јави му се у сну Свети краљ у страшној визији, од које се насилник толико препао, да је изгубио моћ говора. Кад се пробудио, урлао је као дивља звер. После те визије у току седам недеља са њега је живо месо отпадало, док у највећим мукама није издахнуо.

Свети краљ спасао манастир и народ у њему од Турака

После Косовског боја (на Видовдан 1389.), Турци су се, као бесни вуци размилели по Србији и почели да харају, пале, чине насиља и убијају. Српски народ напуштао је своје куће и имовину и бежао у шуме и неприступачне кланце, да би спасао голи живот. Маса народа из околине Дечана сабрала се у манастир, под окриље и заштиту Светог краља. Једне суботе народ је испунио манастир, као пчеле кошницу. Настала је тамна ноћ, монаси су се повукли у своје келије и манастиром је завладала тишина. Само жижак у кандилу више кивота Светог краља својом слабом и треперавом светлошћу обасјавао је мрачни простор храма и ликове Светитеља на иконостасу. Ову тишину наруши вика и јако лупање Турака на манастирску капију. Под њиховим притиском капија попусти, и они, као бесни вуци, са урликањем упадоше у манастир, спремни на насиље и клање невиног народа. Али у том часу њихово урликање надјача страшан земљотрес, а на небу почеше да севају муње и праште громови, као да је наступио смак света. Страх обузе и Турке и Србе, и одједном настаде гробна тишина. Црква се испуни силном светлошћу, која се из ње разли по читавом манастиру и његовој околини. Светлост је била тако јака, да се игла могла видети на стотину метара око манастира. У том се отворе црквена врата и на њима се појави Свети краљ, у златном оделу, дуге и беле браде, са крстом у десној руци, те стаде код извора пред црквом. У том тренутку га окружи мноштво витезова са бојним копљима, а један витез на виловиту коњу, са исуканим мачем, стаде са десне стране Светог краља. То је био Милош Обилић. Ово чудо гледаху и Срби и Турци и од страха попадаше на земљу. Свети краљ прекрсти крстом на све четири стране и рече благо: "Идите, грешници, а мене, манастир и мој народ оставите на миру." После ових речи визија ишчезе, црквена се врата затворише и светлост угаси. У цркви се зачу дивно појање: "Да васкрсне Бог и расеју се непријатељи његови...", а Турци као бесомучни побегоше из манастира.

Свети краљ спречио претварање цркве у џамију

По заузећу Србије, Турци су многе српске цркве претворили у своје џамије, па су то хтели да учине и са дечанском манастирском црквом. За ову сврху доведена је у Дечане силна турска војска и много њихових верских великодостојника са њиховим поглаваром, да би тај чин био што свечанији. Да ово не би изазвало буну околних Срба, Турци су распоредили своју војску око манастира и донели доста муниције, коју су сместили у кулу звонару на великој капији. Главни војсковођа са доглавницима смести се у најбоље одаје конака и онда позва игумана и монахе и предложи им да се потурче; у противном да одмах напусте манастир. Пошто су одбили да се потурче, игуман и братија молили су, преклињали, плакали, обећавали злато, само да Турци оставе манастир на миру, али ништа није помогло. Турци их истераше из манастира и они се повукоше у испоснице у клисури више манастира. Чим су дошли, Турци поставише на кулу звонару над капијом свој полумесец са звездом, као знак потурчења. То су хтели да ставе и на црквено кубе, али због велике висине без скеле то нису могли одмах учинити, па су оставили за доцније. По истеривању калуђера, остао је у манастиру само још Свети краљ на кога Турци нису рачунали.

