banjalukaforum.com

Данас нас је напустио Ђорђе Марковић, дугогодишњи члан нашег ансамбла, дјечак у души и колега од кога су сви могли понешто научити. Радовао се свакој улози, бранио част професије, уживао у љепоти и у својој највећој љубави – позоришту. Наш Додо је своју животну и професионалну мисију испуњавао одговорно, али увијек уз хумор и искрено дивљење свему што је у себи крило искру љепоте.

Рођен је у Сарајеву 1953. године, а ријека живота га је одвела у Кулу, град који је толико волио и у којем је, 1963. године, започео свој глумачки пут у аматерском позоришту, све до 1984. године, када бива ангажован у Народном позоришту у Зеници. Од 1994. живи у Бањој Луци, а његов други дом је Народно позориште Републике Српске у којем је остварио низ запажених улога и први је глумац нашег позоришта који је освојио „Зоранов брк“, престижну награду зајечарског фестивала „Дани Зорана Радмиловића“. Одиграо је готово стотину улога у представама различитих жанрова и за њега је свака била, заиста, посебна.

Драги Додо, знамо да глумци не умиру, зато ово није „збогом“, него „хвала што смо те имали“. Мирно путуј, чуваћемо те у срцима.

NN: Izvodićete monolog i iz čuvenog "Pigmaliona"?

MARKOVIĆ: Izvodiću monolog iz "Pigmaliona". To je prva ansambl predstava ovde u Banjaluci koja je išla 100 puta i koja je uvek imala publiku. Imali smo samo sedam gostovanja sa tom predstavom i onda sam se razbolio. Nikada to ne mogu prežaliti. To je sjajna predstava koju je Jovica Pavić postavio 1996. godine, za koju sam u Zaječaru dobio "Zoranov brk" 1997. godine. Bio je to prvi "Zoranov brk" koji je stigao u Banjaluku.

NN: Kada uporedite Narodno pozorište Republike Srpske od prije 30 godina sa ovim danas, šta biste imali da kažete?

MARKOVIĆ: Mislim da je bilo više druženja nekad. Vi ste sad došli kod nas u klub. Ovde se nekada posle predstave nije moglo ući. Uvek je bilo puno, uvek je tu bila gitara. Uvek je tu bila poezija. Uvek je tu bila pesma. Posle svake predstave na sceni, mi smo imali predstavu i ovde u klubu. Znači, samo se nastavi dalje. Pića je bilo, naravno i druženja. Sada ne, sada ima dosta i snimanja, kolege, kada odigraju predstavu, idu kući kao da rade u "Bemi", kao da rade u fabrici i jedva čekaju da idu kući, a to nije to. Ja sam uvek govorio, pozorište moraš da voliš, od portira do direktora. Moramo biti kao familija, kao fudbalski klub, ako jedan solira, ne valja, a ako igramo jedan za drugoga, onda će biti rezultata. Danas takođe imamo velike rezultate, ali primećujem da ima manje druženja u odnosu na prošlo vreme.

NN: Tamo ste igrali i u čuvenoj predstavi "Sveti Sava" sa Žarkom Lauševićem?

MARKOVIĆ: Da, to je bilo posle, tek 1990. godine. Premijera je bila 27. januara na dan Svetog Save. Laušević je igrao Svetog Savu, a ja njegovog brata Stefana Prvovenčanog. Sećam se da su tada po celom gradu bili transparenti za Lauševića: "Dobro došli", "Sveti Sava u Zenici"... Publike je bilo mnogo i svi su ga voleli. Bio je zvezda i bilo je divno s njim raditi. Niko nije očekivao da će se desiti to što se desilo.

NN: A desio se prekid predstave u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu 31. maja 1990. godine.

MARKOVIĆ: Da, a zamislite, 30. maja igrali smo na "Sterijinom pozorju" u Novom Sadu i dobili četiri Sterijine nagrade. Tu samo, samo dan pre, doživeli velike ovacije. Mislim da je to najduži aplauz koji sam u životu dobio, ne ja, nego cela predstava.