По договору међу Турцима, обред претварања цркве у џамију имао се започети пред главним улазом у цркву. Цео простор испред цркве застрт је ћилимима. У средини, на почасним местима, налазили су се заповедник војске Татарин и остали великодостојници. За главног верског старешину одређено је место пред главним вратима са јужне стране. Када су трубе и таламбаси огласили почетак свечаности, војска споља радосно јурну унутра и испуни сав простор око цркве. Тада верски старешина поче да клања на свом месту. Али у том часу земља се затресе и фигура лава стражара са јужне стране поред прозора Светог Георгија откину се, паде на главу верског старешине и размрска је. Његова крв и мозак попрскаше све великодостојнике око њега. Истовремено препукну свод паперте, поломише се мермерне плоче међу гробовима Светог краља и Свете Јелене и изби чудан пламен, који моментално обави цркву изнутра и споља и опали Турке који су стајали уза зид црквени. Овим збивањима придружи се и страшна олуја са провалом облака, муњама и громовима. Један гром удари у полумесец на кули, запали муницију у њој и кула се уз страшну експлозију сруши. Са кулом се сруши и краљева палата. Од провале облака Бистрица надође од брда до брда, и заједно са водом која се сјури низ брдо више манастира, преплави манастирску порту и однесе све што јој се нађе на путу. У тој катастрофи, према сачуваном предању, настрадало је мноштво Турака, а војсковођа Татарин се спасао чудним случајем са остатком војске, која се налазила подаље од манастира. Али и он је платио главом, када је бежећи из Дечана улазио у Пећ, где га је по предању убио капетан Лека Дукађинац, из освете због његове намере да дечанску цркву претвори у џамију. Турци су га прогласили за свога "свеца", ставили му на гроб плочу са натписом, озидали му турбе и палили кандило на његовом гробу. Споменик са натписом уништен је приликом ослобођења ових крајева 1912. године, а турбе се срушило 1926. године.

Свети краљ казнио још једног насилника

У једном старом запису на црквеној књизи Прологу из 1620. године, прича се како је неки обесни Турчин Гашли-паша опљачкао манастир, а игумана Захарију тако премлатио, да је трећег дана умро. Али га је убрзо стигла Божја казна и Светог краља: спопала га је тешка бољка, да се сав жив распадао и у највећим мукама умирао и он, и сви они који су тада били са њим.

Свети краљ неће да напусти манастир

У Првом светском рату (1914-1918), док је српска војска водила тешку борбу са аустро-угарском војском и повлачила се пред далеко надмоћнијим непријатељима ка југу, Бугари су, по договору са аустро-Угарском и Немачком, напали српску војску с леђа и продирући ка Призрену и Пећи нагнали је у беспутне албанске гудуре. Када су у своме надирању допрли до Дечана, прва брига им је била да опљачкају манастир и мошти Светог краља пренесу у Софију, и тако му се освете за његову победу над њиховим царем Михаилом Шишманом на Велбужду 28. јула 1330. године. Они су плански журили да у Дечане стигну пре аустро-угарске и немачке војске и изврше пљачку, јер по договору између бугарске и аустроугарске владе о подели територије Србије, западни део Јужне Србије (област од Косовске Митровице до Пећи и Ђаковице) имао је да припадне аустро-Угарској. По доласку у Дечане, Бугари су опљачкали манастир, затим у једна кола натоварили четири калуђера (руске народности), у друга мошти Светог краља, а у трећа војничку стражу, па кренули из манастира. Кад су стигли у село Дечане (удаљено 2 км. на путу Пећ-Ђаковица), прва кола са калуђерима продужише за Ђаковицу, а друга, са моштима Светог краља, стадоше на раскрсници и остадоше непокретна. Сва напрезања шофера и његовог помоћника да се кола покрену остала су узалудна. Мноштво народа се било сакупило посматрајући шта се догађа. Срби су плакали, а Арнаути се чудили. Док су се Бугари сатима узалуд мучили, појави се из Пећи аустро-угарска коњичка извидница и у галопу дојури до бугарских кола. Кад је командир извиднице сазнао о чему је ствар, упозорио је Бугаре на савезничку лојалност и наредио да се удаље од Светог краља. Затим је наредио да се кивот са моштима извади из кола и преда Србима да га врате у манастир. Срби са радошћу вратише Светог краља у манастир, а Бугари седоше у кола, чији мотор сад лако упали, и одоше посрамљени. Видећи шта се догодило, један стари Арнаутин, рече сакупљеним Арнаутима: "Видите ли, Свети краљ неће да напусти Дечане. Срби опет долазе. Пазите шта радите!"

Бугари су били у Дечанима 8 дана. За то време један њихов генерал са два војна свештеника посетио је Дечане и том приликом опљачкао најскупоценије предмете из ризнице, међу којима и оригинални модел дечанске цркве од сребра, и купу Краљевића Марка.

Свети краљ спречио скидање оловног крова са цркве

По заузећу Дечана у јесен 1915. године, аустријанци су све затечене калуђере интернирали у Мађарску, цркву закључали и кључ предали заповеднику војне страже у манастиру. У манастирским конацима разбашкарила се аустро-угарска војска. За сво време њиховог бављења у манастиру, од краја 1915. године до јесени 1918. године, у манастиру се није служило. То је једини случај у историји манастира када се у њему није служило.

Године 1916. Аустро-угарска влада је издала наредбу да се за ратне потребе (израду оружја и муниције) реквирирају сва црквена звона, метални предмети и оловни кровови са цркава и џамија. Према овој наредби командир војне посаде у Дечанима скинуо је са дечанске куле звонаре 9 звона и послао у Пећ. Потом је наредио војницима да скину оловни кров са цркве. Донесене су високе стубе и усправљене са јужне стране прозора Светог Георгија, на истом месту одакле се откинула фигура лава и убила турског верског старешину, који је хтео да дечанску цркву претвори у џамију. Уза стубе први се попео Фердинанд Кајзер, стао поред прозора и почео да скида оловну оплату са прозора. Један Арнаутин из Дечана, који се ту затекао, видевши шта се ради, рече: "Тешко томе кога Свети краљ удари штапом по глави!" Само што је он то рекао, а војник који је скидао оловну оплату са прозора заједно са скинутим комадом олова стрмоглави се доле и сав се разбије. Својом крвљу и просутим мозгом попрска мермерне плоче, као онај верски старешина тепихе. Сви присутни препали су се када су видели шта се догоди. А још већи страх уђе у војнике, када им је Арнаутин испричао шта се догодило приликом покушаја претварања цркве у џамију. После сахране погинулог војника, чији је гроб међу боровима више старе цркве Светог Николе, командир нареди војницима да продуже скидање олова са крова. Војници се међу собом погледаше и у мислима споразумеше, па изјавише: "За цара и домовину готови смо мрети у сваком часу, скакати у ватру и воду, али не можемо пружити наше руке против ове цркве, коју чува и брани нека виша сила." На ову изјаву официр се намршти, окрену и оде у свој стан. Тако кров оста сачуван.

Свети краљ се јавио ноћу да испита верност чувара Арнаута

Цан Садик, Арнаутин из Дечана, испричао је архимандриту Леонтију како је једне ноћи видео Светог краља. То се догодило пред празник Велике Госпојине 1897.

Мој отац Садик и стриц Реџа, прича он, чували су Високе Дечане и наизменично седели у манастиру. Садик је био старији и домаћин куће, те је Реџа више седео у манастиру. Ја сам као одрастао момчић често одлазио код Реџе и ноћивао са њим у манастиру. Понекад смо долазили и по двојица и ноћ

_________________
Абвун дбашмајо

Преподобни ЈУСТИН Ћелијски

СТРАШНИ СУД НАД БОГОМ

(Беседа на Велики петак, изговорена у
карловачком патријаршијском храму 1924.)

Никада није било мање Бога у човеку, драга браћо, него данас; Никада мање Бога на земљи него данас. Данас се ђаво оваплотио у човека, да би разоваплотио Богочовека. Данас се све зло уселило у тело човека, да би Бога истерало из тела. Данас се сав пакао преселио на земљу. Да ли се ико сећа да је земља икада била рај? Данашњи пад човеков је неизмерно већи од првог пада; онда је човек отпао од Бога, а данас је распео Бога, убио Бога. Човече, како ти је име ако не ђаво? Но, шта ја говорим? То је увреда за ђавола. Ђаво никада није био тако зао, тако уметнички зао као човек. Господ Христос је и у пакао сишао, али Га тамо распели нису. А ми смо Га распели. Зар људи нису гори од ђавола; зар земља није пакленија од пакла? Из пакла нису протерали Христа; а људи су Га данас протерали са земље, протерали из тела свог, из душе, из града свог.

У зеницу душе моје, браћо упило се као змија злобно питање, и злурадо ме пита: Зар је човек икада био добар кад је могао Христа распети? Ти верујеш у човека; хвалиш се њиме; оптимист си? Ох, погледај човека, погледај човечанство са зенита Великог петка, погледај човека како убија Богочовека и реци: Јеси ли сада оптимист? Не стидиш ли се што си човек? Не видиш ли да је човек гори од ђавола?

Заборавите све дане пре и све дане после Великог петка; сведите човека у границе Великог петка - није ли он зеница свију зала, тркалиште свију искушења, стециште свих гадости? Није ли данас земља полудела у човеку? Није ли данас човек, убијајући Богочовека, доказао да је он заиста - лудило земље?

Ни Страшни суд, браћо, неће бити страшнији од Великог петка. Не, он ће бити несумњиво мање страшан, јер ће онда Бог судити човека, а данас човек суди Бога. Данас је Страшни суд за Бога; суди му човечанство. Данас човек оцењује Бога; оцењује га са 30 сребрника! Зар је то последња цена? Зар је Јуда наша последња реч о Христу?

Данас је човечанство осудило Бога на смрт. То је највећи бунт у историји неба и земље. То је највећи грех у историји неба и земље. Ни пали анђели то учинили нису. Данас је извршен Страшни суд над Богом. Никада невинијег осуђеника, никада безумнијег судију свет видео није. Исмејан је Бог страшније него икад, "Јад всесмехливиј" уселио се данас у човека, и исмејао Бога и све што је Божје. Исмејан је данас Онај Који се никада смејао није. Веле да се Господ Исус никада смејао није, а често су Га виђали где плаче. Посрамљен је данас Онај Који је дошао да нас прослави; мучен је данас Онај Који је дошао да нас избави од муке; предаје се данас на смрт Онај Који нам је донео живот вечни.

Човече, има ли краја твоме безумљу? Има ли дна твоме паду?

Крст - најсрамнији дар, даровали смо Ономе Који нам је даровао вечну славу. Губавче, Он те очистио од губе, зар му зато крст дарујеш? Слепче, Он ти је очи отворио, зар зато да би видео начинити крст и распети га на њему? Мртваче, Он те је васкрсао из гроба, зар зато да Њега сатераш у свој гроб? Благим вестима засладио је Сладчајши Исус горку тајну живота нашег, браћо за коју Га од њих дарујемо таквом горчином?

Лудие мои, что сотворих вам? Не испуних ли Јудеју чудесима? Не васкрснух ли мртваце једном речју? Не исцелих ли сваку болест и недуг?... Шта ми ви дајете? За исцељења ране ми дадосте; за живот убијате ме и распињете на дрвету ...

Велики петак је стид наш, браћо, и срам, и пораз. У Јуди Искариотском било је помало од свачије душе. Да није тако, били бисмо безгрешни. Кроз Јуду сви смо пали; сви смо Христа продали; сви смо Христа издали, и ђавола примили, сатану примили. Јер је у Светом Јеванђељу речено: И по залогају уђе сатана у Јуду. По каквом залогају? По залогају који му Христос даде; по причешћу, по Христу. Ах, има ли већег пада, већег ужаса? Среброљубље, ти си Господа Христа издало! Среброљубље, ти Га и данас издајеш! Јуду, који је био ученик Христов, који је три године био са Њим, који је присуствовао свима чудесима Христовим, који је именом Исусовим губаве чистио, болесне исцељивао, мртве васкрсавао, нечисте духове изгонио, тога Јуду среброљубље је учинило издајицом и Христоубицом; како онда мене и тебе да не учини издајицом и Христоубицом? Мене који нисам три године Бога у телу гледао, који нисам именом Исусовим ни губаве чистио, ни болесне исцељивао, ни мртве васкрсавао? Јуда је дуго био с Оним који није имао где главе склонити, с оним који је делима и речима учио да не треба носити ни сребра ни злата. А ја? А ти? Не умеш ли да се радујеш сиромаштву, брате, не умеш ли да си срећан сиромаштвом знај да си кандидат за Јуду. Не питај: Да нисам ја, Господе? јер ћеш несумњиво чути одговор: Да, Ти каза. Чезнеш ли за богатством, тиња ли у теби жудња за новцем, знај да се у теби зачиње Јуда. Брате и пријатељу, запамти на сав живот: среброљубље је распело Христа, убило Бога; среброљубље је од ученика Христовог створило непријатеља Христовог, убицу Христовог. Но не само то: оно је и Јуду убило. Среброљубље има то проклето својство да човека чини не само Христоубицом већ и самоубицом. Оно најпре убија Бога у души човековој; а убивши Бога у човеку, оно затим убија и човека.

Страшна је тајна смрти, браћо, но најстрашнија је кад људи предају Бога на смрт и желе да Га убију свега, да сав буде мртав, без остатка. Данас је дан када су људи страшни за Бога: јер муче Бога као што Га нико никада мучио није, јер пљују на Бога, као што Га нико никада пљувао није, јер бију Бога, као што Га нико никада био није. Нека умукне све што се човек зове. Да молчит всекаен плот человеча. Нека се нико не хвали човеком, нека се нико не хвали човечанством, јер, гле, човечанство не трпи Бога у својој средини, убија Бога. Зар се таквим човечанством хвалити? Зар о величини таквог човечанства говорити? Нека се нико не хвали хуманизмом; ах, та то је све само - сатанизам, сатанизам и сатанизам.

Данас су не ђаволи, не зверови, не шакали, већ људи исплели венац од трња и на главу Христу метнули. Трновим венцем ките Онога Који је човека окитио бесмрћем. Трнови венац плетем за Христа и ја, и ти, пријатељу, ако сам среброљубац, ако сам блудник, ако сам хулник, ако сам оговарало, ако сам пијаница, ако сам немилостив, ако сам гневљив, ако сам недарежљив, ако грешне мисли имам, ако нечиста осећања имам, ако вере немам, ако љубави немам. Сваки грех мој, сваки грех твој, сваки грех наш, трн је који умећемо у проклети венац који избезумљено човечанство непрестано плете око главе Господа Исуса.

У мучењу Бога човек је немилосрднији и од ђавола. Ви не верујете? Чујте шта очевидац прича: тада му пљуваше у лице; ах, у Његово лице, у Његово чудесно и чаробно лице. Господе, зашто ми се уста не огубаше? Не зато ли да би нас трпљењу и кроткости научио? Пљуваше оно дивно, оно благо лице, које више вреди него сва сазвежђа, него сва блаженства. Шта кажем? Да него сва блаженства, јер је у том кротком лицу све блаженство, сва радост.... Пљуваху оно лице пред којим се море смиривало и умиљавало; оно лице које је бурне душе смиривало и покој свима давало. И ви се хвалите човеком! Ох, свијајте заставе мољци и ништавила! Нико, нико не треба да се стиди себе као човек, нико од ђавола, нико од зверова, нико од животиња. Људи пљују Бога - има ли што ужасније од тога? Људи бију Бога - има ли што сатанскије од тога? Браћо ако нема пакла, требало би га измислити, измислити само за људе.

Њега, Творца и Спаситеља, пљују и бију, а он кротко и ћутке подноси све. Имаш ли изговора ти који сваку увреду увредом враћаш? Који зло злом враћаш? Који кунеш када те куну? Који мрзиш када те мрзе? Враћајући зло злом, ти Господа Христа пљујеш; мрзећи оне који те мрзе, ти Христа бијеш и мучиш; враћајући увредом увреду, ти Господа Исуса исмеваш и срамотиш, јер Он то чинио није.

И Бога попљуваног, Бога исмејаног, Бога избијеног изводи Пилат пред богоборце и пита их: Какву кривицу налазите на овом Човеку? Одговорите ви слепи, који сте Христом прогледали; ви глуви који сте Христом прочули; ви хроми који сте Христом проходали; ви неми који сте Христом проговорили, ви мртви који сте Христом васкрсли! И одговорише безумни и повикаше помамни: распни Га, распни! злочинац је!

И кротког Господа Пилат предаје на распеће. А људи га воде од митарства до митарства, од муке до муке, од поруге до поруге. И поруганог Бога распињу. Прикивају за крст. Зар клинце забивате у руке Христове, у руке које су толике болеснике исцелиле? Толике губавце очистиле? Толике мртве васкрсле? Зар да умукну уста која су говорила као што човек никада говорио није? Јаире, где си? Лазаре, где си? Удовице наинска, где си да заштитиш Господа твог и мог? Зар распињете њега - утеху неутешних, наду безнадежних, око слепих, ухо глувих, васкрсење мртвих? Зар клинце забијате у те свете ноге, које су мир носиле, које су благовестиле, које су по мору као по суву ходиле, које су хитале ка свима болесницима? Ка Лазару мртвом? Ка гадаринском ђавоиманом?

Распет је Бог. Јесте ли задовољни богоборци; јесте ли срећни богоубице? Шта мислите о Христу на крсту? Варалица је; немоћан је; саблазан је; ако си Син Божји сиђи са крста! Аха, ти што храм за ти дана подижеш, помози сам себи, и сиђи са крста! Но шта мисли Господ са крста о људима под крстом? Оно што само Бог љубави, Бог кроткости мислити може: Оче опрости им, јер не знају шта раде! Ваистину не знају шта раде са Богом у телу. Зар је Господу било лакше у телу него на крсту? Теже, кажем вам, него када бих ја у свакој пори имао по ђавола. Јер је бескрајно већа разлика између Бога и човека, него ли између ђавола и човека. Спаситељ је осећао ту муку: Његова чиста, безгрешна природа је устала против смрти и Он на догледу смрти: Забрину се и поче тужити: жалосна је душа моја до смрти! Када и Бог тужи, када се и Бог жали на смрт, онда, реците, има ли за човека ишта страшније од смрти? ишта неприродније од смрти? ишта одвратније од смрти? Смрт је тешка за Бога, а камо ли за човека. Од свега, смрт је најтежа за човека, јер представља највећу удаљеност човека од Бога. Човек у Христу је то болно осетио и исповедио: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио? То вапије Јединородни Син Божији, који је јединосуштан са Оцем, једно са Оцем. Није ли то најбољи доказ да је смрт сила која одбија од Бога, удаљује од Бога, разједињује од Бога?

Распели смо Бога. Човече, шта хоћеш даље? Да није разбојника благоразумног - не би за те било оправдања. Да није њега - земља би остала заувек пакао. Када су се о Христа саблазнили сви ученици, разбојник га је исповедио као Господа и као Цара: Опомени ме се Господе када дођеш у царство Твоје! Разбојник је нада наша, јер је поверовао у Христа као Господа онда када је Исус био поруган, исмејан, измучен, када је био у најсрамнијем, у најпониженијем положају, када је као сваки човек страдао и мучио се ужасно.

Но док људи пљују Бога, док људи распињу Бога, дотле сва природа протествује против тога:

И би тама по свој земљи од шестога сата до деветога. И повикавши Исус иза гласа рече: Оче! у руке Твоје предајем дух свој. И ово рекавши - испусти душу. И помрча сунце, и завеса црквена раздрије се на пола. И земља се затресе, и камење се распаде, и гробови се отворише и усташе многа тела светих који су помрли.

Када су људи довршили своју комедију са Богом, када су умукли - васељена је проговорила, камење је проговорило: и показало се осетљивије од људи, осетљивије за бол Христов. И сунце ја проговорило: повукло је од стида светлост своју са грозне планете наше. Светлост се стидела онога чему су се људи радовали. Мртви су у гробовима чули вапај Хрисm

_________________
Абвун дбашмајо

СВЕТА РЕВНОСТ - Архиепископ Аверкије

"Ако ли (ко) Цркву не послуша,
нека ти буде као незнабожац
и цариник" (Мт. 18,17)



Ове страшне речи Самога Господа нашег Исуса Христа чусмо у Светом Еванђељу које је данас читано. Дужни смо да их свагда имамо на уму, но пре свега- да правилно разумемо њихов смисао и значење.

Зашто је то тако ?

Праштајући се са Својим ученицима на Тајној Вечеи, Господ им је, тешећ их ожалошћене због њиховог скорог растанка од Божанственог Учитеља, рекао ; Нећу вас оставити сироте.. умолићу Оца и даће вам другога Утешитеља да пребива са вама вавек- Духа Истине (Јн. 14,16).. А када дође Он, Дух Истине, увешће вас у сву истину (Јн. 14,13)... Он ће вас научити свему и подсетиће вас на све што вам рекох (Јн. 14,26).

Господ је обећање испунио у десети дан по Своме Вазнесењу (или у педесети дан по Васкрсењу). У велики и славни дан Педесетице обећани Утешитељ- Дух Свети- Дух Истине сишао је на Апостоле и на земљи се јавило Царство Божје које дође у сили (Мк. 1,9), Царство о Којем је Господ неретко говорио током Свога земног живота: Црква Христова. Цркви Својој Господ је дао велико обећање, рекавши још раније: Сазидаћу Цркву Своју и врата адова неше јој одолети (Мт. 16,18).

Црква Христова је- Царство Духа Божјега, скривница благодати Духа Светога, а заједно са тиме и скривница Божанствене Истине, будући да је Дух Свети, по речима Самога Христа Спаситеља, Дух Истине. Ето зашти је велики Апостол незнабожаца Свети Павле писао своме ученику Тимотеју: Црква Бога живога је стуб и тврђава Истине (1. Тим. 3,15).

Црква је Христова сва испуњена Божанственом Истином и све је у њој- само Истина. Не може у њој бити никакве неправде, никакве лажи, будући да она чува учење Христово које је Истина, како је рекао Сам Господ Исус Христос на Пилатовом суду: Ја сам за то и рођен и за то сам дошао на свет да сведочим истину и свако ко је од истине слуша глас мој. (Јн. 18,37).

Када је Господ Исусус Христс говорио : Ако (ко) Цркву не послуша, нека ти буде као незнабожац и цариник (Мт. 18,17), он је, разуме се, у виду имао истинску Цркву- ону која свето и непоколебиво чува неповређено и неискварено чисто учење Христово и која је сасвим туђа ма каквој лажи и неправди. Свака лаж и неправда савршено су неспојиве са истином Цркве Христове, будући да је лаж од ђавола, како је јасно рекао Господ Јудејима који су упорно одбијали да поверују у Њега: Вама је отац ђаво и похоте оца својега хоћете да творите. Он беше човекоубица од искона и у истини не стоји, јер нема истине у њему; када лаж говори, своје говори, јер он је лажа и отац лажи (Јн. 8,44).

И заиста: човекоубиство и лаж тесно су повезани- човекоубиство води лажи, а лаж често човекоубиству. И једно и друго долазе од ђавола и зато у истинитој Цркви места не могу имати.

Ето како ми треба да процењујемо оно што се данас у свету догађа.

Где је истинска Црква Христова ?

То је, ван сваке сумње, наша Источна Православна Црква, будући да једина она свето и непоколебиво већ двадесет векова чува веру Христову чистом, неповређеном и никаквим људским мудровањима исквареном. То признају чак и непријатељи Цркве, стављајући јој у кривицу и корећи је због тога што није "прогресивна", што "не иде у корак са временом" и ћто је "окамењена".

Но управо је та "оптужба" највеће признање нашој Цркви и верно сведочанство њене истинитости које долази од других.

На нашу велику жалост, ипак, многе Помесне Цркве, у личности неких својих јерарха, па чак и својих глава, а да се не говори о свештенослужи-тељима и простим верницима, почеле су да одступају од Православља, премда не престају да себе називају "православнима". Сви сте ви, свакако, слушали и читали о сусретима константинопољског патријарха Атинагоре са папом римским Павлом 6, о њиховим загрљајима и целивању и о томе како патријарх Атинагора, како је сам изјавио, већ помиње папу на првом месту, пре свих источних патријарха.

Ето зашто нам већ није довољно да се називамо само правосла-внима, када и одступници од Православља настављају да себе тако лицемерно именују, него је потребно да се назовемо истинским православним хришћанима.

Браћо и сестре ! Може бити да је близу дан и час када ће бити потребно да у овом, такозваном "слободном" свету,како бисмо спасли чистоту своје истините православне вере и Цркве, и ми сиђемо у катакомбе. Не дозволимо да се преластимо ђаволском лажју, тим дејством лажи која већ тријумфује у целом свету, како је о томе прорицао Свети Апостол Павле, говорећи да ће доћи време у којем ће људи веровати лажи (2. Сол. 2,11). Будимо чврсти и непоколебиви у исповедању чисте и неповређене вере Христове, сачувајмо верност истинској Цркви, имајући стално на уму упозоравајуће речи Светог Апостола, које смо и данас слушали на Божанственој Литургији: Пазите добро како живите ! (Еф. 5,15). Амин

А ко се влада другачије, на тога се у пуној мери односи страшна претња Христова: Ако ли тај рђави слуга рече у срцу своме: "неће мој господар још задуго доћи", и почне тући другове своје, а јести и пити са пијаницама- доћи ће господар тога слуге у дан када се не нада и у час када не мисли и расећи ће га напола и даће му удео са лицемерима; онде ће бити плачи шкргут зуба (Мт. 24,48-51)

Ето чега ми и треба да се бојимо више од свега !



Да, дођи, Господе Исусе !

_________________
Абвун дбашмајо